Никола Пеулић
БЕСТИЈАРИЈУМСКИ АСПЕКТИ ЗМИЈЕ У РОМАНУ О ЛОНДОНУ, МИЛОША ЦРЊАНСКОГ

 

 

А пештеру змијину стаде штовати,

као божју цркву и свето место, рекавши,

као Аврам, „на месту овом Господ видеˮ.

Теодосије Хиландарац, ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ПЕТРА КОРИШКОГ

 

На лествици симбола из књига о животињама змија се јавља као човеков непријатељ или, тачније, супротна вредности у човековом напредовању не само у погледу ума и овладавања светом, већ и у дуговечности. Припремајући се да се попут анђела вине у космос, змија узмиче, замотава се и грчи, завлачи се у утробу земље и у несвесно. Њена смртност расте са увећањем човекове бесмртности[1]. Симболика змије широко је распрострањена у свим културама и крајевима света. Одувек су биле повезане са добрим, али и са злом, представљајући и живот и смрт, и постање и уништење[2]. Змија припада праисторијским животињама и у историји културе поприма многе одлике: приписиване су јој разне особине и моћи, а једна је и од најприсутнијих фигура у књижевности и уметности[3]. Прва реминисценција на змију указује на исконску слику: човеково изгнанство из раја. У Пост. (3, 1) змија је окарактерисана као „лукаваˮ[4], јер после Евиног понављања Божје заповести да се не једе са дрвета познања: „змија рече жени: нећете ви умретиˮ[5]. Змија не открива праву истину, која претпоставља губитак вечног живота и прогон из рајског врта, већ под велом тајне маскира стварни човеков усуд. Сама Библија о змијама не приповеда са благошћу. Змија у Библији јесте инкарнација непријатеља у рају, а истовремено и „бронзана змијаˮ коју Мојсије подиже у пустињи, као својеврстан наговештај Спаситеља разапетог на крсту[6]. Змије се кроз библијске књиге представљају као симбол који непрестано подсећа на први човеков грех, због чега је суђена да пузи на трбуху и храни се прашином. Змија у крошњи дрвета означава човеково изгнање и пад, који је последица дијаболичког продора у човеков живот. Фигура змије и у Епу о Гилгамешу приказује се као животиња која одузима вечност пред човековим очима: „Нека змија осети мирис траве / дошуња се и узе травуˮ[7]. Симболика змије може бити и позитивна, као што то илуструју примери из Јн. (3: 14, 15)[8] и Бр. (21: 5−9)[9]. Ипак, треба истаћи чињеницу да у традиционалном мишљењу ипак преовладава страх од змија, што психоанализа интерпретира као бојазан од „фалусног симболаˮ[10].

Бестијаријумска фигура змије у Роману о Лондону најпре се појављује уз жену, као што је то случај и у Библији: „Она се трза од тог зрака, који јој, као нека змија, брзо, пузи преко груди и нестаје у таванициˮ[11]. Такође, у Другој књизи Сеоба змија се појављује онда када се приповеда о жени: „Кад се удавала, била је то висока, стасита, девојка, са тешком, тамном, косом, око главе, која јој је спадала за врат. Курјуци су јој имали боју црних змијаˮ[12]. Дијаболичка формација бестијаријумске фигуре змије надилази сам денотативни, дескриптивни план означавања, али она не открива свој прави идентитет и своју праву природу. Змија Романа о Лондону не жели бити препозната као дијаболичка фигура. Уколико садледамо контекст у коме се дијаболичко испољава кроз змију, она се у књижевној традицији искључиво преко жене приближавала човеку. Ђаво Романа о Лондону на тај начин понавља старозаветну историју, актуелизујући исконско у садашњем тренутку. Међутим, Нађа представља Рјепнинов стуб и ослонац, она означава стабилно присуство хришћанског осећања, тако да негативна симболика змије није повезана са Рјепниновом супругом, као што је то случај са Адамовом Евом. Змија није нужно и искључиво женски симбол, већ се око њене семантике везују како женски, тако и мушки принцип. Змија у себи носи праисконска значења која не ишчезавају, већ временом јачају и обогаћују се новим тумачењима[13].

