Милица Б. Мојсиловић
КОНФИГУРАЦИЈА ЖЕНСКИХ ЛИКОВА У ПРИПОВЕТКАМА ХАЈДУЧКА КРВ И КУПАЧИЦА И ЗМИЈА ДАНИЦЕ МАРКОВИЋ

 

Својеврсна сижејно-стилско-тематска неуједначеност, хетерогеност уочена на више нивоа, најупечатљивија је одлика приповедака Данице Марковић. Сва та наративна разуђеност говори најпре о разноликости извора из којих је ауторка црпела надахнуће, а затим и о њеним стваралачким намерама и преокупацијама. Са друге стране, критика је једногласна у ставу да Даница Марковић „и поред релативно већег броја објављених приповедачких текстова у књижевној периодици између два светска рата није у потпуности открила свој доминантни наративни глас нити у потпуности изградила властити наративни системˮ[1]. Ипак овај недостатак испољен у погледу доследности јединственом приповедачком циљу, није се показао као чинилац који би умањио квалитет сваке појединачне приповетке. Напротив, списатељска вештина Данице Марковић изразито је уочљива у приповеткама Хајдучка крв (1929) и Купачица и змија (1927), где је изградња снажних женских ликова одраз модерне мисли.

СТАНИЦА, КНЕГИЊА ПОД СЕЉАЧКИМ РУХОМ

Према запажању Славице Гароње Радованац, у приповеци Хајдучка крв обрађен је мотив из колективне меморије нашег народа: насиље турских господара над хришћанским, балканским женама; епилог је близак библијском архетипу – суочавање жене (робиње) и тиранина сладострасника.[2] Поступак конституисања лика Станице Пантелић, главне јунакиње, подразумевао је ауторкину спремност и смелост за иновације у погледу приказивања женских карактера. Пошавши од слике жене у нашем народном песништву, Даница Марковић начинила је искорак у модерност тиме што је својој јунакињи доделила и неке другачије квалитете, оне који су обично били резервисани за мушке ликове. Те новине су уочљиве како у равни дескрипције којом се извештава о Станичиној спољашњости – тако и на нивоу унутрашњег, психолошког. Приповедање о Станици започето је у оквиру патријархалне матрице, истицањем њене лепоте, отмености и привржености породици. Па ипак убрзо постаје јасно да ће лик Станице израстати и ван патријархалних оквира. На такав закључак наводи следећи детаљ: „Нека изванредна отменост избијала је из целе њене појаве – из става, из покрета. Кад би ретки осмех озарио њено лице, као да је сунце просинуло из облака и обасјало околину. Ритмични покрети при раду, као да су производили неку чулну музику што опија. Гледајући је, рекао би човек да је кнегиња преобучена у сељачко рухоˮ[3].

Напомена да јунакињу обавија „чулна музика што опијаˮ представља један од скривених, али кључних трагова који воде ка потпуном сагледавању слојевитости и динамизма Станичине личности; управо ту је наговештена линија која издваја Станицу као књижевну јунакињу створену на традиционалним приповедним темељима, али која те темеље превазилази на нов, неочекиван начин. Посредством синтагме „чулна музикаˮ постигнута је помало невероватна испреплетеност различитих сегмената, наоко неспојивих, а веома добро усаглашених при конфигурисању личности Станице Пантелић. Са једне стране, инсистира се на перципирању јунакиње као чуварке традиционалних, породичних вредности, на њеној озбиљности и стабилности као стуба породице и упркос томе што је најмлађа снаха – она је кнегиња сакривена под сељачким рухом. Са друге стране, као супротност претходно побројаним карактеристикама, даје се опис Станичиних покрета чији ритам производи „чулну музикуˮ. Телесност и сензуалност почињу одједном да просијавају, стопљени, уједињени са мирноћом и трезвеношћу којом се брани патријархалност у оквиру које је личност поникла и изграђена. Из оваквог контрапункта карактеристика настаје модерни идентитет главне јунакиње Хајдучке крви, снажан, неспутан и окрепљен витализмом. Занимљиво је како се ауторка (која је познатија по свом песничком него по прозном опусу) једва опире својој унутрашњој стваралачкој тежњи да уводни део приповетке запише у стиховима. Изразита илустративност постигнута адекватним одабиром на лексичком плану, допринела је специфичној ритмичности реченица, па се стога стиче утисак да је реч о песми у прози: „Као оживела фреска властелинке кретала се она господствено у скромном декору шумадијског села, под слеменом ове куће имућне али сеоске, уз коју није пристајало њено стародревно господство. Њене зелене очи скривале су незнане дубине: слутње горских језера, сенке дубодолина и ведрину далеких планинских пропланака.ˮ[4]

