Теодора Ћендић
СРОДНОСТ ЛИРСКОГ ГЛАСА У ПОЕЗИЈИ ДАНИЦЕ МАРКОВИЋ И ЈЕЛИСАВЕТЕ БАГРЈАНЕ

 

Српска књижевна критика у XX веку препознала је вредност поезије Данице Марковић. Велики број њених песама објављен је у Српском књижевном гласнику, и једина је жена коју је Богдан Поповић унео у Антологију новије српске лирике. Јован Скерлић у Историји нове српске књижевности указује на уметничку вредност њене прве збирке Тренуци (1904), истичући да је „малом и несавршеном, али оригиналном и имресивном књигом, до сада најбоља песникиња у српској књижевности.”[1] „Имаће успеха код данашњих српских читалаца, којима је додијала лаж и афектација у нашој данашњој, чисто спољној поезији, сведеној на игру речи и комедију осећања.”[2] Књижевна критика почетком XX века дала је изразити допринос успостављању српског културног обрасца, јер је инсистирањем на подизању нивоа квалитета књижевних дела, значајно допринела развоју српске књижевности – а већ је истицан значај који су имали Српски књижевни гласник и Антологија новије српске лирике.[3]

У бугарској књижевној критици Јелисавета Багрјана представља једно од најзначајнијих имена бугарске поезије, у међуратној поезији означава њен највиши домет који ни знатно ван граница Бугарске није остао незапажен.[4] Прва Багрјанина збирка, Вечна и света (1927), препозната је као лирска исповест, усредсређена на симболички лик Вечне и Свете Жене. Примећен је развој њеног лирског гласа од првих песама у којима доминира дрски изазов жене ослобођене од окова традиције, која гласно пева о осећањима, до мудре смирености у каснијим годинама, која заокружује целовитост песничког поимања.[5]

Песништво Данице Марковић препознато је као целовити приказ специфичне женске лирске аутобиографије, интроспективне лирике, коју одликује песнички израз дефинисан превасходно као интимистички јер је у њему најупечатљивије разоткривање најскривенијих кутака приватности.[6] Искреност, често истицана у поетикама песникиња, представља њихово заједничко обележје, али она није последица пластичног уношења аутобиографских елемената, већ се „скицира лирска аутобиографија женског субјекта изнад поретка сопствене биографије”, како истиче Магдалена Кох, „приликом чега се гради својеврсна митологија женскости уопште.”[7] Примећено је како Багрјанина поезија, посматрана као поетска целина, представља најнемирнији нерв савремене бугарске књижевности и како је главна нит њене нежне, убедљиве поезије, разоткривање, које одликује чистота кондензоване осећајности.[8]

