Милица Јеленић
НИХИЛИСТИЧКЕ СПОЗНАЈЕ У ПЕСМИ ЦРНИ ЈАМБ СНА БРАНКА МИЉКОВИЋА
Херменеутички приступајући песми Црни јамб сна, можемо рећи да она призива у читалачку свест ауторове опсесивне теме смрти, ништавила и празнине уткане у стихове поезије, која им се као моћна творачка снага једина може супротставити, и као таква оличење је поетике Бранка Миљковића. Њеном анализом настојаћемо да уочимо како Миљковић, на себи својствен начин, спаја наслеђе симболизма у виду нејасности, шифрованости, творења значења која се отимају једноставном тумачењу, и одлике надреализма као што је слобода језичког изражавања и особена перцепција појавности и датости предметног света измештеног у раван постојања која се формира у свести самог песничког субјекта. Покушаћемо да кроз тумачење спознамо моћ речи и стваралачког акта у виду песничког чина који напослетку једини остаје као трајна вредност која се отима празнини и ништавилу.
Четвороделна структура песме Црни јамб сна формално и семантички обележава четири етапе силаска лирског субјекта путем сна под тле, односно понирања у просторе властите мисли са оне стране јаве. У покушају да наративизујемо садржај песме, „лирски сиже“ би био следећи: почетак путовања у несвесно, силазак под тле; лирско Ја у сну, у просторима ужаса; кулминација ониричног доживљаја и жеља за буђењем; буђење, лирско Ја које носи бреме новог искуства. Уколико денотативном значењу сна, придодамо и конотативни слој (што се, ако се узму у обзир поетички ставови Бранка Миљковића, и намеће као императив[1]), сан и буђење као полазиште које је на известан начин створено и видљиво[2], дематеријализира се у драму лирског субјекта у позицији између ужаса неизрецивости и жеље да се докучи смисао, успостави хармонија сопства.
ПОЧЕТАК ПУТОВАЊА У НЕСВЕСНО, СИЛАЗАК ПОД ТЛЕ
У првом делу песме Црни јамб сна лирско Ја налази се на почетку пута ка спознаји несазнатљивог, непознатог и тамног. Почетни стихови „У уху звезда за сна тамни звук: / зри звучни цвете тужним пределима[3] (истакла М. Ј.) синестезичним спојевима и инсистирањем на мешавини звука, боје и речи, упућују на одјеке поетике симболизма у Миљковићевом песништву. Уз то, и мото песме Ја после великог сна подузех пут тужан експлицитно призива име француског симболисте Малармеа, кога Миљковић у есеју Херметичка песма афирмише као највећег мајстора херметичког стиха који укида реч као реч и ствар као ствар, спајајући их у једно.[4] Но, наставак прве строфе („у топлој кори мозга где ме има / тај сан мој извијен у звездан лук“) образује надреалистичку слику лирског субјекта који понире у недокучиве пределе сопственог ума, у имагинарна сновиђења. Да сан неће бити нимало угодан, најављује почетни стих следеће строфе – сан је „смели силазак под тле“, ступање у већ поменуте „тужне пределе у топлој кори мозга“ (истакла М. Ј.), како је у првој строфи оквалификован простор подсвести лирског субјекта. Креацију таквог ума представља у другој строфи предочен надреалистички онирични пејзаж у ком доминирају слепе птице, тама, шуме. Два у начелу различита становишта, симболистичко и надреалистичко, овде су обједињена креативном моћи речи, које у духу симболизма „одстварују“ стварност обједињену у звуку, боји, мирису, припремајући је за даље апстраховање у надреалистичком асоцијативном низу мотива који фигурирају као могући у просторима сна и несвесног.