Друга књижевна иновативност Марковићеве огледа се у њеној одлуци да мотив хајдуковања, истакнут у наслову приповетке, развије посредством женског, а не мушког јунака, као што би то било очекивано. Због чега такав подвиг поверава Станици, ауторка  нуди у напомени која се односи на њено порекло: она је родом са Старог Влаха, и самим тим у њој је оличена „синтеза свих лепота и снаге наше расе, […] носила је витешки свој део наслеђена игаˮ[5]. Станица је, дакле, изданак кроз који живи национална аутентичност. Због тога је њој поверена улога породичног заштитника и браниоца од угњетавања. Централни сукоб у приповеци одвија се између Станице и Турчина, тиранске фигуре која верује да полаже право на све што пожели, па и на најмлађу снаху Пантелића. Станичина „хајдучка крвˮ постаје све очигледнија како приповедање тече. Удаљавање од патријархалног обрасца нарочито је изражено у дијалошким секвенцама; прво је дато суочавање Турчина са главом породице, старом Милицом, која зазире пред опасношћу и не показује никакав отпор. За разлику од своје свекрве, Станица не показује страх и не покорава се. Она са гнушањем реагује на наговарања Турчина да му се препусти. Његово изазивање и насртаји подстакли су јунакињу на делање како би ослободила и себе и целу породицу. Моменат у коме се Станица одлучује на злочин којим ће обезбедити опште добро, кључан је због тога што се тада буди њена свест о сензуалности сопственог тела и о томе како она омамљујуће делује на нападача. У том погледу се такође може запазити иновативност Данице Марковић: креирала је личност која је истовремено смерна, пожртвована, али и спремна на радикалне потезе који подразумевају лукавство и завођење непријатеља како би се омела његова пажња. Опис, премда сведен, одише приповедачком смелошћу: „Станица раскопча тешки кожух, свуче га и баци на клупицу иза себе. Појави се њено краљевско попрсје, чије су се меке линије оцртавале под грубом кошуљом од убељене тежинеˮ[6]. Турчинова усхићеност пред овим призором, пред ослобођеним еротизмом, опредмећена је његовим задовољним ударцем шаком по колену. Па ипак еротизам и смрт су блиски. Станица је лукавством победила Турчина, допустивши му да мисли како ју је коначно придобио, како би га намамила у замку, па затим убила – ерос и танатос су, као што то у литератури неретко бива, симбиотички повезани, п(р)ојављују се заједно. Истицање да је Станица била „као од камена изрезана – оплоћење отпорности и упорстваˮ[7], наводи на могуће успостављање паралелизма између ње и јунакиње античке трагедије – Антигоне. У обема је оличена фигура отпора и бунтовништва, обе су надахнуте идејом о слободи, па сходно томе и поступају. И Станица и Антигона потпуно саме предузимају кораке које сматрају моралним, сагледавајући их као вишу правду. Станица лишава Турчина живота у жељи за самоочувањем, у самоодбрани пред његовим наговорима и нападима који су иницирали буђење њене хајдучке крви. Уочена су специфична превредновања на три тематско-мотивска нивоа: 1) превредновање и изокретање унутар патријархалне парадигме породичних релација примећено је у односу снахе и девера, и то у тренутку када му она открива шта је учинила: „Станица је говорила одрешито, без имало узбуђења. Девер је слушао тешко забринут.ˮ[8] Снага Станичине личности потискује мушки принцип, што се најјасније може сагледати кроз чињеницу да њен муж није ни поменут у приповеци. Девер је у нашој традицији познат као највећи заштитник невесте у новој кући. Међутим, у овој приповеци дошло је до својеврсне замене улога међу овим ликовима, па је тако заштитник породице највећим делом снаха Станица, док се девер Станоје приказује као њен помоћник, уведен је у приповедање као онај са киме се мора поделити тајна и успоставити завет ћутања. Као прва реакција на Станичино признање о почињеном убиству, код Станоја се јављају страх и затеченост, посредством којих се маркира контраст између двају карактера – снахиног и деверовог. Стиче се утисак да деверова забринутост није у толикој мери проузрокована сазнањем да је Станица извршила убиство, колико је изазвана мишљу о могућој освети од стране других Турака. Ипак, охрабрен њеном сталоженошћу, он пристаје да учествује у прикривању доказа и чувању тајне о ономе што се догодило. На тај начин он успева да испуни очекивања у погледу традиционалног схватања односа између девера и снахе – девер је брат невести онолико колико и младожењи, па је сходно томе разумљиво виђење Станице и Станоја као брата и сестре који су ослонац једно другоме у невољи; 2) на плану приповетке као целине уочен је бајковни принцип са преиначеном схемом – највеће јунаштво неће извести најмлађи (царев) син, већ најмлађа снаха, а помоћ ће јој пружити најстарији девер. Неверица, дивљење, немир, сва та осећања преплављују Станоја у чијој се свести преламају слике његове мајке Милице и снахе Станице, садашње и будуће главе породице. „Кад ашове донесе седе у кут на столичицу, где је мајка синоћ прела. Посматрао је снаху како трезвено уништава трагове својега дела.ˮ[9] Кроз лик Милице опредмећен је патријархални образац вредности, док Станица представља надградњу тог обрасца – њена личност га не негира, али га у граничним ситуацијама надилази и прераста у модерни идентитет. Станица и Станоје успевају да заметну све трагове Турчиновог убиства уништивши их у пламену и прекривши снегом, а као потврду вечног завета ћутања међу њима – „измењаше погледе који су значили: Све је у реду.ˮ[10] Запањујућа је мирноћа главне јунакиње која у завршној сцени једним победоносним погледом обухвата целу своју кућу уз речи „Сад како Бог да!ˮ[11]; упаљено кандило у њеној руци сугерише потпуно брисање, потирање сваког знака Турчиновог некадашњег присуства на том месту. Кађење наслућује заправо Станичину жељу да елиминише свако зло из куће: Турчиново насиље над њом и њеном породицом, али и њен чин убиства; 3) име главне јунакиње, које се традиционално додељује у нади да ће следеће дете у породици бити дечак, у приповеци има сасвим другачији семантички потенцијал. Она је њиме означена као заштитничка фигура пред којом је зло принуђено да се заустави. У прилог овој претпоставци говори и значењска подударност имена главних јунака – Станица/Станоје, снахе и девера, сестре и брата у оквиру концепта наше народне поезије и традиције уопште.

