Теодора С. Илић
ПУЛМЕНОВО ПРЕОБЛИКОВАЊЕ МИЛТОНОВОГ БИБЛИЈСКОГ ПАДА У ТРИЛОГИЈИ ЊЕГОВА МРАЧНА ТКАЊА
УВОД
Човеков пад, Адамов пад или, једноставно, пад – јесте термин који се користи у хришћанству како би се њиме описао прелазак првог човека и жене из стања невине послушности Богa у стање криве непослушности. Доктрина о паду долази из библијског тумачења Књиге постања, поглавља 1–3. Занимљиво је да се израз „човеков пад” заправо и не користи у Библији. То је, наиме, теолошки израз за прелазак од савршенства ка греху. Термин ’човек’, такође, јесте генеричка библијска реч за људску расу, укључујући и мушкарце и жене. Адамова и Евина непослушност Богу била је први људски грех. Они су заувек уништили људску природу, преневши жељу за грехом на сваког рођеног од тада.
Почетком 1642. Милтон – опскурни приватни учитељ – обећао је енглеским читаоцима толико велико књижевно дело да „не би требало да га својевољно пусте да умре”[1]. Двадесет пет година касније, крајем 1667, обећано дело појавило се у штампи: епска песма Изгубљени рај, која говори o библијском паду човечанства. Три века касније, Филип Пулмен пише трилогију Његова мрачна ткања, која говори о другом паду човечанства – посреди је прича инспирисана Милтоновим прослављеним епом. С тим у вези, треба проучити Пулменово преобликовање Милтоновог библијског пада, описаног у поменутом епу Изгубљени рај, у трилогији Његова мрачна ткања (His Dark Materials), објављеној у периоду од 1995. до 2000. године. Компаративном анализом Пулмена и Милтона треба утврдити интертекстуални утицај који је Милтон извршио на Пулмена у делу (с обзиром да он сам тврди да је трилогија настала под утицајем Милтоновог епа), те начин на који Пулмен преобликује Милтонову верзију пада Адама и Еве. Док се књиге свакако баве темом пада, Пулмен је у интерпретацији овога мита, међутим, отишао корак даље од Милтона, усуђујући се и да антагонизује религију.
С тим у вези, први део рада бавиће се анализом Милтонових Адама и Еве у Едену, с фокусом на начин на који их Милтон карактеризује, не бисмо ли утврдили зашто долази до пада у његовом епу. Затим то исто чинимо с Пулменовим ликовима који играју улогу Адама и Еве. У трећем делу рада, поредимо Милтонов и Пулменов третман пада, те зашто се Пулмен одлучује да га преобликује. Долази се до закључка да Пулмен, за разлику од Милтона, жели да представи пад као позитивни догађај за човечанство, најпре другачијом карактеризацијом његових протагониста (јер они проузрокују пад), тиме што трансформише њихове традиционалне родне улоге. Наиме, чини се да Пулмен не сматра да су радозналост, самосвест и чежња за знањем (које примарно видимо у Евином лику), особине које треба порицати, већ славити. Стога је његов пад такозвани felix culpa, и неопходан је, јер је кључан за рађање људске мудрости.
АДАМ И ЕВА У ИЗГУБЉЕНОМ РАЈУ
Милтон у епу Изгубљени рај, објављеном 1667. године, говори о паду човечанства и настоји да оправда Бога и његово поступање према човечанству. Из овог разлога еп почиње након Сатаниног пада и гради причу за коначан пад човечанства, пад Адама и Еве. Стога, осим Сатане и наратива о рату у рају и његовом консеквентном паду, ,,први родитељи човечанства” – Адам и Ева – два су витална лика овог епа. С тим у вези, треба најпре анализирати оно што знамо о њима, како бисмо сагледали шта је довело до њиховог пада, а самим тим и пада читавог људског рода.
