Јелена Жугић
У МАЛОЈ КУЋИ ЖИВИМО
У АРОМАТИЧНОЈ БАШТИ
Могу ти јавити да идем на море
тамо расту борови
који ће нас претворити
у лаке манекене
за акупунктурне вежбе.
Могу слагати да ћу тамо имати
право ароматично
медитеранско двориште
у коме не кољу кокоши
и у које не залазе којоти.
Прећутаћу то
јер крв се притајила.
Љубав је окачила изношен веш
изнад кртола проклијалих кромпира
и ћути.
Све може почети поново
као септембар
али неке шаке
увек остају изван чељусти
нових жетелаца
и школског прибора.
Ова жена на сунчаној тераси
у цветној пукотини
капитализма
има главу лаку као
црвени балон који цепа
пуста америчка
прерија
пре него што га се дочепају
суђени човек или шума.
Његови црвени дроњци
ухватиће корење
тврдоглаво желећи
да постану рибизле
или мухаре.
Прозрачна глава лаже.
Кад ниси лак плен пун крви
ниси ништа.
СЛАВЉЕНИЦИ
Ово су ритуали
по којима ме памтите:
већ од првих пахуља
уста пуних јагода
исплетем
монтажни мост до јуна.
Никада нисте срели
неког ко толико пута
сочно изговара реч:
рођендан.
Ви своје
одавно избегавате
да китите неодуваним
жељама.
Сањиви
у закопчаној тренерци
крај избледелог
карираног столњака
под палцем вртите страхове
уместо диско кугле.
Све ове године,
градили сте шеталиште
на индустријском делу реке
где ће усамљени дечак
у новембарско јутро
слушати дискмен са дебелом
капуљачом на глави.
Устручавате се
да му признате:
скалп чува узалуд.
Ви више не славите.
Ја вам и даље пишем писма.
Цртам трагове звериња
до ваших фрижидера
и кашичица за кафу.
Држим торту у гепеку
за случај да напречац
одјездимо
до најбучнијих водопада.
Са ретровизора виси
мирисна
нова планета.
Назупчену рафинерију
на другој обали
као кришке лубенице
окружиће
црвени чамци
на којима пише
Живео живот.
Госте нисте позвали.
Цртам вам море
на похабаној салвети.
Спуштам се блештавим
алуминијумским мердевинама
и дајем табане бистрој води
као да заборављам
да је облик
који из ње израња
трозубац
изрезан из ваших строфа
из твојих песама
пре него што си заћутао
јер најзад си дозвао тело
и нису ти били потребни
ни национални пук
ни уредничка столица
ни вечна камп приколица
за одбегле у беле, беле воде
Санта Круза
осматрачница да на време
обележиш Хуне пред
спаваћом собом
ни поворка да са хавајским
цвећем око врата опева
све твоје смрти
ни џепови пуни жена
чак ни деца.
ОКТОБАР
Кроз нагарављени прозор
видим кристални лустер
крхкији од моје
жеље да одем.
У тесном бару
срчемо чај
са индијским зачинима.
Сви су окачили клизаљке о клин
на бар два сата нема отпора.
На таласима Голфског залива
и вај-фаја
откопчаћемо се
и признаћемо све.
Окружен си племеном
топлих тела. Нема места
да благословиш
свој прелом.
У октобар ме вуку
сурове ескимске бајке,
вучја запрега
и срце најзад на тањиру
након стробоскопа
берлинских рејв журки
који су упорно
царевали
под ребрима.
Испод фармерки расте крошња
дубока и раскошна као
љубав.
Покрет лишћа говори:
зваћеш сутра.
Гегаш се пустим тргом
у једном џепу напипаваш
савршену слободу
краља острва.
Уредника свих
дозвољених
државних празника
и сувишних осећања.
У другом
где се у тами распирује
телефонски број
чекају те јагњад
богови и лаванда,
дражесни вукови
и тешки бокови.
У МАЛОЈ КУЋИ ЖИВИМО
У џепу носим
пажљиво склопљен мали
архетип куће.
Отклапам га и састављам
као дечју бојанку
на рубу најзападније литице
у црвеној фотељи
свих привремених боравишта
пред рафовима са босиљком
и Ворчестер сосом и смрзнутим
лигњама међу којима желим
да ми се догоди нешто
величанствено
и неизбежно.
Тако сам те срела.
Из туш кабине
пењемо се мердевинама
на кровну башту
уз сазвежђа која
имају облик
отисака зуба
посејаних по телу.
У малој кући живимо.
Не дозвољаваш ми
да будем бодеж у јавности
гладиш његову
месопотамску инкрустрацију
чији врх стискаш у црнилу џепа.
Понекад га отиснеш
као печат на фактури
потпис на кредитној картици
чисто да се подсетиш
да си жив.
У малој кући живимо.
Нема места за диско ципеле,
за тешка признања.
Откопај лубеницу
из земље предака.
Не осврћи се.
Ножеви су скривени
иза цветова босиљка.
На вину које доносиш
кад год славимо
пише, на италијанском,
да најбоље иде
уз јела на бази меса.
Бос си
хрскава кора црквене куполе
чека да је скрцкамо и покажемо:
наши раздрагани
стомаци једино су што је
пространије од ње.
Укључујемо телевизор.
Гледамо старе музичке спотове.
Шешир на глави распеване
златокосе
љуља се као гондола
која нас вози у незакониту земљу
криптовалута, цвећа,
екваторског тена
и најбољих смрти.
Будимо се сваки пут
у другачијој земљи
у индиго лежајевима илегале.
Напољу су бикови и богови.
Док разарамо влакна воћа
новоизраслим зубима
плашиш се што то
неће бити заувек
као да је то икакав изговор
да се већ данас
не удавимо од малина.