НЕИЗРЕЦИВА ЛЕПОТА И ЗМИЈСКО ОКО

Приповетка Купачица и змија у целости је прожета женском покретачком снагом и женским принципом. Критичари су сагласни да је у питању једно од најуспелијих прозних остварења Данице Марковић, посебно када се има у виду техника сижејне изградње, тематско-мотивско обликовање и богата дескрипција којом је читаво дело премрежено. Како наводи Слободанка Пековић, у овој причи учињен је отклон од реализма: у опису  женске лепоте паганска снага доживљаја телесног. Фокус је на слици тела која је гледана и доживљена очима жене.[12] Главна јунакиња је Циганка по имену Ђулија, млада мајка која користи тренутак слободног времена да се препусти уживању на реци. „На ногама је имала жуте кожне папуче с потпетицама, које су на сваком кораку лупкале о пете и у овој поподневној тишини производиле чаробан шум. […] Њено младо, једро тело повијало се као оморика у неком узбудљивом ритму…ˮ[13] Интересантно је уочити како се, као и у случају претходно анализиране приповетке, ослобођени, нескривени еротизам комбинује са елементима музикалности, отелотворујући на тај начин врхунски принцип женске сензуалности и лепоте. „Чулна музикаˮ која је настајала кроз ритам покрета Станице Пантелић, пројављује се поново кроз телесност, додуше истакнута нешто слабије, посредством синтагми „чаробан шумˮ и „узбудљив ритамˮ. Ако се карактеристичној мелодији придруже и покрети главне јунакиње приликом купања на реци, они заједно могу бити сагледани као једна врста плеса, и тада се може говорити о синкретизму као кључном моменту којим је одређен поступак изградње Ђулијиног лика. Стапање двеју врста уметности, плеса и музике, пропраћено је уједињавањем соларног принципа са принципом воде, или како то објашњава Славица Гароња Радованац, врхунски склад остварен је „у ватромету светлости и чулног додира и стапању женског тела са праматеријом – водом.ˮ[14] Слика усамљеног места на реци, сунца, воде и женске енергије у свом пуном сјају, формирају целину у којој је сваки од ових елемената снажним спонама повезан са осталима, али тако да се и приповедању и читалачком доживљају обезбеђује динамичност. Евентуално издвајање Ђулијине фигуре, али и било ког другог поменутог елемента из те идиле, изазвало би нарушавање унутрашње хармоније. „У основном модалитету присуства у утопијском хронотопу, који се може означити као спољашњи, вода се јавља као гранична средина која истовремено раздваја и спаја свет утопије и обични свет.ˮ[15] Време на реци ипак је било ограничено, а по његовом истеку уследио је јунакињин невољни излазак из идиле, из утопије. Ђулијино сједињење са водом окончава се онда када на њеном телу не остане ни једна једина кап: „Но као да јој је било жао да се утре, застаде посматрајући како се капи водене сливају низ њену свежу пут и преливају се, под сунчевим зрацима, као драго камење. Најзад утре лако лице и врат, па груди и бедра, на послетку леђа колико је могла дохватити, све овлаш, са жаљењем да се лиши оне освежавајуће мокрине.ˮ[16]

