Милан Мицић
ДУГА ИСТОРИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ

 

1.

Ленард Рење, глумац из Солтура у Банату, 17. фебруара 1919. године одлучио је да постане дама.
Та одлука долетела је ненадано, право у точак његовог срца када је играо Коцебуову Крешталицу на позоришним даскама у Жомбољу и док су га посматрали Франц Веце апотекар, Роберт Декер фабрикант, Николасу Франхофер власник циглане, Петер Хајнрих професор, Адалбер Тауфер адвокат, Нандор Семере ветеринар, Петер Фајц, чиновник – сви из Жомбоља.
(И – наравно – чувени жомбољски велепоседник Александер гроф Чекоњић чије се имање од тридесет и пет хиљада јутара земље протезало од Жомбоља, све уз тзв. „малу пругу“, до Бегејског Светог Ђурђа и реке Бегеј.)
Услед рата, који се тек оконачао и распламтeле нове стварности у новој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, глумац је на дну џепа трпео постиђен бол што му је оштро притискаo уд.
„Каква одлука“, шаптао је у себи за време представе и учинило му се да поменута одлука исцељује хладноћу у жилама и опија густу маглу у збиљи непрекинутог животињског и људског режања.
Аплауз, што се попут камена сручио на њега по завршеној представи, Ленард Рење понео је лако на улицу.
(У мразну ноћ пуну нејестиве прашине у ваздуху.)

2.

Францу Венцеу, апотекару из Жомбоља, 17. фебруара 1919. године учинило се, на мах, док је посматрао представу Аугуста фон Коцебуа Крешталица да је глумац на сцени решио да постане дама.
Ту мисао брзо је одбацио, слушајући уображене и узнемирене шумове господе око себе.
Све њих узбуркавала је чињеница о незнању – којој ће новој држави њихова богата варошица припасти.
За сада по њој, шетали су гордо српски официри и чиновници што су по жомбољским кафанама, уз вику свирача, славили сопствену победу у рату који је прошао.
„У Жомбољу дуго Срби не могу свирати и певати“, мислио је Венце.
„Производе велику буку од које се оглуви и неразазнаје се стварност.
Румуни ће им ћутећи отети варошицу, а онда ћемо видети.“

3.

„Овај Рење сигурно ће постати дама“, помислио је Николаус Франхофер власник циглане из Жомбоља гледајући позоришну представу 17. фебруара 1919. године у Жомбољу..
„Превише га је стид догађаја који су се десили и онога што садa јесте“, наставио је у себи.
„Да, он мора постати госпођа.“
„Тај вишак шапата у њему, та чежњива свила у гласу, онај несташни пршљен на горњем делу кичме.“
„Осунчаност погледа, те лелујаве пртине уздаха.“
„А мени месечина пада на циглану и огледа се у води, у бари иза ње.“

4.

Када је глумац Ленард Рење кренуо ка вратима кафане Код плавог дрозда у Жомбољу где је одиграна Коцебуова Крешталица 17. фебруара 1919. године, Роберту Декеру фабриканту сапуна учинило се да може постати отмена госпођа.
Као осведочени љубитељ супротног пола, на ту помисао, једва приметно се насмешио, али привучен немогућношћу реализације поменуте мисли сабрао се и укључио у разговор околне господе која су са извесном сметеношћу разговарала о проблемима допремања робе из Мађарске преко југословенско-мађарске демаркационе линије стациониране на реци Мориш.
„Нове границе су илузија“, говорио им је Александер гроф Чекоњић, жомбољски велепоседник.
„Праве их невешти мајстори. Кад-тад ће их развејати време и народи. Верујте, ови данашњи жонглери што граде границе имају кошмар.“

5.