Читалац се први пут сусреће с Адамом и Евом у, такозваном, прелапсарном[2] Едену. Чини се да Милтон приказаује Еден као пастирску утопију коју је Бог створио за људски род. Еден се најчешће описује као башта у којој ,,нема годишњих доба; време је вечно пролеће, човек не ради да би преживео; земља спонтано пружа своје производе; постоји обиље вегетације и воде и нема сукоба између човека и човека или човека и природе, нема пропадања”[3],[4]. Дакле, Адам и Ева живе у рајском врту у миру, служећи Богу, проводећи своје дане у раду. Милтон описује да Адам и Ева ,,ма кол’ко делали за узгој/ Врта тог, ма кол’ко о лејама, трави и цвећу/ се старали, уживају угодну дужност”[5]. Они живе ,,једноставно”, али, иако воде пасторалан живот, ипак савршено живе у наизглед ,,нецивилизованом” свету. Међутим, Милтон јасно ставља до знања да ни Адам ни Ева, упркос својој невиности и једноставном начину живота, нису примитивни или несофистицирани дивљаци. Оба ова лика одишу врлинама попут милости, знања и лепоте, јер су створени савршени.
Адам је описан као обдарен, каже Свети Атанасије, „тако далекосежном визијом Бога да је могао да поима вечност своје божанске суштине и космичко деловање Његове речи. Он је небеско биће, према светом Амврозију, које је дисало етар и било навикнуто да разговара с Богом лицем у лице”[6]. Левис наводи да је Милтон ефективно уништио било коју слику коју би читалац могао да има о детињастом и наивном Адаму. Боверс наводи да „нема ничега у човековом саставу тако несавршено обликованог да би захтевало да он подлегне искушењу”[7]. Јасно је, дакле, да је Адам створен савршен. С тим у вези, упркос променама које трпе ликови попут Сатане, Еве, чак и Бога у епу, чини се да Милтон задржава библијски опис Адама.
Са друге стране, Ева је Адамова сапутница у рајском врту. Жена коју је Бог створио од Адамовог ребра, већ се њеним ,,рођењем” истиче њена инфериорност у односу на Адама. У епу, Ева попут Сатане (а супротно Адаму), показаје приличну сложеност свог карактера. Ниједна библијска верзија Еве није толико комплексна попут Милтонове у епу. Од самог чина њеног стварања Милтон нуди назнаке које откривају њену природу. На пример, када се први пут буди у Едену, прво што види јесте свој одраз у води:
Како се сагох да видим, баш насупрот мени
Облик се неки у воде појави блеску
Вирећ’ да ме види, устукнух тада,
И оно устукну, ал удивљена ја се опет
Вратих, а и оно, у чуду одмах, узвратив’
Поглед пун љубве и наклоности.[8]
Милтонов избор језика већ нам наговештава сујетне природе које ће на крају довести до њеног пада. Ева, у наставку поменуте сцене, са ,,испразном жељом” одваја поглед од свог одраза у води, чак и када чује Божји позив да се упозна са својим сапутником. Када га види први пут, она се Адама плаши јер га сматра мање лепшим од ње, и жели побећи натраг ка свом (лепшем) одразу. Али је Адам позива, она се подвргава позиву и тиме утврђује своју инфериорност:
И тад нежна ти рука
Моју узе, ја се покорих, и отад знам
Како ј’ лепота мужевношћу узвишена,
И мудрошћу, једина праведна она.
Тако збораше мајка свих нас, а оч’ма
Покорности пуним, беспоговорне, брачне
И предаје благе, ’пол обгрлив’ га она
Ослони се на праоца нашег.. [9]
Као што видимо, Милтон пажљиво бира речи које служе да нагласе Евину инфериорност. Адам, с друге стране, јесте потпуно заљубљен и очаран лепотом своје сапутнице. Међутим, чињеница јесте да је Ева створена од Адама, док је Адама створио Бог. С тим у вези, она је од самог чина стварања ближа Адаму но Богу и тога је свесна. Наиме, она каже Адаму: „Ти од кога настах, и власниче мој, шта наредиш ја без поговора слушам. Бог је твој закон, а ти мој/”[10]. Овакав опис Адама и Еве изазвао је много контроверзи о потенцијалној мизогинији у епу. Али ипак је Адам тај који гаји јаче емоције према Еви, јаче него према Богу; због тога долази до његовог пада, јер бира Еву спрам Бога.