Ведрина младих дана, стопљена са идиличном сликом природе, представља специфичан облик рефлексивности у песмама Данице Марковић. У песми Враћање у прошлост бесане ноћи су време у ком се лирско ја сећа минулих дана и покушава да пробуди успомене из младости. Душа путује по местима лепоте природе, те се песничка слика надовезује на призивање најлепших делова младости. У завршној строфи долази до сагласја у ком реминисценција заокружује песничку слику: „Знам ја – јер је моје осећање исто / Тај немир у теби, то је део мене / Он у теби живи побожно и чисто / Радошћу и болом среће несхваћене.”[9] У многим песмама Данице Марковић младост представља идеал у ком су стремљења препуштена неизвесности  која још увек није искусила тежину година. Мотиви који се јављају уз прозаичне описе идиличног пејзажа везују се за љубавни тренутак сведен на трептај, поглед или заједничку мисао, препознату у посебном часу. Песма У сутон обележена је патњом и кајањем због тескобног искуства година, па су минула љубав и младост описане као неповратне. Издваја се опозиција младост/старост, често присутна у песмама. Примећена је склоност да се љубавна осећања оставе у кутке далеке прошлости, да се припишу младалачким жудњама и раздвоје од година зрелости, јер године у поезији Данице Марковић представљају један облик претње. Лирско ја најснажније проговара када се сећа младости, симболично везане за просторе слободе, који се у виду сагласја са природом најсадржајније исказује. У песми Априлска елегија присутно је препознавање лирског ја посредством симболике цвећа: „Прошле су љубичице! И моја кратка и нестална срећа / са дахом њиним у неповрат мину / и све, о друже, што ме на те сећа / сад само тугу у срцу ми буди / а уздах тешки раздире ми груди / Сад нема љубичица!” Лирски субјекат спаја унутарње стање са сликом природе, истичући контраст између унутарњег стања и лепоте природе, те се указује на немоћ будућег времена да врати успомене из младости. Цвеће је учестали симбол у песмама, а посебно истичемо песму Galium verum (Ивањско цвеће) која носи симболику усахлог цвећа, доведену у везу са изразито наглашеним осећањем душевне исцрпљености: „Душа је моја–то знаш–гробље сама! И живот што ми притисла тегоба не изрази се у врелим сузама!” Лирско ја осећа снажну меланхолију и отуђеност од људи са светковине којој присуствује, те је видљива потреба за осамљеношћу у којој се рефлексивност остварује: „Сама сам била сред гомиле хучне / морила ме је чама и досада / и вређале ме речи песме звучне / повратку бејах и самоћи рада / препуне душе тамних утисака / и груди пуних осећања истих / ја се искрадох из друштва онака / и кренух путем осећања чистих”. Истицано је да поетски језик Данице Марковић има уметничку вредност, јер су у њеним записима елементи личног исказа превладани, те је у лирском субјекту успостављен женски лирски идентитет.[10] Снежана Калинић указује да није случајно Поповић унео у Антологију песме На бунару, Априлска елегија, Galium verum „њене најмање непослушне песме, чији је „подложан, кротак и потчињен“ песнички субјект заиста био по укусу времена.”[11] У нацрту за предговор Антологије, Богдан Поповић спомиње Даницу Марковић, наводећи да је унео њене песме не због тога што је у моди интересовање за „смелу отвореност исповести“, која се црпи из душе младе девојке, већ што у њеним стиховима „има правога песништва.”[12]

Важно је напоменути оглед који је Драинац[13] посветио поетици Јелисавете Багрјане, у ком је истакнута слојевитост њеног песничког бића: „Други лик Лизе Багрјане, оне Багрјане интимне, трагичне, жене и песникиње, најлепше се назире у неким сонетима, као од ветра сачуваним гнездима љубави и патње. И цела та устрептала жалост циклуса Вечна и света свршава се дубоком трагедијом поезије и живота Багрјане.”[14] Песму Песник одликује контрастна слика одласка и доласка песника који своје „незасите очи” храни немирним лутањем духа, а потом се враћа, уверавајући своју драгу како је страсно и безумно воли. Присутни су отворени простори исказивања љубавних осећања у екскламативном тону. Повлашћено место у стиховима има снажни доживљај песничке речи, описане у духу дионизијског заноса: „Опијен својим чудесним речима / верујући и сам, повешћеш и себе и мене / преко пола надахнутог безумља /ка некаквим непостојећим сељењима / О, речи, неостварене егзалтације поете / које ће сутра, на пут крећући, и сам заборавити!”[15]  Битно обележје Багрјаниних песничких слика представља интернализацијa спољне стварности, што је изразито видљиво у песми Киша коју одликује динамичан израз: „Пробудих се. Мислим! Већ век спавам цео / миље се дуге стеру међу нама. Па ко је стварно наш растанак хтео? Ја не знам и не схватам то ни сама. И седим, свега сећам се, а киша напољу јесења ромори и пада.” Лирски субјекат себе одређује као бескућника који лута мислима у потрази за оживљавањем старих успомена, које је немогуће вратити. Срце прекорева те реминисценције и постављено је у изоловани положај у односу на разбуктале мисли које се завршавају љубавним признањем у замишљеном разговору са другим. Несталност љубави биће често опеван мотив и у поезији Данице Марковић, као и витализам који провејава из контрастно постављених стихова.

