Бранислава Илић
ДИС ИЗМЕЂУ АКТИВИЗМА, ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛИЗМА И КОСМОГОНИЈЕ

 

Владислав Петковић Дис спада у ред песника који, без обзира на велику временску удаљеност од садашњег тренутка, и даље привлаче пажњу и изазивају полемику, при чему његови стихови добијају нове интерпретативне моменте и потврђују своје место у историји српске књижевности. Пре 110 година српску књижевност обележила су два значајна догађаја: Богдан Поповић објавио је чувену Антологију новије српске лирике која је аргументовала његове парнасо-симболистичке ставове и означила литерарну победу Јована Дучића, а Владислав Петковић Дис је објавио своју прву збирку песама Утопљене душе, изазивајући највеће ауторитете српске књижевне критике да реагују на њене ирационалне, сновидовне визије. Последња мирна година је 1911, представљала је затишје пред буру која се надвијала над читавом првом половином XX века. Дис као да је осетио шта се спрема човеку модерног и постмодерног доба. Он је својим интуитивним схватањем развоја људског друштва већ тада указао на неке социолошке условљености, нарочито изражене након Другог светског рата. Са дистанце веће од столећа, појаву Владислава Петковића Диса и његове стихове можемо да тумачимо на различите начине, сагледавајући тематске оквире, рецепцију и карактеристике саме поезије.

Иако крајње лична и окренута песниковом субјективитету, изникла на емотивном доживљају света, у овој поезији уочава се и нит која је чврсто везује за стварносни свет, положај појединца у њему и улогу коју он има. Објективни је свет део Дисове поетске слике чија се присутност прелама кроз песникову слутњу и визију. Када показује побуну, она је индивидуалистичка, јер песник полази од себе. С друге стране, перцепција живота као космогоније у којој се нашао појединац, као и смисао његовог постојања, може се данас тумачити и различитим сагледавањима филозофске мисли која допуњује универзалност Дисове поезије. Неке од најпознатијих Дисових песама – Тамница, Можда спава и Нирвана – уклапају се у слику човековог пада и његове потраге за суштином егзистенције. У стиховима ових песама могу се уочити различити видови тумачења која, додуше, код Диса остају на нивоу интуиције. Својим доласком на свет човек може бити сигуран само у једно исходиште, а то је смрт – чиме се јављају реминисценције на различита филозофска тумачења, од Хајдегера према коме, у ситуацији када се човек нашао бачен на земљу, једино што се поуздано зна јесте да му предстоји смрт, преко Платона и његове идеје о човековом паду и свету чулног, до на пример Сартровог гледишта да човек тек смрћу потпуно испуњава своје биће.

Модерна је означила раскид са традиционалном лириком заноса српске романтичарске оријентације. Она је преокренула развој поезије ка западној литератури, нарочито француској, парнасовској поезији, истичући у први план ларпурлартизам сваког вида стваралаштва и искључиво естетски принцип посматрања књижевног дела. С друге стране постојала је тежња да се изврши „демократизација уметности” и књижевности се припише одлика друштвено-моралног утилитаризма, оспоравајући на тај начин било какву сумњу у суштину човекове егзистенције, а уздижући оптимизам као једини друштвено прихватљиви образац понашања и стварања. Значајна имена и ауторитети књижевног развоја јесу Богдан Поповић и Јован Скерлић: први је био поборник естетизма, други присталица друштвеног активизма.

Владислав Петковић Дис представља новину у односу на тада актуелну књижевност. Његова је поезија изазвала оштро реаговање критичара, пре свих, Јована Скерлића који је у своме тексту Лажни модернизам у српској књижевности[1] изнео негативну, чак понижавајућу критику, видевши у Дису једино успешног плагијатора који се труди да својом поезијом буде што модернији, подражавајући Бодлера и Верлена, Ракића и Пандуровића. Данас је устаљено мишљење да Дис није могао бити имитатор француских песника, јер није имао развијену општу културу, нити је био образован у формалном смислу. Такође, у том погледу, тешко да се може говорити и о угледању на интелектуализам и рефлексивност Милана Ракића, а сам Сима Пандуровић говори колико је он научио од Диса. У свом приказу поезије која је привукла пажњу читалачке публике, Скерлић напада Диса и као човека и као песника. Он Дисову поезију посматра више као књижевну појаву, а мање као књижевноуметничко дело, што и сам каже на почетку. Скерлићу је засметала Дисова поезија сновиђења, ирационалних визија и слутњи.