Поставивши Еву као инфериорнију и приказавши њену сујету, Милтон је од почетка донекле антагонизира у поређењу с Адамом, чија је једина мана, чини се, његова љубав према њој. Штавише, њено првобитно одбијање да прихвати хијерархију, опирући се Адаму и Богу, и тражењем независности, на неки начин, аутор Изгубљеног раја ставља је у ранг са Сатаном. С друге стране, Милтон је овом лику дао много више сложености него у Библији и емоционалну дубину с којом би читалац могао да се повеже, трасформишући је у много више од ,,жене која је осудила човечанство”.
Пулменова трансформација Адама и Еве директно одговора преобликовању његове, дакле Пулменове, верзије пада. Једна од кључних тема Пулменове трилогије јесте да „Лајра [протагонисткиња] треба да постане нова Ева”[11], а затим и „спаситељка света”[12].
АДАМ И ЕВА У ЊЕГОВИМ МРАЧНИМ ТКАЊИМА
Ликови који треба да представљају ,,другу Еву” и ,,другог Адама” у Пулменовој трилогији су једанаестогодишњи Лајра и Вил. Лајра је описана као дивље дете са афинитетом за упадање у невоље и непоштовање ауторитета. Лајра, која је сироче, одраста под ауторитетом мушких васпитача у експлицитно патријархалном окружењу. Налик Еви, Лајра, иако хероина трилогије, како Цо објашњава, јесте ,,морално сумњива”, те ,,постоје нејасноће у њеном карактеру”[13]; Николајева додатно испитује да су ови ,,сумњиви морални квалитети последица постмодерног концепта неодређености и релативности добра и зла”[14]. Заиста, Лајра није типичан морално чист и невин лик, али ипак је то чини приступачнијом читаоцу. Вил, са друге стране, одраста са својом болесном мајком, о којој се мора старати, што га чини далеко способнијим од Лајре. На овај начин, Пулмен реинтерпретира причу о Едену и трансформише конвенционалне родне улоге пропагиране у Милтоновом епу. Цо примећује да: „Преокретање конвенционалног херојског обрасца потраге, Вил игра споредну улогу као помоћник, телохранитељ и пратилац Лајре, хероине. Као такав, Вил игра нетипичну улогу кућног помоћника. Он кува, чисти, пере, и учи Лајру како да ради кућне послове и да се брине о себи.”[15]
Ово је још један пример Пулменовог инвертовања родних улога. Цо ће рећи да Пулмен ,,представљајући Вила као особу која преузима улогу ’домаћице’, разбија и сатире идеолошки појам да је жена ’анђео куће’”.[16] Даље, читаоцима се показује да је такозвана домаћинска сфера, која је, Цо наставља, ,,више или мање дефинисана превлашћу у њој биолошке репродукције и мајчинства, емоционалних веза и родбинских односа и није нужно искључиво област жена”[17]. Према томе, ми смо сведоци како Лајра и Вил разбијају традиционалне улоге Адама и Еве. Када се двоје протагониста коначно сретну на крају друге књиге – немају поверење једно у друго, попут Еве која среће Адама; и баш као и Ева, Лајра учи да се ослања на Вила и почиње га волети као пријатеља. Међутим, за разлику од Еве, Лајра може бирати кога ће волети, те се њена Вилова љубав постепено развија током трилогије. Њихова је љубав невина и чиста, долична деци и стога подсећа на прелапсарску љубав Адама и Еве. Милтон јасно описује да се Адам и Ева упуштају у ,,неокаљан” сексуални однос, онакав какав је постојао пре пада. Пулмен паметно представља овакву љубав пре пада, демонстрирајући чистоту љубави између деце.