Опкорачење на крају друге строфе „Гле / што више говоримо све смо више сами“ додатно скреће пажњу на наведени стих који се издваја превасходно својом филозофичношћу, афористичким призвуком, од лирског контекста у који је уткан. О стиховима Бранка Миљковића који су уметнути као философеме и дискурзивни искази унуар песничког ткива говорио је Новица Петковић, истичући да смо такве стихове склони да узмемо издвојено, што прикрива њихово стварно значење и разбија јединство песничког текста.[5] Али, ако узмемо у обзир чињеницу да се лирски субјект овде налази суочен са пределима сопственог ума, са самим собом, говор који парадоксално води у усамљеност може означавати спознају да певање, песнички чин не може изразити властито ја с оне стране свести која се отима изрецивости. Миљковићеве дискурзивне исказе неретко налазимо поновљене у истом или сличном облику, било у његовим есејима, критикама или другим песмама. Управо, у песми Узалудност речи, стихови „Ово упињање да се каже све / неће нас одвести даље од нас самих / ма шта рекао нећеш из себе изаћи не / што више говоримо све смо више сами“ (истакла М. Ј.) доприносе разумевању истоветног стиха из песме Црни јамб сна. Речи се јављају као узалудне у покушају да се њима савладају сопствена ограничења, да речима сами себе превазиђемо, јер све што говоримо напослетку проистиче од нас самих и као такво неотуђиво је од сопствене личности. Зато речи не могу помоћи ни да се расветли загонетно и узнемирујуће подручје снова, проистекло од властитог ума, од нас самих. Иако као неосимболиста Миљковић улази у поезију са изузетним поверењем у језик[6], он истовремено изражава и сумњу у речи, у њихов смисао и довољност.
Почетна строфа првог сегмента песме понавља се и на његовом завршетку. Она се у овој позицији јавља као функционална на плану звучности, до изражаја долази еуфоничност ових стихова. Алитерација сугласника з (звезда, зри, звучни, мозга, извијен, звездан), као и само понављање почетка на крају, производи осећај својеврсног успављивања, лаганог силаска даље под тле, у још непрозирније дубине „топле коре мозга“.
ЛИРСКО ЈА У СНУ, У ПРОСТОРИМА УЖАСА
Други део песме доноси преображај кроз искуствено поимање „ужаса“, лирско Ја предочава „страшни преображај мој у срцу сна“. Лирски субјект сада је сасвим у просторима оностраног где се нижу чудновате, бизарне слике. Простор је у потпуности апстрахован, дат изван времена („у простор прогнан и у време“), а лирско Ја налази се фиксирано у његовом средишту, потпуно немоћно. Ту немоћ и фиксираност ефектно дочаравају стихови којима лирски субјект описује самог себе, свој положај унутар апстрактног пејзажа:
У сну то стојим испод запаљеног дрвећа
пред чудним знацима и више немам руке.
……………………………………………………………..
Ноћ слепих шиљкова ме прикова за тло.
Насупрот статичности лирског субјекта, постављени су стихови који описују динамику страшног простора у ком је он принуђен да обитава:
Под земљом мрачни предели се мешају.
Померају се мора ужаси се премештају
са једног места на друго место зло.
Статични и динамични елементи међусобно су усаглашени у једну компактну слику лирског субјекта занемелог пред пределима ужаса. Тај утисак компактности, неодвојивости бића од простора, додатно је наглашен формалним планом, будући да овај сегмент песме Црни јамб сна није строфичан. Астрофична форма песме у сагласју је и са затвореношћу лирског Ја унутар себе, јер оно се налази „далеко од хуке / где ћутећи док остали су мртви уснух“. Ово место комплементарно је оном филозофичном стиху из првог сегмента: „што више говоримо све смо више сами“. Лирски субјект и овде је отуђен од речи, окренут себи у ћутњи, али се поред мотива неизрецивости овде конституише и његова позиција у односу на друге – у пределима сна „остали су мртви“ јер је немогуће са другима поделити то особно искуство.
Завршни стихови другог дела песме нуде могућност за двојаки наставак путовања кроз мрачне пределе ума:
О страшни преображај мој у срцу сна
где васиона почиње ми птицама,
с два ока варница да л ће да зна
да пут ми нађе летом или клицама.
Пут је одређен дисјунктивно, лирски субјект се налази у позицији или/или. Смер његовог пута може бити позитивни пол, оличен у метафори лета (уздизање изнад ужаса), или негативни пол, означен „клицама“ тј. укорењеношћу у таму, остајањем тамо где „ноћ слепих шиљкова“ прикива за тло. Који пол односи превагу у искуственој трансформацији лирског Ја, наслућујемо већ у синтагми „страшни преображај“, али јасан исход даљег пута преображеног лирског субјекта расветљава се у трећем делу песме, где долази до кулминације напетости боравка у просторима ужаса.
