Биљана Миловановић Живак
PERSONÆ

 

према Бергману

 

ПРВА УПАЛА ПЛУЋА

Имам две и по године и лежим поред тебе

Не познајем те и не знам да ћу те поново срести

 

Не раздвајају дечаке од девојчица

и ја се због тога стидим

 

Један дечак је урадио оно прљаво у постељину

И обрисао остатке измета

у чаршав којим се покривао

Страх га је било, ваљда,

да каже да му се иде у тоалет

или је био сувише диваљ да о томе говори

Смејао се док је то радио, чаршав је смрдео

Правила сам се да спавам, пренеражена,

посрамљена туђом срамотом

(то ће ми се у животу стално дешавати,

ланац трансфера блама не престаје)

Боже, у какав су ме то свет ставили Доктори

Зашто су моји родитељи то дозволили

 

Гади ми се и сада та слика

Заувек урезана

У белим ходницима сећања,

У белим болничким зидовима,

Са спојеним гвозденим креветима –  

Наметнутом физичком блискошћу,

Као невидљивим силовањем

 

Сваке воље и сваке слободне замисли

 

Не сећам се да су ме плућа болела

То је био први пут, сваког следећег

Бола се сећам

Не сећам се ни сестре Багремке

Која ме је чешљала

Али је се сећа моја мајка

Она ми је причала

Како сам ја њој причала

О медицинској сестри Багремки

Која ме је чешљала

Коју сам потом брзо заборавила

И како сам се радовала првој посети својих ближњих

 

Сећам се поласка

Мама ми је обувала црвене ципелице

Путовали смо црвеним фићом до болнице

Сећам се њене спуштене главе

Док ми везује пертле

А ноге ми висе са кревета

Да ли је могуће, каже мама, да се сећаш

Тог високог кревета и црвених ципела

 

Тада нису дозвољавали мајкама

Да леже са децом у болници

И ја сам лежала Сама као Смрт

 

Сећам се посета

(посете примамо само недељом)

Дуго корачам ситним корацима

Дугим ходником,

Предугим за двогодишње дете,

За руку ме држи одрасла особа

У белом, која није моја мајка

Нити било ко кога познајем

Не испушта моју руку

Ни када стижемо до одредишта

 

Кроз огромно, дебело, непробојно стакло

Гледам мајку, оца, бабу и деду,

Први пут су ми, каже мама,

Очи радосне што их видим

(Бапче, и ти си дошла! – одушевљавам се

присуством бабе која из куће није излазила

али је сада дошла да ме види)

Нешто касније, пуне наде

Пред крај, изневерене и ужаснуте

Тог краја (краја чега?) се сећам,

(краја боловања или неког другог Краја)

Инстинктом младунчета осећам

Родитељску немоћ

Спуштам главу ниже, ниже,

Сваки наредни пут гледам

како стоје прекопута, као постројени

али више их не видим

Поглед не допире до њих

Допире само до стакленог зида

Сече га по дијагонали

Пада на њихове ципеле

Не допирем

До њихових лица, до маминих

Плавих очију, Не смем да гледам

Знам да ћу их својим погледом

Уплашити

Питањима

На која не знају одгвовор

Осећам поглед мајке на свом темену

И њену тугу која се прелива по стаклу

 

После два месеца осећам се потпуно другачије

као да никада нисам ни живела ван болнице

 

Тамо сам остарила заувек

Деца итекако старе, али немају боре

Старица са две и по године

Срамотно другачија, искусна

Обележена прљавим жигом туђег измета

Забраном посете, забраном живота

Као да су ми урадили неки рутински

Захват, одстранивши заувек

Осећај сигурности, детету тако потребан,

Оградивши љубав мојих родитеља

Тамним непробојним стаклом

Као у затвору, као у логору,

Као да никада нисам имала кућу

Као да никада никог свог нисам имала

Као да је избрисан сав мој живот

 

Бришу се сећања на моју сестру која је била беба

Кад сам отишла, а која ми после повратка

Постаје заувек непозната – иако је годинама

Изгледало да ми је најближа на свету –  

Пре болнице радосно је бојим фломастерима

Да ми буде лепа и шарена

(Бојим целу кућу,

деда је масном зеленом фарбом премазао

цео ходник, у метар висине, таман за мене,

направио ми огромно, никад поновљено Платно,

никад поновљени Простор за радост,

никад поновљену Слободу,

Моји Зидови на поласку остају ишарани

разнобојним таласима моје среће) –  

После болнице сестри само дајем инјекције

Унапред, да ми се не разболи

Моје игре више нису исте

И зидове више никада

Али више никада у животу

Не бојим…

 