Глумац Нандор Бискоровањи, становник Дебељаче, године 1919. глумио је границу на позоришним представама широм Баната.
Ниског раста, оштрих црта лица, ситних зелених очију, на сопственој ћелавој глави исписао је, масном фарбом (на четири банатска језика) реч – граница.
Глумац Бискоровањи није на представама изговарао ни речи.
Ћутећи, био је час на сцени, час међу публиком, а потом је одлазио иза завесе. Онда би ишетао у биртију да попије криглу пива, излазио на улицу, улазио у сеоске куће, сам узимао ракију и вино, пио, секао сланину и кобасице на таванима, пео се на димњак, силазио у баште, излазио у поље, међу винограде, лутао пољима, враћао се назад у село, улазио на сцену, седео склупчан иза леђа публике.
Те 1919. године био је најпознатији банатски глумац.

6.

Комесар паробродске полиције у Гружу (Дубровник) 30. јула 1919. године саслушао је Душана Пинчевића, рођеног 1881. године у Врањеву (Банат), који је 12. јуна 1919. године протеран из САД као анархиста.
Поменути Пинчевић по занимању био је машиниста за аутомобиле и говорио је течно српски, мађарски, пољски, руски и енглески језик.
Уз своја знања господин – анархиста Пинчевић у нову државу унео је и болест –сифилис. (У раном стадијуму).
У званичној изјави паробродској полицији навео је да „није хтео да се учини подаником америчким јер је дошао из боље земље – Баната“.
„Америка је држава која не постоји за сиромашан народ“, изјавио је протерани Пинчевић. „Краљ и република су свеједно главно је да буде слоге у заједничкој држави Срба, Хрвата и Словенаца.“
Потом је протерани анархиста, ван записника, рекао комесару паробродске полиције у Гружу Славенку Стипчевићу да се „бори против свих зидова, јазбина и шугавих визија за чист очишћен, огољен свет где нема преваре обучених и да капиталисти краду страдања од стидљивих рањеника и продају их равнодушним очима.“
„Мој пријатељу“, рекао је дубровачком полицијском комесару. „Постиђен бол ћути на дну џепа. Шуме портрети улицама и зидовима певају о светлости.“
„Али, тако више неће бити.“
„Све ће то однети револуција.“

7.

Тајног детектива Торонталско-тамишке жупаније у пограничном комесаријату у Жомбољу Стевана Арсеновића 28. фебруара 1919. године суспендовао је и затворио у кућни притвор, на два месеца, жандармеријски капетан Гавра Каракашевић, бивши жандармеријски официр нестале Хабсбуршке монархије.
У жалби Стеван Арсеновић навео је да су му „жена и дете убијени од стране непријатеља( Каракашевиће сорте“) и да су му „Бугари све похарали до голе душе“, као и да је „робовао у Бугарској сво време инвазије“.
Разлог суспензије тајном детективу Арсеновићу није био јасан. Испред прозора куће у којој је становао често је виђао повијену, високу фигуру капетана Каракашевића; а у соби зидни сат са несташним и комотним сказаљкама, откуцавао је погрешно време.
„Можда сам погрешан човек на погрешном месту“, мислио је тајни детектив. „Пре пет година нисам могао предвидети ово путовање.“
„Можда сам неприметно изгнан из сопственог живота.“
„Седим овде на граници, која постоји само у маглама, као пригушен, потуљен камен.“

8.