 „И када пева, то није оно што је осетио и видео, но што је сневао, ’песму једну што сам сву ноћ слушао’… И према томе, природно је, не треба тражити од Петковића да мисли и говори нашом обичном логиком, логиком људи код којих постоји разлика између стварности и сна, и који у јави не бунцају оно што им се у сну причињавало.”[2]

Критичар није имао мере у потцењивачком односу према стиховима који су за њега болесни и који би могли негативно да утичу на развој српског друштва. За позитиван развој друштва и оптимистички став била је потребна, у смислу друштвено-моралног активизма и витализма, препорођена поезија. А Дисова поезија није била таква.

Међутим, Скерлић је, не признавши никада, осетио новину Дисове поезије, иако се песник супротстављао његовом виталистичко-оптимистичком ставу. Назнаке оваквог схватања налазимо у делу Скерлићеве критике када уочава и позитивну рецепцију Дисове поезије, али не код представника академских литерарних кругова, него у простој читалачкој публици „нижег реда”. Управо услед тако снажног негативног утиска, али и литерарних вредности које Дисова поезија неоспорно поседује, настала је критика која је више „суд приватне врсте”[3], како га назива Мирослав Егерић, него објективан приказ дела и писца.

И други критичар, васпитач укуса и аниматор модерне поезије, Богдан Поповић, није имао разумевања за Дисову поезију, иако јој је дао мање негативну оцену, оцењујући да песник „има лепих стихова, меких, и као угашено светлих боје старог сребра”[4]. Међутим, он ни у једном од каснијих издања своје антологије није нашао места за Дисове песме – што због свог веровања да је антологија целовито уметничко дело, што због сумње у вредност саме поезије.

Позитивна рецепција Дисове поезије, долазила је од његових песничких пријатеља. Нарочито је Сима Пандуровић ценио песимизам и чежњу за смрћу и трудио се да помогне Дису да опстане у литерарном, али и животном смислу.

Критичари и писци међуратне књижевности уочавали су истинске вредности Дисове поезије. Иако је у версификацијском смислу остајао доследан парнасовској савршености форме (или се бар трудио да то буде), у тематском смислу, он је назначио управо поезију међуратне која је водила ка ослобођењу човека од свих моралних и друштвених окова. Критичар који је почео свој рад у доба међуратне, када је био и оштар противник Скерлића, Велибор Глигорић, у свом есеју о Дису, први пут објављеном у књизи Матош – Дис – Ујевић (1926), управо у Дису види правог, модерног песника: „У средини логичарској, круто рационалној, поводљивој или за културним парвенијством или за чисто фолклорним мелодијама, он је био први песник са својствима метафизичким, трансценденталним и спиритуалним”[5].

Вредност Дисове поезије и њена суштинска интерпретација дефинисани су у свом коначном облику у доба послератне критике. Ретки су истраживачи који се нису осврнули на однос Дис – Скерлић. Зоран Гавриловић, пишући о Дису у есеју Дис – песник тишина и смрти[6], говори о његовом уклапању у историјску раван, у збир друштвено-културних околности у којима се дело јавило. Он разматра Дисову поезију из дијахроне перспективе, увиђајући њене квалитете, као и критичарске погрешке, које је направио Скерлић. Утопљене душе јесте збирка која је изазвала Скерлића да напише најнегативнију критику – критику одбијања. Међутим, Зоран Гавриловић, на неки начин оправдава Скерлића који је створио негативну легенду о Дису. Он даје прави опис односа између Скерлића и Диса, и у свом тексту говори о рецепцији Дисове поезије у време њеног настанка, подсећајући нас да је у Скерлићевом случају „идеолошка раван надјачала естетичку”[7].

