Лазар Букумировић
ЧЕЖЊА ЗА ПОЕЗИЈОМ

 

Симон Грабовац: Дубока тишина

Културни центар Новог Сада, 2021.

 

Тринаеста песничка књига Симона Грабовца, Дубока тишина, представља природан наставак његовог досадашњег стваралаштва. Поред тога, она је и продужетак непрестане еволуције Грабовчевог квалитета. Тиме се нипошто не жели рећи да су претходне збирке неквалитетне, већ напротив, да је целокупан песнички опус константно одличан са тежњом да буде сваком збирком све „одличнији”. Тако је Дубока тишина до сада најкомплетнија и најуспелија збирка Симона Грабовца.

Дебитујући крајем седамдесетих година у престижној едицији Прва књига Матице спрске, Грабовац се приближио групи неоавангардних стваралаца новосадске књижевне сцене. Збирком Кртичњак одредио је своје основне стилске и тематске садржаје, које је временом знатно унапређивао. Тако је језичка економичност у првим збиркама довела до мање успелих стилских поступака, алогичније синтаксе и неправилнијег ритма, док је више од четири деценије касније такав минимализам узрок изузетне ритмичности, ефектног избора (кључних) речи и готово екстатичне, како је песник сам назива, „бестелесне”, синтаксе (Плес речи, 1).

Наслов збирке потврђује изразиту песничку самосвест о целовитости опуса. Дубока тишина јесте ништа друго до „дубока сенка” из „које израста још нешто” у збирци Кључне речи. И заиста, Грабовац своју песму преузима из дубоке тишине, из „неместа”, из заборава, документујући свој стваралачки поступак толико вешто да се чини да је писање један бескрајно лак и аутоматски процес. Међутим, то је само привид. Како Владимир Копицл у поговору збирке примећује, у Грабовчевој поезији нема ни надреалистичке бујице подсвести ни авангардне алеаторике. Може се, заправо, пре говорити о криптоалеаторици, управо зато што су песме толико дубоко промишљене и компоноване да се везе између мотива, па и читавих песама и циклуса, откривају тек при више пута поновљеном читању.

Збирку чини шест циклуса и завршна песма, односно завршни фрагмент. Први циклус, Дно душе, јесте продужетак Грабовчевог певања о певању. Оно се, и то је новост Дубоке тишине, може читати и као љубавна поезија. „Она”, која је лирски објекат у свих шест песама, није ту, а и када је ту, она само пролази кроз лирског субјекта „као да уопште не постоји[м] / као да је цео простор / празан простор и да кроз њега / пролазиш само ти”. И то је непосредни узрок песме, такав пролазак, жеља да и он дотакне њу „у / дно / душе / твоје” (О зраку). Након мимоилажења, пролажења и неостварених сусрета долази до дубинских потреса који заправо збирку заокружују у кохерентну целину. Регистровање промена у првој песми, „Све је другачије када / се твоја рука помери” (Све је другачије) неоспорно проузрокује песме, односно догађаје, документоване у завршници збирке, догађаје „који / никада нису / исти”. Омамљујућа мелодичност и ритам најизраженији су у овом циклусу. Песник своје исказе рашчлањује, веома ретко користи интерпункцију, раздваја границу стиха и границу акценатске целине, служи се понављањем као организационим поступком, док од стилских фигура предњаче анафора, анаколон и корекција. Тако песма Друга реч заузима пет страна, али се може прочитати у даху. Песник, чини се, својим бујицама речи, такво занесено читање и подстиче.

Циклус се завршава ненасловљеном песмом од три стиха: „заборавим да те / не могу да / се сетим”. Заборав из кога потиче ововековна српска поезија, Грабовац такође заборавља. Он своју немогућност певања потискује и онда покушава да пева, „али песма се / не оствари увек / а твој покрет твоје / присуство у мени / сваки пут изнова / покрене лелујање” (Све је другачије). Песника, дакле, само поезија, макар превербална, може покренути и како Ђорђе Писарев примећује у поговору избору Страшни лик, цео простор се у песнику своди на столицу, сто и папир. Ту, међутим, није крај редукцијама. Време се своди на чекање, свет постаје сећање, сећање постаје симбол, а песнику преостаје само чежња. И заиста, лирски субјекат у читавој збирци непрестано чезне за песмом.

Чежња за песмом има и онтолошко значење. Требало би да песма буде опозиција свакодневици и нормалности, међутим она је поразно обична: „више природно него / театрално / пролазила си поред / мене / и то ме до лудила / доводило / та природност” (О зраку). Како једино због песме „све некако / добије смисао”, песника-субјекта изгледа плаши сасвим обичан смисао (Друга реч). Чежња за песмом уједно је и чежња за великим смислом, за оправдањем постојања и жеља да се буде свечан.