У Багрјаниној песми Узвик простор постаје скучено подручје патње, сликовито приказан посредством собе у којој лирско ја, изоловано од света, истиче да је жељно „искрострујног вина белог“ и екскламативно говори о снази осећања које превазилази жељу и фокусира се на слободу бића које жели изобилно да пружа оно што у њему гори. Стихове заокружује освртом на младост као извор полета, на срце, реалистично описано као трепераво и живо, које као вихор дух носи изнад света. Примећује се склоност ка слављењу живота, пулсирања срца, осета, и управо је то нијанса витализма, која се сусреће са поетиком Данице Марковић. У песми Нико те није заменио Јелисавете Багрјане, говори се о немогућности да се недостатак другог надомести истом мером. Често је у модерној поезији опевано досезање мере бића, односно тежња да се та мера по бићу превазиће, стога је хибрис доминантно обележје песме: „Нико те овде заменити неће: празна је твоја столица, твој кут / И у књизи ми нико не окреће стране – недочитане овај пут.” Затворен простор  заузима одређену тежину у песничком поимању јер лирско ја своју усамљеност потврђује кроз немогућност дотицања бића које за њега представља утаживање жеље. Време се стапа са простором и дефинисано је као непрекидно смењивање, протицање, док одсуство оног који се у простору ишчекује остаје непромењено. Једино преостаје окретање ка унутрашњости бића одакле се црпи осет имагинације: „у мојој крви твоје било ври – нико те овде заменио није, у кући, где још не уђе ти.” Песма Даљина унеколико се смисаоно надовезује на претходно наведену песму, с тим што се у овим стиховима ближе одређује природа односа, те схватамо да је реч о жељи да се поново успостави нешто што је прекинуто: „Свет је сада подељен на двоје / и пут се мој и твој састати неће / За нас несавладивих даљина / у пространственом приближавању / ипак има.” Строфе су приметно испрекидане како би се нагласила деконструкција, распадање једне целовитости која је остала унутар лирског субјекта: „Шта ако исти вал пенушави / и твоју / и моју обалу / прелије?“ Једном редукованом строфом остварена је сублимација жељеног исхода у виду промишљања о сагласјима која се могу посредством чулних сензација остварити: „И најјача је твоја жеља слаба данас / да уклони спуштене баријере / а ја / крила невидљива стећи не могу / да последњу стазу прелетим / и да ти на вечери тужној / будем гутљај вина / и залогај хлеба.” Иако лирско „ја” остварује полет жеље на пољу интуиције, контрастна слика кружне композиције у завршном дистиху враћа ток песме на почетак, чиме се указује на сукоб између две равни бивствовања: „Свет је сада подељен на двоје / и пут се мој и твој састати неће”.

Примећено је да се у стиховима Данице Марковић најснажније чују неостварене љубави, које су у пределима сећања на младост ипак оставиле тренутке лепоте јер су биле део доба невиности. Њена љубавна лирика врло искрено опева садржаје који обузимају лирско „ја”, слично као у Багрјаниној поезији, основна тежња је да се врати некадашња срећа. Истицано је да се поједине песме Данице Марковић могу дефинисати као покајничке, у којима се види однос према сагрешењу, али и искупљењу. Међутим, у песми Историја једног осећања изостаје покајнички став, иако се говори о одрицању од путене страсти и изразито наративно се описују стадијуми „чудесног врења” љубави према знатно старијем човеку. Градационо је посредством симболике биља представљено развијање љубавног односа који од „скромног босиљка” досеже до „горостасне биљке” која „нечисте жеље у срцима буди”. Најупечатљивија слика описује заједничку одлуку љубавника да се зауставе док су још „светли”, односно пре љубавног чина због ког би се касније могли покајати.”[16]