Призор Ђулијиног тела под воденим капљицама представља тачку у којој је достигнут највиши артистички домет Данице Марковић када су у питању слобода и креативност у приказивању женске телесности и еротичности. Изврсност описа датог на почетку приповетке, оног којим се уводи лик Ђулије, огледа се у бројности детаља који својим уланчавањем и гранањем стварају раскошну слику из које израња сва лепота главне јунакиње. Па ипак сцена у којој водене капи на Ђулијином телу блистају као драгуљи, квалитетом надилази наведени опис; на том месту приповедање прераста у слављење суштине женског бића. Ни одећа ни накит (којима је у приповеци посвећена велика пажња) не истичу тако интензивно Ђулијину женственост као што то могу додири водених капљица на њеној кожи. Разбијањем хармоничног сагласја успостављеног између јунакињине сензибилности и воде као фундаменталне материје у природи, отвара се приповедни простор за модерну обраду древне митолошке теме о борби жене и змије.[17] Уочена је још једна могућност: мотив змије инкорпориран у овај део приповетке, као и његова обрада, асоцирају на мит о Горгони Медузи[18]. Ђулијина изненадна борба са змијом на живот и смрт, одвија се пред очима других жена, које је бодре и саветују, али су непомичне, као скамењене пред ужасним призором. По савету старије Циганке, Ђулија је угушила змију праменом своје косе, али оне на тај начин остају повезане, срастају једна уз другу. Таква представа главне јунакиње – лепотица са змијом у коси – оживљава митску слику Медузе, која се додатно интензивира ако се има у виду изостанак било какве конкретне реакције жена које су борбу посматрале. Одузете од страха, оне нису могле да помогну Ђулији. Биле су „скамењенеˮ, као што су то, према миту, били сви они који су погледали Медузу у очи. Крај приповетке обележен је оштрим контрастом, чији лук се протеже од достигнутог апсолута у слављењу живота до нихилистичког поравнања у коме нема више ничега осим смрти. Стога се као кључно намеће питање: због чега је главна јунакиња морала да умре? Критика као главни разлог истиче њен несавладиви страх од змије[19], нарочито у тренутку када је животиња већ мртва, али и даље чврсто везана праменом косе, што изазива још бурнију Ђулијину реакцију – она као да се грози сама себе и споне која је спаја са змијом[20]. Змија је мртва, што би значило да је Ђулија, борећи се за живот, себе везала за смрт. Цела та ситуација симболички потире идиличну сцену њеног купања. Међутим, као узрок јунакињине трагичне судбине може се размотрити и мотив урока. Гледано са тог аспекта, зло је могло бити привучено Ђулијином неизрецивом лепотом, која као да није са овог света. Како у својој књизи Зле очи у веровању Јужних Словена наводи Тихомир Ђорђевић, међу животињама најпознатији урочници су оне са необичним и израженим очима. Змија се сматра једном од урочника, због тога што изазива страх и одвратност, а истовремено поседује и моћ очаравања; Ђорђевић истиче и то да су неодевене особе нарочито подложне уроцима, јер са једне стране ничим нису заклоњене од злих очију, док са друге, телесна лепота изазива дивљење, али и привлачи урок.[21] Према томе, испоставља се да је главна јунакиња приповетке Купачица и змија била двоструко изложена деловању урока: њену нескривену телесну лепоту гледало је урокљиво око змије.