Овде бисмо могли да се задржимо и на претпоставци да су Дис и Скерлић два пола међу којима влада неразумевање. Насупрот Скерлићевом мишљењу да је поезија обавезна да шири оптимизам и друштвени активизам, Дис је песимиста и резигнирани индивидуалиста. Међутим, чини се да у неким моментима Дис своју резигнацију не успева да одржи на висини, већ се опушта и из њега проговара рањено биће, које свој бол исказује кроз критику друштва са којим повремено губи борбу, дозвољавајући му да га онеспокојеног поведе далеко од луцидности усамљеног појединца. Такав огорчени став који представља личну критику света, налазимо у песми Наши дани. У њој Дис излази из уског круга само свог интроспективног поимања света и даје своје виђење друштва у коме живи,  откривајући се као неко ко није уско везан искључиво за сопствену егзистенцију, већ уочава и свет око себе. Стихом „умрли су сви хероји и пророци”[8], означава се раскид са романтичарским заносом присутним до почетка XX века у српској поезији. Романтизам је вођен заносом и уздизањем духа који је тежио да препозна херојски оптимизам. Насупрот њему, Дисово време је пад, опадање вредности идеала. У овоме можемо препознати синусоидни историјски развој људског друштва – после успона следи пад: након ослободилачких револуција и полетнога духа, следи декаденција и суноврат у припреме за балканске ратове. Свет у коме песник живи има поремећен систем вредности: оно што у моралном смислу чини дно и шљам, испливало је на површину и диктира ритам живота који тоне у руглу нељудскости: „Исмејане све врлине и поштење / Понижени сви гробови и животи”[9].

Дис има представу о важности историјског континуитета. У том смислу, песмом се асоцира на Светле гробове Ј. Ј. Змаја по коме генерације учествују у стварању бољег друштва и будућности. Дис је свестан да родитељска жртва изгледа узалудна када се одступа од универзалних идеала. Само исписане странице историје остављају успомену на „џинове”, оне који су уложили живот да буде боље, али не и колективни напор да се створи боље време. Појединац не може сам учинити много, али у колективу у савремености и у историјском континуитету може много тога. Оно у чему песник види још већу невољу и срамоту, јесте летаргичност друштва, јер не постоје ни јауци, а камоли протест.

 

Под срамотом живи наше поколење,

Не чују се ни протести ни јауци;

Под срамотом живи наше јавно мнење,

Нараштаји, који сишу к’о пауци.

Под срамотом живи наше поколење.[10]

 

Основна људска покретачка мисија јесте отпор. У последњој строфи наилазимо на наговештај да ће историјски развој поново прећи у синусоидној равни у позитивни део, из таме у светлост, а онда ће представници те генерације судити онима који су оставили за собом хаос, који су зауставили развој и морално до дна посрнули. У овој, последњој строфи, али и идеји целе песме, може се уочити да Дис ипак одговара захтеву да су оптимизам и друштвени витализам основне покретачке снаге друштва.

 

Помрчина притиснула наше дане,

Не види се јадна наша земља худа;

Ал’ кад пожар подухвати на све стране,

Куда ћемо од светлости и од суда!

Помрчина притиснула наше дане.[11]

 

Неспоразум који је објаснио З. Гавриловић, овом приликом можемо допунити и запажањем да су се Скерлић и Дис кретали различитим смеровима, суштински истог погледа. То објашњавамо чињеницом да је Јован Скерлић ишао методом индукције, покушавајући да наметне став да ће друштво бити боље ако, системом уопштавања, песници буду ширили виталистичке принципе. Он тражи од песника да утиче на друштво и његове моралне карактеристике, имајући при том у виду чињеницу да песник својим деловањем има велики утицај на развој друштва у коме живи. С друге стране, Дис не остаје равнодушан према стварима које се дешавају у његовој околини, нити се показује индиферентан према потенцијалном отпору. Песник се дедукцијом креће од општег ка појединачном, од слике друштва, које је морално посрнуло, ка доживљају те слике у песнику. На тај начин, песник се открива као представник народа: његове мисли, ставови и песме говоре о стању друштва у коме нема ни трага од виталистичког оптимизма, који заступа Скерлић. Песник је гласник народа, а не његов показатељ правог пута. У том смислу, Скерлић и Дис полазе од два дијаметрална гледишта која се међусобно искључују. Скерлићу је примарно друштво које је одраз појединачних судбина, оно је резултат деловања појединца, док Дис примат даје индивидуама које својим животом представљају одраз друштвених прилика – песник као појединац и његове песме резултат су друштвених околности. Својом критиком друштва, Дис није желео активно да учествује у његовом преображају: његова је критика индивидуалистичка, никако ангажована.