У песми Недоумица, описан је сусрет са мушкарцем, чији је лик „осуђен на изгнанство” због немирног духа што је посредством „страсних речи” оставио траг на души. Лирско „ја” му се обраћа као некоме неспознатљивом, покушавајући да га идентификује, пита се је ли он „лист писма спаљена, непозната човека“ или ипак „песма кратка” која у сутон, уз дрхтај разбуђује слатку слутњу. Процес идентификације остварен је посредством алузије на стварање, те се у завршним стиховима претпоставља: „Или си недочитани роман о човеку који је све жене волео, ил стег огроман потонуле галије.” Слично идејно вођење пристуно је у Багрјаниној песми Љубав, у којој несаница изазива љубавни немир и преиспитивање: „Ко си ти што си ми на пут стао // Видим те свуда на старим иконама / чујем те касно кроз сан врели / очи ти нису никад сите / а у гласу ти сваки звук ме гали. Ко си ти што дух ми немиром пали Мефистофел или Крститељ.” Присутна је симболичка алузија на Марију Магдалену која се препушта вођењу Творца. Лирски субјект идентификује се са Маријом Магдаленом и предаје човеку који се идентификује са Исусом, упркос несигурности око његовог идентитета, његове грешности или светости. Наиме, грешност и светост сопствене љубави, пристанак и предаја, истичу се гестом прихватања амбивалентног, грешног и светог у себи и у другом, а у изградњи вишег концепта светости, који се дуалности не супроставља, већ прихвата.[17] Песма Данице Марковић Ноћне борбе показује како је ноћ значајно временско обележје разоткривања унутрашњости, која је у песмама са сличном мотивском структуром изразито садржајна: „Вребала је поноћ у пустој самоћи – притајеном снагом налућених сласти / мој високи тријумф савладаних страсти / и стизала бура удвојеном моћи / копнела је младост у те жарке часе / и животом штурим судба титрала се…” И у Багрјаниној поезији, вече као време тамних мисли биће посебно опевано у стиховима песме Вече: „И згушњава се тако све до мрака / и срце и мога дома сваки кут.” Затворен простор је у Багрјаниној мисаоној лирици често опевана симболичка слика усамљености, а у наведеној песми надограђује се осећање самоће јер је исказано кроз тражење и осећај неприсуства другог. Други у овој песничкој слици носи посебан интензитет јер без њега не би било ни мирног дана ни мирне ноћи, чак је претпоследња строфа блиска елементима поезије хипнизма: „Слух је напрегнут – ко да чека звуке: онај у пола прекинути зов. // Моје, од твоје откинуте, руке // тешке су сада ко железни ков.”

Склоност ка уношењу изразито истанчаних мотива биће присутна и у песми Руке, где се детаљно описује слојевитост тактилног доживљаја: „Ето руку – с блиставом прозирном кожом, и танком нежномодром мрежом вена /  меке су, топле, чаробне руке – обожаване / толико шаптаја плахих и преврелих жеља.” Описана је симболика руку чији се изглед пажљиво посматра како би се приказало кретање људског живота, од узлета у првим стиховима, ка паду, при завршетку песме: „Ето руку, у чијим дрхтавим оковима / бекство не жуђаху, узету слободу не жуђаху / Данас су оне скрштене – тако равнодушне и спокојне, тако равнодушно осамљене и тако празне.” Успостављене су две контрастне слике које се смењују, у једној је приказано стапање животне снаге, јаког осећања страсти, а потом топлине која се пореди са чудотворном старом иконом. Друга слика постепено надјачава претходну, те она бива замењена снажним осећањем пролазности, бесмисла, самоће у којој се беспоговорно траје до последњег часа. У завршном стиху руке одлазе „онамо где нико од нас ништа не односи”, чиме Багрјана заокружује смисаону целину песме. Видимо како се песничко поимање проширује, те љубавни мотиви, стопљени са елегичним осећањима, задобијају изразито рефлексиван карактер, такве су и песме Данице Марковић са елементима исповедног тона.

У песми Тамна исповест  Данице Марковић, увођењем симболике речи остварују се аутопоетички искази, који се односе на немогућност да се у песму преведе све оно што стваралац унутар себе  проживљава: „Зар поглед један не каже вам јасно / да ми за тугу ову нема риме / довољно звучне да процвили гласно / ни стиха силног да одјекне њиме / сав понор јада што мој живот крије.” Песма Савремена исповест као обележје има страх од будућих година, од старости, стога лирско „ја” тражи начин да потисне траг минулих дана посредством маске којом прикрива лице и душу. Истиче се како одлазак међу људе чини још тегобнијим покушај да се прикрије бол јер је душа притиснута теретом прошлих година: „Из мене грца остарела жена / и јадна жртва неповратног доба / у малодушном страху од времена бежим у сутон полутамних соба / нову за мене уметност студирам пред огледалом козметике бирам / стављам на лице и на душу маску / закрпу једну на живот и време”. На наведену песму могу се надовезати стихови песме Ни године ми не дадоше знати коју карактерише немогућност да се икада досегне целовитост искуства, јер увек остаје нешто недовршено, недовољно спознатљиво, упркос стремљењима која су својеврсна утопија, пад је неминован. У песми Апотеоза младости уводе се слични мотиви, али песничка слика бива сложенија јер се јасније приказује како хармонију самоће ремети брига свакодневнице, која отрже перо из руку и изазива сузе: „Богате мисли, блиставе идеје, све скупа ступа што на жртву паде / слабости људској, и горко се смеје грешној ми машти што му живот даде.” Примећено је да у песми Писмо лирски субјект упућује прекор малограђанском менталитету патријархалног друштва које ремети идентификацију лирског „ја” у погледу неспутаног исказивања еротског или естетског полета. Стога, лирски субјекат у наведеној песми задобија лик отпаднице од конвенција женскости:[18] „Ја с болом гледам склопљеног Верлена / и свог полета видим парализу / ту, оличену у том скупу жена – док сан мој сјајни, још доскора близу, / бежи у таму пред карикатуром / живота што ме дави руком штуром.”

