Јусеф Идрис
ПЕТ САТИ

 

               Седео сам на столици са високим наслоном. Испред је био расклиматани сто по коме су лекари који су радили пре мене урезивали своја имена. Соба је била још из времена старе болнице „Каср ел-Ајни”[1]. Све што се у њој налазило видео сам већ безброј пута и добро ми је знано. Све, укључујући остатке вате и газе, и сасушена крв по поду, и сломљени термометар који је пре неколико тренутака болничарка гурнула у ћошак собе, чак и јауци кондуктера који је тамо лежао после примљене инјекције која још није успела да успава упорног демона који му притиска бубреге.

               Изненада се зачуло завијање сирене кола хитне помоћи. Кратко, високо и одсечно.

               Овај звук има за све јасно значење, значење пуно страха који цепа њихова срца и од кога им нерви подрхтавају. Звук који даје на знање да неки човек умире или ће умрети. За лекаре, завијање хитне помоћи наговештава посао: удевање конца у иглу, дезинфикцију коже, мирис анестетика који се шири помешан са мирисом тинктуре јода, и кркљање људског бића које пати.

               Завијање сирене огласило се по други пут.

               Затим је престало. Болничар се пренуо из замишљености и окренуо како би кришом бацио остатак цигарете, потом је погледао у мене и даље са нелагодом коју је осећао све време док је кришом увлачио дим. Наступио је период тишине током кога смо чули шкрипу точкова болничких колица која су клизила преко дугачког ходника ка нама. Човек из кола хитне помоћи пришао је соби за хитне случајеве и задихано рекао: „Пуцњава, господине. Један официр га је усмртио на Ал-Рауди[2]. Пуцао! Официр! Усмртио!“

               У том тренутку није ми пала на памет тинктура јода и прихватање игле и конца, јер је у мени у потпуности престала да постоји свест о животу. Тих неколико речи преплавиле су ми ум и покренуле ерупцију нагомиланих осећања о убиству, насиљу и пуцњaви.

               Пре него што сам дошао себи, болничка колица су улетела у собу, у истом тренутку када је тишину целе болнице разорио громки, дуги врисак који је долазио са горњих спратова.

               У трен ока сам устао са столице и наднео се над рањеником да га погледам и утврдим место где је рањен.

               Чињеница је да нисам видео оно што сам при прегледу очекивао: човек је лежао стабилно, очи су му биле склопљене, руке прекрштене на грудима, усне стиснуте. Пажњу су ми привукле његове црте лица. У њима је било нешто изразито египатско, египатско оне врсте које буди у теби понос што си Египћанин, и чини те да изнова обожаваш своје порекло. Био је тамнопут, те загасите боје у чијој ћеш прозрачности, ако је пажљиво посматраш, наћи славну историју сунчевих зрака који су створили цивилизацију на обалама Нила. Његови густи, црни бркови украшавали су ту тамнопутост и указивали на мужевност, мужевност од које људи задрхте. Тело му је било снажно, огромно, а врат велик и чврст. Одисао је животом и младошћу. Упркос томе, кажу,  погођен је метком.

               Стајао сам и гледао га не мрдајући се и дођох себи тек када је покушао да проговори; тада сам се нагнуо над њим, сабрао речи и проговорио шапатом испуњеним прекором: „Шта је?! Убише те?!”

               Он је продужио пригушеним гласом: „Напали су ме у мраку, пуцали су ми у леђа.”

               Изненађен, упитах га:

               – Ко, ко су они?

               Истим оним гласом који ме је нарочито и снажно очарао, рекао је опуштено: „Злочинци и њихови шефови, банда сви они, пасји синови.”

               Затим је на тренутак застао и погледао ме крупним, црним очима, као да пробија плафон собе према небу: „Зар тако нападате, о Фаруче[3]?!”

               Присутни у соби су гутали његове речи. Гунђање се ширило из унутрашњости просторије вани, на улице, на цео град, на историју.

               Осетио сам у души немир, као да је у мени ватра букнула. Били су то дани владавине Фарука, на снази је било ванредно стање, насиље и гнев раширили су се Египтом и угнездили у срцима људи.