Што се тиче савремених критичара, Миодраг Павловић[12] разматра вредности и тематско-идејне карактеристике Дисове поезије, сматрајући да се Дис појавио рано и да је више перјаница него представник поетске мисли. Он у свом есеју о Владиславу Петковићу Дису каже:„Мора сад чудно зазвучати тврдња да Дисова поезија, таква каква је, значи прогрес наше песничке мисли не само према деветнаестом веку него и према сопственим савременицима; Дучићу (девет година старијем) и осталим припадницима академског стила”[13].

И касније:„… Али сам Дис дошао је сувише рано, чак и из наше илузорне перспективе, Дис се појављује више да поремети један закон смењивања него да га потврди… Да се Дис појавио само неколико година касније, могло би се рећи да је бануо у прави час. Но кад је прави час куцнуо, Диса више није било, остало је да се други песници присете некога ко је могао да им буде учитељ; уместо да постане перјаница једне нове књижевне сцене, њему је припало гордо и суморно име претходника”[14].

Павловић уноси и један нови поглед, сматрајући Диса песником градског амбијента, прљавих улица и слике града који је поистовећен са паклом као у песми Пијанство. У њој нам се Дис открива као један од првих песника града, као претеча урбане поезије, која се у поетском смислу дефинише као тематска категорија тек крајем XX века. Песма доноси наговештај потпуне алијенације присутне у друштву у каквом и данас живимо. Доминантна осећања јесу очајање, резигнација, али и безнађе, песимизам. Слика града дата је као слика пакла у коме је појединцу тешко да се сналази, чиме се потврђује и данашњем човеку савремена теза да што је град већи, веће је и отуђење међу људима.

Алкохол у овој песми постаје средство на путу заборава света у којем се „збраше јади и пороци”[15]. При томе, песник наглашава однос између порока и света, у коме алкохол није порок већ је свет порочан, а да би се опстало у њему потребно је уклопити се. И тако, песник се пороком (алкохолом) бори против порока (света). Порочан није човек, него свет у коме живи. Узвишене индивидуалности у стању су да увиде мане света, али и себе као припаднике тог света и због тога осећају срам. Свет у коме песник живи јесте луд и само човек помућене свести може да га живи. У том свету трезвени су порочни, а пијани су једини трезвени (не и трезни) и једини свесни праве слике света. Стимулација алкохолом помаже им да се уклопе у дати систем, јер трезни, видевши све мане и грозоте, то не могу. У последњој строфи дата је огољена суштина целе песме: само човек помућене свести у стању је да живи у оваквом свету порока и чаме, само пијан: „Тад не видим стид што сам и ја човек”[16].

Оно што је Скерлићу засметало у Дисовој поезији била је његова окренутост самом себи и субјективитету. Насупрот њему, полазећи баш од субјективитета, Миодраг Павловић долази до закључка у којем открива највећу вредност Дисовог дела. Поредећи га са романтичарима, Павловић каже: „Док је романтичарска поезија својом вером у општост духа… поставила безлични дух за своју основу, Дисова поезија ослонила се на постулат једног човека и његовог искуства. Ова поезија значи почетак егзистенцијалног става у нашој лирици.”[17]

И у овим Павловићевим речима наилазимо на одредницу Дисове поезије, по којој она предочава један нови, напредни поглед на живот, поглед какав су програмски дефинисали француски егзистенцијалисти половином XX века. У прилог овом ставу, песми Пијанство додаћемо још две песме које у својим стиховима крију наговештаје егзистенцијализма.

Она која најексплицитније говори у прилог ове тезе јесте песма Химна у којој се слави живот као једини могући и вероватан. Против апсурдности људске егзистенције, човек се бори избором у коме је окренут чулном, тренутном проживљавању момента чију суштину види у уживању и могућности да га искористи до краја. Све је около пара и глиб, трулеж без смисла. Луцидност људска, као једини прихватљиви вид борбе против наметнутог нам апсурда, огледа се у чињеници да се човек бори са друштвом, истрајавајући у жељи да живи у чулности, у тренутку, у самоћи у којој носи терет моралне критике, у друштву у коме постаје мета срама и жртва лудила, несхваћен, али жив у сопственој суштини. Има у њој и нешто од нихилизма, али је више аргумент тези да је Дис авангарда књижевности XX века, да се у његовој поезији види напредак ка ономе што ће постати суштинска идејна структура тек послератне књижевности. Дис је интуитивно наслутио егзистенцијалну драму човека XX века. Он овом песмом сигурно задире у структуре мисли која у својој идеји доноси назнаку егзистенцијалистичког поимања света.

