Татјана Јанковић
ШЛАГФЕРТИХ

 

Тончи је према баки груб. Каже да је глува ко топ.
− Могу јој свашта рећ, ниш не чује.
Бака се збуњено осмехује. Није чула шта је рекао. Погледала је на њих двоје мојим очима и видела: себе, дипломираног филолога, преводиоца са француског, енглеског и немачког, и њега, морнара на копну. Сусједи су. Он је млађи − здрав, спретан („Зна ти тај свашта“). Она је у 85-ој, покретна, кочоперна, али наглува. Има катаракту на оба ока. Више пута је падала, повређивала се до лома костију. Задржала је црног лабрадора, упркос савету лекара. Изводи га у шетњу два пута дневно стазом дуж мора. Или лабрадор вуче њу.

[Понекад се не могу сјетити неке рјечи. Мислим, мислим… Умије то и потрајати. И онда се сјетим. Увјек се сјетим. Рјечи су ипак биле мој посао. Зовем то фаза илуминације. Хахаха. Овдје кажу: бура се рађа у Сењу, живи у Ровињу, умире у Трсту. Понекад, кад пуше југо, човјеку буде тешко, знадете. Тешко на души. Ја онда одем купит си нешто лијепо. Тако сам купила оне четири бочице − видјели сте у прозору, не? Исте су, ама другог шлифа. Морала сам их имати. А чујте, нисам их одмах узјела, нису мало стајале. И вратила сам се дома. Али их нисам могла избити из главе. И кад је пала ноћ молила сам Бога да их нико није купио. Изјутра сам рекла себи: што се мучиш, Мојра, кад ти је за душу? И одмах сам отишла по њих. И сад, кад пуше југо, погледам их. Душа им се радује. А ово јутрос је шпорка бура. Углавном буде обична. Не купам се, вода је сада хладна. Тончи би ме исправио: није то вода, нег море. Шлагфертих!]

Тончи у кућу улази попут мачка. Тончи присваја простор око себе. Тончи носи стомак као балон вина. Просед, ошишан марински, са плавим хитрим очима. Мрмља име, пружа руку у ритуалу упознавања. Види се да му је ум већ отишао неколико потеза даље. Дохвата шпил карата са прозорске даске. Шпил чине необичне дугуљасте карте.
− За талијански бриџ − тумачи ми. Запазио је мој поглед.
− Ништа том не промакне − рећи ће бака кад ми буде причала о Тончију. Сада он разбацује карте по столу.
У њему непрестано ради жижак који га нагони на покрете попут тикова. Рука одбацујe џокере далеко. Уста избацују доскочице и псовке. Држањем говори: „Брига ме за све. И за тебе коју видим први пут. Не претварам се ни за кога.“

[Ташта сам. Носим хлаче да ми се не виде вене. Идем код козметичарке да ми почупа длачице на лицу. Ја их не видим, али млади све виде, грозе се старости. И ја сам се грозила тих длачица на старицама. А ове пјеге по рукама мажем некаквом кремом. Од ње не нестају, али блиједе. И волим носити бијело и тегет. Понекад црвену мараму. Кажу ми да би то требало чешће. Али треба то носити! Треба снаге за носити црвено. Не иде то тек тако. Одјело не чини човјека, али га представља, као оваквог или онаквог.]

Сутрадан Тончи улази у кухињу у испегланој светлоплавој кошуљи. Закопчавајући дугмад прескочио је два. Нервозни прсти. Носи је као јелек са срмом. Погледом тражи карте.
− Чујем да си опет синоћ пала. Јеси се пуно убила? Тако ти и треба кад ме ниси звала да те изведем у шетњу, хахаха.
Карте узлећу и падају на сто окренуте на наличје.
− Неко за овим столом не доноси ми срићу, питам се ко би то мога бит… Али то је промјенљиво, бумо видли. Па гдје је овдје маренда?
− Ајме, па зато ти имаш шећер!
− Па што ћу сад, не живит до смрти?!
− Има бајпас − објашњава ми бака.
− Но, па што? Све ти је то писано. Има ту један што је био првак Југославије у роњењу. Тај ти је иша 50 метара у дубину, а умра на три метра. Први пут је отиша без ножа. И упуца је они… дај, как се зове… Ајме, па могла би и ти нешто знат! Ниш не чује, ко топ… И то му се омотало око ноге как змија. Умрли обоје. После кажу, как то? Па так, так му суђено! И шта се ја имам секират?

[Тончи има кључ од моје куће. Мора се живјети. Скухам и за њега, понешто што уради платим му. Кућа је то, стално нешто треба поправити, а он је вјешт, зна свашта. Само што… Па видјели сте. Зна отићи, не јавити се по три дана. Једном, кад је рјешио оставити пиће, није га било пет дана. Тад је три дана пио, два дана се трјезнио, па дошао, и од тада ни кап! Ето такав је. А што ћу, он ми је сад све. И тако, има томе десет година. Имао је жену, оставила га. А тко би га трпио? [ћутање] Ето, ја га трпим. [осмех]] Пред ручак, по повратку с плаже, затичем празну кухињу. За мном улази Тончи. Иза њега, као на узици, улази бака. Азурним очима гледа у Тончијева леђа. Из њега речи прште као карте:
− Мораш се јавит на телефон кад те зовем!
Она је неспретна, белокоса, галеб на обали. Покушава да га погледа у лице. Пребрз је за њу. Упорно јој окреће леђа. Не престаје да гунђа. Та жена која је провела радни век као тумач страних језика сада себи тумачи израз Тончијевог лица, мицање усана. Он се обраћа сваком зиду понаособ. Кажњава је окренутим леђима, недоступношћу.
Нико не би рекао да се Тончи плаши баке. Не дословно, већ онога што она представља. Он би да избегне јад „тежак за гледат“, старост, глуву, споромислећу. И њему ‒ који је шамаром узвратио на шамар учитељице, а и официру ЈНА прилепио један кад му се обратио са „жабару“ ‒ следује смрт на дубини од три метра, у једини дан у животу кад зарони без ножа.

[Да, имала сам мужа. Био је пијанац, тукао ме је, и чему онда то? Без брака се може – без љубави не, знадете? Видим шта мислите. С годинама, видјет ћете већ, важније је љубити него бити љубљен. Ко не љуби мртав је.]

Ујутру је затичем у кухињи. Брише шоље загледана кроз прозор. Тамо, на кеју, мушкарац повлачи уже којим је привезан чамац. То је Тончи. И ја га већ препознајем по држању тела.
У прозору су наређане бочице. Блиста мало сунце у свакој флекици на стаклу. Мојра их не види, али ја их видим.