Раније смо поменули да је Ева занемарена као ,,споредни лик” у Едену, где подлеже искушењу у потрази за знањем, независношћу и моћи. Лајра, с друге стране, пратећи типичну традицију ,,хероја без родитељске фигуре”, слободна је да иде у авантуре и истражује свет. Дакле, Лајра на самом почетку испољава карактеристике које су Еву довеле до пада.
ПУЛМЕНОВО ПРЕОБЛИКОВАЊЕ ПАДА
Треба увести још један лик који игра кључну улогу у паду – кушач. У Милтоновом епу, кушач је Сатана, док је у Пулменовој трилогији ова улога дата монахињи која постаје научница – Мери Малон. Милтонова верзија пада обично се посматра као негативан догађај, док га Пулмен преобликује и чини га позитивним. У епу, читалац је већ свестан да ће до пада доћи, Милтон га и сам објављује на почетку истог као последица ,,првог људског непослуха”[18].
Боверс наводи да као ,,што добро подразумева постојање недобра, послушност имплицира на могућност непослушности”[19]. Како би Бог подарио Адаму и Еви слободну вољу, мора им дати и избор за непослушност. Међутим, како Боверс примећује ,,избор који нема опцију, није избор и воља онога који бира стога није слободна”[20]; ово значи да је непослушност проистекла, наставља Боверс, из ,,кршења везе љубави створеног према свом творцу”[21]. У овом смислу, како је Адам ближи Богу но Ева, његов избор ње наспран Њега преступ је који доводи до пада човечанства.
Ева која једе са Дрвета забрањеног знања демонстрација је њене сујете и жеље за знањем и моћи, и стога је Сатана успешан у кушању. Свети Августин пише: ,,Као што у људској души постоји један елемент који узима мисао и доминира, и други који је подвргнут послушности, тако је жена телесно створена за мушкарца”[22]. Истакнуто је да Милтон бира речи које истичу Евину инфериорност, јер она треба да представља страст – наспрам Адамовог разума.
Дакле, каже Боверс ,,пад се дешава када се разум, јачи у личности Адама, одрекне свог суверенитета над расуђивањем пред страсти, која је јача у личности Еве”[23]. Чим поједе воће, он и Ева упуштају се у сексуални однос неприличан прелапсарном стању Едена, након чега први пут доживљавају осећање стида. Свест је јединствени идентификатор људског ума над умовима других животиња и оно што нас чини јединственим као врста. Међутим, чини се да то исто знање Милтон приказује као терет за човечанство јер прима облик кривице, срама и жаљења.
Овакав је третман пада негативан, јер подразумева негативност сексуалног буђења и препуштање разума страсти. Стога је Ева окривљена за пад и антагонизирана као ,,заводница”. Ипак, Адаму се приказује визија човекове судбине након пада, која сугерише његову неопходност за ,,веће добро”. Међутим, уколико упоредимо стање човечанства пре и након пада, ово ипак остаје под знаком питања. Милтонов пад Адама и Еве био је пад у спознају о смрти, добру и злу. Пулмен стога жели показати да имати свест о добром и злу – не значи нужно чинити зло или бити зао. У Пулменовој трилогији читалац је свестан приче о Адаму и Еви и такозваном првом ’паду’; дакле Пулмен описује поновни пад човечанства.
Као што је случај с Адамом и Евом, Лајра и Вил представљају разум и страст. Име Лајра потиче од грчке речи ,,lyre” и представља средњовековни музички иструмент – стога можемо рећи да је Лајра неко ко (фигуративно) представља уметност и страст. Име Вил, насупрот, алудира на реч „воља”, што значи ,,способност човечјег духа која се испољава у свесном доношењу одлука и свесном поступању, деловаљу”.[24] У том смислу, Вил фигуративно представља мисао и разум. На овај начин, Лајра и Вил представљају страст и разум, слично Еви и Адаму.
