Марина Шур Пухловски
ПОНЕКАД СВРАТИМ ДО СВОЈЕ БИВШЕ СРЕЋЕ

 

ЈОШ ЋУ НАПИСАТИ КЊИГУ ПЈЕСАМА

Још ћу написати књигу пјесама,
Сад,
Под старе дане
Који нису нимало пјеснички,
Јер све се показало
Што је
И какво је,
Све се разоткрило,
Све илузије,
Које би се могле опјевати.
Само разочарања су остала,
Проза свакодневна,
Да ти се руга.

Па откуд се онда пјесма ушуљала,
Непозвана,
Нетражена,
Помало срамотна
За ове озбиљне године,
Кад се пребројавају
Болести
И боре?

Можда се
Из сутра ушуљала,
Из ништавила.

Из будућег дјетињства.

ЗАБОРАВЉАМ ИМЕНИЦЕ

Заборављам именице,
Дођем на плац
И не знам како се каже карфиол.
Ово, кажем,
И показујем прстом
На бијело грудвасто,
Окружено чврстим зеленилом,
Које ћу скухати
И ставити на презле,
Јер таквог га воле највише,
Моји кошташи.

Али не заборављам што воле,
Још знам све глаголе,
Све радње,
Стања и
Збивања,
Све што јесмо,
Јер имена нисмо.

А онда је и умријети ‒
Гле дивоте ‒
Јесмо.

СУСРЕТ У ЗВИЈЕЗДАМА

На ноћној ливади,
На непомичном,
Пронашла сам звијезде с брода.

Нема више брода,
И нема мора,
Нема пловидбе,
Ни драгог,
Ни љубави,
Али звијезде су још увијек овдје.
Исте на мору и ливади.

И с њима је све овдје,
И море
И пловидба
И драги
И љубав која је нестала.

И сад у ноћи,
На ливади,
Ја садашња
И ја некадашња,
Сусрећемо се
У звијездама с брода
У радости.

ШКОЉКЕ

Само су шкољке,
Које си ми једном поклонио
У кошари од шибља,
Јер сам рекла да их волим
Остале од наше љубави…

Њихове чудесне љуштуре…

Да их гледам,
Да их опипавам
Да се питам о животу
Који је у њима живио,
И нестао.

И оставио ми
оно најљепше од себе…
Неживо.

РАЗБИЈЕНА ПОСУДА

Нећу ти их послати
Јер их немаш гдје примити,
Јер си разбијена посуда.

Некад цијело
Сад су крхотине
Које се сјећају
Кад су биле цијело,

Али окрхнуто се сјећају,
С мржњом према цијелом,
Које се разбило.

Да си пјесник
И у крхотини
Видио би цијело –
Али ниси.

Само си дословна
Будала.

Здјела
Или
Ништа.

Односно – сметлиште.

Гдје ништа
Завршава.

САВРШЕНО СПРЕМИШТЕ

Да ли вам се икад догодило
Да пронађете савршено
Животно спремиште,
У које вам све стане
И све се да сложити
Да је одмах при руци?

А онда се то спремиште
Покаже као рупа,
Кроз коју ће све што сте спремили

Испасти…

БЛАЖЕНА МЕЂУ ЗИДОВИМА

Ормари су поспремљени,
Љетно,
Зимско,
Кратко,
Дугачко,
Објешено,
Положено,
Све је на свом мјесту,
Све расположиво.

Неред је савладан,
Та опасност
Већа него што је желимо признати,
Барем засад, избјегнута.

А ја,
Мртва уморна,
Сједим блажена
Међу зидовима.

ПАУК

Животарим у празнини коју сам сама саткала,
попут паука,

од узалудности сваког могућег корака,
од кретања између кухиње и собе,
од умишљених потреба,
од дугих поподнева чији се садржај исцрпљује у откуцавању сата –
старог, црног, зидног сата с клатном, којег морам навијати,
од храњења без глади
и пијења без жеђи,
од изневјерених очекивања,
од потпуног увида у скученост свог свијета,
који ми се за бољих дана знао причињати свемиром,
од ослушкивања хоће ли зазвонити телефон да моју празнину поништи пропламсајем наде – само зато да бих се након разговора још дубље у њу стровалила,
од прелажења погледом преко ствари у стану које је довукла моја данас мртва енергија,
које се сјећам с неком равнодушном завишћу,
од ватре што бучи у камину,
од непомичности живота собног биља у теглама,
од упућених ми ријечи које ме нису успјеле досећи,
од пропадања свог тијела и болова тог пропадања,
од безбројних шарених слика с телевизијског екрана које су измрвиле биће моје присутности,
претворивши ме цијелу у одсутност,
од погледа кроз прозор на изједначеност улице и неба у њиховој тужној, каснојесенској тмурности,
од заборава себе.

Паук сам, власник ничега ‒ рупа међу нитима.

ПОНЕКАД СВРАТИМ ДО СВОЈЕ БИВШЕ СРЕЋЕ

Понекад свратим
До своје бивше среће
Као у кућу ужитака.

Још је тамо,
Још је иста
Каква је и некад била –
Сва од тренутака.

И нека је,
Нека живи,
Иако ме је напустила.

Јер што би било
Да ни тебе није било, Срећо моја изгубљена?

Само пуста морска рива
На крају ишчезлог времена.

ЗБОГ ЧЕГА СЕ БОГ НЕ УЗРУЈАВА

Да је живот стварно важан,
Да је један једини –
Да ли би га могли изгубити?

Живот је
Попут ноктију и косе,
Које режемо без милости….
Израсти ће други.

Равнодушност Неба према нама
Говори о истом –
Да је смрт тек привид.

А због привида
Бог се
Не узрујава.