Ненад Станковић
ЛЕТО САМО ШТО НИЈЕ

 

ЛЕТО, ПОЧЕТАК

Кишни је период, жене преврћу куће
и сређују фиоке, наткасне, висеће делове и ормаре,
преградице испод основног триjа: со, кафа, шећер,
дрвене кутијице у којима су
разнобојне гумице за тегле,
пластичне кашичице за еурокрем,
гвоздено зарђали отварачи сардина,
чачкалице, ловоров лист,
мало зарђало ренде за мушкатни орашчић
и кесице неког слаткастог праха ‒
цимета, прашка за пециво, ванилиних шећера ‒
и неискоришћених фарби за јаја;
а на дну, ко сидро бачено у море,
отварач за флаше једноставне и вечне израде
на којем је урезано ДДР,
ко жиг БСЖ вакцине на рамену,
сав кородирајући ко да је био на Титанику
али неуништив, и трајан, ко очевина, мирисна на гвожђе;
И на површини се, у том нереду, међу гумицама,
и разнобојним пластичним затварачима за флаше,
одржава и пампур од плуте,
попут пловка куће:
такав је и дан, само за спавање, мекан и плутајућ у барицама,
са траговима вина при своме дну мирисним на морско вече,
и на лето, које, само што није,
само што није:
а онда човек више нема где да се сакрије
и мора да иде на буђаво море и покаже све што има од себе:
салце са стомака у њеној руци, пред огледалом
и дупе које подлеже гравитацији, и вртење главом:
није добро, није добро
још није довољно добро,
Али Боже мој, шта сад, ајмо да скувамо ове шпагете
што им истиче рок трајања
и оне супе из Индонезије
и да испечемо ове ископане макароне, у рерни, са сиром,
да замагле прозоре,
и да слушамо олуке како ситно броје
на путовања што опет неће испасти како треба,
ко ненарасле кифлице очајне домаћице.

 

ЛЕТО, ЉУБАВИ

Жена у бордо пењоару
претрчава преко улице до комшинице,
по рецепт, три јаја, или ако имаш сто динара;
човек тера у колицима велики стари телевизор до контејнера;
из склепаног бифеа грува Мутивода:
значи, отрезнили су се од понедељка,
У бистро предвечерје миришу липе,
купке, цвеће и бензин,
људи изашли у шетње ко у америчким филмовима пацијенти из душевних болница
у пријатном и презеленом парку,
па се сретну, стану и исплету неколико клот фркет аброва
подржавајућих међусобно ставова,
Прошавши поред, цигарету палим
уз помоћ два покварена упаљача
један има кремен други плин:
пуче ватромет на ободу града
на тамноцрвеном небу,
неком се родило дете и
вече може да почне:
Нешто смо негде хтели
и негде смо као пошли,
и одједном осетимо огромну досаду и бесмисао,
шта ћу ја овде и шта ја радим ту са њом,
и убрзамо пиће да забашуримо то
заједничким интересима,
слаби смо, досадни и незанимљиви једно другоме,
и то подсвесно признајемо, и опет настављамо,
из досаде, жудње, и мириса на цвет који се без нас разбуктава:
вече се увек пребрзо заврши и
гладним криком на дну каде
улије у сливник ноћи,
носећи перут, пелуд и љуске од тела,
сазрелих опет ни за шта.

 

ЛЕТО, ИСТО

Згадим се често сам себи од свих тих џивџанизама
које сам изговорио током целог дана,
Накупе се као лименке пива после веселог петка и августовске суботе,
ко оглодане кошчице нездравог пилета са фарме,
ко љуске од печене паприке које плутају у води вангле ‒
Мамуран дођем, од тих речи, кући и зуји ми
у ушима од свих испразних, истих, разговора
а које здушно потпирујем, грешан,
И враћам им се опет сутра ко кучка на касапницу,
и покрадени ујка Житко на вашар у Конопницу,
Тражећи још и још, и дај ми дај,
и сулудо верујући да ћу добити овај пут мало меса
а не опет крупну говеђу кост од маторог говечета,
Коју држим у ћошку собе као трофеј друштвене прихваћености
показујући гостима своје социјалне вештине
угравиране као кичасте успомене
у сувенир из Врњачке Бање:
И ја сам ту, и ја општим с људима,
и ја, и ја нешто ту значим,
ко прецвала гадост и ниски марифетлук:
и мало шта имам да кажем
а запињем се као да говорим све.

 

ЛЕТО, ГУГУТКЕ

Црна тачка у јутарњем светлу пада с неба
у неразумљивост кончића на дно очију,
жутом мрљом света окренутог:
могло би ми бити осамдесет година
или десет ил тридесет, свеједно је,
поглед не стари и иста је мисао на сунце,
јутарње гугутке, и брда ивицом обасјана:
све је исто било и све ће исто бити,
могао бих сада умрети или за педесет лета,
исто је и подједнако чудесно у сјају,
са прозора и у врелини која растаче у врéло жиже светла
цео један живот и саставља га даље ‒
у неки овас, јечам, дивљу раж,
у пшеницу што се лелуја поред аутопута,
на којем бришу аутомобили са неразумљивим и туђим,
турским, таблицама,
разносећи абер о смрти деспота
у Тракију, Рум, Кападокију, и у далеки Трабзон:
у коме ће се, исто тако, јутром, јавити гугутке,
са два иста тона:
два пута горе, једном кратко, па дугачко,
и два пута доле, тамно, и у хладовини,
и једним између, прелазом, отегнутим,
запевајући издисајем као пред смрт,
или пак на јутарње парење позивајући.

