Олга Михајловић Благојевић
ПЕСНИК МОДЕРНЕ МЕЛОДИЈЕ „АНТИКВАРНЕ ЛИРЕ”

 

Максим Амељин: Потчињена реч

Академска књига, Нови Сад, 2021.

 

            Збирка песама Максима Амељина Потчињена реч у издању Академске књиге (2021) у преводу Жарка Миленића са руског на српски језик за љубитеље поезије представљаће књигу вредну пажње, посебно ради несвакидашњег приступа овог „архаичног иноватора”, како је Максима Амељина назвала Татјана Бек, према делу Архаици и иноватори Јурија Тињанова. „(…) Амељин често мора да одговара традицији не само за себе већ и за оне који из различитих разлога, свесно или несвесно, такву одговорност избегавају.” – казао је Артем Скворцов чији је есеј Радови и дани Максима Амељина представљен у оквиру поговора збирке.

            Максим Албертович Амељин (1970) је руски песник, преводилац и есејиста који инспирацију проналази у старогрчкој и римској поезији, у древној индијској поетској метрици, као и у руској поезији XVIII века. Своје песничке афинитете објашњава потребом за сезањем према почетној, изворишној поезији. Архаични поетски елементи су код Амељина прожети неочекиваним обртима модерне поетике, тако да је „Хомер, поцепан на рекламне цитате”, а „са зидова висе одлепљени свици.” Однос старог и новог, не само у ужем значењу поетске традиције, већ и у смислу контемплације над целокупном цивилизацијом, луцидно је представљен у његовим збиркама.

            Амељин стварање песме пореди с радом архитекте, будући да сматра да поезију треба градити подједнако пажљиво на више нивоа: на нивоу самих речи, на нивоу фраза, у равни поетске реченице и, коначно, на нивоу целокупног текста. Значај песничке структуре као битног елемента поетичности усвојио током свог рада на превођењу древних песника Катула, Пиндара, Хорација. Други важан извор надахнућа се за њега налази у руској поезији XVIII века, посебно у неологизмима којим је руски језик тог периода обиловао, али је такође био инспирисан „одзвоном” значења карактеристичном за ведску, индијску поетику. Одзвон доживљава као нијансе у значењу или чак као врсту промене или искривљења значења речи. Заронивши у древну индијску поетику, долази до митског времена, до тренутака када је из таме и ништавила настајао првобитни глас.

            У песми Химна стваралаца химни препевава стихове из Ригведе који славе бога молитви – Брихаспартија, господара Речи. Према традицији, ова личност разгони свет таме рецитујући песничке (магијске) формуле: „Када су мудраци, оваплоћени из мисли, / просејали Реч као брашно кроз сито, / у блиску заједницу су се оваплотили, која их је обележила срећним. / Идући са жртвом трагом за Речју / нашли су је у ствараоцима песама / (…) Неки, чак и гледајући, не виде Реч; други, чак и чујући, не чују је; / некоме се она сама предаје, / накићена, страсна жена мужу.” Поетика је овде представљена као сама есенција говора, „просејана као брашно кроз сито”.

            Захватајући из прошлости и савремености, Амељин долази до спознаје да су за песму погубне крајности: с једне стране претерана структурисаност, а са друге опуштеност израза која се у модерним временима претворила искључиво у сагледавање из перспективе песничког субјекта. Сматра да је данашње самоизражавање постало оскудно и да је изгубило своју трансформишућу моћ. Сав овај рад на структури песме могао би да нас наведе да помислимо да се ради о изразито озбиљном, затвореном песнику, али то не може бити даље од истине. Елемент разиграности и изненађења, ироније и шале које Амељин обилно уплиће у своје стваралаштво представља противтежу озбиљности структуре. За себе каже: „Ја сам курско обично спадало, / сачињен од узлова и петљи: хвалисавац и простак, мешетар и шкртац – / стихови ми звуче празно, Бог ће речи, / да немам везе с тим. (…)”

            У својим песмама Амељин се обраћа грчким боговима, музама, песницима, историјским личностима, али се у стиховима скок према мотивима свакодневице савременог човека дешава толико хитро и лежерно да је читаоцу неопходно да на кратко застане не би ли проникнуо у значења. Многобројне референце усложњавају песничко ткиво, али тон остаје виталан и питак. Своју „антикварну лиру” коју је купио „за ситниш на пијаци” Амељин свира „узбуђен и огорчен”. Из позиције песника критикује зло које тежи да потре цивилизацију. У песми која почиње питањем: „Како смеш / да пишеш поезију / после 11. септембра?” описује своју свакодневну вожњу московским метроом када се сећа свог пријатеља који је настрадао током терористичког напада: „Борју Гелибтера (помените га у молитвама ви, живи!) / разнело на комаде током експлозије шестог / фебруара двехиљаде четврте године од Рођења / Христова, у петак, у осам и тридесет два минута, / док се возио на посао у јутарњем шпицу (…)”. У песми наводи клетве и молитве с референцама на Библију, сумира филозофски поглед на питања правде и патње, општих интереса и даје одговор на питање постављено на почетку песме: „(…) да докаже горке речи другог мислиоца, / да је поезија после Аушвица и Гулага, крвавих / револуција и ратова, Хирошиме, Багдада, Њујорка / можда, али каква? – ко зна – и могућа.”

            Док одговара на питање о могућности стварања поезије након зверстава која су се догодила у оквирима модерне цивилизације, Амељин истовремено читаоцима додељује активну улогу, постављајући им питање: какву би поезију прихватили? Како то може да се пева уколико се посматра бесмисао? Уколико имамо у виду да је поезија у свом изворном облику била нераскидиво повезана са певањем, односно, са мелодијом, можда можемо у одговору да се позовемо на чињеницу да ово певање није увек било мелодија радости, него и мелодија тужења. Тужбалица је адекватна као одговор који нуди катарзу, као песма која не негира него обзнањује, и која прихватајући трагедију, лечи.