Маја Белегишанин Ивановић
ПОЕЗИЈА КАО ЛЕК
Јулиа Капорњаи: Панацеја
КОВ, Вршац, 2021.
Јулиа Капорњаи, ауторка песничких збирки Живи чвор (2002), Бело сунце (2005) и Из капи мора (2019), објавила је и четврту песничку књигу занимљивог назива Панацеја, у којој остаје на трагу своје препознатљиве поетике, али и доноси, наравно, нове теме и дубинска виђења у духу своје оригиналности и песничке зрелости.
Књига има четири циклуса: Свлачење белог, Круг, Панацеја и У мрежи, са песмама у њима које већ и самим насловима привлаче пажњу (као што то чине и наслови ових циклуса) и радозналост читаоца да урони у тај свет разноликих, битних тема и питања – која су, у исто време, и личне дилеме лирског субјекта и дилеме савременог света пуног сваковрсних изазова.
Песма Пролећно спремање, прва у књизи, говори не само о оном неопходном сређивању куће које чинимо сваког пролећа и које се односи претежно на гардеробу, него и о једном унутрашњем спремању, психолошком: склањање сопствених фотографија, уклањање људи „који нам кваре дан“, уклањање непријатних речи. Анафорско понављање „треба уклонити“ даје тон набрајања и остварује мелодичност ових строфа, да би у завршној уследио посебан преокрет, у тону ироније: „Радити на себи здушно, тежећи савршенству / док не нестане и последњи траг / људскости / а туга за псом превагне над тугом / за вољеним човеком“. Кад знамо да бројне њуејџ-психологије и савремени коучеви пропагирају „рад на себи“, али често у духу површности и без истинске емпатије према другима, док се с друге стране поборници животињских права залажу за животиње више него за људе – постаје нам јасно колико на упечатљив начин песникиња у овим стиховима дотиче све те појаве, без обзира што полазиште стихова јесте из личне сфере. И генерално, кад у збирци говори о разним тешким и ружним странама савременог друштва, она не користи ангажоване, експлицитне исказе, већ своју тиху ангажованост остварује стиховима зачињеним необичном сликом, или обојеним неком, можемо рећи, сетном иронијом или интелектуалном сетом.
У круг песама критички интонираних према појавама савременог света и човековој ситуацији у њему спадају: Одложено задовољство, Додоле, Наплата, Глад и друге. Тако су у песми Одложено задовољство, полазећи од премиса савремене психологије, исказане утопије савременог света попут „обећане земље“ и „срећног краја“, док песма Додоле говори о незајажљивости савременог човека, његовом покушају да мноштвом послова испуни егзистенцијалну празнину. Претрпавање дневног планера (претрпавање призива слику додола) и неконтролисано једење не лече обесмишљено битисање, а несаница је мирна и „без шкргута зуба“ – у иронијском кључу призван библијски цитат „плач и шкргут зуба“ остварује дубљи увид у човекову бит. „Наплата“ говори о рачунима, и то на начин очуђавања карактеристичан за поезију Јулије Капорњаи, где се мисли претачу у слике које нас изненаде својим често гротескним сјајем, налик на кадрове појединих модерних филмова… Слично је и у песмама Тајне мора и Глад, у којима тема исхране у првој и моменат глади у другој постају само шлагворт да се каже нешто друго… Тако, прва песма, полазећи од једне изјаве, претвара се цела у необичну, гротескну слику, којој је тема еколошка – о морима пуним пластике којом су нахрањени китови:
О важности исхране у трудноћи
много се пише и говори
Пластично се може описати
хелијумски пуњеним китовима –
мајком и младунцем
које пуштамо у небеса
Држимо их чврсто
најлоном за риболов
омотаним око зглоба шаке
попут пупчане врпце
око врата новорођенчета
(ТАЈНЕ МОРА)
У песми Глад проговара оштра критика тоталитарних система, а испразне приче о људским правима доводе до беспомоћности оних који се бране и којима не успева ништа до да „светле на мрачном небу / попут звезда, месеца / и Христових мученика“.
И друштвене мреже у вези са моментом отуђености, Фејсбук поготово, јесу важна тема Панацеје. Поред Фејсбук профила поменутог још у песми Пролећно спремање, тема друштвених мрежа јавља се и у песмама Круг, Варијације на првобитни грех и Везивање. Песма Круг полази од сећања на оца и његове речи а завршава се потребом лирског субјекта да „понешто коментарише / на местима разбибриге // тамо где власт овога света / нуди брзу и лаку комуникацију / низовима знакова / без и једне / једине речи“, а песма Варијације на првобитни грех такође се бави коментарима који заједно са сменом објава стварају различите мучне слике које теку попут брзих филмских сцена. У песми Везивање лирско „ми“ је окарактерисано као: „Умрежена, срећна деца / Пред огледалима / Увежбаног осмеха“.
Видимо у овим стиховима а и свугде у збирци свежину језика, моћ песникиње да на језгровит и упечатљив начин искаже дубоке и сложене појаве како у спољном свету тако и у нутрини сопственог бића, и то је одлика не само Панацеје него и Јулијине поезије у целини.
