Милица А. Кандић
СОЛАРНИ И ЛУНАРНИ ПРИНЦИПИ У ВУКОВОЈ ПРВОЈ КЊИЗИ СРПСКИХ НАРОДНИХ ПЈЕСАМА[1]

 

ОСОБЕНОСТИ СОЛАРНИХ И ЛУНАРНИХ ПРИНЦИПА

 

Интересовање за небеска тела – Сунце, Месец, звезде – и астрономију било је одувек присутно међу бројним народима широм света. Небеска тела имала су своју улогу у различитим обредима, присутна су у бројним култовима, магији и свакодневном животу људи. Месец своју функцију има у магији, док је Сунце у религији и култу остваривало своје функције, али, упркос томе, ни Сунце ни Месец нису могли достићи ранг божанстава што говори о недовољној антропоморфизацији; у митологији до антропоморфизације дошло рано, те се присуство овог феномена уочава у обредним песмама[2]. Сунце и Месец –  соларна страст, рекли бисмо херојски ватрени карактер, треба бити припојен мушком принципу, а бледа и нежна природа месечеве светлости повезује га са водом из океана (и ритмом жене), очигледно треба бити класификован као женски принцип[3]. Сунце и Месец као небеска тела имају своје астралне ритмове и представљају два средишта космичке енергије. Човек може бити део ,,космичке целине” уколико прихвати ова два астрална ритма и у своје тело уједини и месец и сунце[4]. Мит о дуалном систему Сунце – Месец потиче од јеврејске легенде, при чему је Месец задужен за свет мртвих, док је Сунце за свет живих и има већи удео од Сунца, с тим што је његова светлост слабија од сунчеве[5]. Међутим, некада је немогуће раздвојити ова два принципа, а као један од разлога јесу ступњеви њиховог развоја. Поједини ступњеви развоја Месеца као божанства не могу се диференцирати од оних који се тичу Сунца, јер у развоју ова два божанства није било великих разлика и Месец је често пролазио кроз исте ступњеве као и Сунце (као пример наводимо чињеницу да је сматран мером времена као врста посебног часовника)[6].

У светској књижевности месец има велику примену, а Кирлот и Фербер, дајући примере месеца у књижевности, указују на распрострањеност употребе месеца посматраног из симболичког аспекта. Месец се везује и за божанства у грчкој митологији, а исто тако је и део космогоније. У енглеској књижевности битна је метафора сребрног месеца, а присуство месеца у алхемији у својству сребра као метала такође је уочљиво[7]. Месец је дуго био познат као узрочник таласа, те је добио назив ,,водени или течни”. Отуда се месец доводи у везу са водом – морем, и на тај начин илустровано је својство месеца да се преображава, склоност месеца променљивости, несталности и превртљивости[8]. Такође је чест помен Месеца у усменој књижевности, при чему се најчешће везује за женски принцип, тј. за девојку коју проси Сунце или је она као невеста представљена помоћу лунарног принципа. Чајкановић[9] истиче антропоморфизирана својства Месеца у оквиру народне поезије, а исто тако Месец има изузетно битна магијска својства, подстиче плодност, бујање природе и усева, али је и читав живот човеков зависио од Месечевог утицаја. Посредством антропоморфизације, човек постаје отворен за спознају хијерофаније и различитих дејстава соларних и лунарних принципа као космолошких сила, и на тај начин упознаје и себе самог.

Месец се специфично испољава, те треба обратити пажњу на његов облик (пун месец, полумесец), чему су народи широм света придавали велики значај. Својство Месеца се огледа и у облику, јер се на тај начин симболизам Месеца мења, те се он преображава, без икакве везе са пређашњим испољавањем. Месец се, тако, може пратити и поштовати у својим кључним фазама: рођењу, потпуности и нестајању, при чему у свакој фази свог постојања има различита дејства: ,,дели”, ,,тка”, ,,мери”; храни, оплођује, благослови; прима душе умрлих, посвећује и чисти и у свему овоме назире се ритмичко постојање које је за лунарне обреде кључан[10]. Захваљујући ритму који Месец поседује, омогућен је спој система истина које се тичу начина постојања живих бића, али и свега онога што у Космосу учествује у животу, а односи се на рођење, постојање (успон, раст, врхунац), смрт (опадање) и ускрснуће. Лунарни симболизам идеје цикличности, дуализма, поларности, опозиције, сукоба уједињује, али и мири човека са Смрћу и открива му чињеницу да је Смрт нераскидиво повезана са животом, да Смрт није коначна, већ да њу изнова прати идеја о ускрснућу[11].