               Доносили су ми страдале у саобраћајним несрећама, жртве пале под трамваје и жестоких свађа, али ово је био први рањеник кога сам видео да је упуцан метком.

               Више нисам могао да се обуздам.

               Заборавио сам да сам доктор и шта ми је дужност. Ни о чему нисам размишљао, био сам Египћанин кога гуши неправда и види силника како убија његовог брата.

               Човек који је лежао преда мном је промрмљао.

               Поново сам га пажљиво посматрао.

               Лице му је било све жуће, црте лица омлитавеле под мноштвом малих капи зноја које су се скупљале на његовом челу и образима као капи росе које се скупљају на увелом цвету. Додирнуо сам му тело и приметио да је хладно. Није то била хладноћа леда, већ прохладност дугог ходника на чијем крају је нестанак и пропаст.

               На памет ми је пала, попут експлозије, та реч коју сам увек сматрао ружном: Шок!

               Изговорио сам је спонтано, несвестан да сам је изговорио. Пружио сам руку да бих му још једанпут опипао пулс. Из његових усана које су биле сасвим модре зачуо се дубок, дуг и завијајући јаук.

               – Јао, јао, рука ми је сломљена.

               Неколико пута је убрзано и тешко уздахнуо.

               Био ми је познат неподношљив бол који човек осећа када покрене сломљену руку. Био је то бол који ужасава, убија, усмрћује. Без обзира на то морао сам да погледам рану и побринем се за њега. Обуздао сам своје емоције а присутни су утихнули. Од његових болних уздаха сви смо занемели.

               Поглед ми се зауставио на четири црна круга и нагорелу кожу око њих. Знао сам шта је изазвало црнило, узрок су три скривена комадића метка која су се заглавила у грудима. Једно парче је пробило плућно крило и из ране је текла крв.

               Као да тражим помоћ од нечег тајанственог, али моћног, узвикнух: „Хитна интервенција!”

               У овим речима, када је ситуација захтевала да их изговорим, било је нешто што често сузбија мој немир, а понекад и стрепњу пацијента, а код болничарки и болничара изазива пометњу. У тим речима је била најава спасења. Оне су у мени створиле слику тамног, пространог и отвореног предела и човека који зове у помоћ са грозничавом зебњом. А онда се његова стрепња зауставља и дрхтај смењује смиреност када из даљине и дубине таме зачује тај спасоносни глас који одјекује из васионе: „Долазим ти, дечаче, долазим!”

               На истом кревету преминуо је Абд ел-Алим, млади студент који је погођен снажним ударцем у главу током демонстрација, и на њему је умро Садик ибн ал-Арбаги када су му преко груди прешла очева кола поломивши му ребра, и на њему су преминули Шабан, и Салих, и Абд ел-Латиф, и Мухамед. На истом том кревету сада је лежао рањени Абд ел-Кадир окружен боцама кисеоника и апаратима за трансфузију, посудама топле воде, у соби офарбаној у јаркобело, испуњеној зујањем бојлера, шуштањем паре која се диже, екипом лекара, болничарком и тишином коју су прекидали јауци Абде ел-Кадира.

               Тек што је последња кап првог литра крви стигла до његовог срца, нестало је оно бледило са његовог лица, смирили се покрети његових очију и његов поглед се усредсредио на мене. Наставио је да ме дуго посматра као неко ко се спрема да нешто учини а да не проговори. Изненадио ме је тај поглед, затим се моје изненађење повећало и мали кругови немира почели су да се шире мојим грудима.

               У тренутку када је страх почео да продире у мене, његове усне се померише и на лицу му се појавио осмех што је било нешто најлепше што сам видео те вечери.

               Не знам шта је у том тренутку одавало моје лице, али сам осетио велику радост од које ми је срце залупало.

               Наши осмеси потрајаше и ја му рекох као да то изговарам са великим закашњењем: „Како си? Како се сад осећаш?”

               Проговорио је задиханим шапатом: „Боље, много боље.”