Бестијаријумска фигура змије у Роману о Лондону не указује на божје присуство. Дијаболичко надилази божанско, а његове манифестације у роману Милоша Црњанског препознајемо и у амбијенту свакодневног: „Тај воз, којим је пошао на Атлантик, делио се, као нека гвоздена змија, на два делa, на станици Paarˮ[14]. У подземној лондонској железници Рјепнин и остали путници као да постају заточеници у утроби земље: дијаболичкој тамници. Сам назив „тамницаˮ има хтонске конотације, јер се везује за простор испод земље до кога не допире светлост[15]. Простор, одређен змијом и подземљем, гради полисемантичку дијаболичку структуру. Такође, у књизи Код Хиперборејаца змије су смештене у град и свакодневно својим присуством сећају на ђавола, смрт и зло: „И ватрогасци ће бити само лешеви, који ће лежати, са својим шмрковима, око ногу, као везани змијама, угљенисаниˮ[16]. Бестијаријумска фигура у наведеним одломцима имплицира присутност зла, скривеног у самој прозирности. Хтонска природа бестијаријумске фигуре змије утиче и на избор хронотопа у којем се појављује. Подземна железница јесте адекватан простор, испражњен од могућности уплива светлости, а самим тим измиче метафизичком устројству света.

„Кад је небо црвено ујутру, сад, чистачи, у тим местима, на обали, налазе нешто, што на ољуштену рибу личи. То су контрацептиви. Бачени. Као кад змија скида кожуˮ[17]. Симболи представљени у Библији у Роману о Лондону своде се на телесно и банално. Све што у Старом и Новом завету представља метафизичке трагове обесвећује се на корнуалској обали. Дијаболичко мења изворну семантику симбола, оно манифестује једно сасвим модерно зло, које у свет улази кроз оно што је приказано као сасвим добро и уредно. Тако празнина даје рељеф и снагу бићима и стварима које обухвата, поставља их на њихово право место и упризорује романескни пандемонијум. Ђаво Романа о Лондону Милоша Црњанског твори сасвим нов начин доживљавања и разумевања симбола. Чим се испразне категорије смисла и поимања указује се нешто неизрециво које својим деловањем и садржајем опседа Рјепниново биће. Празнина је непремостива категорија, јер је она у крајњој анализи део који се не може разлучити од Ђавола. Прозирност се јавља на више нивоа, а откривајући је на тим ступњевима, мења јој се интензитет, простирање и спонтаност. Јунаци у последњем роману Милоша Црњанског ишчезавају траговима празнине, њих гута дословно Ништа, односно, бивају суочени са заблудама и везивањем за дијаболичке представе које, парадоксално, јунаци не тумаче као такве. Прозирност бестијаријумске фигуре омамљује и увлачи Црњансковог јунака у своје–ништа, јер се дијаболичко осавременило у модерном контексту и сасвим приања уз стварност. Јунаци се управо кроз зјап празнине спајају са дијаболичким бесмислом, а на том се месту укида и ја–јунака, односно, осећај независне егзистенције.

У таквом окружењу душа јунака бива угашена, а на њено место долази нешто о чему се мало или готово ништа не зна, нешто што надилази сав смисао, док субјект постепено нестаје. Ђаво се на том месту утемељује, а онда и ишчезава. Рјепнинова душа не сећа се Божјих милости, па самим тим и нема користи од њих у оваквом свету. Све Божје до те мере је десaкрализовано и банализовано – да уистину више и не постоји. Поглед књаза Рјепнина бива укочен, његове су очи широм отворене, али он не перцепира – јер је суновраћен у понору сопства. Дијаболичко шаље импулсе које јунак не очитава, јер су они до те мере бременити бесмислом. Душа је, на тај начин, лишена смисла, јер се сам Бог не утемељује у дубини те душе. Због тога руски емигрант не увиђа дијаболичку раван романа, јер све што је хришћанско – пародирано је или представљено као сигурност коју само Ђаво може да дарује. Чим је душа поништена и сам Бог је поништен у њој, а то значи највише вредности које су јој доступне – с оне стране поништења и трајања, успоставља се нови живот, флуидан и слободан, изгубљен у бескрајном и универзалном[18]. Црњанскови јунаци не могу се сјединити са Богом, јер је он искључен из романескног света, јер нема ни физичког ентитета Господа, који такав свет увек захтева – прозирно физичко представљање.