 

ЛЕТО, ЈЕЗГРО

Лето ми се чини прилично бесмисленим,
издржавам га као робију,
идем наизменично на РХМЗ, па на Ведр-ту-амбрела, мерим колико ће бити у ком делу дана температуре и ко даје бољу понуду,
Па разочаран клонем, поједем сладолед, шећером се вештачки пробудим,
а напротив ‒ титрај летње ноћне звезде у мојој зеници зове на ‒
а не, лажем, никуд не зове, ништа не осећам, никакве тајне,
зовове природе, жуборења и тела,
Осећам само општи бесмисао врелине зноја и нервозе
коју би људи да представе као време мора и путовања,
а ништа, ништа за узврат, ни пиво ни цигарете, ни твоја гола колена са плаже,
нико и ништа, и очи твоје имају значење ко зејтин на води,
мрље и сирће од барених паприка,
Помирићу се са празнином као волфрамска нит у ужареној сијалици,
остављена на тераси док су укућани на мору да даје привид ту-бивствовања,
Тако чекајући кишу, са још једним проглашеним летом-измишљотином као олимпијадом,
а све је то тако далеко од смисла:
знојав пијући кафу гледам изјутра како нека девојка удара ногом другу у лице ‒
може ли бесмисленије од тог корејског жалног израза лица које прима ударац у нос на успореном снимку,
Пливачице широких рамена, веслачи савршених тела, у напору, џудисткиње које се држе за појас и обарају знојаве у белим кимонима,
спортски национални понос ми се чини као прасеће печење на сунцу
које је почело да се осећа,
као понуда која се не одбија јер ништа другога нема
као нешто без жртве и труда, као дај шта даш за мене зависника,
као мисао да могао бих да те позовем али не знам тачно зашто бих,
као општа летња досада бесмисао и зевање у круг, зверања у туђе голотиње и заваравања свесна себе,
о да, најгоре је крајем јула, рекао је неко ономад, јер још се не види крај лета а далеко смо од фуриозних почетака и очекивања,
И само тражим рецепте на интернету, кукуте, мак, мухаре печурке
и биљке женке месождерке,
рецепте како да преспавам до септембра
ово, нељудско, у суштини, доба ‒
Па ипак попустим и надувен од пива избачен на обалу јутра
заспим слатко ко осуђеник на смрт
слушајући ново гостовање Дуција Симоновића на Балкан инфу.

 

ЛЕТО, ТИШИНА

На селу, после ждрања, тишина ситости, и спокој преживања доброг недељног ручка:
разлокана лубеница још стоји у тепсији на столу и поред ње велики нож
са црном, масном, дршком, и лепљивим свежим сечивом,
барице на мушеми и семенке расуте свуда по трави около
ко неки нагли бескућници, и муве без главе испод лустера матице,
у коме је пукла сијалица праском,
И само се чује стари радио који је вечно завијао у позадини
ругајући се вестима и цвилећи
попут неких електронских животиња које талас покупи кроз шуме,
Хватајући с муком кроз планине таласе Радио Београда, први програм:
тачно је петнаест часова, и џингл, и водостај Дунава код Бездана, и
јављали су потом о неком паду и о неким колонама и о неким људима, на путевима,
и ја можда нисам баш најбоље схватао али сам све разумео, са одложеним дејством,
И док су одзвањале лепо акцентоване речи, изговорене гласом тамним и пријатним, баршунастим, из хладовине студија,
ширило се из њих по нама нешто попут страха, беса и неверице,
и одвратног осећања да ма колико грозно тамо негде било,
да смо МИ ипак на сигурном:
ћути, не слути,
Мало се коментарисало, потом, мало се поћутало,
вртело главом, испушила се цигара, попила кафа,
причало се о томе као о смрти неког далеког рођака,
па се ипак отишло на дремку,
јер око пет је већ требало ићи на купање на језеро,
као што око августа петог
ипак треба отићи на море
да осолимо дупе и савест.

 

ЛЕТО, РИНГИШПИЛ

Спласну лето ко шатор луна парка
на приградској ливади поред стадиона,
на утабаној пољани где се са првом пројесењом кишом
утискују заборављени жетони од аутомата у блато,
И велики паук рингишпила у росно се јутро склапа
ко спљескан старим новинама на зиду врелом од августа:
Опет смо закаснили и стигли само да се чукамо аутомобилчићима на струју,
неприкладни и матори у својим вечним постстудентским издањима,
Дошли смо само да се напијемо
и да нас избаце док се отимамо
око пластичног коњића за децу
и усред псовања са Циганима,
А Чехиње сутра одлазе и ми смо појели само
слатку ружичасту вуну, пену и слатко ништа
једне сласне и кратке ноћи
Ружењке Храбалове,
Опет нисмо ухватили играчкицу прљавог беж медведа
што је висио поред за још једну вожњу, за још један круг,
Но, ми ипак верујемо,
следеће године биће боље,
мада је све даље оно што се виђено
кроз задњи прозор кола чини као да се приближава,
тапкамо се кисели по раменима
и ударамо по крушкама пива обарајући, само у томе,
сопствене рекорде.