               Мало по мало његов осмех је почео да се губи иза облака, затим је нестао, спољашност му је потамнела, црте лица се скупиле и из таме његових очију севнуше светлуцави зраци. „Шта ти је? Да ли ти нешто треба?“ – упитах забринуто.

               Напето дахћући пожурио је да изговори као неко кога дави мора: „Да, Алија, Алија, нитков, повлаћи ме у таму, а ја сам његов пријатељ, пријатељ, издајица, само кад бих нашао времена за њега, за њих.“

               Његов изглед одавао је умор, нестао је сјај, тама његових очију постала је још израженија, и изненада су засветлуцале на његовом челу и образима оне опаке капи зноја.

               Чинило се да покушава да се насмеје, али га црте лица нису послушале када је рекао тихим, мирним гласом: „Воде, хоћу да пијем, жедан сам.“

               Моја рука је предухитрила руку болничарке. Пружио сам парче вате наквашену водом и њоме му обрисао усне и језик. Црте лица су га коначно послушале, па се насмејао и рекао: „Хвала, хвала докторе. Још, још, жедан сам, еј људи, хоћу да пијем.“

               Моја рука је зауставила руку болничарке; овај пут сам му ускратио воду.

               Чуо сам куцање на вратима и када сам их отворио угледао сам дугачак ходник испуњен светом, шапатима и страхом. Многобројне очи се усмерише ка мени, а у свим сам опазио упитаност, ишчекивање и наду.

               Ушао је службеник са пријема, необично ћутљив, очи су му биле немирне, као да нешто траже, али нису знале шта. Упутио се ка ћошку у који смо одложили ствари Абд ел-Кадира: одело са рупама на леђима, белу кошуљу која није привлачила пажњу својом белином у мери у којој су ружни црвени кругови на десној страни груди изазивали жмарце, кутију у којој су биле три цигарете, две марамице, парче слаткиша и новчаник у коме је поред новчаница била стара, искрзана фотографија детета.

               Службеник је мало оклевао, пошто је завршио своју мисију кружећи збуњеним погледом унаоколо. Очи му се задржаше, после колебања, на Абд ел-Кадиру, а затим је напустио собу остављајући за собом одјек пригушеног гунђања.

               Затворио сам врата.

               Било је касно и збринути су пацијенти којима сам био потребан, или су скоро то били. Ноћ се проширила на све делове болнице. Напољу је завладала безгранична тама, а изнутра је блистало јарко светло од којег је све треперило. Бојлер је зујао, болничарка је зевала, болничар стајао са ногама приљубљеним уз ивицу кревета, ваздух је био лепљив и тежак.

               У почетку сам имао осећај како све ствари око мене дахћу.

               Затим да цела соба дубоко уздише, као да има запаљење плућа.

               Око срца ми се увијају танки, тајанствени прсти и стежу у песницу.

               Устао сам и кренуо по соби. Извукао сам утикач бојлера, поправио олабављен завој физиолошког раствора и обавио шта је још било потребно уредити. И поред тога соба је наставила да дубоко дахће, као у грозници од запаљења плућа.

               Изненада сам схватио у чему је ствар.

               Стао сам и пажљиво посматрао Абд ел-Кадирове груди како се дижу и спуштају. Напрезао се свом снагом да издахне ваздух. Лице му је попримило боју замагљеног месеца. Затим се бори, мучи и упиње да удахне оно мало ваздуха који је издахнуо, и спрема за следећи дах.

               Дисао је као да му огроман камен чучи на грудима и не може да га се ослободи. То ме је збунило док нисам нашао одговор.

               Мало сам се нагнуо да погледам десну страну.

               Угледао сам крв, али не ону коју сам очекивао да видим од које се црвени рана или глава, већ крв која је избијала попут црвеног водоскока натапајући чаршаве и душек. Наставила је да истиче преко метала белог крвета, кап по кап, млаз за млазом.

               Крварење је почело.

               Сви смо почели да да тражимо, колико год смо могли, вате и газе, не бисмо ли зауставили успламтелу крв које је било све више. Бела вата је, натопљена крвљу, одмах постајала црвена. Цедили смо је и стављали, али она се изнова натапала и из ње се упорно изливала крв и сливала на под собе.