Семантичко гибање бестијаријумске фигуре змије од метафизичког симбола до симбола града и свакодневице за последицу има креирање неуочљивог језгра са дијаболичком конотацијом. Тим су језгром покренуте застрашујуће ђаволске манифестације, које редефинишу и живот руског емигрантског пара. Дијаболичко никада не дозвољава да буде убијено и змија Романа о Лондону непрестано измиче способношћу (ауто)метаморфозе. Дијаболичка природа бестијаријумске фигуре змије испољава се и кроз сам помен и њено неделатно присуство. Симбол змије јавља се у разним сферама приповедања Романа о Лондону, чиме се додатно усложњава тумачење и комплекс(ност) ове фигуре. Чак и када је њено присуство наизглед маргинално, змија се везује за средиште свега и постојања[19]. Како бисмо подробније приказали симболику бестијаријумске фигуре змије, упоредићемо текстуалне светове хришћанског и постхришћанског искуства. Бестијаријумска фигура змије у хагиографској књижевности, на примеру Теодосијевог Житија Петра Коришког, не успева да угрози подвижника, јер је у њему заметнула хришћанска врлина, која у Роману о Лондону изостаје. Призвук ђавољег присуства пак не може се оспорити, јер је змија персонификација бесова који опседају подвижника у пустињи. „Змија у својој пештери дан и ноћ непрестано јаросна шишташе и страх велики изазивајући узнемираваше преподобногаˮ[20]. Пукотина из које се змија оглашава јесте онај простор у којем би човек био празан у Божјој вољи, празан од свих њених делова и од самог Творца. Петар Коришки суочава се са самим Ђаволом, а кроз тај двобој може се поимати и оно заједничко отшелнику и Богу. Односно, на том месту победе човека над дијаболичким улази се у стање духа у коме се крије сам смисао хришћанства. Дијаболичкој буци отшелник одговара тиховањем и доксологијом, чиме се искушење превазилази уз молитву и трпељивост[21].

Међутим, онај који је изабран – не само позван – опет ће осетити најдубљи бездан. Тек у часу највеће тмине избиће светлост, с оне стране свих супротности[22]. Силазак Божјег војника Архангела Михаила и призор светлости јесте она која је души дата у отшелниковој унижености, чије биће прима светлост која је Бог сам, и сам Петар Коришки постаје светлост која га обасјава. То је истинско искуство Бића–у–Богу, оно које ослобађа отшелника осећаја патње и страдања и које допушта да се окуси Велики живот са оне стране живота и смрти. Односно, да се погледа у просторе с оне стране смисла и бесмисла. Присуство змије у пустињи омета коначно сједињавање свеца и Бога, односно блокира пут на коме душа мора да се споји са духом Божјим, у тананој тишини, у божанском суштаству. Једанпут осијани Божанским зраком, сусрећемо Ђавола на сваком кораку егзистенцијалног живота, јер нема „искустваˮ трансцендентног – без буђења зависти супротних сила[23]. Бестијаријумска фигура змије у Житију Петра Коришког Теодосија Хиландарца не надилазни подвижника, јер би у том случају хришћанска промисао утонула у прозирност и незнање са оне стране поимања, а затим се сасвим непосредно и угасила. Змија је сама по себи бездан, из кога се демонско увек и јавља, односно из њега се отвара простор смрти без идеје васкрса. Иако побеђује змију, испосник је не убија. У доњој пећини на њеном дојакошњем леглу, он подиже цркву, као што се и у ведској Индији могло подићи светилиште богу Варуни само на местима где је било много змија[24]. Отшелник учествује у великој космичкој драми, безвременој борби добра и зла, у којој змије подривају не само човека, већ се устремљују и ка принципу коју је виши од демонског. Постор и време губе се у регистру бестијаријумске фигуре змије, они тону у само ништавило, односно, бити угожен празнином значи суочити се са смрћу. Прво велико искуство Празнине и њен преображај у Пунину, само је полазна тачка пута што води кроз низ искустава и тешких искушења која подразмевају нова суочења са Празнином[25]. Пост, тиховање и мрак јесу класична, прикладна средства којима се постиже та „tabula rasaˮ, чиста и глатка, „на којој ништа још није насликаноˮ, како је говорио Јован од Крста. Та празнина, слика празног, неодређеног, демонстрира пасивност, али и потребу да се зазове силазак милости[26].