Тајна служба мађарског министарства унутрашњих дела и њен капетан у Сегедину Миклош Фаркаш у јесен 1921 – зиму 1922. године покушавала је, путем дуге присмотре детектива, да дође до сазнања о непознатој жени која се повремено појављивала у граду, у временском интервалу од октобра 1919. до фебруара 1922. године.
Жена се, по тврдњи детектива, кретала градом „опчињена самоћом, повремено свесно лебдећи, али склона местима где се окупљају људи са изграђеном жудњом да сазна и каже“. Поменути усмени извештај разбеснео је капетана Фаркаша и од потчињених затражио је прецизан извештај нареченој госпођи за коју се сумњало да ради за југословенску обавештајну службу.
„Јакобина Книсл, сликарка, рођена 1896. године у Минхену од оца Хермана закупца риболова у Сегедину“, стајало је у извештају који је доспео на сто капетана Фаркаша 14. марта 1922. године.
„За време француске окупације вршила је шпијунску службу за рачун Француза и имала љубавно познанство са француским мајором, а потом је прешла у југословенску службу са везом у испостави југословенске тајне службе у Турској Кањижи. Цела породица, иначе, преселила јој се у Беч. Осим Сегедина посећује више вароши. Лични опис: висока 163-165, пуна, коса кестењаста, округло црвено лице, очи плаве, нос и уста нормална, елегантна дама. Одело: зимски капут са тракама дугачким до колена, капа од исте тканине, кратка сукња и високе ципеле на шнирање.“
У следећих шест месеци капетан Фаркаш није се померио у сазнањима по питању предмета госпође Книсл. Такву даму у вароши нико никада није видео, нити је ико памтио њеног оца Хермана Вебера, закупца риболова на Тиси.
Продавци корака у вароши нису се сећали да су једној таквој особи продали кораке за шетњу њиховим градом.
Капетан Фаркаш није могао да се помири са мишљењем подређених да је отмена госпођа Книсл само дух, већ је мислио да је сигурно ту негде али да је нико није приметио.
По мишљењу Левинуза Скруја управника позоришта у вароши и његовог пријатеља Аделбера Тауфера, адвоката из Жомбоља – неко је повремено долазио у град да глуми госпођу Книсл.

9.

Вердијева Аида изведена је у темишварској опери 15. маја 1920. године. Око њеног извођења сплело се неколико чудних и ненаданих догађаја, па је Аида узбудила Темишварце и за дуже време била запамћена као збивање са укусом крајње необичности.
Тог 15. маја, на два часа пред почетак представе комплетан оркестар темишварске опере побегао је из њене зграде све са инструментима на пиво у башту кафане „Олтенија“ на Тргу уједињења и одатле био враћен уз пратњу окоњене жандармерије са исуканим сабљама.
Такође, те вечери, неко је у Темишвару изумео такву месечину – да је град био осветљен као да је подне, што је узнемирило псе и у један мах излетео је сложни псећи лавеж који град није чуо још од уласка српске војске у њега 15. новембра 1918. године.
Сала опере била је пуна. Аида је, ипак, почела са сат времена закашњења јер су сви њени певачи (два баса, два тенора, два сопрана, баритон и мецосопран) у исти мах изгубили глас и повратили га сат касније.
Извођење је било извандредно. Краљ Египта, Радамес, Амнерис, Рамфис, Амонасро и сама Аида певали су занесено само се пред крај опере на сцени појавила жена округлог, црвеног лица у јаркоцрвеној хаљини и запевала непознату арију на италијанском језику, таквим сопраном који се није чуо од оснивања опере 1875. године.
Сви певачи на сцени, у један трен укопали су се попут стубова; у публици је настала таква тишина, као да су сви у њој схватили да су се нашли у клопци рођења и да им из ње нема спаса.
После петоминутне соло тачке непозната жена изгубила се иза завесе, а Краљ Египта запевао је тако силно да се зграда заљуљала из темеља.
Потом су други певачи наставили са извођењем, водећи се топотом песме и топотом живота.
Румунска тајна служба, чије је седиште било у неугледној кући у улици Трајанова бр. 7, била је изузетно узнемирена после овог догађаја. Сматрали су да је упад жене порука југословенских или мађарских тајних служби или комунистичких завереника да могу да се појаве где хоће, кад хоће и оставе поруку несигурној румунској власти.

10.