               Успели смо да затворимо рупу која је вребала испод десних груди попут правог непријатеља прилепивши преко ње непромочиву газу, слој преко слоја. Нисам имао поверења у њену непромочивост па сам ставио своју руку преко ране не бих ли њоме зауставио крварење.

               Поглед ми је пао на моју руку. Приметио сам да је прекривена скрамом осушене крви, док на другој тога није било.

               Није ово била прва крв коју сам видео. Мирис крви ми је вазда испуњавао нос још од када сам радио на пријемном, мирис који има топлоту, мирис који гуши, депримира, кроз који опажаш прљаву масноћу попут трулежи смрти, мирис који те подсећа на заклане и распорене и оне који у грудима носе сушицу.

               Али те ноћи кад год бих видео крв из ране жртве како се суши на мојој руци и скорева, увек бих утонуо у размишљање о рањеном који је, нема сумње, човек као и сваки други човек, растао на плодној земљи обала наше реке, јео нашу пшеницу, облачио се у наш памук и од наших зрна хранио своје ћелије.

               Увек када бих се задубио у размишљање пожелео бих да се поново подсетим на оно што је минуло, да изнова видим претке и очеве, и мученике чија су имена уклесана у мермеру, и безимене жртве без споменика, и видим људе и себе, и сваког ко има потомство и сваког ко има прошлост, и све оне који трпе у болу.

               Лутам мислима, а затим се враћам својој руци која је на грудима рањеног и прстима који узалуд покушавају да спрече нову смрт, и коју смрт?

               Покушао сам да нађем тампон који сам ставио а уклонио га водоскок вреле крви који је бивао све већи.

               Притиснуо сам руку и скренуо поглед, да бих осмотрио колико је још остало у петој боци крви која је текла из апарата у вене рањеног. Али вене су гурале крв натраг у отвор који моја рука није успела да зачепи, и претварала се у густу нит од капи које су се сливале на тврд под собе.

               Сва крв која се могла наћи у болници, потрошена је.

               Али крв из ране је и даље избијала.

               Дошао је колега да ми помогне. Погледи су нам се срели, а затим се удаљили и уследила је збуњеност.

               Требало је још крви.

               Колега је обишао све каирске болнице и вратио се са једном литром, последњим литром крви у граду, последњим од које смо зависили. Већ смо изгубили наду.

               Изгубили смо наду.

               Груди су му се дизале и спуштале испуштајући хрипав звук, око уста су се појавили мехури који су расли, а његов смеђи тен претворио се у мртвачкосиви.

               Често сам посматрао људе, видео рањене, гледао рањене који су умирали, међутим, било ми је тешко да поверујем да ће Абд ел-Кади умрети. Доведен је предвече и нисам знао да му је у грудима метак. Провео сам поред њега сате. Пет сати. Слушам његов задихан говор и гледам како се његова младост скупља и нестаје. Див који се смањује и слаби, чије тело је и раније упознало рањавања која нису оставила трага, то исто тело сада је постало рана. Највише времена провео сам са њим сам. Он се плашио смрти, ја сам страховао за њега. Обојица смо се надали. Ја сам наду црпео из боца крви, морфијума и електротерапије, а он је налазио наду у мојој нади, борећи се као што се борио да удахне ваздух.

               У почетку ме је ословљавао са „докторе“ а ја њега са „капетане“, а затим смо се један другом обраћали по имену. Сати су пролазили веома споро, а толико тога се догађало да би било довољно за читав један живот; и све ово напорно време осећао сам да је погођен у леђа, да је убијен и угњетаван. Јер сви смо ми угњетавани. И нисам једини коме се то десило.

               Време је спојило мене, болничарку и болничара, даривало нам пет сати током којих смо правили друштво Абд ел-Кадиру на његовом путовању. Мило нам је било то дружење, постали смо као једна породица са заједничком раном. Очај је био оно најболније што смо морали прогутати.

               Последњи литар који је донео колега био је најзначајнији догађај током ове ноћи.

