Мила Медиговић Стефановић
ОРЕОЛИ УМЕТНИЧКЕ СВЕТЛОСТИ ПОД СТАБЛОМ ВЕЛИКЕ ЈАБУКЕ

 

Maja Herman Sekulić: Devet života Milene Pavlović Barili: tri skice za portret

Fondacija Milenin dom, Galerija Milene Pavlović Barili, Požarevac, 2021.

 

Ако одлучите да живите у две или више земаља,

потребно вам је бар два-три пута више енергије.

Ја то сада осећам и Милена је пролазила кроз

слично искуство.

Аделе Мацола, Aquae passeris

 

Диван литерарни атлас, од београдских улица Краља Бодина, Мајке Јевросиме – преко далекоисточних путања жадита и свиле, потом од Њујорка до Београда; укратко, ово је сажетак судбинских дестинација Маје Херман Секулић. Сусрет са свестраношћу Милене Павловић Барили на „доковима Њујорка“, уткан је текстовни преплет егзистенцијалних топоса на животним путањама двеју уметница највишег стваралачког нивоа на азурном плаветнилу уметничких океана.

Последња књига о Милени Павловић Барили чита се у укрштају неколико особених поетика познатих светских ауторки, где доминира Маја Херман Секулић. Њен литерарни корпус разлиставамо на реалним и имагинарним топосима земаљског глобуса. Као да је у уметничком дослуху са Аделом Мацолом која је изабрала Црњансков стуб да на њега ослони женску крхкост медитеранске душе. „Црњански ми је дао за право да припадам свуда, према мом расположењу, да имам право и на сунце и на лед.“ Тај егзистенцијални порив спојио је Милену Павловић Барили са Аделом Мацолом и Мајом Херман Секулић у фасцинантном трагању за одгонетком тајне сликања, дизајнирања и илустративности у одразу ретроспективног огледала.

Почетак продубљенијег опсервирања поетике Маје Херман Секулић мора започети инструкцијско-семантичким приступом рецентним уводима ‒ својеврсним путоказима, сваке творевине њеног загонетног духа. Топоси Мајиног дискурса указују на ванредну радозналост и неуморну потрагу за световима из својих и туђих сновиђења и стварности. Читајући најновију књигу Маје Херман Секулић, подсећамо на стваралачку продукцију сликарке, песникиње, есејисткиње, путописца, преводитељке и универзитетске професорке. Њено дело, разноврсно по жанровском одређењу, припада подједнако светској и нашој књижевности. Временске и просторне одреднице целокупног стваралаштва ове референтне, надарене и префињене српске и светске ауторке ‒ остварује се у аури савремених поетских токова на релацији од Америке, преко Европе, до географских одредница и духовних узвишења и имагинација далекоисточних земаља. Хронологије креативних продуката Маје Херман Секулић ишчитавају се у бројним престижним светским наградама које су овенчале њену префињену духовност и стваралачку узвишеност.[1]

Маји Херман Секулић додељена је престижна Cygnus Aureus међународна награда за књижевну уметност почетком 2022. за избор из њене поезије под насловом Il Grande Progetto (Il Cuscino di Stelle, 2021) у преводу врсне италијанске песникиње Клаудије Пићино. Маја Херман Секулић једини је награђени страни песник, поред Каталонца Хосепа Барсела, међу познатим италијанским уметницима из више уметничких грана. Ово је трећа награда додељена нашој песникињи у земљи Дантеа за ову књигу у последњих пет месеци, што чини велику част не само њој него и нашој култури – прве две биле су јој додељене у октобру за „најбољу страну књигу поезије у Италији“ и „изврсност у каријери“.

Овај је избор под истим насловом раније објављен на немачком, енглеском и француском. Изузетна рецепција ове књиге у Италији заслуга је доброг превода и више ласкавих приказа у италијанској штампи врсних критичара, као и предговор књизи који је написао угледни италијански аутор и кандидат за Нобела Данте Мафија, познат и нашим читаоцима по избору модерне италијанске поезије у издању „Просвете”. Мафиjа је поезију Маје Херман упоредио са Пастернаковом – по својој згуснутости и лиричности, нежности и универзалности. Роман Маје Херман Секулић Девет живота Милене Павловић Барили – објављен је на енглеском језику као Nine Lives of Milena Pavlović Barili у преводу Данијеле Јовановић и ауторке, а у издању Галерије и Фондације „Барили” из Пожаревца. То је прва књига о нашој познатој уметници на енглеском језику.