Соларни принцип разоткрива другачији начин постојања у односу на лунарни, те је његова природа постојана, насупрот променљиве природе Месеца и често се везује за јунаке и краљеве. Соларне хијерофаније, за разлику од лунарних, славе живот, учествују у покрету, представљају ауторитет, снагу, интелигенцију и сталност. Сунце представља краљевски ауторитет, очинску фигуру, положај човека у свету, победу и срце, виталност и вољу[12]. Често се доживљава као супротност Месецу, те се овде уочавају већ назначена дуалност и поларитет, при чему је Сунце активни, а Месец пасивни принцип, одговарају духу и души, као и њиховим боравиштима: срцу и мозгу[13]. У народној књижевности овај принцип означава јунаке и краљеве, али се исто тако може везивати и за лепоту девојке која све засењује. Такође је присутан у сликама просидбе девојке, где се Сунце као космичко тело жени девојком или долази да је проси. Када означава јунака, Сунце се бори против сила мрака, а мрак више није начин постојања божанства као што је то пређашње био случај са лунарним хијерофанијама, него симболише оно што Бог није, представља Противника[14]. У словенској митологији долази до антропоморфизације Сунца, али само у митологији, то наиме није случај и религији и култу[15]. Соларни принцип присутан је и у Србији, где се у молитвеним речима уочавају елементи обожавања Сунца, а о томе сведоче и бројни писани документи. Једно од битних питања која се постављају јесте о томе шта бива са Сунцем кад зађе, на шта народна веровања дају различите одговоре од тога да Сунце умире, до тога да се Сунце сваког јутра изнова рађа и да то никада није исто Сунце[16].

Широм митологија света, Сунце је представник плодности, створитељ супротстављен Месецу, али с друге стране, у другим митологијама (у будизму), говори се о Сунцу као ономе које поседује и своју мрачну страну, као својеврсно обједињење начињеног дуализма. Такође, постоје и религије које истичу дуалност на тај начин што залазак Сунца поимају као његов одлазак у Подземље, као и улоге ,,психопомпа” који доноси смрт и функцију иницијацијског хијерофанта (учитеља и водича кроз процес иницијације, па и кроз процес умирања, при чему соларни принцип води човекову душу  Подземљем, да осигура човекову душу након смрти).

 

HIEROS GAMOS И ДРУГЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ СОЛАРНИХ И ЛУНАРНИХ ПРИНЦИПА

 

            Овим истраживањем желимо да покажемо на које се све начине могу манифестовати соларни и лунарни принципи и да истакнемо ,,hieros gamos” као једну од најзаступљенијих унутар народне књижевности. Настојимо и да укажемо на то да и друга небеска тела такође могу бити у функцији соларних и лунарних принципа који су исто тако учесници у небеској свадби, а чије се присуство уочава у оквиру корпуса коришћеног за истраживање. Мотив женидбе Сунца и Месеца био је предмет интересовања старе митологије и теологије, те је дан коњукције (састанка) сунца и месеца представљао и дан њиховог венчања и тај свети брак био је идеални образац људског брака[17].

Песма Женидба сјајног мјесеца обрађује тематику „hieros gamosa” или небеске свадбе, при чему се врши спајање небеских тела. Читав један догађај небеске свадбе одиграва се на космичком плану, с тим што постоје и песме у којима се свадба људских бића представља као небеска свадба или се девојка удаје за небеско тело. Сам мотив –  Месечева свадба – изузетно је редак у фолклористици и народној традицији, и представља остатак древних времена. Песма је значајна зато што отвара проблем полности Месеца – иако је приказана Месечева женидба, он је у песми пасивни принцип који је првенствено везан за жену и њену природу, док је муња активни принцип, супротстављен женском. Међутим, посве је могуће да је традиција задржала симболичке одлике Месеца, а да се само полност изменила. Лунарни принцип је и овде супротстављен соларном, с тим што је соларни принцип у овој песми означен муњом. У неким песмама соларни и лунарни принципи надмећу се приликом просидбе девојке, те су они истог пола, што је у народној традицији такође честа појава. Миодраг Павловић покреће на овом месту једно веома битно питање, а то је оно које се тиче симбологије. Постављајући питање симбологије, Павловић[18] сагледава померање митоса о Месецу и његова проширења, а исто тако и отвара питање о томе може ли се Mесец доживети као ратник који полази у рат, а као оружје има муњу, тј. сабљу. Песму Женидба сјајног мјесеца М. Павловић уврстио је у своју Антологију лирске народне поезије. Почевши од наслова, песма тематизује свадбени обред небеских тела; у питању је космолошка свадба, јер звезда Даница (Сунце) жели да ожени сина Месеца. Ова песма у свом подтексту представља спој паганског и хришћанске религије. Хришћанска религија присутна је у помену ,,Бога јединога”, а паганизам у елементима даровања и представе звезде Данице, Месеца и муње као божанстава која управљају светом људи. Због своје тематике, највише због дарова које муња даје свецима, ова песма се може уврстити и у етимолошке, јер објашњава настанак атрибута који су уз свеце присутни.

