Лазар Павловић
ШАЛОМ, ШАЛОМ     

 

Извалио сам се на бетонску клупу. Њих неколико јурило је једног на неколико метара испред мене. Спустио сам кесу с лименкама пива поред леве ноге. Сад, наводно, није у реду пити пред њима. Колико сам пута чуо фразу: „Не бих баш ту пред децом“. Коментари су потицали обично од људи који се, између осталог, нису либили да мокре у саксије својих комшија, остављају псећи измет на отирачу и слично. Толико о грађанској пристојности.

Друге ствари су ми окупирале пажњу. Иза високог зида мало даље назирало се дрвеће јеврејског гробља. Четири вране сунчале су се при врху једне крошње. Мистика летњег поподнева подржана дечјим гласовима.

Прошлог лета, Никола, колега са факултета, и ја били смо врло заинтересовани да зарадимо новац не радећи ништа, додатно подстакнути једном неомарксистичком трибином неколико недеља раније, при крају семестра. У том периоду продавао сам књиге. Имовина мртвих рођака сливала се код мене. Обично у виду књига. Биће да се у мојој фамилији некад много читало.

Упознао сам кретања на локалној сцени продаваца и препродаваца књига. Ишло је фино, док на крају нисам остао с романима ‒ које ни улични продавац није хтео да купи чак ни за сићу ‒ и осам томова енциклопедије Југословенског Лексикографског Завода. Обећао сам Николи пола зараде уколико успе неком да их заваља. Био је успешан колико и ја. Енциклопедије сам сачувао, одједном им придајући велику симболичку вредност. Сад их не бих продао ни за какав новац. Треш-романе поклонио сам чичи што их продаје на аутобуској станици код Храма.

Тог месеца често смо шетали погнуте главе. Мање због утучености, која је пратила заједничко осећање мрзовоље и беспарице, а више због две хиљаде динара које смо, једном приликом, нашли на улици. Тај догађај је мотивисао бројне шетње. Једног поподнева ходали смо Рузвелтовом и застали испред гвоздене капије. Касније тог дана имали смо план да обилазимо кафиће по граду, натоварени сликама и пробамо нешто од тога да продамо. Никола врло прецизно ради репродукције модерних сликара. Ја се држим тзв. аутсајдер арта, иако је оно једино што ме чини аутсајдером то што не умем да нацртам мртву природу и драперје. Не могу ни остало. Посета јеврејском гробљу имала је за циљ да побољша наше шансе за продају. Не сећам се чија је то идеја била.

Ушли смо на гробље и прошли поред групе од две жене и једног мушкарца, претпоставили смо, чувара. Сви су били ниски и некако округли.

            „Ово су, дакле, Јевреји. Обрати пажњу.“ – заверенички ми је шапнуо Никола.

По тој логици, испада да смо и нас двојица Јевреји.

Ходали смо главном стазом у правцу великог споменика посвећеног жртвама холокауста. Без претходног договора Никола се наслонио на споменик неког дорћолског адвоката и почео са молитвом, ако се оно што је изговорио може тако назвати.

„Шалом, шалом, јеврејска браћо. Да и нама крене једном, као што је вама некад ишло“, рекао је, затворених очију, смирен као какав јогин.

Није то био најбољи избор речи ‒ништа нисмо успели да продамо.

Сутрадан је Николу закачио аутомобил док је возио бицикл, украден од изнајмљивача на Ади недељу дана раније. Поломио је колено и цео месец носио гипс. Није нам помогла ни чињеница да сам тог пролећа, у периоду расипања последњег дела очевог наследства, упумпао читавих четиристо евра у економију обећане земље, трошећи их углавном на хашиш, јефтино руско вино и улични фалафел. Опет код руских Јевреја. Као успомену на то с путовања у Израел носим две фотографије. На једној сам заборавио кофер у супермаркету и стигао пре полиције, која би га, како сам касније сазнао од локалаца, детонирала. На другој ми хасидски Јеврејин припаљује џоинт у Јерусалиму.

Деца су одавно отишла својим кућама. Остао сам сам са костима руских ослободилаца под ногама и празном пластичном кесом коју сам притиснуо ђоном да не полети. Устао сам са клупе и трамвајем се одвезао до стана.

У углу собе сам уочио свих осам томова енциклопедије. Наслагани као фасцикле у напуштеној канцеларији. Кидао сам насловне стране једну по једну. Мајка је завирила кроз отворена врата. Срећом, ништа није коментарисала. Када сам завршио имао сам шеснаест белих табли. Предложио сам Николи да их осликамо и тако нешто зарадимо. Ближи се сајам андерграунд уметности.

„Нађи посао, човече“, рекао је и спустио ми слушалицу.