Посебна емпатија прожима песме ове збирке. Кад је реч о колективним недаћама, песма Idai говори о хуманитарној катастрофи у југоисточној Африци, о разорном циклону из 2019. године. Но, и историјска сећања и историјска свест песникиње, која пролази кроз концлогоре (На данашњи дан), изазивају дубоку емпатију и промишљање. Тако у песми Историјска померања, са очуђеном сликом где померању у смислу размишљања одговара, у унутарњем виду лирског субјекта, и физичко померање фигура у музеју историје на Менхетну да се оствари равноправност гонилаца и прогоњених… У песми Историјска поређења дато је размишљање о бројевима који служе надметању у различитим сферама, па и у сфери бола, при чему лирски субјект долази до спознаје да су, на плану историје, поређења бесмислена (у овој песми израња хумани лик Диане Будисављевић). Број је важан мотив у овој књизи, подстицај за размишљање; сугерише страдање мноштва људи (у песмама Idai и Глад); у песми Пре дима број 57 није само број на некадашњој паклици цигарета, већ је то и „57 анатомских начина / Да се неописиво / Осим болно / Усмрти друго / Људско биће / Обележено бројем / Или нечим другим“. Тако ова песма на резак начин, попут болне инјекције, отвара поглед на један феномен зла.
Синтеза промишљања, онеобичавања и бола, удружена са већ поменутом емпатијом, постоји у многим песмама, на пример: Уљудност, Соба, Панацеја, Како направити, О саосећању. Антологијски лепа, песма Свлачење белог на први мах говори о страху лирског субјекта да ће згазити голуба и развија слике честог страдања ове птице чије перо може да превари пролазнике „Да су туда пролетели анђели“; али то је, на дубљем плану – приказ пада митолошке природе ове птице, али и пада човековог… А све то проткано је неком врстом сете. О болу и саосећању, у склопу теме отуђености, реч је у песмама О саосећању и Соба, док бол и љубав боје песму Панацеја. Песма Како направити говори о прављењу крста – и то на начин неког упутства!
Поред крста, у овој књизи јављају се и други мотиви, симболи и реквизити Библије и хришћанства: анђели (Свлачење белог, О саосећању), Христови мученици (Глад), лик старозаветног Јоне (Јонини потомци). Ту је и песма Опет ће Васкрс у којој лирски субјект, полазећи од овог хришћанског празника и историјског и цикличног понављања, у завршној строфи подсећа на људскост („Покушавамо / Да останемо људи“). Ту су и песме грађене као обраћање Богу, али са посебним очуђавањем: у тону ироније Оченаш призива помало стихове Црњанског који је такође користио молитву да би обзнанио нешто друго у свету или свом бићу, неки апсурд, а у песми Мрежа јавља се мир: „Сад је добро / Ништа ме више не жуља / Нико ме не љуби као Ти“. И библијски цитати имају улогу у овој поезији, обично у иронијском кључу, пошто је реч о појавама савременог друштва које заслужују критику: „И царству његовом / Краја бити неће“, у песми Копаоник, или „плач и шкргут зуба“ у песми О саосећању, чија је тема одсуство емпатије за туђу смрт.
Библијски/хришћански контекст није једини подтекст у Панацеји; ту је и контекст књижевности, филозофије, уметности и културе уопште. Помињу се Овидије, Епикур, Милена Јесенска, Чеслав Милош, певач Џим Морисон, глумац Бруно Ганц, ту је и неименовани али путем цитатности призван песник З. Херберт чија је песма Облаци над Фераром у претексту Јулијине песме Верност… Сав тај контекст, уз битност тема, даје књизи додатну дубину.
Модерна поезија често личи на апстрактно сликарство, јер као што слика ствара разне асоцијације код различитих посматрача, тако и песма постаје отворена за разнолика тумачења, а такође у њој је важан и план слике, одређена визуелизација која карактерише и песме Јулије Капорњаи. Тако на пример, Повезивање појмова асоцијативно везује плави цвет различак, небо (дању је небо плаво, а ноћу звезде имају облик различка) и лик глумца из култног филма Небо над Берлином, а песма Верност, сликајући облаке на необичан и свеж начин и успостављајући лепу интертекстуалну нит са Хербертовом песмом Облаци над Фераром, говори заправо о – верности путу који је неизвестан, а то је пут уметника пре свега… У песми Време представљено је само време сликама плажа и песка на такав начин да се оно чини огољеним, физички опипљивим попут тог песка и „шкрипи под зубима“.
Уопште, ефекат изненађења јесте оно што карактерише поезију Јулије Капорњаи, као што је карактерише и интелектуалност, необичне слике и когнитивно-емоционални увиди који су нека врста и благог шока, али и – лека.
Сама реч „панацеја” грчког је порекла и значи лек против сваке болести, чудотворни лек. У завршној песми Загрљај љубав је начин излечења, али и свака песма у збирци Јулије Капорњаи „уметничка је утеха, односно песнички одговор њеног бића на онеспокојавајућу ситуацију у укупном модерном свету и непосредној околини песникиње“, каже рецензент књиге Васа Павковић. Ове песме доводе до посебне катарзе и до својеврсног прочишћења, те су лек и за нас који читамо. Можда мало јак, али такви су углавном они прави лекови, они који доводе до оздрављења. Хвала песникињи Јулији Капорњаи што нам је овакав лек несебично даровала.