               Наставили смо брижно да се бавимо и санирамо његово стање, неуморно тражећи вену у коју ћемо ставити иглу пошто су све вене нестале. Није то био само болничар или лекар, већ група људи која се бори за људско биће, биће које им је постало тако мило.

               Нова крв је потекла.

               Збили смо се око кревета у ишчекивању резултата. Суспрезали смо страх док смо посматрали нашег пацијента. Он је јечао, грчио се, дизао и гурао ноге, снажно ширио руке док се његово тело борило са унутрашњим крварењем.

               На тренутак би се смирио, да би убрзо наставио са слабим, непрекидним јечањем. Јечањем које у човеку буди скривену тугу и подсећа га на сав душевни бол који је доживео у животу и на плач за сваким преминулим.

               Мислили смо да је криза прошла и да је последња трансфузија успела.

               Међутим мирноћа која је обузела његово тело није била умирујућа. Хроптање у његовим грудима се повећавало док није постало попут звука тестере која понире у дрво.

               Прошла су три сата.

               Изненада је престао да дише. Наднели смо се над њим, али је поново почео да отвара усне да би избацио црвену крв која му је испунила уста, исту ону крв која је тренутак раније била у боци.

               Вата кроз коју је процурела крв поново се зацрвенела.

               Његови очни капци који су дуго били спуштени, подигоше се. Светлост му је пала на очи. Гледале су у празно, слабуњаво, као да ништа не виде, а из његовог грла склизну једва чујан шапат „Воде, жедан сам.“

               Овлажио сам му усне водом, или да кажем истину дао сам му да испије колико жели из чаше хладне воде коју сам му принео.

               Затим је отворио уста, па још једанпут и опет испљунуо крв.

               Рана на његовом боку била је већа од његових уста и из ње је све обилније истицала крв.

               Затим се онесвестио.

               Ућутали само.

               Окренуо сам се око себе и закључио да је ваздух у соби стао, око лампи су били обојени кругови, од зидова се одбијало хроптаво дисање које је следило у све учесталијим размацима. Време је споро текло као да је између секунди била година. Мој колега је стајао скоро на врховима прстију држећи се за кревет и очију прикованих за боцу крви. Болничарка је гледала час у уста која су постала рана, час у рану која је сада била попут уста, док се болничар очајнички трудио око вентила боце са кисеоником.

               Сви смо били приправни и спремни. Осећали смо како нешто тајанствено, грозно лебди око нас. Наша испреплетана срца, руке и ум окружили су нашег пацијента одвраћајући од њега ужасну ствар која је лебдела. Секунде су пролазиле, соба је бивала све тешња, ускоро више нисмо могли да дишемо.

               Јурнули смо ка њему, као да скачемо у море да спасемо дављеника. Оквасили смо га водом. Покушали смо да удахнемо ваздух у његова плућа и пробили му груди дугом иглом не би ли стигао до његовог срца. То га је подстакало да се покрене. Дувамо у боцу како би се сва крв одједном улила у његову вену. Боцу са кисеоником смо отворили до краја како би му подигли груди.

               Борили смо се против снажног али невидљивог непријатеља. Стиснули смо зубе, уложили сву снагу, осећали смо да можемо срушити планину, зањихати небо и затрести земљу.

               Али истина нас је прогонила.

               Бојали смо се да поверујемо и почели да се боримо против ње, јурили у варању и бежању и дисали све брже. Ујединили смо све снаге и нарасло је уверење да ћемо преварити истину.

               До нас је из ћошка допро пригушен плач болничарке од кога нам задрхташе тела. Уложили смо све што је у нашој моћи од очајничке смелости и снаге.

               Њен јецај се појачао и постао попут звука бубња.

               Болничар је померио боцу са кисеоником у страну, бацио се на Абд ел-Кадира и заридао. Кроз плач је уздисао грубим мушким гласом: „Ах, брате мој драги.“

               Тргнуо сам се на речи свог колеге док су му сузе стезале грло: „Нека ти Алах подари дуг живот.“

               Кроз његове речи у мене се увукао онај тренутак који нам је свима знан, када осећамо да je немоћ јача од изнурености, и да смо бескорисни, тренутак у коме не поседујемо ништа осим плача и само плач.

