Дина Д. Војводић
МУЗИЧКО-ИСТОРИОГРАФСКИ КАЛЕИДОСКОП КРАГУЈЕВЦА

 

Мила Медиговић Стефановић: Музичка историја Крагујевца (1818–2018)

УК „Кораци“, Крагујевац, 2020.

 

Монографија Музичка историја Крагујевца (1818–2018) резултат је обимног, исцрпног и помног истраживачког поступка Миле Медиговић Стефановић и показује значај (музичке) културе једног града али и једног народа. Музичка историја Крагујевца предмет је ове завичајне монографије и представља један од пионирских радова на музиколошко-историјском пољу. Публиковањем ове историје, домаћа литература о музици добила је аутентични архивски материјал о музичком проседеу локалне заједнице. Студија обилује мноштвом података који су први пут угледали светлост дана, као и великим бројем до сада необјављених прилога, докумената, плаката и фотографија. Монографија је резултат ауторкиног вишедеценијског истраживања у Архиву Југославије, Архиву Србије, Архиву САНУ, Музиколошком иснтитуту САНУ, Народној библиотеци Србије, Музеју Тополивнице у Крагујевцу и Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу, без чије срдачности и помоћи ова монографија, према речима ауторке, не би угледала светлост дана.

Темељним проучавањем архивске и историјске грађе ауторка је обухватила две стотине година музичке традиције прве престонице модерне Србије. У своје истраживање она је уткала и презентовала имена многих знаменитих личности које су обликовале један велики и значајан део домаће музичке културе.

Монографија је заснована на хронолошком приказивању музичке историје и дешавања у Крагујевцу у наведеном периоду, претендујући да прикаже две врсте музичког миљеа – музику грађанске и старије, руралне, фолклорне културе. Почетке музичке историје Србије у Крагујевцу ауторка је осветлила уз помоћ приказа српске световне музичке културе и музичке историографије за време владавине кнеза Милоша Обреновића у Крагујевцу.[1] Овај приказ употпуњен је прегледом музичких догађаја односно балова и прослава у тадашњој престоници: „После овог уручења уследило је народно весеље. […] суд народни српски, прва власт до кнеза у Србији, преко својих представника, приредио је прославу подаренија великог султанског ордена Књазу Србском Милошу Обреновићу у Крагујевцу 14. октобра 1834.“[2]

 

Велику и значајну улогу у развоју једне музичке културе представљају музичка удружења и дружине, што је ауторка ове монографије зналачки препознала. Након свеобухватног увида у почетке музичке историографије следи драгоцени приказ оснивања музичких друштава у Србији и Крагујевцу, са нарочитим акцентом на попис и деловање свих друштава у том периоду (Певачко друштво „Шумадија“, Певачко друштво Крагујевачке добровољне дружине, Музичко друштво „Бродил“, Певачко друштво „Кнез Милош Велики“, Културно-уметничко друштво „Абрашевић“, Певачки збор „Краљевић Андреј“, Певачко друштво „Седлар“).

Музичка култура током балканских ратова и Првог светског рата (1912–1918) скромно се развијала, те је овом сегменту монографије са разлогом дат мањи простор. С друге стране, међуратном, као и периоду након Другог светског рата ауторка је, сасвим оправдано и са великом пажњом посветила други део своје монографије. Истраживачки дискурс започет је општим приказом развоја музичке уметности поменутих периода (кроз приказе гостовања певачких друштава, школских концерата и других концертних забава) а уобличен прегледом музичког образовања у Србији и Крагујевцу између два рата. Ауторка на овом месту са пуном пажњом читаоцима хронолошки предочава развој музичких школа на овим просторима (Прва приватна музичка школа, Музичка школа певачког друштва „Шумадија“, Приватна средња музичка школа „Маринковић“) као и савеза и музичких удружења (Јужнословенски певачки савез, Удружење југословенских композитора). Ови подаци омогућавају истраживачима, музиколозима, детаљан хронолошки увид у историјске податке који су драгоцени за даља истраживања на различитим музиколошко-историјским пољима.

Након овога, акценат је премештен на послератни развој музичке историје Крагујевца у којем ауторка издваја различите музичке, али и историјске и политичке утицаје на музички свет Србије. У питању је руски утицај и отварање домаће културе према Западу, оснивање и деловање симфонијског оркестра, отварање ниже и средње музичке школе (данас Музичка школа „др Милоје Милојевић“) и Филолошко-уметничког факултета (ФИЛУМ) у Крагујевцу, закључно са деловањем и снажним утицајем Академског камерног хора „Лицеум“ и Музичког центра Крагујевац.

Трећи део монографије, којим ауторка закључује своје музиколошко-историјско путовање кроз време, посвећен је популарној музици (групама Седморица младих и Смак), народној музици и њеним представницима (Драгиша Недовић, Србољуб Срба Ивановић, Предраг Цуне Гојковић, Соња Перишић), музичарима и композиторима уметничке музике у Србији и Крагујевцу (Јосиф Шлезингер, Јосиф Бродил, Јосиф Це, Владимир Ђорђевић, Божидар Јоксимовић), као и приказом музичких библиотека у овом граду (Шлезингерова библиотека, Мирковићева библиотека). Овај драгоцени, пионирски приказ поменутих институција и музичара такође нам омогућава ближе упознавање са музичким калеидоскопом некадашње престонице Србије.

Своју монографију ауторка заокружује мноштвом прилога у виду скенираних докумената, правилника и статута без којих ова књига не би имала овакав значај какав данас, али и за убудуће има. На крају, ауторка прилаже и изворе и списак релевантне литературе коју чине књиге, чланци и публикације најширег културно-уметничко-историјског дијапазона. Осим текстуалног дела, монографија садржи неодвојиви и веома значајан део истраживања који чине бројне фотографије из живота и рада културних и образовних установа, музичких школа и певачких друштава. Важност тих фотографија је немерљива, јер потврђује висок ниво културне и уметничке свести нашег народа, али и пружа драгоцен низ података за будућа музиколошко-кулутролошка истраживања.

Историјска, културолошка, музиколошка и педагошка вредност ове монографије наводи нас на закључак да су оваква истраживања неопходна стручној али и свеопштој јавности представљајући драгоцени основ за даље истраживачке подухвате.

У том смислу, у ишчекивању смо другог, допуњеног издања, које ће, а то са сигурношћу можемо тврдити, продубити и још сјајније осветлити музичку историју некадашње престонице Србије.

 

[1] У том периоду, као примарна, негована је народна музика која је била присутна током свих важних догађаја у колективу и породици. Музика је била пре свега вокалног и вокално-инструменталног жанра са нагласком на народни, фолклорни моменат.

[2] Мила Медиговић Стефановић, Музичка историја Крагујевца (1818 – 2018), Крагујевац, УК „Кораци“, 2020, 30.