КУЛМИНАЦИЈА ОНИРИЧНОГ ДОЖИВЉАЈА И ЖЕЉА ЗА БУЂЕЊЕМ
Први стих трећег сегмента („Сам у сну своме – ко ће да ме спаси!“) градативно продужава драму лирског Ја које се најпре суочило са немогућношћу израза („што више говоримо све смо више сами“), а затим спознало и своју издвојеност у односу на друге у просторима сна („где ћутећи док остали су мртви уснух“). Лирски субјект сада вапи за спасом, неиздрживост садашњег положаја наглашава екскламативна реченица, али је истовремено свестан да је у сну као продукту сопствене свести сâм и да од себе самог нема ко да га избави. Оно што је од свега преостало за буђење јесте „мало пепела у рукама“. Опште је познато да је Миљковић у свом песништву проналазио ослонац у филозофији античког предсократовца Хераклита и његовом учењу о ватри. Петар Џаџић истиче да је Хераклит био главни ослонац у песниковом превазилажењу субјективног трагизма и да би Хераклитово начело „Тражио сам самог себе“ могло бити кредо читавог Миљковићевог песничког подухвата.[7] Управо у овој позицији где лирски субјект мора тражити потпору једино у самом себи како би се уздигао изнад субјективног трагизма, призива се у помоћ ватра као елемент који је у стању да гради мост између субјективног и објективног.[8] Међутим, да у овом тренутку ватра ипак нема довољну моћ да се супротстави ништавилу, говори то што је уместо ватре, у рукама тек мало пепела као замена за недостајућу снагу пламена.[9]
У другој строфи трећег дела песме јавља се симбол цвета, чиме се у семантичко поље призива мотив са почетка песме – „звучни цвет“ из времена пре понирања под тле. Драган М. Јеремић говори о дуализму Бранка Миљковића, оствареном у малом броју симбола који се појављују у његовим песмама, па је тако ноћ на страни мрака и зла, а птице или цвет су знаци добра и светлости.[10] Цвет се и овде јавља као симбол светлости коју би лирски субјект да поседује онда „кад звери беже зле у наше речи ноћу“, односно онда када наши лични понори и бездани остају једини са нама. Још се једним мотивом овде успоставља веза са временом пре понирања – на почетку песме помиње се крвоток лирског субјекта залутао међу звезде. Међутим, сада се место крвотока, као репрезента динамичког и виталистичког начела, јавља „слеђена крв“, која означава слеђеност бића унутар простора, стање које не допушта лирском субјекту да узбере цвет, односно да се ослободи фиксираности, да слеђену крв преобрати у крвоток. Отуда се у трећем и четвртом стиху друге строфе јављају поново ужаси и слика злих звери као доминација онога што је у другом делу песме освојило простор сна.[11]
Трећа строфа у знаку је јасне жеље за буђењем, за умирањем сна пред лековитом моћи дана који рађа смисао. У овој строфи доследно је спроведена тешка јампска стопа, ритам кратких једносложних речи на крајевима стихова (ноћ, дан, моћ, сан) додатно наглашава жељу за окончањем, за завршетком сна. У завршници трећег сегмента лирски субјект се налази на крају свог ониричног путовања:
Пред капијом сам коју црви глођу
За златно гробље где се сахрањују руже.
Излазак из сна кроз капију коју црви глођу означава окончање пута лирског субјекта који се до краја одвијао у смеру негативног пола и страшног преображаја, а варирани симбол цвета, тј. руже које су сахрањене, оличава недосезање слободе, витализма, светлости.