               На ум ми паде да загрлим колегу и спојим оно што ми је у грудима са оним што је у његовим, да сакријем стид који осећам због неуспеха пред смрћу.

               Нисам то учинио, недостајало нам је време, у ишчекивању гледамо мирног човека. Пораз нам задаје бол у срцу. Очи су нам непомичне, не одвајају се од смиреног лица које светлуца од зноја, последњег зноја, и његовог изгледа као да се одмара у вечном миру.

               А када смо га прекрили чаршавом, неверица у његову смрт и даље је испуњавала наше душе.

 

 

ЈУСЕФ ИДРИС (YUSUF IDRIS, 1927-1991), убраја се међу најбоље писце кратке приче у савременој египатској књижевности. Идрис је главни представник радикалног покрета који одбацује бежање у романтизам у савременој египатској књижевности и окреће се реализму, посебно у области кратке прозе. Његов књижевни хуманизам делом потиче из детињства проведеног међу феласима у родном селу, што му је омогућило упознавање из прве руке са великим патњама и сиромаштвом – па је брига за сиромашне и обесправљене постала стална тема у његовим делима. По преласку у Каиро,  Идрис је дипломирао медицину. Радио је као лекар и психијатар више од деценије, али средином шездесетих напушта лекарску праксу да би се потпуно посветио књижевној каријери. Позив психијатра омогућио му је да изблиза посматра друштво и стекне дубок увид у људску природу. Био је један од ретких арапских аутора који се на реалистичан начин бавио питањима хомосексуалности, сексуалних и културних обичаја.

               Прву збирку кратких прича (Најјефтиније ноћи и друге приче) објавио је 1954. године и критичари су је одмах оценили као велики књижевни допринос египатској краткој причи. Објавио је више романа, драма, збирки кратких прича и критичких есеја. Касније постаје политички активан, жесток патриота у свом односу према Западу и неуморни заговорник револуционарних и социјалистичких идеја. Левичарски политички ставови и писање о опасностима од верског фундаментализма резултирали су хапшењима и боравцима по затворима. Умро је у августу 1991. године.

               Прича Пет сати је аутобиографски приказ Идрисове очајничке борбе да спасе живот Абд ел-Кадира, политичког активисте на кога је извршен атентат издајничким пуцњима у леђа. Абд ел-Кадир је био официр египатске војске. Хапшен је због сумње да је умешан у покушај убиства начелника генералштаба египатске војске. Након пуштања на слободу приступа тајној организацији Гвоздена гарда, терористичкој групи одговорној за покушаје убиства високих функционера египатске војске и политичара, повезаној са завереницима унутар двора египатског краља Фарука Првог. Касније, под утицајем марксистичких идеја свог брата, мења ставове, због чега су га у знак одмазде убили некадашњи саборци из исте организације.

               Оригиналној верзији приче Пет сати објављеној у левичарском часопису Ал–Тахрир (18. септембар 1952), преходи кратак увод: „Др Јусеф Идрис је једина особа која је била сведок смрти Абд ел- Кадира! Он је као лекар тада радио на пријемном одељењу болнице Каср ал-Аини када када је хитна помоћ донела рањеног Абд ел-Кадира.”

               У питању је зрела кратка прича са друштвено-политичким призвуком, добро уобличена на стилском нивоу, богата реалистичним детаљима, уравнотежене структуре, строго ограничена у времену и простору, писана језиком који лако тече и помно прати вешту промену ритма, без романтичног колорита. Прича је директна, испричана у првом лицу и Идрис у њој нескривено исказује аверзију према бившем режиму.

               Прича је преведена из збирке Најјефтиније ноћи (Arẖaṣ layālī, 1954, стр. 57-65).

 

Избор, превод са арапског и белешка

Мирослав Б. Митровић

 

 

[1] Универзитетска болница у Каиру основана 11. марта 1827.

[2] Острво на Нилу у централном делу Каира.

[3] Фарук Први (1920-1965), последњи египатски краљ, владао од 1936. до 1952.