Међутим, за разлику од Адама и Еве, Пулемови протагонисти подлежу страсти и тада се дешава пад, који аутор преобликује на више начина. Један је догађај искушавања. Код Милтона, Сатанино кушање Еве испланирано је зарад освете. Код Пулмена, Мери Малон која несвесно игра улогу кушача доводи до пада након што призна Лајри и Вилу да се одрекла вере зарад љубави. Дакле, насупрот Сатани, кушач Пулменове трилогије несвесна је свог чина и тога каква је осећања њена прича пробудила у Лајри и Вилу.
Даље, Сатана бира Еву, не Адама, као особу ,,слабијег ума” за своју жртву, док Мери Малон не прави такву разлику и на тај начин ефективно показује њихову једнакост. Лајра и Вил, попут Мери, нису свесни своје улоге Еве и Адама, стога нису растрзани између послушности или непослушности. Код Пулмена не постоји избор између добра и зла. Лајра, за разлику од Еве, ни на један начин не обмањује Вила. Двоје протагониста треба једноставно да представе особе које постају свесне својих осећања – што означава крај њихове невиности, почетак њиховог пунолетства и сексуалног буђења.
Цо коментарише да је код Пулмена ,,пад постао алегорија одрастања, а Лајрин је пад приказан и слављен као кључ за буђење људске мудрости. Родни стереотипи у библијском тексту су сломљени”[25]. Пулмен редефинише пад као позитиван догађај, јер не верује да је буђење људске свести непожељно. Пулмен слави пад као пад у знање, коначни спој разума и страсти који нису праћени кривицом, стидом и жаљењем, већ само љубављу и блаженством. Пулмен преобликује наратив о паду као тренутак спасења универзума – не проклетства човечанства. Аутор каже да је ,,прича о Адаму и Еви и Рајском врту и змији за мене централни мит о томе шта значи бити људско биће” и наставља: „Ова идеја да је Евин грех заправо био срећан догађај је очигледно била прекретница у људској еволуцији. Felix culpa су га називали: срећни пад. И видео сам то као тачку у којој су људи одлучили постати потпуно своји а не кућни љубимци некој вишој моћи.”[26]
У Милтоновом Изгубљеном рају Адам и Ева стичу свест најпре о смрти, добру и злу – тек након што поједу воћку. Међутим, Пулмен верује да се свест постиже људским искуством и знањем. Према њему, радозналост, самосвест и познавање света нису срамотне жеље, већ преферирано стање постојања. Стога, пад у Његовим мрачним ткањима јесте срећан – он јесте felix culpa пад. Пулмен на овај начин преобликује, донекле и модернизује један од најстаријих библијских митова.
ЗАКЉУЧАК
У раду смо се бавили Пулменовим преобликовањем библијског пада, онаквог како га је представио Милтон у свом епу Изгубљени рај. Најпре смо представили Адама и Еву у Едену, затим пад код Милтона а потом и код Пулмена. Фокусирали смо се на њихове дескрипције и закључили да је Ева код Милтона комплекснији лик од Адама који, чини се, не трпи никакве промене и подсећа на своју библијску верзију. Када је у питању његова сапутница, Милтон је ставио акценат на њену инфериорност у поређењу с Адамом, и истиче њену сујету као главни разлог њеног подлегања Сатанином кушању.
Пулмен, с друге стране, ефективно разбија родне стереотипе, наглашавајући Лајрин значај и на крају је чинећи „спаситељицом света”, чиме завршава Евин наратив „жене која је осудила човечанство”, понуђен у Изгубљеном рају. Са таквим приказом Лајре – показујући њену независност, а не подређеност и инфериорност као код Еве – Пулмен нам нуди нову и савршену Еву и одваја се од доминантног, мушког гласа епа. На тај начин нема примамљивости „друге Еве” за њен „слабији интелект”, нити је Лајра у било ком смислу заводница која је крива за пад. Ово је први од начина на који Пулмен преобликује пад. Долази се до закључка да Пулмен третира пад као спој разума и страсти, славећи Лајрино и Вилово сексуално буђење и зрелост. Милтон, с друге стране, изгледа да тврди да страст која надвладава разум није нешто што треба славити и да разум треба да држи страст под контролом. Пулмен, стога, закључује своју трилогију преобликовањем природе пада, показујући својим читаоцима важност самосвести, слободе, јунаштва, рада, задовољства, природе и љубави.