Следећа песма која у својој тематској структури крије један егзистенцијални став је Разумљива песма. Наслов нам указује на чињеницу да није реч о разумној песми (насупрот емотивној), већ о разумљивој, оној која је јасна, у којој нема забуне. Песник је свестан вредности онога што му се пружа кроз чула: „И на овој земљи живот ме опија”[18] – што можемо довести у везу са луцидношћу егзистенцијалиста: човек је на земљи да би проживео тренутке радости и после се сећао њих. У стиховима „Не марим иначе за живот и бриге / Народа и људи за принципе разне”[19] открива се апсурдност живота у коме суштинску игру имају принципи и правила које намеће друштво и бриге које снагом неписаног закона владају човеком.

Лирски субјект је одушевљен малим стварима. Он воли облак и цвеће „кад цвета и вене”, а пролазности и времену прилази на један стоички начин. О релативности туђег бола, са сурово изреченим речима „Што другога боли, не боли и мене; / Мене туђи јади ни мало не тиште”[20] Дис нам открива индивидуалистички доживљај света скраћене емпатије, без лажног постављања ствари у друштву у коме се по моралном принципу често игра на карту лажне саосећајности. Оваквим ставом, он се бори за потпуну слободу свога избора, чак и када други људи не прихватају тај избор.

Што се тиче рецепције В. П. Диса, од савремених књижевних критичара и историчара требало би споменути и ставове Александра Петрова, који сматра да је Дисов „песнички свет грађен на визионарским и митским темељима”[21]. Тај свет има два плана: горњи, „небески” и доњи „земаљски”, али без религијске конотације, по чему се Петров и Павловић надопуњују у свом образлагању Дисове космогоније, тематски омеђене песмама: Тамница, Можда спава и Нирвана. Основа Дисовог песничког света јесте „митска визија двају светова у свемиру. Уместо бога, у његовом песничком свету апсолут је лепота. И то лепота жене”[22]. Ову, у основи визионарску и митску представу песничког света, подржава и Светлана Велмар Јанковић, која у есеју Дис маг[23] говори како је он лако, несвесно и интуитивно понирао у сазнање о постојању надстварних садржина, које се налазе изван стварности, при чему је код њега то – сан. Посматрањем из метафизичког сазнања, Дис је маг зато што је неук, какав је био, тачно узимао оно што му је потребно. Дис је био, како каже С. В. Јанковић „мисаоно наиван, интелектуално безазлен”, он је „чудесно поимао, не знајући да поима” – и зато је маг.

У контексту овог магијског, визионарског, митског поимања поетског света В. П. Диса, долазимо до сржи његовог стварања, до најсветлије тачке у којој се развија слика једне лирске космогоније, како је називају многи, до света који израња и понире у дубинама песниковог бића.

М. Павловић највећу пажњу поклања Дисовој песми Тамница у којој види лирску космогонију сличну Његошевој Лучи микрокозми, али без религиозне компоненте. Тамница се уклапа у причу о човековој неприлагођености овом животу. Стих „То је онај живот где сам пао и ја”[24] надовезује се на наслов, са којим чини семантичко-симболичку целину. Дис говори о паду човека на земљу, али, за разлику од религиозних тумачења, без своје кривице. Слика пада човека на земљу поред религијских текстова, присутна је и код Платона, Хајдегера, Сартра. И у свим сликама човековог пада налазимо живот као стање након неке друге егзистенције. Човек је са висина бачен на земљу која је неприступачна, и у коју се долази изласком из неког ранијег стања. Пад подразумева слутњу ранијег човековог постојања које претходи овоземаљском. Из тог стања, човек бива изгоњен својом кривицом или услед интелектуалне или моралне недовољности.

Међутим, у Дисовој визији човековог пада не постоји кривица. Његова спутаност тако не поприма обележје казне, већ је то стање ничим изазвано. Човековом јаду на овој земљи претходи невиност, па патња не служи ничему, јер нема никаквог искупљења, пошто грех не постоји. Долазак на свет, како запажа М. Павловић, јесте несвестан и нехотичан. Тиме се песник удаљио од религијских схватања, и чини се, приближио филозофском убеђењу егзистенцијалиста по коме је човек обавезан према себи – да се ослободи било каквог утицаја система који му намећу осећај спутаности.