 

Даде Богу небесне висине,

Светом Петру Петровске врућине,

А Јовану леда и снијега,

А Николи на води слободу,

А Илији муње и стријеле.[19]

 

На овај начин отвара се још једна димензија песме, али се указује и на чињеницу о више дискурзивних интерпретација. Муња и звезда Даница представљене су као женски принципи, али су у овом случају активни и покретачки принципи, звезда Даница као иницијатор свадбе, а муња као дароватељица – чиме је сам обред даровања испуњен. С друге стране, муња је иницијатор, зачетник једног циклуса годишњих доба и симбол пролећног принципа[20], те се зато нуде дарови које она пружа свецима. Муња представља соларни принцип, повезује се са светлошћу и светлосним, а у песми је приказана као слуга, извршилац започетог обреда (такође иницираним соларним принципом означеним звездом Даницом која је налогодавац „hieros gamosa”, јер обред венчања космичких тела треба спровести до краја – а даровањем се осигурава да ће обред и само венчање бити реализовани. Уколико мало боље размотримо дароване свеце, увидећемо да су Свети Илија и Свети Петар празници када су се свадбе обично догађале, а ови свеци су по Чајкановићу[21] убројани у заштитнике свадбеног обреда, с тим што је Свети Илија као пандан Зевсу и Перуну, боговима громовницима, сматран заштитником и божанством које се везује за брак.

Павловић[22] нам сугерише да је свака свадба у нашој традицији управо испевана као света свадба, која слика сусрет божанских бића, космичких принципа и људи са посебном судбином. Свака свадба заправо јесте представљена као идеална, тако да подсећа на „hieros gamos” чак и ако је остварена између људи, јер она и јесте по узору на праслику небеске свадбе.

Песмом Сунчева сестра и паша тиранин најављена су соларна својства девојке. То је учињено описом атрибута девојке:

 

Жуте јој ноге до кољенах,

А злаћене руке до раменах,

Коса јој је кита ибришима[23],

 

а о њеном пореклу проговорено је у наставку песме и то тек у тренутку када је она обелоданила своје посебно порекло, али женик тога није био свестан. Њену соларну природу разоткривају и дарови који су у исто време и задатак да се устрели јабука и тиме освоји рука девојке. Један од симбола Сунца јесте и златна јабука која се у народним песмама и приповеткама често јавља. Задатак који девојка поставља мора се испунити како би се испунила сврха пашиног доласка са сватовима и да би сам обред просидбе девојке могао да отпочне у ритуалном смислу. Међутим, покушај просидбе бива осујећен јер сунчеви помагачи (муње) убијају просца и његове сватове, и не остаје нико да о самом догађају посведочи. На овај начин проговорено је о другости соларног принципа, јер поред доброте, у митологијама света постоје места на којима се спомиње мрачна, хтонска страна митоса о Сунцу.

 

Но три муње од неба пукоше:

Једна гађа два ђевера млада,

Друга гађа пашу на дорина,

Трећа гађа сватах шес сттинах;

Не утече ока за сједока,

Ни да каже, како погибоше![24]

 

У овој песми се стиче утисак да се паша жели казнити за своја недела, тј. да је народној машти потребно да казни пашу и да га прикаже недостојним женидбе небеским телом, зато што није часни јунак, а без ратничких обележја уочавамо да га народна књижевност не доживљава као јунака.