Уколико имамо у виду ослобођену субјективност у времену окованом предрасудама патријархалне културе, можемо у истом контексту ишчитавати и песму Јелисавете Багрјане Стихије у којој је приметна тежња ка самоиздвајању. Иако је указано како је њена поезија дубоко женствена, али без трагова експилицитног феминизма, важно је истаћи да су ипак примећена и поља која се тичу женског питања, али је њихово преобликовање изражајније.[19] У наведеној песми доминантне су две песничке слике, прва се односи на алегорично промишљање о судару природе и простора обитавања, а друга је пропраћена је ослобађањем лирског „ја” које себе тежи да дешифрује и измести из ограниченог простора, зарад досезања песничких висина: „Како да зауставиш мене – слободну скитницу непокорну / рођену сестру ветровима, и води и вину / за коју је мамац недостижно, и пространо, и орну / да сни тек путеве недостигнуте, којима још не мину / како да мене зауставиш?”

У Багрјаниној песми Колико беше сунчаних дана мотиви досежу специфичну мисаону раван, која проширује контекст ка симболици драме као жанра. Лирски субјекат је фокализован као посматрач драме којој су одузета класична обележја јединства места, времена и радње, а потом се наглашава да није реч ни о антидрами. Алегорично се уноси одређење „моја и твоја драма“ чиме се контекст проширује на лични план. На мисаоном плану долази до удвајања песничких слика и успоставља се интимни простор: „На твом радном столу увек је поред тебе била / малa Ботичелијева Венера. / Подигнут са неисписаног листа, / твој поглед – који тражи и уморан – тонуо је неосетно у плаву прозрачност њених очију као у долазећи талас непрепливаног мора. Нестајао си. Одахнуо би. И ка мени се окретао обновљен.” Симболика Ботичелијеве Венере може се ишчитавати и као алегоријска конструкција посредством које би се психологизовало унутрашње стање лирског „ја”, које се непрестано открива процесом аутодескрипције.[20] Песничка слика је усмерена на трагање за лепотом, те долази до проширивања мотивске структуре, на самом крају се фокус поново усмерава ка интими лирског „ја” и поимању лепоте. Песма Данице Марковић Без посвете специфична је по увођењу симболичког лика жене око које се сва природа згрушава у једно тамно, јесење, порозно осећање: „Тамном алејом, отуд издалека, прилика нема суморно корача / вео лепрша – то је жена нека – тренутни дрхтај савладаног плача уснама њеним час по час прелети”.  Истиче се како ни снажна резигнација, што влада појавом њеном, не може до краја дочитати њено симболичко значење, али се примећује поистовећивање лирског „ја“ са њеном појавом. На самом крају песме казује се како жена подиже поглед и самим тим чином сва природа почиње да се прелива у слику живе смрти – „болови стари оживеше тада”.

Љубавна лирика Данице Марковић окарактерисана је као amor dolorosa, природа осећајности неодвојива је од песимистичких рефлексија.[21] Двогласје лирског субјекта, препознато у Багрјаниној поетици, односи се на слојевитост мотива који се остварују сагласјем рефлескивности и љубавне лирике.[22] Сродности лирског гласа Јелисавете Багрјане и Данице Марковић препознају се и у опредељењу за лирско „ја” које не тежи искључиво пркосном пробоју емоција, већ је основни тон фокусиран на камерни израз који у простору сопствене собе испољава песнички жар. У њиховој поетици смела искреност задржала је ноту узвишеног израза, те их због таквог стилског обележја можемо назвати песникињама истанчаног женског сензибилитета интимистичке поезије.

