Владимир Пиштало
САЛЕМ

 

Замислите гомилу песка велику као свемир и сваких хиљаду година голубица дође и однесе једно зрно. Ипак једног дана, гомила ће бити испражњена,
а муке проклетих у паклу неће бити ближе крају него што су сад.

 

Осећала сам њене груди на плећима и њен дах на врату:

Пре десетак година, у Салему, због вештичарења је обешено двадесетак људи и један пас. Девојчице су виделе фантомски сјај око оптужених. Ја сам била једна од девојчица.

‒ Ти! ‒ ускликнула сам. ‒ Па ти си најбоља.

Продрхтала је:

‒ Почело је са Титубом, робињом свештеника Семјуела Париса.

Било је хладно као сада. Ми смо се збиле око Титубе. Она нам је причала о духовима. Кад је причала, постајале смо робиња маштарија своје робиње. Водили су нас њени шапати. Учила нас је како да видимо лик будућег вереника. Просула је беланце у чашу воде. Беланце је попримало облик. Ја сам угледала Тимотија, али Тимоти је нестао и указао ми се мртвачки ковчег. То је отворило врата. Кроз та врата је ушао страх. Ни сутра није престао. Знаш ли како је кад страх траје данима? – упитала ме је. ‒ У свим стварима сам почела да видим значења.

‒ Јел то код вас зову „посебна провиђења“?

‒ То је као да се бог смањи и пошаље ти личну поруку. Тако су нас учили. Учили су нас да треба обратити пажњу на знакове. Свака ствар је имала десет значења.

Испитали су нас доктор Вилијам Григс и свештеник Џон Хејл. Видели су да држимо руке у неприродним положајима. Видели су да лајемо и вриштимо од болова.

‒ Нису криве – рекли су. ‒ Оне су жртве демонског напада.

Тада су од мекиња замесили колач са нашом мокраћом и дали га псу. Пса су послали да нањуши вештицу.

Ухапшене су Сара Гуд, Сара Озборн и Титуба.

Ја сам их оптужила.

‒ Ти?

‒ Ма, оптужиле их је Бети Парис, свештеникова кћи. И Ебигејл Вилијамс, сироче чије су родитеље побили Индијанци. И ја. Нисмо знале шта се догађа. Цептеле смо, причале смо без смисла. Криле смо се под намештајем. Рекле смо да нас оптужене штипају кад нису ту.

Судије са шналама на шеширима су испитале Титубу. Титуба им је рекла што су хтели да чују. Да, била је вештица. Томе ју је научила бивша господарица на Барбадосу. Јесте, ђаво ју је нагнао да баци чини на нас. Појављивао јој се у бестијалним формама као што су пси и вепрови. Оним својим одсечним гласом Титуба је признала све. Ђаво ју је нагонио да повреди децу. Она радије не би али…. И Сара Гуд и Сара Озборн су служиле ђавола, и још четрири жене и један мушкарац којима имена не зна.

Тек то је отворило капију панике. Салемске главе су се напуниле вештицама.

 

***

           

Вештице су су висиле као шишмиши, њишући се на ветру, летеле у вртлогу својих сукњи, бацале клетве на децу и на усеве. У тајним знаковима, у цркви, у пољу биле су вештице, при хлебу, при пеленама ‒ вештице, при води, полену и биљу, под облацима, на бродовима, у обредима, у граду шумама, под звоницима и јарболима, на земљи на небу. Скривене у данима. Слободне у ноћима.

 

***

 

Девојчице су их препознавале по сумпорном зрачењу око главе и одмах почињале да вриште. Ми смо завладале судницом. Судија нам је показао Сару Гуд, просјакињу и псовачицу, и питао да ли нас је она прогањала. Ми смо завриштале да јесте. И друге наше вршњакиње у Салему почеле су да именују жене које их опседају. Нико пре тога није обраћао пажњу на нас. Млађе девојчице као Ебигејл Адамс и Ен Путнам Млађа су добијале нападе усред цркве и чак се ругале молитви.

‒ Јаднице смо ми биле. ‒ уздахнула је Ен. ‒ Зле јаднице.

‒ Јесте ли се измотавале?

‒ Наравно. У ствари не. Сам Котон Мадер је нашим речима дао космичке димензије: ‒ Људи из Нове Енглеске су насељени у земљи која је припадала Сатани –објаснио је. ‒ Ђаво покушава да је поврати. Зато је овде формирао страшни чвор вештица. Да ова завера није на време откривена, ђаво би искоренио хришћанство из ове земље и установио можда страшнији дијаболизам од иједног који је свет видео пре.

Девојчица из Андовера је оптужила суседовог пса да хоће да је опчини. И код нас у Салему су убили пса. Рекли су: ђаво је у њему. Питали су Котон Медера.

– Погрешили сте – пресудио је теолог. – Јер да је био ђаво не бисте могли да га убијете, а пошто сте га убили, пас је био невин.

           

***

 

Док ми је Ен причала страхоте, осећала сам њене груди на плећима и њен слатки дах на врату….