            Песма Љуба огњевита битна је јер у њој сазнајемо једну другачију причу о Месецу, тј. о његовој другој природи, поимање Месеца као онога ко је од Бога одбачен и осуђен да мање сија у односу на Сунце. Такође, уочавамо промену полности космолошких тела, при чему је „љуба огњевита” – соларни принцип, налази се близу небеског цара (Бога), док је Месец тај који је проглашен за неверника. Но, акценат треба преместити на саму ситуацију због које се Месец сматра неверником а то је подела дубровачког блага, зато што Месец као свезнајуће, интуитивно биће треба бити присутан свуда. Поводом Месеца као свевидећег, може се говорити и о Виду, тј. божанству као једне од манифестација ,,митолошке историје о праисходишту, из борбе светлости и таме у космогонијском тренутку”[25]. Исто тако, указује се и на схватање овог небеског тела као путника који својим будним, свевидећим оком треба да сагледа и обухвати све догађаје. Али се и увиђа близина Месеца са Земљом, он је, према веровању народа, најближи Земљи и њен верни пратилац[26].

            Сунце је у нашој старини обожавано и као извор светлости и топлоте, али и као божанско биће које ће постати бог Сунце, где се доводи у везу са људским особинама и манама[27]. Често се девојчино лице пореди са сунцем, истиче се њена посебност на тај начин и доводи у везу са соларним принципом. У песми Девојка и сунце девојка је охола и пркоси Сунцу, мислећи да је од њега лепша. Својим сјајем и светлошћу, Сунце показује своју надмоћност над девојком. И Сунце, као и човек, има свог родитеља коме се јада и од кога тражи савет, а Бог, као добри и брижни родитељ, саветује своје дете о томе шта да чини. На основу одговора Сунцу, схватамо и поуку песме да охоли и надмени људи бивају кажњени и да се небеске силе ни по чему не изједначавају са људима.

 

Јарко Сунце Богу тужбу дало:

ʼШто ћу, Боже, с проклетом девојком?ʼ

А Бог сунцу тијо одговара:

ʼЈарко сунце, моје чедо драго!

Будʼ весело, не буди љутито,

Ласно ћемо с проклетом девојком:

Ти засијај, преплани јој лице,

А ја ћу јој уду срећу дати,

Уду срећу, све ситне девере,

Злу свекрву, а свекра горега;

Сетиће се, комʼ се противилаʼ.[28]

 

Девојка је на овај начин разрушила обред који је између Сунца и ње могао бити одигран, а злом судбином која ће је снаћи, бива јој додељена зла породица којој ће по удаји припасти, што за девојку представља највећу невољу и пропаст.

            Песма Нема љепоте без венца говори о соларним и лунарним принципима и теми „hieros gamosа” који се означава венцем као круном. Али, венац као круг представља и соларни принцип. Сунце је представљено као круг или бројним круговима, колом[29]. Тако се и венац може сматрати сунчевим симболом, али би у песми венац представљао и жељу за одигравањем свадбеног обреда. Девојчино надношење над водом умногоме подсећа на ђурђевдански обред пуштања венаца у воду, при чему се пожели жеља о суђенику. Но, тај обред није спроведен до краја, јер кључни елемент недостаје – то је венац. У овој песми уочавамо непотпуност и недостатак самих околности због којих девојка тужи за венцем. Загонетност слика и симбола у песмама заправо нам говори нешто о самом начину њиховог преношења кроз време и постојању свести о њиховом значењу. Често је, како напомиње Павловић[30] долазило и до намерног замагљивања и померања тих слика, јер су се услед обраћања митским бићима и божанствима имена онога коме се молитвом обраћа била скривала.

 

ʼЈао јадна! лепа ти сам!

Још да ми је зелен венац,

Још би јадна лепша била;

Љубила би чобанина,

Чобанина Костадина,

Који шеће пред овцама,

Кано месец пред звездамаʼ.[31]

 

Венац и јабука само су неки од већ споменутих симбола Сунца. Често се у песмама преко дарова запажа симболика Месеца и Сунца од злата и сребра, преко бисера и злата, затим златне жице и слично. Павловић је уочио да су чести помени златне жице у Вуковој Првој књизи из свадбеног циклуса. Али, овом разматрању треба додати и оно које се тиче дарова, те уочити да су они махом сребрни и златни или да је реч о бисеру и злату. Месец је често приказан и као заштитник путника и сам је велики путник, те га људи радо поздрављају, али се исто тако по положају Месеца може одредити доба ноћи и зато је за путнике од великог значаја[32]. Драги је и сам представљен као неки путник и то небески путник, те пређашње разматрање о Месецу као путнику наликује на ову песничку слику. Представљајући га као чобанина који чува овце (звезде), Месец се приближава Земљи и њеном принципу, али истовремено са звездама представља и пратиоца Земље.