Идеја о празнини, односно, појам или бестијаријумска фигура која је представља, јесте метафора која је смештена у непосредни егзистенцијални простор јунака, чији се симболички смисао скрива у пуком представљању. Празнина се у Роману о Лондону Милоша Црњанског може сместити у било шта – односно у било кога. На тај начин, Ђаво успева да изведе дијаболичку пермутацију, која чак и Христове трагове стапа са прозирним. Духовно искуство много је више доживљај пунине него доживљај празнине; међутим, једно без другог не може пошто је живот сачињен од непрекидног смењивања празног и пуног који се стално узајамно продубљују[27].

У Ничеовом делу Тако је говорио Заратустра змија се приказује кроз семантику која надмашује устаљена значења и стереотипност ове животиње. Орао и змија за Заратустру су сакралне и небеске животиње. Ниче ће у споменутом делу рећи: „Најпоноснија звер под сунцем, и најмудрија звер под сунцем – они су полетели по свету да виде шта се радиˮ[28]. На тај начин, референца змије измешта се из контекста говора о злу и дијаболичком, јер је она „змија сазнањаˮ[29]. Победивши змију, пустиножитељ, са психолошке стране, побеђује нагоне, док са религијске стране тиме побеђује демонско и одваја се од профаног. Несумњива је и једна аналогија. Баш као што је змија, имајући два језика – један којим убија и други који лечи, један је зло, завођење и нагон, други је мудрост, сазнање и синтеза – стално променљивог држања и стања, сличан њој је и Коришки у својој духовној драми[30].

Оно што је уистину важно – није питање постојања празнине, него оно што Црњансков јунак осећа или замишља пред том празнином. У једној од Рјепнинових епизода на летовању у Корнуалији долази до зооморфизације једне од девојака, која као своју крајњу резултанту има преображај у змију: „Кад је легла, на леђа, на једном таласу, она се весело засмеја. Рјепнину се, за тренут, учини, као да види неку малу морску змију, кад она поче да се врти, у води, и диже, око себе, пену, као неку подводну фонтануˮ[31]. Несумњиво је да овакав приповедни рукавац сећа на Гилгамешов сусрет са змијом која му пред очима отима вечност. Наведени одломак Романа о Лондону садржи и дијаболички кодиран сексуални нагон. Појава змије може имати и сексуалну конотацију, тело змије пореди се са пенисом, а троугласта глава са женским стидним троуглом[32]. Повезивањем бестијаријумске фигуре змије и воде отвара се двострука семантика смрти, са једне стране двострука кодификација змије, животиње која и кроз физиономију свога језика испољава двоструку природу (поред дијаболичког одређења, змија може бити схваћена и као симбол обнове и поновног рађања), док се, са друге, појављује океан, не-копно, који није непосредни простор човековог бивствовања. Дијаболичка фигурација змије у случају девојке коју Рјепнин посматра обједињује зверолику и антрополошку одређеност једног бића. У једном трену дијаболичком интервенцијом приповедање се ломи између змије и девојке, односно, животиње и човека. Дијаболичко у Роману о Лондону дозвољава једној фигури да се оствари као људско, а одмах у следећем као зверолико, чиме се на површини романескног приповедања уочава херметична и диморфна природа – не само бестијаријумске фигуре змије, него и самих људи. Празнина тежи ка укидању метафизичког уплива, односно она увлачи све у себе, у виду једне тачке која сужава и сажима све хришћанске постулате. Чим се дијаболичко затвори у прозирну слику змије, чим престане кретање животиње, осећа се прозирно треперење. Књаз Рјепнин не уочава ђавоље симболе као такве, јер симбол задржава дијаболичко, које нестаје у њему, урањајући у потпуни унутрашњи бесмисао. Иза неизрециве празнине, која је у исти мах и неописиво одвајање од завета са Богом, нужно следи и извесно одвајање у самом Рјепниновом бићу. Сваки занос, нуђење на корнуалској обали разара свету тајну – брак Нађе и Рјепнина, док се дијаболички зов непрестано и упорно понавља. Искуство празнине, одбачени и искоришћени презервативи који личе на змије, само су дијаболичка омама. Оно што се нуди купачима, на обућаревом летовању, јесте то да се и живот и смрт сведу на ништа. На крају Житија Петра Коришког Теодосија Хиландарца земља се укључује у грађење култа светог, тек онда када је преподобни извојевао победу над демонима и нагонским. Он се сахрањује у пећини, чекајући васкрсење које ће доћи из свеопште мајке земље. Земља више не скрива бестијаријумску фигуру змије, већ отшелник општи са земљом без симболичког посредника, док снага земље помаже преосталом времену његовог духовног подвига, не претећи више никаквом заблудом[33].