О вишежанровском иновативном роману Маје Херман Секулић сјајне су рецензије писали врхунски познаваоци Милениног дела – Ирина Суботић, Жана Гвозденовић, Зорица Стабловић Булајић и Неда Тодоровић која подвлачи да роман носи у себи „можда најдубљу анализу женског лика у нашој новијој књижевности“ али истиче и јединствене паралеле у биографијама обе уметнице. Драгољуб Којчић утисак о роману сажео је у две реченице: „Књига Маје Херман Секулић је фантастична синтеза. То је необичан спој авантуризма и најрафинираније естетике, архетипова и футуризма, етеричног и ониричког.“

Означавајући вредности комплексног портрета „светске путнице“ кренули смо биографским стазама по којима су путовале бројне уметнице у жељи да се домогну Острва наде (Елис) и њујоршких авенија. Трагом Марка Пола кренула је Маја и ту мотивацију оденула у стихове: „Он, путник, млетачки емисар, поручује ми једноставно / ’Чућеш све то и сама и сигурно ћеш бити зачуђена’.“[2] Путовање у уобразиљу разлистава се у потрази за „ишчезлим временом“ – сопственим и знаменитих људи у Њујорку. Међу њима је и Тесла: „На травњаку Брајант парка / Где је Никола Тесла хранио / Своју једину вољену / Белу голубицу/ Онда је одлетела / До камене куле / Њујоркер хотела / Слетела му на праг прозора / Горе горе у облаку / На 33. спрат…“[3] Аура Милене Павловић Барили озарила је њујоршки живот Маје Херман Секулић и трагом откривених стаза настала је и књига у „скицама“.

Биографија Милене Павловић Барили у преплету стварности била је подстицај за изванредну наратолошку комбинацију и литерарно трагање које извире из Мајиног зденца невероватне енергије преливене наратолошким и поетским водотоковима. „Прва скица за портрет је моје читање знакова поред пута у потрази за Миленом… по мапи острва Менхетн, путопис из срца града и државе Њујорк.“ Светла Мајине батерије усмерена су на трагове којих нема, или их има незнатно. Овде је право место да кажемо да је и Маја Херман Секулић невидљива за оне који предлажу награде српским списатељицама и писцима. „Она је светска, а свет је не зна“ (Пеца Поповић). Аутентичност и велики опус разноврсних жанрова уткани су у референтни педигре наше поетесе. Азур надахнућа отвара нове странице бескрајне стваралачке снаге.

Колико веродостојних случајности које ни интригантне фикцијске комбинације не могу надмашити. Последња фотографија у књизи је фотографија Маје Херман Секулић у њујоршком Хотелу „PLAZA“ где је Милена провела последње вече.[4] Ликовни садржаји на корицама књиге отварају Мајину богату шкрињу уметничког сензибилитета пробраног ствараоца и посматрача. На предњој страни је илустрација пренета из јунског издања Voguе из 1944. год. и на њој – поред Милениног лика – летеће цветне чауре и магични лотос[5].

Мајини адресари, поред пријатеља из прошлости данашњег доба, испуњавају светска уметничка имена: Артур Милер, Јосиф Бродски, Сол Белоу, Боб Дилан, Гинзберг… Но, Маја Херман Секулић негује и продубљује пријатељске везе и из прошлости у отиску свог калеидоскопа, делећи искреност своје душе без задршке. Сунчани колорит Мајиног портрета из радионице Мома Капора на задњој корици књиге открива почетак енциклопедије коју свакодневно исписују емоције сликарке, уметнице речи и, изнад свега, великог хуманисте.

