Саша Кнежевић
МОЈОЈ ПРОВИДНОЈ ДЈЕВОЈЧИЦИ

 

          – Не можеш, бона, боса у паприке?

Можда ми се и насмејала, баба сигурно јесте.

– Немамо ми тако малешних чизама, ајде ти шћери, ти си Ерцеговка, ви сте навикли.

Да, моји су се већ одавно охладили од идеје да ћу се икада оженити. Не тако давно то им је била агенда. Оженити Бранка на јесен! Ономад су и чају договорили и са Милетом шатор ћале на вашару за Преображење погодио. Али то је било давно. Има нека година мајка више и не спрема којешта, осим мени пуњених паприка, а да и не пита шта невеста воли. Можда још питу да развуче, али то и није она гостинска. Истина, до дуго у ноћ смишља разлог да остане будна молећи се светом Луки пред уждијеним кандилом. Културно се упознају и преживе ту седмицу. Једино је још баба знала изверзирано приглити девојку, проверавајући да јој нису сисе премекане и да ли су јој кукови довољно широки за рађање главатих Савића. Њу је само одмерила, тугаљиво. За моју бабу је и златна игла у пласту сена, само игла.

А мени је за око и запала што је била тако незаметљива. Лепе су жене невидљиве шупљем оку. Сваки дан сам куповао сто грама мортаделе, шунке, сира.

– Нарезати? Уз питање је ишло и нехајно отпухивање неукротивог праменка чак и кад је био упакован испод беле капице са извезеним логом маркета.

Месецима је то била сва наша конверзација, „нарезати“, „отпухивање“, „климање“, „изволите“, „хвала“, „молим“, безазлени додир мојих прстију и њене рукавице. Онда сам неке среде купио колут најскупљег сира.

– Шеф ми је рекао да за ово могу изабрати радницу коју ћу одвести на кафу.

– Смјена је до десет.

Смјена? Још је и наша. Чекао сам до једанаест. Било је касно, па смо кафу попили на бензинској пумпи. Рече да је из малог места у Херцеговини.

– Ма, ниси, гарант, никад чуо. Толико је небитно да се за њега није ни ратовало. А видиш, ја сам за твоје село чула. Био с нама неки у дому, ту је рањен, и кад год би се напио скидао је панталоне и молио је да га љубим у тај беочуг изнад десног кољена. Диверзант смо га звали. Не сећам се да је имао презиме.

– Не изгледаш ми као Херцеговка.

– А ти као знаш како Херцеговке требају изгледати.

– Не знам, али имам право на предрасуде.

Два месеца смо излазили ту на пумпу. Онда ме за викенд позвала код себе. И до тада смо мало говорили, од тада смо се волели. Ја сам је дуго гледао док би нам спремала вечеру, прала суђе, усисавала, туширала се, сушила косу, шминкала се, скидала се и облачила. Само је нисам гледао док ме је љубила. Нисам имао храбрости. Све што смо требали знати једно о другом сазнали смо на пумпи.

– Ја сам са неком дјецом стигла до Новог Сада. Послали су нас у Дечје село. Била сам најмлађа. Те јесени сам требала поћи у школу. Због тога сам бивала веома тужна. Док смо имали кућу, тата ми је рекао да у школи нећу моћи бити боса и да ћу морати везати косу. Мама ме је плашила како ћу морати дуго, дуго сједити на некој дрвеној столици и да више никада нећу смјети копати нос. „Шта да радим с рукама, ајде реци ми!“, вриштала сам, а они су се смијали. Вољели су да се смију заједно.

Није била тужна кад је говорила о свом детињству. Ја јесам, како и не бих био.

          – Била сам тако сићушна, да ме нису одмах послали у школу. А онда је у Каменицу са унуцима дошла Дара Секулић. Мора да сам тада већ кренула у школу. Отровала ме поезијом, а после сам се већ сама, невољно, заљубила у њу. У Каменици ми је било лијепо. Нико ми није бранио да ходам боса, али онда је дошла мама и повела ме са собом. Дара ми је на растанку поклонила Буквар у стиховима. Ваљда није имала својих књига па ми је поклонила Душкову или је мислила да је то много драгоцјенији поклон, не знам. У посвети је писало Мојој провидној дјевојчици. Никад нисам сазнала да ли је то Душко њој написао или она мени. Умрла је Дара, знаш ли?