Место које је за древне и свете људе означавало духовну стварност постаје застрашујући бездан за јунаке Романа о Лондону Милоша Црњанског. Они су пред прозирном бестијаријумском фигуром змије суочени са дисконтинуитетом сопственог бића. Односно, они су омамљени у мисли да се ослобађају, а заправо су заведени дијаболичким привидом, који је иманентни принцип поетског универзума Романа о Лондону Милоша Црњанског. Таква празнина налази се на извору савременог неонихилизма, коју јунаци на летовању у Корнуалији покушавају да занемаре у еротском, и у свему ономе што може да укине удаљеност између бића и ствари, у једном коиту, једној смешној телесној размени без духовног причешћа[34]. На крају овоземаљског живота Петра Коришког и књаза Рјепнина назире се светлост невидљивих простора, Божја светлост, светлост светионика која човеку кад „напустиˮ све, пустињу или велику позорницу, омогућава да пронађе Све; Све или Ништа?

 

 

[1] Клебер, Жан–Пол, „О зверима и људимаˮ, у: Милијан Милошевић (ур.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак, Дом културе Чачак, 1986, 1987, стр. 48.

[2] Милошевић, Предраг В., „Змије и змајеви, 1141 година византијског света, и у води и на земљиˮ, Липар: лист за књижевност, уметност и културу, Год 14, бр. 50, Крагујевац, Универзитет у Крагујевцу, 2013, стр. 25.

[3] Јањић, Данијела, „Преображаји змије кроз стваралаштво Габријелеа дʹАнунцијаˮ, у: Драган Бошковић (ред.), Наслеђе: часопис за књижевност, уметност и културу, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 2017, стр. 82.

[4] Библија – Свето писмо Старог и Новог завета (Стари завет по преводу Ђуре Даничића и Нови завет по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског Синода и преводима Светог владике Николаја), Ваљево: Глас цркве, 2005, стр. 3.

[5] Исто, стр. 3.

[6] Бидерман, Ханс, Речник симбола, Београд: Плато, 2004, стр. 454.

[7] Гилгамеш: сумерско–вавилонски еп, Београд: Гутенбергова галаксија, 2008, стр. 75.

[8] Библија – Свето писмо Старог и Новог завета (Стари завет по преводу Ђуре Даничића и Нови завет по преводу Вука Караџића и Светог архијерејског Синода и преводима Светог владике Николаја), Ваљево: Глас цркве, 2005, стр. 1310.

[9] Исто стр. 187.

[10] Бидерман, Ханс, Речник симбола, Београд: Плато, 2004, стр.. 456.

[11] Црњански, Милош, Роман о Лондону 1, Београд: Mascom booking, 2012, стр. 32.

[12] Црњански, Милош, Друга књига Сеоба, Београд: Нолит, 1973, стр. 89.

[13] Јањић, Данијела, „Преображаји змије кроз стваралаштво Габријелеа д’Анунцијаˮ, у: Драган Бошковић (ред.), Наслеђе: часопис за књижевност, уметност и културу, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 2017, стр. 82.