Песма Прање без воде и без сапуна обрађује тематику помрачења сунца као занимљив феномен, те су дубоко укорењена и тумачења у народу. У народу постоје предања о томе да Сунце или Месец једу аждаје или друга створења, а исто тако је заступљено веровање да вештице нападају и откидају делове небеских тела (што је углавном случај са Месецом)[33]. Почетак песме наликује слици у којој се Месец и Сунце јуре.

 

Пасло коња младо момче,

Пасло коња спрам мјесеца,

Препаде се од мјесеца,

И забјеже за горицу;

Алʼ за гором огањ гори,

Око огња коло игра.[34]

 

Момак у песми има сунчеве атрибуте, као што је коњ, а исто тако одлази на место где се игра коло око ватре – као својеврстан ритуал који се обавља и подсећа на слављење бога Сунца. Но, и ватра и коло сугеришу присуство соларног принципа, а стављање јаглука на чело и отирање зноја наликује на етимолошку причу којом се објашњава помрачење Сунца. Исто тако, присутни су бројни обичаји и послови које за време помрачења не треба обављати, а претпоставићемо да је прање јаглука један од тих послова којим би се нарушила већ постављена забрана. Нестанком воде то може бити сугерисано, али исто тако треба узети у обзир да се водом хватају небеска тела за време њиховог помрачења. Сунце и Месец се хватају у неки суд са водом, наводи Јанковић[35], а ова слика нестанка воде може бити једна од варијанти управо те приче.

Песма Нечувени послови говори о једном необичном космичком догађају: о надигравању Муње и Грома, при чему сами предмети надигравања (наранџе и јабуке) сведоче о њиховој соларној природи. Да је посреди необичан догађај, говори и почетак песме, где младић указује за девојчину посебност. Но, ова слика је само почетак и служи измештању из плана људског у план космолошког:

 

Ни сам сунцу косе плела,

Нитʼ мјесецу дворе мела,

Ван стајала, па гледала,

Ђе се муња с громом игра;

Муња грома надиграла

Двјема трима јабукама

И четирма наранчама.[36]

 

Слична игра назначена је и у песми Кад сватови сједу за трпезу, где је најпре приказан космички догађај игре Муње с Громом, па онда и и игра Јове с девојчицом, при чему је наговештен однос брата и сестре код људи (али се указује и на митски слој песме –  Муња је сестра Грому). Муњу и Гром народ је сматрао вишим бићима, сматрани су божанствима, али се у песмама старога постања сматрају живим бићима[37]. Ова слика јесте још један од доказа колико су небеска тела, оличење божанстава или не, присутна у животима људи, антропоморфизована, и прате најбитније догађаје из живота.

 

ЗАКЉУЧАК

 

На основу спроведеног истраживања, може се извести закључак да су соларни и лунарни принципи темељи космичког поретка када је у питању усмена књижевност. Помоћу бројних предања и митологија широм света сазнајемо да су различите варијанте прича о космогонији начини да се објасни постанак света, али су често и средства помоћу којих се може објаснити настанак бројних појава на земљи. Тако увиђамо да је човек посредством митологије желео да да одговоре на сва питања на која није имао одговор. Посредством соларних и лунарних принципа увиђа се да су природа, природне појаве, митологија и предања присутни у животима људи и да прожимају све најбитније аспекте човековог живота и поимања ствари и света око себе.

Приликом истраживања највећим делом су коришћене митолошке песме из Вукове прве књиге Српских народних пјесама, јер нам управо оне понајвише разоткривају човеково разумевање соларних и лунарних принципа. Посредством предања и митологија разоткривају се слојеви људског живота и свега онога чиме је људски ум у вези са настанком света и живота био највише преокупиран. Пратећи варијанте песама и саме песме, као и оне које засебно обрађују један од предочених принципа, сагледавали смо развој, варијантност и сложеност људске као и развој митолошке мисли, и посматрали како се оне укрштају, усложњавају и варирају. Оваква запажања су за нас вишеструко значајна, јер смо на тај начин могли да увидимо слојевитост и варијантност принципа и њихову симбологију и да у оквиру корпуса пратимо њихове различите манифестације.