[1] Јован Скерлић, Историја нове српске књижевности, Завод за уџбенике, Београд, 2006, 397.

[2] Јован Скерлић, Писци и књиге, књ.5, Просвета, Београд, 1964, 131.

[3] Милан Алексић, „Књижевна мисао Богдана Поповића и српски културни образац”, Српски културни образац у светлу српске књижевне критике, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2015, 184–202.

[4] Марин Младенов, „О савременој бугарској поезији“, Бугарска поезија друге половине двадесетог века, Завод за уџбенике, Београд, Братство-Ниш,1998, 5-53.

[5] Светлозар Игов, Историја нове бугарске књижевности, Београд: „Филип Вишњић”, 2004, 338.

[6] Магдалена Кох, „Између стварности и маште или лирска аутобиографија у песништву Данице Марковић”, Тренуци Данице Марковић, Београд, Чачак: Институт за књижевност и уметност и Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, 2007. Према: Снежана Калинић, „Нечисте жуди, минуле цвети и склопљени Верлен: интимистички елементи поезије Данице Марковић”, Књиженство, Филолошки факултет Универзитета у Београду 2015.

[7] Магдалена Кох, нав. дело, 144.

[8] Раде Драинац, Силазак с Олимпа: манифести, есеји, чланци и критике, Завод за уџбенике, Београд, 1999, 233.

[9] Стихове наводимо према: Даница Марковић, Тренуци, Београд, 1904, према: https://digitalna.nb.rs/sf/NBS/casopisi_pretrazivi_po_datumu/Srpski_knjizevni_glasnik (приступљено 12. 05. 2021).

[10] Магдалена Кох, нав. дело, 145.

[11] Снежана Калинић, нав.дело, 272

[12] Радну скицу „Једна варијанта Предговора за Антологију новије српске лирике” објавио је Богдан Љ. Поповић у часопису Књижевност, потом је унета у књигу Сабраних дела Богдана Поповића, према: Антологија новије српске лирике, Завод за уџбенике, Београд, 2000, 323.

[13] Примећено је да је песму „Песник“ Багрјана писала у периоду учесталих сусрета са Драинцем. Она временом мења свој песнички језик уношењем поетичких елемената који се тичу поетских начела каква је Драинац заступао. Утицај је био узајаман, па је, на пример, у Драинчевој песми „Улис“ примећен Багрјанин утицај који се осећао више на плану песничке инспирације, док је код Багрјане примећена и промена у обликовању песама, у виду избора речи, слика и ритма, у развојном путу њене поетске мисли. Погледати:http://www.knjizenstvo.rs/sr/casopisi/2020/zenska-knjizevnost-i-kultura/the-poetics-of-embodiment-elisaveta-bagryana-and-rade-drainac-a-love-affair  (приступљено 11. 05. 2021); Блага Димитрова, Јордан Василев, Сусрет на раскршћу: Багрјана и Раде Драинац, Прокупље: Народна библиотека „Раде Драинац”, 2014.

[14] Раде Драинац, нав.дело, 233.

[15] Стихове наводимо према: Бугарска књижевност: хрестоматија, Београд: Филолошки факултет; Ниш: Братство, 2007.  према: https://www.rastko.rs/rastkobg/umetnost/knjizevnost/savremenik1996/jbagrjana.php (приступљено 12. 05. 2021).

[16] Снежана Калинић, нав. дело, 253-275.

[17] Маријана Бијелић, Полемичният диалог с патриархалната традиция в стихосбирката Вечната и святата на Елисавета Багряна: https://www.academia.edu/37919198  (приступљено 10. 05. 2021).

[18] Радомир Константиновић, Биће и језик у искуству песника српске културе двадесетог века, Београд, Нови Сад: Просвета, Рад, Матица српска,1983, 174.

[19] Светлозар Игов, нав. дело, 338.

[20] Горан Коруновић, Статус лирског субјекта у јужнословенским књижевностима, докторска дисертација, Београд, 2017, 226-233

[21] Јован Скерлић, нав. дело, књ. 4, 164.

[22] Раде Драинац, нав. дело, 233.