Милена Ж. Кулић
ЧВОРОВИ ПРОСТОРА СЛАЂАНЕ БУШИЋ

 

Слађана Бранислава Бушић: И била сам шума

Центар за културу Плужине, Плужине, 2022.

 

            Нова књига Слађане (Браниславе) Бушић И била сам шума пева о рату, тачније о бомбардовању Југославије 1999. г. Након књига У уху дух (а/у) и Табани на језику, Слађана Бушић 2021. године добила je награду „Спасоје Пајо Благојевићˮ на песничкој манифестацији Пјесничка ријеч на извору Пиве и тим поводом јој је штампана трећа песничка књига. Песама је у овој књизи онолико колико је погинуле деце током НАТО бомбардовања, чиме песникиња одаје пошту сваком детету које је настрадало с онолико година колико је песникиња имала када се „скривала под сто / и на главу стављала ћебе / ако неког ране да не видимˮ (Расцветавање гелера). И није се песникиња сетила само деце, већ и срушених цркава, манастира, гробaља, погинулих радника РТС-а, порушених објеката, болница, вртића, школа. Лалићевски отпор према ћутању („Нећу да прећутим; зидови су прећутали / И срушили су сеˮ) нашао се у дијалогу између бивше девојчице и оне песникиње која никада неће одрасти и никада неће заборавити. Она их, као код Лалића, носи све у себи. Они, свакако, нису трава, већ су и корен и цвет (који, поред гелера, понекад процветају), и лист и семе. Они су шума, као и сама песникиња, која је постала део њих. У Опелу за седам стотина из цркве у Глини Ивана В. Лалића, поводом страдања у глинској цркви, песник је сам и не жели да заборави и опрости („јер ја сам један, / А њих је тада било више од седам стотинаˮ). Песникиња Слађана Бушић у сећању на уништено одрастање и завршене животе присећа се како је први пут спознала шта значи бити сам („тада сам први пут сазнала / шта значи бити сам и вероватиˮ, Расцветавање гелера). Зато песникиња не може и неће да ћути, диже својеврсни споменик вере и поезије, моли икону да је чује и све признаје на излазу из Храма Светог Саве (На излазу из храма). Свесна да они „нису заспали / они бдију / незвани бдијуˮ, не пева им успаванке нити брише прошлост, већ сваком од њих пише молитву – „РАДУЈ СЕ запиши ми на гробуˮ (Никада се нећемо растајати).

            Песникиња памти време бомбардовања, иако је тада имала свега шест година. Памти да су јој бабу заклали, памти мајчине руке, мирис земље, да је библиотека изгорела, да је играла жмурке и дозивала свеца са иконе. Све је преувеличано из дечје перспективе, па су тако „крви текле по земљамаˮ и више него иначе гледа „у небаˮ. Своје играчке деца остављају на тавану, а читаве се породице од рата скривају по подрумима. Башларов концепт поетике простора односи се, у овом случају, на делове куће у које се смештају одрасли (бића страха) и деца (бића игре). Исти простор, понекад, у песничкој слици Слађане Бушић може бити и простор рађања и простор умирања („Мама се родила у Француској / деда је тамо умроˮ, Преузимање светлости). И једна и друга перспектива, и биће игре и биће страха, смештене су у две сфере логоса које се константно преплићу, па је зато могућно да homo ludens Слађане Бушић осети престрављеност пред налетом бомби и савијање под мали сто јер се плаши да ће, ако падне бомба, прве настрадати играчке на тавану. Деци је било омиљено да се сакрију испод стола и да се играју („Често сам седела под столом, да никог не реметимˮ, Под столом). Доживљај простора код Слађане Бушић семантизација је оног сећања које се везује за детињство и трауме из рата. О оваквом повезивању са простором говорио је и Хајдегер: „Ја никад нисам само учаурено тело, већ сам и тамо, то јест простор је терен мог старења и само захваљујући томе ја сам кадар да идем кроз његаˮ. За песникињу простор је „терен њеног страдања“ и, док исписује ову поезију, она се и даље налази испод стола или на тавану тражи давно заборављене играчке.