[14] Црњански, Милош, Роман о Лондону 1, Београд: Mascom booking, 2012, стр. 202.

[15] Трубац Матић, Ђурђина, „Гутачиˮ, у: Мирјана Детелић и Лидија Делић (ред.), Гује и јакрепи: књижевност, култура, Београд: Балканолошки институт САНУ, 2012, стр. 113.

[16] Црњански, Милош, Код Хиперборејаца I, Београд: Просвета, 1966, стр. 297–298.

[17] Црњански, Милош, Роман о Лондону 1, Београд: Mascom booking, 2012, стр. 207.

[18] Силберн, Лилијан, „Празнина, ништавило, безданˮ, у: Бранко Кукић, Милосав Мариновић, Милијан Милошевић, Радојко Николић и Миленко Пајић (ред.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак: Дом културе Чачак, 1995, стр. 28.

[19] Самарџија, Снежана, „Ко се крије испод змијског свлака?: метаморфозе у жанровском системуˮ, у: Мирјана Детелић и Лидија Делић (ред.), Гује и јакрепи: књижевност, култура, Београд: Балканолошки институт САНУ, 2012, стр. 37.

[20] Теодосије Хиландарац, Житија, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988, стр. 75.

[21] Ћупић, Зорана З., „Бесови у њему и бесови ван њега – коначна победаˮ (Књижевни и психолошки погледи на лик Светог Петра Коришког у „Теодосијевом Житијуˮ), у: Баштина: гласник, Приштина: Институт за проучавање културе Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана, 2020, стр. 75.

[22] Диркхајм, Карлфрид фон, „Horror vacuiˮ, у: Бранко Кукић, Милосав Мариновић, Милијан Милошевић, Радојко Николић и Миленко Пајић (ред.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак: Дом културе Чачак, 1995, стр. 65.

[23] Диркхајм, Карлфрид фон, „Horror vacuiˮ, у: Бранко Кукић, Милосав Мариновић, Милијан Милошевић, Радојко Николић и Миленко Пајић (ред.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак: Дом културе Чачак, 1995, стр. 65.

[24] Павловић, Миодраг, „Теодосијево житије Петра Коришкогˮ, у: Теодосије Хиландарац, Житија, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988, стр. 95.

[25] Диркхајм, Карлфрид фон, „Horror vacuiˮ, у: Бранко Кукић, Милосав Мариновић, Милијан Милошевић, Радојко Николић и Миленко Пајић (ред.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак: Дом културе Чачак, 1995, стр. 65.

[26] Беноа, Лик, „Зов празнинеˮ, у: Бранко Кукић, Милосав Мариновић, Милијан Милошевић, Радојко Николић и Миленко Пајић (ред.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак: Дом културе Чачак, 1995, стр. 70.

[27] Силберн, Лилијан, „Празнина, ништавило, безданˮ, у: Бранко Кукић, Милосав Мариновић, Милијан Милошевић, Радојко Николић и Миленко Пајић (ред.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак: Дом културе Чачак, 1995, стр. 7.

[28] Ниче, Фридрих, Тако је говорио Заратустра, Београд: Дерета, 2014, стр. 20.

[29] Исто, стр. 66.

[30] Ристић, Анка, „Однос психолошког и религиозног у Житију Петра Коришког Теодосија Хиландарцаˮ, у: Наслеђе: часопис за књижевност, уметност и културу, год. 6, бр. 14/2, стр. 155-165, Крагујевац: Филолошко–уметнички факултет, 2009, стр. 162.

[31] Црњански, Милош, Роман о Лондону 1, Београд: Mascom booking, 2012, стр. 262.

[32] Бидерман, Ханс, Речник симбола, Београд: Плато, 2004, стр.  456.

[33] Павловић, Миодраг, у: Теодосије Хиландарац, Житија, Београд: Просвета, Српска књижевна задруга, 1988, стр. 96.

[34] Беноа, Лик, „Зов празнинеˮ, у: Бранко Кукић, Милосав Мариновић, Милијан Милошевић, Радојко Николић и Миленко Пајић (ред.), Градац: часопис за књижевност, уметност и културу, Чачак: Дом културе Чачак, 1995, стр. 71.