Тамница је основа развоја метафизичке мисли у Дисовој поезији. У њој се као лајтмотив јавља растанак од звезда, односно, од неорганског света, који претходи овом, земаљском, органском. Тај је свет суштина човекове егзистенције, док овај свет представља само успутну станицу на коју је човек приморан да сврати својом телесношћу. Дис разматра човекову општу егзистенцију, а у последње три строфе окреће се ка егзистенцији песника и најављује љубав као основно животно осећање. Исто тако, те три последње строфе чине и напор да се историја судбине заврши успоном, насупрот паду с почетка.

У песми Можда спава, која се тематски ослања на „Тамницу”, обрађен је мотив мртве драге, као „лирски архетип”[25] у комплексу сан – јава. Песник је заборавио песму што је сву ноћ слушао у сну. Мотив мртве драге овде је ознака да је реч о љубавној песми, мада је тешко одредити њену припадност једној врсти. Сан у овој песми кореспондира са оним светом из ког се пало у песми Тамница, он нам се открива као метафизичка слутња постојања ван овоземаљске егзистенције. У том „другом” стању, пре рођења, или буђења, јављају се с једне стране звезде, а са друге лик мртве драге, при чему их можемо повезати истом функцијом коју врше у метафизичком смислу – мртва драга се јавља као антропоморфизиран мотив звезда из Тамнице.

Када песник каже да „можда живи и доћи ће после овог сна”[26], пружа нам могућност тумачења овоземаљске егзистенције као оне која није у домену јаве већ се намеће као стање пролазности иза које постоји прави живот. У оваквом односу сан – јава, јава постаје сан, тј. онај „други” свет, а сан се чини као простор у коме се назире суштина човековог постојања.

Тамница означава степен преласка небића у биће. Поетичку егзистенцију оличену у љубави, налазимо у песми Можда спава. Трећи степен чини песма Нирвана, у којој наилазимо на прелазак у потпуну резигнацију и ништавило. Потреба песника за отупелошћу, за неком врстом вегетације, за физичким одмором, за спавањем, али не и сањањем, за стањем у коме се бивствује на једном другом нивоу, у коме се заборављају грчеви овога света, у коме резигнација и безизражајност достижу највиши ниво – присутна је у неким песмама које би могле претходити крајњем ништавилу Нирване, као што су: Виђење, Слутња, Песма без речи, а најексплицитније у стиховима Утопљених душа: „Нама се спава, нама се не сања”[27]. То стање безосећајности и непостојања, духовне отупелости и заборава у тренуцима лебдења у оном свету, свој врхунац достижу у песниковој спознаји ништавила и мртвила. Смрт и нестајање, који су друго лице егзистенције, као основно стање преплављује стихове песме и песника одводе у небиће, у стање распршене материје. Нирвана је нивелисање свега падом смрти, што је и формула Дисовог песимизма у чијој основи имамо идеју да је овај свет ништаван, зао и ругобан. У песми ишчезавају сви знаци живота, а ствари нису ухваћене у нестајању, већ у стању непостојања, које је означено епитетом „мртав”. Песмом Нирвана Дис обрађује потпуно безнађе, резигнацију и прелазак из бића у небиће, и представља емотивну удаљеност од ствари које су га до малопре дотицале у његовом очају, тражењу или љубави.

Овим трима песмама остварена је егзистенцијална драма човека у овом свету и изван њега. Две песме су описале ситуацију човековог преласка из једног у друго стање. Тамница описује ситуацију човековог пада и постојање неког света пре тог пада који је човек напустио. Можда спава описује прелазак из сна у јаву. Нирвана је слика егзистенције небића. Оне такође, како закључује Јован Деретић у својој Историји српске књижевности, обухватају „главне моменте Дисове метафизике: израњање из небића, рођење као космички догађај, индивидуалну егзистенцију као несигурно лелујање између сна и јаве”[28].

На крају, остајемо запитани пред мишљу – није ли ово само мала огреботина на површини семантичког сагледавања поезије која изнова остаје недоречена. Сваким новим читањем ове лелујаве, нестварне, фантазмагоричне поетичности, откривају нам се нови углови сагледавања. Оним што је оставио иза себе, Дис се прикључује току српског песништва коме припадају метафизичари песници: Његош, Костић, Змај – али разликује се од њих по свом интуитивном, а не интелектуалном приступу стваралаштву. С друге стране Дису дугују многи песници – пре свих: Црњански, Дединац, Раичковић, Симовић – као и сви они који су у илузијама и слутњама откривали конкретне слике и шетали се просторима сна и непостојања.