            Није за чуђење специфично оцртавање слике оца у песничком рукопису Слађане Бушић. Отац продаје ауто да би купио млеко за децу (негативну слику млека приметила је Јелена Марићевић Балаћ), не зна како изгледа морска пена („Његово је море брдо које ореˮ, Прича о татиној реци) – али је ипак спасао дечака који се утапао, од целе плате куповао две кесице бомбона и сл. Таква слика оца постојана је као заштитничка слика и неко ко зна да удели нежност онда када је потребно, неко ко, поред црквеног Оца, остаје као брана од свега лошег. Ипак, дедино је море било крваво („и крви су целе по кући пливале / то је једино море за његове очиˮ, Говор (не)рођених). Са друге стране, мајка израста у птицу, прераста и богињу-птицу и постаје више од тога.

            Тако, први циклус И почео је рат састављен је од рашомoнских слика рата, где песникиња, ипак, не задржава у себи уверење о туђој кривици, већ о страдању сопственог народа. Верује у ведрију будућност и тиме доказује оно што не могу сви видети. Подижући споменик погинулој деци, Слађана Бушић жуди за царским божуровима из Грачанице, надајући се поновном косовском васкрсењу и процветавању, жели да види стару капелу Свете Петке, жуди за черупањем последњег пилета у дворишту. Песникиња види даље од оних који на вестима кажу догодило се или уопште не спомињу милосрдног анђела. Живот је за њу „пуно гнездо и све ластеˮ (Испред себе ходи). Одзвања питање петогодишње девојчице: „Шта ће бити ако једино преживим?“ То питање у краткој причи Под столом најпре заличи на грешку и питање о томе шта би било када би једино она преживела. Слађана Бушић се не плаши тога, већ се плаши да живот настави без свега онога што јој недостаје, у шта верује, што памти, гради и осећа. То је преживљавање. Без веровања.

            Имајући у виду да други циклус И дани смо примирја отвара песмом Постање рогова, у којој се први пут појављује шума: „шума се препунила / и сваки пут када петао кукурикне / неко угледа сунце, умре / или због обећања све оставиˮ; могуће је препознати сличност с крајем Селимовићеве приче о Нурудину, када петао кукурикне и означи смрт с јутром („и сваки пут када петао кукурикне / неко угледа сунце, умреˮ, Постање рогова), подсећајући да двострана тумачења петла у традицији: Чајкановићево порицање и Дабогу и Световиду соларни карактер и приписивање митском петлу хтонична својства и супротно тумачење Владимира Живанчевића, према коме су „медвед, змија и зрикавац подземне, телеурске, хтонске животиње и стоје насупрот соларним животињама светлости: петлу, лаву и орлуˮ; овај дијалог с традицијом Слађане Бушић неопходно је сагледати као свест о памћењу и тежњу да се тај дијалог задржи. Већ у наредној краткој причи песникиња тврди да „треба изнова почети, мора се другачије рећи оно што је до сада било сасвим и свима јасноˮ (Остатак прошлости). Након свега онога што нам се десило и „ветар дува различитоˮ (Гробља, јесте ли плакала), и код нас, и у Гватемали, лутке из детињства су закопане, а бомбардовање је прекинуло песму (Последња лутка). Имајући у виду друштвени тренутак о којем песникиња пише, овај циклус, као и уосталом цела књига, врло храбро отвара расправу о моралној и људској природи („може ли себи да опрости / оно што ће свет тешко икадаˮ, Хлеб логорима). У том смислу, И била сам шума, може представљати велику етичку алегорију о људској природи, о одговорности, страдању и памћењу. Етички и морални слој поезије Слађане Бушић отвара дискурс филозофских и историјских питања.

            Неколико кључних песама посвећено је пријатељима (нпр. Милану Ћосићу и Јовани, Лазару), преминулим уметницима (Михаилу Миши Јанкетићу, Игору Вуку Торбици, Исидори Жебељан) и нерођеној деци. У наредним циклусима И никад рођенима, И шума пева, И три тачке блистања, И све се наставља, И није крај и И били смо деца, Слађана Бушић наставља проблематизовање страдања, осматрајући највише породични круг, тежећи спасењу кроз „три прста било чија скупљена у једанˮ (Била сам шума).

            О новој књизи Слађане Бушић можемо говорити као о непатвореној интенцији да своје успомене сумира, своја страдања и страдања сваког детета урами у поетски оквир. Таква врста поезије најбољи је споменик и једини начин да се настави живот.