Ја, наравно, нисам имао појма ко је Дара. И, да, она је била провидна, песникиња је познала праву реч. Понекад бих је дуго гледао док спава, испод танушних ребара мирно је куцало голубје срце, чудне, помало мавене нијансе. Нисам јој то никад рекао јер би ме запиткивала каква су јој плућа, је ли јој јетра на месту, и ко зна шта још. Кад смо бивали сами вољела је да поставља бесловесна питања типа: „Колико је пријатеља имао Хитлер?“, „Зашто све реке на карти теку попречно, а Неретва на доле?“, „Који ти је светац најљепши?“ Ја наравно нисам знао одговоре на шта би она помахнитала, фуриозно истрачавајући уз тенденциозно крхање вратима. Ако би се сцена одиграла код ње ја бих се повукао након неколико минута, јер се она засигурно не би вратила док сам ја у стану.

О себи је говорила на јавним местима. То је био наставак монолога са пумпе. О страхотама првог сексуалног пораза ми је причала на свадби једног мог колеге. У бископском мраку ми се поверила:

– Ја не смијем имати дјецу. Мој ћале је завршио у лудари. Сахранили смо га у Ковину. Цијели рат је провео у логору и онда се само појавио. Мама му то никад није опростила. Не можеш се само тако вратити у нечији живот. Он је био једини логораш који је о томе говорио са благом сјетом. Било је само питање ко ће први полудјети.

Није плакала, ја можда и јесам. И онда је после две седмице на полувремену утакмице Звезда – Задар наставила:

– Ја личим на моју мајку. Она не умије живјети сама. Она је у тој Гајдобри увијек имала неког. И онда се тата вратио и није јој било лако, јер га је вољела. Некад га је вољела. А он је вољео само мене. А то сељаци нису могли разумјети. Тамо живе колонисти који су гори од правих Херцеговаца. Свирају гајде и говоре „Гусле су за шминкере“. Шта му је преостало него да полуди?

Ово је било питање које није подразумевало одговор, али ни загрљај, нити било који излив емпатије. Моје провидно чудовиште које је мирисало на шунку и фету ушло је босо у пластеник. Повремено је излазила са празним ведрима и поново се враћала кад би их напунила. Није се повијала у раменима, свесна да је баба и ја пратимо. Мој ћале би их без речи преузимао, равномерно поливајући дозреле плодове. Он је највише на свету волео свој пластеник. Од мене је одустао кад сам прешао на екавицу. Мени је труба живети у Београду и у кафани наручивати Нема раја…, или ићи на дружења завичајаца уз гусле, па гусле су и у Гајдобри passe.

– Ко се одрекне свог говора и ћаће би се одреко!

Старио је, знатно спорије од мајке, али је старио. И ето, у ћутању је нашао заједнички језик са овом мелечком Ерцеговком. А шта би они једно другом имали рећи. Он, доратни возач багера на руднику, тенкиста у рату, повртлар у пензији и Она, докторка библиотекарства. Заиста је била доктор наука. Кад сам је питао какве су јој прилике да ради на неком факултету одговорила је:

– Док је била корона, још сам се имала и чему надати, сад је мрка капа. Маторци су несмртни. Живе као Новак, једу безглутенске кифле, играју тенис и крешу помало са стране док им се жене брину о финансијама. Ја волим да ми руке миришу на пршут, а и помало је данас срамота рећи да си доктор наука, још да радиш на факултету… Mислим, кад си тако паметна дјевојка – што се ниси боље снашла?!

До колико година је пристојно бити девојка? То је једно од мојих бесрамних питања које јој никад нисам поставио. Имам их још, одговори би углавном били Да или Не. Нико не воли питања. Ја понекад приупитам бабу „Како си?“, и она ме затера где ми је и место, а драго јој после. Баба би сишла до пластеника, али не може после да се врати кући. Јара је, седи под дудом, вероватно спава, ја бих ушао у кућу, али чекам да се Она врати. Eво je, лежерно претура ножицама иза мог оца као да је све нормално, али онда окрећу према бунару. Љубоморно посматрам док јој брижно сапира крв са безброј раница које погане белину њених листова. Учинило ми се да јој се суза бистри на образу или је то тек грашка зноја. Потом отац точи воду у пластичну боцу, то је за кера и каквог јежа ако залута. Она лагано прилази бирајући најкаменитију стазу. Тукне на сељачки зној који јој је прошарао мајицу до половине груди. Узалудно покушава отпухнути влажни прамен који још шкакиља нос. Коса јој се злати на сунцу, али лако је сунцу. Пружа ми дланове на којима је жица са канти исцртала неке сасвим нове приче. Узимам их и љубим. И баба се пробудила. Можда бих ипак могао и да се заљубим, бар још овај пут.