У формалном смислу, парнасовски идеал коме је Дис остао веран до краја, био је супротан његовом песничком духу, тамним слутњама и визијама, лирској фрагментарности, неодређености његовог понирања у биће, како наглашава Деретић. Изгледа да је управо форма којој је Дис био веран, спутавала песника у његовом песничком замаху.

Дис је прешао пут од негације и одбијања, до гласне славе и култног поимања. Рецепција његове поезије се драстично мења, у зависности од времена и културно-друштвених околности у којима се чита и тумачи. Визије, ирационална стања свести, чежња за смрћу, снови, слутње – све је то садржано у Дисовој поезији. Једино у његовом одуживању историјско-књижевним околностима, ови елементи се губе, и песник не успева да досегне свој врхунац, што је евидентно у збирци Ми чекамо цара (1913). Насловна песма представља ствараоца који је толико различит од аутора Тамнице – да се можемо запитати да ли је те две песме, односно збирке, писала иста особа.

Сагледавање Дисове поезије кроз дијахрону перпективу указује да се, са сваким новим периодом у развоју српске књижевности и друштва, откривају и њена нова тематска тумачења. Индивидуализам и интуитивни приступ представљају константе у стваралаштву Владислава Петковића Диса и чине га јединственом појавом. Полазећи од личног доживљаја света, он је о свету проговорио на сасвим нови начин, до тада непознат у српској књижевности. Иако у почетку оспораван и несхваћен, данас о њему размишљамо као о песнику који заузима посебно место у српској књижевности. Интерпретативни и рецепцијски оквири у којима се обликовао портрет овог песника наговештавају да се у њеним даљим тумачењима могу отворити нове могућности које се у основи наслањају на искуство савременог читаоца.

 

[1]     Скерлић, Јован, Писци и књиге V, Београд: Просвета, 1964.

^[2]      Исто, стр. 74

^[3]      Егерић, Мирослав, Срећна рука, Нови Сад: Матица српска, 2004.

^[4]      Поповић, Богдан, Огледи о књижевности, Београд: Рад, 1984, стр. 244.

^[5]      Критички радови Велибора Глигорића, Српска књижевна критика, књига 18, Нови Сад: Матица српска, Београд: Институт за књижевност и уметност, 1983. стр. 84.

^[6]      Гавриловић, Зоран, Записи о српским песницима, Београд: Слово љубве, 1971.

^[7]      Исто, стр. 121–122.

^[8]      Петковић Дис, Владислав, Песме, Сремски Карловци: Каирос, 1995. стр. 173.

^[9]      Исто, стр. 173.

^[10]    Исто, стр. 174.

^[11]    Исто.

^[12]    Павловић, Миодраг, Есеји о српским песницима, Београд: Просвета, 2000.

^[13]    Исто. стр. 201.

^[14]    Исто, стр. 205.

^[15]    Петковић Дис, Владислав, Песме, Сремски Карловци: Каирос, 1995. стр.  13.

^[16]    Исто.

^[17]    Павловић, Миодраг, Есеји о српским песницима, Београд: Просвета, 2000, стр. 206.

^[18]    Петковић Дис, Владислав, Песме, Сремски Карловци: Каирос, 1995. стр.  23.

^[19]    Исто, стр. 23.

^[20]    Исто.

^[21]    Александар Петров, Поезија Црњанског и српско песништво, Нолит, Београд, 1988, стр. 227.

^[22]    Исто, стр. 233.

^[23]    Велмар Јанковић, Светлана, Изабраници, Београд: Стубови културе, 2005.

^[24]    Петковић Дис, Владислав, Песме, Сремски Карловци: Каирос, 1995. стр. 9.

^[25]     Павловић, Миодраг, Есеји о српским песницима, Београд: Просвета, 2000, стр. 222.

^[26]    Петковић Дис, Владислав, Песме, Сремски Карловци: Каирос, 1995. стр. 106.

^[27]    Исто, стр. 43.

^[28]    Деретић, Јован, Историја српске књижевности, Београд: Нолит, 1983, стр. 458.