[1] Ј.Т. Shawcross, John Milton: The Self and the World, Kentucky: The University Press, 1993, стр. 96.
[2] Према речнику Мериам-Вебстер, прелапсарно значи ,,карактеристично за време пре човековог пада; невино и неискварено”; https://www.merriam-webster.com/dictionary/prelapsarian, 6. 12. 2021.
[3] Сви цирати из литературе на енглеском језику, уколико се другачије не наведе, преводи су ауторке рада.
[4] I. Rivers, Classical and Christian Ideas in English Renaissance Poetry, London: George Allen & Unwin Ltd, 1979, стр. 10.
[5] Џ. Милтон, Изгубљени рај, прев. Д. Болфан, Београд: „Филип Вишњић”, 1989, књига IX, стр. 205–214.
[6] C.S. Lewis, A Preface to Paradise Lost, New York: Oxford University Press, 1942, стр.118.
[7] F. Bowers, “Adam, Eve, and the Fall in ‘Paradise Lost.’” PMLA, vol. 84, no. 2, 1969, стр.294.
[8] Џ. Милтон, Изгубљени рај, прев. Д. Болфан, Београд: Филип Вишнић, 1989, књига IV, стр. 460–66.
[9] Исто, књига IV: 481–95, мој курзив.
[10] Исто, књига IV: 635-36.
[11] D. Hodgson, „A New Eve: Evolution of Sustainability Across ManyWorlds,” У: Glenn Yeffeth Dallas (ed.), Navigating the Golden Compass: Religion, Science and Daemonology in Philip Pullman’s His Dark Materials, Taxas: Benbella Books, 2005, стр. 151.
[12] W. Gray, Fantasy, Myth and the Measure of Truth: Tales of Pullman, Lewis, Tolkien, MacDonald and Hoffman, New York: Palgrave MacMillan, 2009, стр. 181.
[13] A. Tso, „Transgressing the gender borders: the subversive re-inscription of Eve in Philip Pullman’s His Dark Materials,” in Crossroads, A Journal of English Studies, 2013, стр. 32.
[14] M. Nikolajeva, “Harry Potter – A return to the romantic hero,” in: Elizabeth Heilman (ed.), Harry Potter’s World: Multidisciplinary Critical Perspectives, London: Routledge Falmer, 2003, стр. 136-137.
[15] A. Tso, „Transgressing the gender borders: the subversive re-inscription of Eve in Philip Pullman’s His Dark Materials,” in Crossroads, A Journal of English Studies, 2013, стр. 32.
[16] Исто, стр. 33.
[17] Исто, стр. 33.
[18] Џ. Милтон, Изгубљени рај, прев. Д. Болфан, Београд: „Филип Вишњић“, 1989, књига I: сттр. 1.
[19] F. Bowers, „Adam, Eve, and the Fall in ‘Paradise Lost.” PMLA, vol. 84, no. 2, 1969, стр. 264.
[20] Исто, стр. 264-265.
[21] Исто.
[22] St. Augustine, The confessions of St. Augustine, transl. J.K. Pilkington, Garden City: International Collectors Library, 1990, стр. 364.
[23] F. Bowers, “Adam, Eve, and the Fall in ’Paradise Lost.’” PMLA, vol. 84, no. 2, 1969, стр. 265.
[24] Види https://dictionary.cambridge.org/dictionary/english/will, приступљно 07. 12. 2021.
[25] A. Tso, „Transgressing the gender borders: the subversive re-inscription of Eve in Philip Pullman’s His Dark Materials,” in Crossroads, A Journal of English Studies, 2013, стр. 37.
[26] Види интервју F. Kerry. „Darkness Visible: An Interview with Philip Pullman”, 2003.