[1]              Маја Херман Секулић уврштена је у светску антологију Не могу да дишем посвећену теми друштвене правде коју је на енглеском уредио афрички песник Кристофер Окемва, у издању међународног песничког Фестивала Кистреч, а управо је представљена и у званичној кинеској Песничкој колекцији са 86 песника из целог света у избору и преводу кинеског песника Џејмса Тиана. Поред своје поезије, објавила је на енглеском, по позиву аутора, предговор за  књигу-поему Прва Империја, уваженог индијског песника и уредника др Џернаил Ананада, као и за књигу младе индијске песникиње Минакши. Добитница је изузетног признања – Награде за „непроцјењиви допринос поезији и култури Србије, Турске и света” на Фестивалу 2018 Unesco World Poetry Day, одржаном у Истанбулу, на коме су учествовали песници целог света. Добитница је интернационалне награде за литературу Galaxy Academy Awards, а у образложењу одлуке жирија стоји да се „америчко-српској песникињи и филозофкињи најпрестижнија награда додјељује за животна достигнућа у пољу књижевне креације, умјетности и филозофије и утицај који има на каноне књижевне мисли и неизбрисив траг који је оставила на савремену књижевност“.

               Маја Херман Секулић једина је савремена пјесникиња која је у току 2019. године добила десет престижних интернационалних награда – у Румунији је 23. септембра 2019. добила награду за поезију и за значајан допринос свјетској књижевности, култури и хуманости, коју додjељује Фондација за умјетност и културу „Munir Mezjed“. У Индији је, октобра 2019. године, на 39. светском конгресу у Бубанесвару (Одиша), добила посебно признање, а након тога су јој на Свјетској пјесничкој конференцији 13. октобра 2019. у Батинди, у Панџабу уручене титуле Маестра креације и Маестра метафоре, почасна титула Глобалне Иконе поезије и амбасадора добре воље. Октобра 2019. у Италији је примила међународну књижевну награду Premio mondiale Tuliola Renato Filipeli која се први пут дољује у Италији за најбоље стране песнике. Маја Херман Секулић је учесник великог броја књижевних вечери, фестивала, културних манифестација, а њене пјесме су ушле у више свјетских антологија. Стваралаштво Маје Херман Секулић представљено је на 4. Интернационалном сајму књига у Подгорици 2018 (Преузето са https://montenegrina.net/fokus/novi-broj-casopisa-ars-3/, 25. 6. 2021)

[2] Маја Херман Секулић, Поезија – Нове изабране песме,  „Путовања“, Београд: Завод за уџбенике, 2017, стр. 8.

[3] Исто, стр. 17.

[4] Милена Павловић Барили рођена је 1909. године у Пожаревцу. Детињство је проводила у Италији, јер су јој отац и мајка, иако су били у добрим односима, живели раздвојено. Почетком 1930. одлази из Србије, боравећи у Шпанији, Риму, Паризу и Лондону. Сликарством се бавила одувек, завршивши школе у Аустрији, Србији, Немачкој. Прву самосталну изложбу је имала у Београду, добивши све саме похвале. Трагом уметничких порива отишла је у 1939. у Њујорк. Године 1940. потписала је стални уговор са модним часописом Vogue и за стално се настанила у САД. Сарађивала је у листовима Harper’s и Bazaar Glamour. Овде се није зауставила, већ је по поруџбини радила и портрете познатих, уједно и осмишљавајући сценографије за позоришне представе. Исте године је имала и прву изложбу у Њујорку. Преминула је 6. марта 1945. у Њујорку после пада са коња; кремирана је и сахрањена у Риму.  Након њене смрти мајка Даница је кућу Павловића у Пожаревцу поклонила држави, а у њој је 1962. године отворена Фондација „Миленин дом“ – Галерија Милене Павловић Барили. У инвентару Галерије пописана су 894 уметничка рада сликарке, као и збирка Бијенала и савремених аутора, и породични предмети.

[5] Лотос – цвет који расте у прљавој води а ипак успева да остане нетакнут и задржи сву своју раскош и лепоту! Управо зато је ова величанствена биљка одувек представљала симбол чистоте, племенитости, мудрости и интелигенције, посебно у Кини где се сматра да је лотос заправо трон на којем седи Буда. Тај цвет је Маја Херман Секулић ставила у хербаријум срца са далекоисточних путовања.