Taчно 5. августа 1921. група младића њих, једанаест, имала је увече састанак у једној кући у Клеку код Великог Бечкерека где су, како је известила тајна служба Торонталско-тамишке жупаније „споразумно се решили да ће заједнички купити лопту, које су сутрадан и учинили, купили лопту у Великом Бечкереку. Издатак за лопту имали су заједнички сносити јер су већина чланова имућнија деца, младићи. Око 8-9 августа дознали смо да су родитељи истих младића били противни тој организацији и рекли им: ’Ви ћете ићи да се играте – ко ће плуг држати?’“
Дана 21. августа 1921. године, на дан смрти Краља Петра Карађорђевића, у Турском Бечеју одиграна је утакмица између Турског Бечеја и Клека. Турски Бечеј био је много бољи јер „имао је једног Руса којем су плаћали хиљаду круна месечно као играчу.“ На игралишту које је клубу дао велепоседник Ивановић скупило се више стотина људи.
У десетом минуту утакмице лево крило домаћина, Силађи, дао је гол после снажног шута са петнaест метара, а у тридесет и седмом минуту полутка Леринц повисио је на 2:0, предриблавши петорицу играча Клека.
Играчи Клека нису знали превише нову игру – фудбал. Били су склони прављењу гужве на терену, сабијању у гомилу и јаком гажењу стрпљиве траве.
Понекад, док је игра трајала, свих једанаест играча Клека нагло је губило време и лутало по игралишту без јасног циља. Играчи Турског Бечеја тад су се слободно кретали и у шездесетом минуту игре водили су са 7:0.
Гостујући играчи у тим тренуцима поседовали су снажно смејање костију које се чуло у публици, што им је изазивало тренутну клонулост и прекидало удисање присутног потиског ваздуха.
У седамдесет и седмој минути утакмице неприметно од судије, али и од свих двадесет и двојице фудбалера, у белом дресу Клека на левој страни игралишта појавила се непозната особа, жена, што се по њеној фигури могло препознати.
Два пута снажно је шутнула лопту на другу страну игралишта, једном је тачно додала лопту свом крилу Грабовском и једном је грубо фаулирала бека домаћих Чањија.
Играјући са дванаест играча, Клек је имао лопту више од домаћина. Непозната дама, очигледно упозната са новом вештином – фудбалом, играла је од седамдесет седмог до осамдесет трећег минута и потом се изгубила са игралишта, прескочивши ограду и упутивши се ка Тиси.
За њом је остао да лебди у ваздуху уздах публике што је у ствари била само притајена, потопљена мушка бестидност која је у новој игри видела прилику да буде јасна простота у времену и међусобна, мушка, порочна близина.

11.

Високи жанадермеријски капетан Гавра Каракашевић о свим стварима у служби, као и у животу, имао је незаситу ћутњу. То је научио у претходној, пропалој држави и примењивао је исто и у новој, вођен мишљу да државе долазе и пролазе, све у леглу магли и измаглица, а он, жандармеријски официр Гавра, остаје отпоран на те државне арије и нетрпељиву музику која часном човеку пара уши.
Усмени рапорт тајног детектива Арсеновића од 18. фебруара 1919. у којем је изнео тврдњу да је глумац Ленард Рење, по националности Немац, из Солтура у Банату, на синоћној позоришној представи решио да постане дама, што је Арсеновић сазнао из поузданих извора, дубоко га је узменирило. Такве гласине у несигурном времену, на непостојећој граници, нису смеле да се шире јер би могле довести до узнемирења и побуне локалног становништва ненаклоњеног југословенској власти. На његово дискретно инсистирање да тајни детектив Арсеновић, попут кошуље, обуче ново мишљење, детектив Арсеновић је плануо и почастио га обиљем сочних увреда што је било само гневна низбрдица детектива који је имао узорну биографију.
Капетан Каракашевић био је принуђен, водећи рачуна о интересима државе, да притвори у кућни затвор тајног детектива Стевана Арсеновића и да га стави под двадесетчетворочасовну стражу, али дискретно, да грађани варошице то не примете.
Више пута у току дана посебно ангажоване жене преобучене у млекарице пролазиле су поред његове куће, као и лоше скројене сиромашне сељачке таљиге на којима су и кочијаш и коњ имали задатак да мотре на Арсеновићев изнајмљен стан.
Капетан Каракашевић могао је бити поносан на себе. Дивио се свом искуству, видљивој памети и својим полицијским решењима због којих га је и нова држава узела у службу.
Притвореног детектива Арсеновића излуђивало је непрекидно тандркање сеоских таљига које су пролазиле поред његовог дома по варошкој калдрми, као и звук млекарских канти, јер су млекарице двадесет и четири сата пролазиле поред његовог прозора.
„Колико просутог млека“, мислио је непрекидно, пуна два месеца, Нандор Семере ветеринар пролазећи улицом Вечитог јавора, најлепшој у Жомбољу. „Испирати калдрму млеком баш је расипање.“

12.