 

***

 

После месец дана, Мерси Луис и пар других девојчица су промениле причу и рекле да су виделе човека у белом који их је одвео на место светлости. Судије су то одбациле као Сатанин трик. Ми смо биле канаринке у руднику. Потиљком смо схватале шта одрасли желе. Анђели их нису занимали. Хтели су демоне. Пошто није прихваћена, та врста визија је престала. Судије су тражиле на телима оптужених „ђавољу сису“ или црни знак. Зачараност је вејала из бунара. Шуме су звале. Имовина осуђених је одузета и дата другима. Наш затвор је постао претесан да прими све оптужене па су користили затвор у Ипсвичу. Егзекуције су почеле у западном делу града који је прозван Брдо вешала.

Реалне жене су умрле због грехова у нашем уму. Било је прекасно да се повучемо. Одавно смо прешле границу између игре и ужаса. Име града Салема значи мир. Ми смо уврнуле (изврнуле?) име мира, горе него што би ђаво икад могао. Нисмо знале како да сиђемо са рингишпила а да не сломимо врат (мислим да је ово сувишно објашњење).

Као на патерама, врли орао је прождирао порочног зеца. Калвин је био у праву. И новорођенчад су била змије а људи ‒ црви од два метра. Била је то драмска борба око тога ко је изабран а ко проклет.

Суд је ослободио Ребеку Нурс, старију жену, омиљену у граду. Њена одбрана је била логична. Њена одбрана је била увреда за моћ која нас је носила. Кад смо чуле да је ослобођена, удариле смо у вриску. После смо пале у право лудило. Ја сам била оперска дива. Са другима сам певала туђу смрт и своју славу. Вриштале смо, све док нису одвели нашу мучитељку. Судије су се повукле и осудиле је на смрт.

Разумем што смо ми вриштале, али што су нас одрасли слушали? Тако смо, уз њихову помоћ, ишле из транса у транс, из грча у грч, од једног оперског вриска до другог.

‒ Зато мрзиш позориште?

‒ Да.

                       

***

 

Док ми је Ен са својим вештицама дахтала за врат, сетила сам се својих вештица. У Црној Гори и Боки, палили смо ватре на раскрсницама. Чували смо их се у ноћима уочи великих празника. Њихова места су била гувно, раскршћа и сенка дудове крошње. Кад би полетале у небо, вештице су бајале:

„Не задени ме о трн, не задени ме за грм, ни драчу ни дуб, ни цер ни ров, ни о дрво ни о камен, већ на гумно под орах. Где снахе ту и ја.“

 Анђа ме је рекла да су вештице неухватљиве. И испричала ми је причу: једном су Христа сустизали непријатељи. Замолио је блудницу да га сакрије. Она га је исмејала. Христ ју је проклео. После је замолио вештицу да га сакрије. Она га је сакрила. Христ ју је благословио речима:

‒ Ко те тражио, тај се истражио.

Спавало ми се. Питала сам се како се све то окончало. Заспала сам и сањала вештице и зле псе, демонске и обасјане. Жене, људи и пси су висили исплажени и обешени.

‒ Како је то престало? – процвокотала сам док смо се облачиле.

‒ Отишле смо предалеко – одговорила је Ен. ‒ Прво смо виделе приказу жене свештеника Џона Хејла. Када је чуо да смо оптужиле и његову жену, гувернер Масачусеца је обуставио суђења. Генерални суд је ослободио све оптужене за магију. Хистерија нам се више није исплатила. Само неколико година касније, Масачусец је организовао пост да оплаче неправедно просуту крв.

Кад смо силазиле са брода, срела сам судију Џона Хоторна, са вештичјим шеширом и шналом на ципелама. Његов отац и Волрич су заједно били у рату краља Филипа. Судија је био власник великог дела салемског села, власник дозволе за алкохол, сопственог мола, складишта и брода. Петорица његових синова су постали капетани. Упитала сам га:

‒ Зашто су толики умрли.

‒ Умрли су – одговорио је ‒ јер су стали на страну бескрајног проклетства. Умрли су јер су престали да буду људи.

Упитала сам га:

‒ Они или ми?

 

***

 

‒ Шта се десило са епилептичним девојчицама? – упитала сам док смо палиле јутарње ватре и пристављале чај.

‒ Бети Перис се никад није извинила. Али друге јесу. Гоњене кривицом напустиле су град. Ен Путнам Млађа стално моли опроштај од људи које је повредила. Она побољева и пати. Ја не знам како да се поставим. Треба ли да заборавим или да се заувек сећам?

‒ Опрости себи – рекла сам јој.

‒ Ми, победници смо се после отрезнили и постали добри људи и добре жене. А можда нисмо? ‒ упитала се. ‒ Можда смо исти као онда. Само смо тада били прави а сада се кријемо?

Пришла сам да је загрлим.

‒ Доста ми је овог места – жестоко се одмакла Ен. ‒ Једва чекам да одем одавде.

Мене је одавно кињила арогантна скромност Енине мајке и свих жена у овој кући. Као ехо сам поновила:

‒ И ја!

У мају, она и Тимоти су се венчали. У новембру сам се са њима преселила у Дедам Масачусец. Кад смо стигли ветар је био такав да си се могао на њега наслонити.

Рат са Индијанцима је трајао па престајао. У нашим крајевима се чинило да га нема.