Моја Друга Ја заувек остаје непозната

Оној Првој

Моја Прва Ја заувек се губи пред

Овом Другом

И тако ће у животу, већ тада, почети

Смењивање свих мојих Персона,

Никада се неће зауставити

Неке од њих ће се враћати да ме посете

И подсете

На оно време када сам била нека друга Ја

Неке од нас игнорисаће оне претходне

Неке ће се мучити да потисну оне потоње

Да се врате и преузму кормило

(као да је то икако могуће)

А неке ће нестати

Заувек

 

 

 

ДРУГА УПАЛА ПЛУЋА

У време мога боловања

Приликом друге упале плућа

Постала сам, опет, друга Персона

Јер моја се лица мењају

После сваке болести

 

У време мога боловања

Излазила сам са младићем

Који је претходно преживео опасан пад

О коме је причао свакоме кога упозна

А ја сам њега случајно упознала

После једне промоције, на коју сам дошла

С циљем да аутору, који је био заљубљен у мене,

А кога сам волела

Објасним да треба прећи на ствар –  

Но, Падач ме је некако први заузео,

Шаљући ми љубавне цедуљице

На шпанском језику, док смо јели ћевапе

Док је несрећни аутор боравио у тоалету

И Падач и ја ненадано смо се нашли на киши

У тајном и неопростивом загрљају

Испред кафане

У којој је аутор, наш заједнички пријатељ,

Славио успешну промоцију

Своје прве и последње књиге

 

У време мога боловања

Мој неочекивани момак Падач

Упао је у стан мојих родитеља

Потпуно луд, какав је иначе био,

Јер провео је четрдесет дана у коми

Услед пада са зидина Калемегдана

Случајно се оклизнуо и пао, додуше алкохолисан

(то сада изгледа небитно, а сасвим је битно

јер пала је са њим и Његова Персона

поломила се на сто различитих делова

„ако се разбије, моје срце, драга

на тисућу комада, сваки од њих куцаће

као тисућу неразбијених срдаца“, рекао је Лао Це

А сви ти делови мог неочекиваног момка

сада су милели по мојој соби као пауци)

 

А сада је, гледајући ме потпуно немоћну,

Јер нисам могла ни да устајем ни да говорим

Захтевао да му ољуштим наранџу

„Ољушти ми наранџу“, ставио ми је плод

У руку, док сам лежала на белој постељи

Потом је рецитовао, певао, пио пиво

И пушио са мојим ћалетом у кухињи

Вратио се, нервозно поновивши:

„Ољушти ми наранџу!“, а ја сам гледала

Пренеражено, као у оног дечака

Који је измет обрисао у болнички чаршав

Приликом мог првог боловања…

„Ољушти ми наранџу“, наредио је на ивици смрти

Одједном поново висећи са зидина Калемегдана

Претивши да ће се свакога часа

Оклизнути и пасти, а ја ћу за то бити крива

 

Потом је отишао, плавим очима без љубави

Исцртавајући клетве на улазним вратима мог стана

И зато сам после морала да се селим

 

 

ТРЕЋА УПАЛА ПЛУЋА

После мог трећег боловања

Од упале плућа (а свака упала плућа

Мора утицати на дисање, јер

Смењивање ваздуха

Оно што уносимо и оно што износимо

Из себе

Увек је као мала смрт

Као она уоквирена врата кроз која улазимо

При рођењу и излазимо приликом одласка)

Добила сам позив

Да одем код тетке

Да се опоравим

 

Као реконвалесцент

Боравила сам у најзагађенијем граду на Дунаву

У коме се свакодневно умире од канцера плућа

Последица бомбардовања

или нечије давне клетве,

папине анатеме из средњег века, свеједно

И мој Чаробни Брег донео ми је исто

што и Клавдији Шоши

 

Ханс Касторп је имао плаво-зелене очи

Препознао ме је одмах

И ја сам њега препознала

Унутрашњи глас моје управо рођене

Персоне проговорио је

„То је он, Он је тај!“

И ја сам знала

Да ће Он избрисати све клетве и сва боловања

Да ћемо заједно смењивати

Новорођене, прошле и будуће Персоне

И у добру и у злу

И у здрављу и у болести

Док нас смрт не растави

Нећемо пушити

Нећемо добити канцер плућа

Нећемо лежати на тераси по хладноћи

У високим планинама и бреговима

Љуштићемо наранџе једно другоме

Гледаћемо Слике из брачног живота

У породичном албуму

Наша ће кћи свирати Јесењу сонату

Кад остаримо, живећемо у колиби

На крају шуме и брати Дивље јагоде

А кад дође час, Зимско светло

Обасјаће и нас

Мењаћемо постељину једно другоме

Док Косач не повуче последњи потез

До краја

Па како нам буде