Наредни циклус, Мртва стрвина тематизује покушај стварања велике песме. Песник се реторски пита како настају „значајни симболи моћне метафоре” (1). Таквог, прескриптивног, неинтуитивног приступа поезији нема. У последњој песми циклуса песник ће посведочити да „овај поступак није добар”. Иста песма је и критика (све распрострањенијем) теоријском насиљу над поезијом „да би / професорска критика / др-ића и кољеновића / нешто запазила”. Такав тип поезије брзо застарева: „ништа ти донети неће / јер они чекају ехо / па тек онда / по земљи / газе”. Било би онда веома неправедно накнадно контекстуализовати Грабовчеву поезију. Иако блиска бројним теоријски непрецизно одређеним струјама српске поезије, трансмодернизму, неоавангарди или постсимболизму, она је пре свега јединствена, спонтана и интуитивна појава унутар савремене књижевности. Дубока тишина то потврђује.

Трећи циклус, Језички проблесци, тематски је тешко одредив. Он представља својеврсно сумирање досадашњег песниковог живота и (покушаја) певања. Најрепрезентативнија је прва песма, Случајне заслуге, у којој се живот и жене које су кроз њега прошле, веома ефектно набрајају неодређеним придевима и заменицама: „па се појавила једна / осредња па су дошле друге / разне безвезне / и онда једна значајнија / па онда много безначајних”. Ни у рекапитулацији личне повести, Грабовац ништа не конкретизује. Цела је његова поезија готово трагично општа; у њој нема ничег посебног, театралног или значајног. Чежња за песмом, дакле, јесте и чежња за јединственошћу и за индентитетом.

Четврти циклус, односно микроциклус, јер се састоји само из две песме, поетизује чињеничну фрагментарност света и човека: „Уместо тела склоп сила немогућих / Покрета отпора гравитацији, инерцији” и „немогуће је јединство света”. Копицл уочава семантичку везу циклуса са Андрићевом причом Аска и вук, која је итекако оправдана. Уместо Аске, у Грабовчевом апстрактно-симболистичком свету „реч плесачица” игра „сасвим другачије нестајући заувек / У очима гледалаца чије су се / Душе изливале по трговима и улицама”. Чежња за песмом јесте и чежња за утехом и за јединством.

Следећи циклус, Продужеци зрака, јединствен је у Грабовчевој поезији. Њега чини шест (псеудо)сонета који тематизују ништа друго до сонетну форму. У досадашњем свом песништву, Грабовац не размишља превише ни о устаљеној форми ни у устаљеној форми. У Дубокој тишини то чини веома (ауто)иронично. Сонет је, као најчешћи стални песнички облик модерне српске лирике, песнику послужио да размотри кључна питања односа садржине и форме: „и које сонете ја волим / волим оне који се не виде голим оком / који су прашина”. Са друге стране, сонет поседује и, како их Светозар Петровић назива, метаметричка значења. Традиција форме дозвољаца да лирски субјекат „откри[x] кад поглед баци[x] / наталожену његову материју их!”. Чини се да једног искусног песника склоног вишедеценијском експерименту брине и питање које се лаички може формулисати „писање за садашњост” насупрот „писању за вечност”. Имплицитно се открива да је Грабовац на страни трајнијег песништва, разуме се, не нужно неиновативног и на трагу устаљених облика, оног које није написано ради панегирика савремених теоретичара и критичара. Чежња за песмом јесте и чежња за великом формом и за вечношћу.

У (прет)последњем циклусу, који је такође сачињен из свега две песме, „овај свет”, шта год он представљао, јесте свакодневан, видљив, појаван, опипљив и бедан. Песма је поново супротстављена таквом свету; она је „онај свет / не онај / не дај боже никако онај” (Искорак). Не смрт, већ је песма испуњена чежња за променом: „због нове песме / која из корена / открива / земљотрес / промене” (Земљотрес). Последња песма збирке, ненасловљена, једина песма циклуса У себи, ближе одређује такав земљотрес: „нових, другачијих / понекад лепших, магијских, / мрачних, необјашњивих”. И заиста, када се такав потрес деси у „дубини душе”, испуне се и све остале чежње или се макар заборави на њих.

Но, како је песма промена, а на промену се човек лако може навићи, она није коначно решење. Стога остаје обавеза или пак потреба да се поново пише. Уколико Грабовац такву потребу оствари још једном квалитетно, увелико ће задужити српску књижевност, не као песник у чијем треба тражити изразе и одблеске некакве књижевне теорије или традиције, иако се они свакако могу наћи, већ као песник који је више пута самопрокламовани пророк чија поезија гањава и потреса. Он је, а то је Дубоком тишином доказао или пак поново потврдио, како је сам у збирци Исиот забележио: „Велики песник који се дубоко / увлачи под кожу”.