БУЂЕЊЕ, ЛИРСКО ЈА КОЈЕ НОСИ БРЕМЕ НОВОГ ИСКУСТВА
У четвртом и последњем делу песме, лирско Ја јавља се као „сведок предела нестварних“, промењен искуством пред којим су речи излишне. Стиховима „Већ беше све то, некад ко зна кад / у неком сну ил некој чудној речи“ замагљује се свака одредивост. Догађање се смешта у неку далеку, па чак и неизвесно постојећу прошлост („некад ко зна кад“), јер за Миљковића песник је онај који се сећа онога што је сада, а што би га, као такво, као чиста непосредност убило.[12] У есеју Поезија и облик, Миљковић истиче да је велика и фина лирика редовно без терета садржаја, да у песми не сме ништа да се догађа и да све што се догоди, мора да се догоди пре песме.[13] Стога се и у овој песми све одиграло „у неком сну ил’ некој чудној речи“, чиме нам песник оставља простор за двозначност тумачења: да ли је све био онирични или контемплативни доживљај, да ли се ради о конкретном сну као извесном догађању, или о спознаји путем мисаоног понирања у тамне пределе зарад трагања за смислом постојања, где би предели ужаса били заправо метафора за садржаје нелагодности који дестабилишу животну интиму. Но, у оба случаја исход је исти: варирани исказ у последњим стиховима прве и друге строфе означава безнађе лирског субјекта после новостеченог сазнања, било да је до њега дошао „у неком сну“, или кроз рефлексију, „у некој чудној речи“. У првој строфи, стих „Ја после сна тог не знам куда сад“ носи призвук затечености, запитаности куда да се иде даље после страшне спознаје. У другој строфи, стих „Куда да одем после овог сна“ упркос упитној форми реченице, не означава запитаност. Интерпункцијски знак тачке на крају стиха потире упитну форму и даје завршетку песме интонацију неминовности, уверености да се после овог сна – заиста нема куд.
***
Песма Црни јамб сна предочава потпуни песимизам бића загледаног у поноре и бесмисао постојања. Ако се сада осврнемо на мото „Ја после великог сна подузех пут тужан“, цитат с почетка у контексту завршене песме односи се на позицију преображеног лирског субјекта који подузима пут живота после сна у ком је спознао ништавило егзистенције. После такве спознаје даље бивствовање биће „пут тужан“, обележен немогућношћу да се успостави хармонија између пређашњег и садашњег ја. Да је тражење смисла доиста увек опасно и да је највећа вредност Миљковићеве поезије у опевању опасности и авантуре мислиоца и песника који тражи смисао[14] неприкосновено сведочи песма Црни јамб сна.
[1] „Тако она [поезија] ономе што је већ дато одузима извесност и постепено га сугерира замењујући одређено неодређеним, постојеће могућним, непосредну ствар шифром, конкретно симболом.“ Миљковић Б., Београд, 2011: 19.
[2] Миљковић Б., Београд, 2011: 19.
[3] Миљковић Б., Сремски Карловци, 1997: 57. Напомена: сви цитати из песама преузети су из наведеног извора.
[4] Миљковић Б., Београд, 2011: 26.
[5] Петковић, Н., Београд, 2004: 238.
[6] Миљковић Б., Београд, 2011: 80.
[7] Миљковић, Б., Београд, 1968: 15.
[8] Исто: 16.
[9] Она ће ту снагу ипак достићи у песми Сунце, завршној у циклусу Четири песме о сну, у који је позиционирана и песма Црни јамб сна, а уједно и финалној песми целокупне збирке Узалуд је будим. Отпор ватре и овде је представљен у назнакама, у повоју, јер Мајушно подне се руга / у камену, варница што ће осветлити / звездани систем мога крвотока. Но, од значаја је то што је крај циклуса Четири песме о сну и збирке Узалуд је будим ипак означен тоновима ведрине, својеврсним оптимистичним виђењем будућности.
[10] Јеремић, Д., Београд, 1965: 335.
[11] Вера у поновно успостављање виталистичког принципа и динамизма јавиће се опет у поменутој песми Сунце, путем грандиозне слике повратка крвотока на крају циклуса Четири песме о сну: „Чујеш ли звездани систем мога крвотока! / Понављам: неки ће свемир поново да нас створи.
[12] Петковић, Н., Београд, 2004: 248.
[13] Миљковић Б., Београд, 2011: 19.
[14] Јеремић, Д., Београд, 1965: 336