Душана Пинчевића, америчког анархисту, под полицијском стражом, из дубровачке луке Груж спровели су у његово родно село Врањево. Притворили су га у стару „кућу-набијачу“ његових родитеља давно преминулих и сахрањених на гробљу у Врањеву.
Полицијске власти анархисти Пинчевићу дозволиле су да обрађује башту, снабделе га алатом и метлама, доносиле му повремено лекове и храну и убациле у двориште штене окоћено у једној од сеоских авлија, у сумрак, са мноштвом осунчаних знакова у њој.
Повремено, у посету су долазили детективи. Доносили су ракију, сланину и лук, и циповке свеже испеченог хлеба, јели нуткајући га, што је он повремено и прихватао.
Седели су дуго и причали. Између њега и њих лебдела је неравнотежа али трудио се да клеше слушање, да буде и опрезан и понизан, а постави зид између себе и њих и да се њихове речи одбију од њега.
„Господине Пинчевићу“, говорили су. „Бити протеран су сопствену кућу то је благо изнгнанство.Могли су вас протерати негде друго.“
„Кућа Вас чува и у кући нема револуције. Напољу је опасно време: народ је узнемирен и узбуњен , тргује се људским главама , просторије у државним установама немају сутрашњицу, али и ствари одбијају послушност и пре неки дан лађа на Тиси на линији између два Бечеја одбила је да исплови што је посебно забринуло нашег шефа.“
„Можда је изгнанство у сопствену кућу најтеже од свих могућих“, мислио је Пинчевић. „Можда је то сурови, људски Сибир“.
„Када у кући срећеш лаке сенке детињства и свеприсутне трагове родитеља.
Ја сам отишао у свет да дижем револуцију. А сада седим у кући и ослушкујем онемелу дечију цику и гледам мајчине очи што тихо певају.

13.

Душан у кући није знао за време. Није имао сат и колико је дана, недеља или месеци прошло од његовог затварања – није могао да сазна.
Осетио је да бива све хладније, да сенке позамљују облике јесени и да чешће, у сумрак, у ћошку собе размножава самоће које у њему постају по једна, велика револуција.
Била је касна јесен када је у кућу ушла њему непозната жена. Била је пуна, кестењасте косе, округлог црвеног лица, плавих очију. У зимском капуту са тракама дугачким до колена, капом од исте тканине, кратком сукњом и високим ципелама на шнирање.
„Детективка Милица Малогајски“, представила се.
Погледао је. „Због чега је дошла?“, запитао се.
„Има леп осмех и очаравајући крвоток.“
„Можда хоће да ме опчини и измами ми знање за које не знам да постоји.“
„Или хоће да почнем да причам о свом животу и заглавим се у роју речи.“
„Зашто није дошла раније?Можда јој је кашњење белешка о постојању?“
Непозната детективка мерила је ћутање.
Могло је да окрилати цвеће колико је ћутала, или се затвореном човеку то време дугим чинило.
„Драги Душане“, пријатно и интимно изговорила му је име и у њему узбунила језу. „Ви мене не знате, али ја знам све о Вама. Дошло је време да се упознамо!“
„Драги пријатељу! Постиђен бол ћути на дну џепа. Шуме портрети улицама и зидовима певају о светлости!“
„Напољу је тешко, збуњујуће време! Руше се опсене! Револуција попут мистичне обуће хода светом!“
„Прилике се збуњују саме од себе. На људима и животињама искаљује се музика.“
„Ко је у стању да разговара са ваздухом томе је добро. Ко може да обеси варку – има сазнање.“
„Напољу револуција тече и не знамо када ће се завршити!“
„Облаци носе њен барјак!“

14.

Душан је ћутао и гледао кроз прозорско окно високу ограду неба.

15.

Видео је своје тело на њој, опружено у самоћи.