 

ЗАКЉУЧАК

Надградњом фолклорно-реалистичког наративног обрасца, Даница Марковић у приповеткама Хајдучка крв и Купачица и змија снажне женске ликове конфигурише примењујући различите иновације. Оне се најпре огледају у израженој сензуалности и еротизму, односно „чулној музициˮ која настаје кроз ритам покрета обеју главних јунакиња. Посредством „чулне музикеˮ Станица Пантелић је приказана као личност која је истовремено смерна, пожртвована, али и спремна на лукавство и на злочин којим ће обезбедити опште добро породице. Она је својим именом означена као заштитничка фигура пред којом је зло принуђено да се заустави. „Чулна музикаˮ пројављује се и у приповеци Купачица и змија, која је цела прожета женском покретачком снагом и женским принципом; еротизам се овде комбинује са елементима музикалности („чаробан шумˮ и „узбудљив ритамˮ). Уочени синкретизам (мелодија и покрет) представља кључни моменат којим је одређен поступак изградње Ђулијиног лика. Приповедање се од слављења суштине женског бића развија до модерне обраде митолошке теме о борби жене и змије. Уочена је могућност да мотив змије, као и његова обрада, асоцирају на мит о Горгони Медузи; Ђулијина трагична судбина и смрт могу се објаснити у вези са мотивом урока.

 

 

[1] Марко Недић, „Приповетке Данице Марковић“ у: Тренуци Данице Марковић (ур. Слободанка Пековић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2007, стр. 18.

[2] Славица Гароња Радованац, „Поетика приповедне прозе српских књижевница“ у: Жене: род, идентитет, књижевност, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 2011, стр. 214.

[3] Даница Марковић, Купачица и змија, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2003, стр. 67.

[4] Исто, стр. 68.

[5] Исто, стр. 67.

[6] Исто, стр. 71.

[7] Исто, стр. 71.

[8] Исто, стр. 74.

[9] Исто, стр. 74.

[10] Исто, стр. 75.

[11] Исто, стр. 75.

[12] Слободанка Пековић, „Приповетке Данице Марковић“ у: Тренуци Данице Марковић (ур. Слободанка Пековић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2007, стр. 35.

[13] Даница Марковић, Купачица и змија, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2003, стр. 181.

[14] Славица Гароња Радованац, „Фолклорни мотиви и усмени приповедни поступци у прози Данице Марковић“ у: Тренуци Данице Марковић (ур. Слободанка Пековић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2007, стр. 71.

[15] Бојан Јовић, „Вода као елемент утопијског хронотопа“ у: Aquatica – књижевност, култура (ур. Мирјана Детелић, Лидија Делић), Београд: Балканолошки институт САНУ, 2013, стр. 338.

[16] Даница Марковић, Купачица и змија, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2003, стр. 183.

[17] Славица Гароња Радованац, „Фолклорни мотиви и усмени приповедни поступци у прози Данице Марковић“ у: Тренуци Данице Марковић (ур. Слободанка Пековић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2007, стр. 71.

[18] „Главе Горгона биле су окружене змијама уплетеним у њихове косе… Горгоне нису представљале опасност само за смртнике већ и за богове, јер је њихов поглед све живо претварао у камен. Њу је Атена преобразила у наказу, а њене дивне косе у змије…ˮ Драгослав Срејовић, Александрина Цермановић Кузмановић, Речник грчке и римске митологије, Београд: Српска књижевна задруга, 1987, стр. 98.

[19] Славица Гароња Радованац, „Фолклорни мотиви и усмени приповедни поступци у прози Данице Марковић“ у: Тренуци Данице Марковић (ур. Слободанка Пековић), Београд: Институт за књижевност и уметност, Чачак: Градска библиотека „Владислав Петковић Дисˮ, 2007, стр. 72.

[20] „Змија се у многим архаичним културама сматра симболом доњег света и царства мртвих, вероватно због свог скривеног начина живота, у рупама у земљи, истовремено и због своје способности да се због мењања кошуљице, наоко подмлади. Смрт и живот су у овој животињи на тако јединствен начин симболички наговештени да скоро и нема културе која змији није поклонила пажњу.ˮ Ханс Бидерман, Речник симбола, Београд: Плато, 2018, стр. 454.

[21] Тихомир Ђорђевић, Зле очи у веровању Јужних Словена, Београд: Српска краљевска академија, 1938, стр. 39, 40, 53.