 

[1] Истраживање спроведено у раду финансирало је Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије (Уговор о реализацији и финансирању научноистраживачког рада НИО у 2022. години број 451-03-68/2022-14/ 200198).

[2] Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд: Српска књижевна задруга, 1994а, стр. 321, 322.

[3] Јuan E. Cirlot, A dictionary of symbols, second edition, London: Routledge, https://www.pdfdrive.com/a-dictionary-of-literary-symbols-second-edition-d34397012.html, 1971, стр. 318, 319.

[4] Мirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Novi Sad: Akademska knjiga, 2011, стр. 221.

[5] Hans Biderman, Rečnik simbola, Beograd: Plato, 2018, стр. 234.

[6] Нeнад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и народним умотворинама, Београд: Издавачко предузеће Народне Републике Србије, 1951, стр. 101.

[7] Michael Ferber, A dictionary of literary symbols, second edition, New York: Cambridge University Press, https://www.academia.edu/37950209/Michael_Ferber-A_Dictionary_of_Literary_Symbols-Cambridge_University_Press_1999_.pdf, 1999, стр. 131.

[8] Исто, стр. 130.

[9] Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд: Српска књижевна задруга,

1994а, стр. 335, 336.

[10] Мirča Elijade, Rasprava o istoriji religija, Novi Sad: Akademska knjiga, 2011, стр. 219.

[11] Мirča Elijade, Sveto i profano, priroda religije, Beograd: Alnari; Laćarak; Tabernakl, 2004, стр. 113.

[12] Hans Biderman, Rečnik simbola, Beograd: Plato, 2018, стр. 378.

[13] Žаn Ševalije (prir.), Rečnik simbola: mitovi, snovi, običaji, postupci, oblici, likovi, boje, brojevi, Novi Sad: Stylos art: Kiša, 2004, стр. 900.

[14] Мirča Elijade, Sveto i profano, priroda religije, Beograd: Alnari; Laćarak; Tabernakl, 2004, стр. 113.

[15] Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд: Српска књижевна задруга, 1994а, стр. 323.

[16] Исто, стр. 329.

[17] Вeеселин Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора, Београд: Српска књижевна задруга, 1994б, стр. 333.

[18] Исто, стр. 200, 201.

[19] Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме I, Београд: Просвета, 1975, стр. 176.

[20] Јuan E. Cirlot, A dictionary of symbols, second edition, London: Routledge, https://www.pdfdrive.com/a-dictionary-of-literary-symbols-second-edition-d34397012.html, 1971, стр. 342.

[21]Веселин Чајкановић, Студије из српске религије и фолклора, Београд: Српска књижевна задруга, 1994б, стр. 341.

[22] Миодраг Павловић, ,,Предговор ”, у: (ур.) Мира Грујичић, Антологија лирске народне поезије, Београд: Вук Караџић, 1982, стр. 16.

[23] Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме I, Београд: Просвета, 1975, стр. 177.

[24] Исто, стр. 178.

[25] Мирјана Поповић Радовић, Српска митска прича, Београд: Рад, 1989, стр. 72.

[26] Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и народним умотворинама, Београд: Издавачко предузеће Народне Републике Србије, 1951, стр. 106.

[27] Исто, стр. 63.

[28] Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме I, Београд: Просвета, 1975, стр. 289.

[29] Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и народним умотворинама, Београд: Издавачко предузеће Народне Републике Србије, 1951, стр. 67.

[30] Миодраг Павловић, ,,Предговор ”, у: (ур.) Мира Грујичић, Антологија лирске народне поезије, Београд: Вук Караџић, 1982, стр. 11.

[31] Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме I, Београд: Просвета, 1975, стр. 313.

[32] Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и народним умотворинама, Београд: Издавачко предузеће Народне Републике Србије, 1951, стр. 106.

[33] Исто, стр. 110, 111.

[34] Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме I, Београд: Просвета, 1975, стр. 355.

[35] Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и народним умотворинама, Београд: Издавачко предузеће Народне Републике Србије, 1951, стр. 114.

[36] Вук Стефановић Караџић, Српске народне пјесме I, Београд: Просвета, 1975, стр. 180.

[37] Ненад Ђ. Јанковић, Астрономија у предањима, обичајима и народним умотворинама, Београд: Издавачко предузеће Народне Републике Србије, 1951, стр. 42.