Предраг Јашовић
ПОЛЕН-ПОЉЕ, МЕТАФОРА ТРАЈАЊА
Небојша Лапчевић: Берачи полена,
НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019.
Небојша Лапчевић је један од оних песника средње генерације који не престаје да изненађује, својом поезијом интригира чуло слуха, вида, али и непца, јер читаоцу услед обиља семантичких неочекиваних обрта и лексичких конструкција често дође да проба, мљацне стих, откине део од тог полена, да дотакне те, до данас неречене ваздушасте краве које својим, никад сркнутим, кобалт-млеком заливају полен-поље (песма Надражаји) и оно цвета обиљем боја и мириса. Зато је у лирском свету ове збирке све могуће, па и наслов Берачи полена. Међутим, ко то још бере полен, а кад се већ полен бере, ко су ти берачи? Ако је могуће поставити ова питања, није ли то управо доказ оригиналности и необичности насловног знака? Верујемо да јесте, јер, у супротном – чему берач полена, те чудовишне мајушне масе небеског праха без којег нема живота, али ни алергичне иритације (Надражаји) којима се неминовно животност живота потврђује, као што је потврђује и песник сам. Отуда полен-поље не може бити макар које поље, јер је то поље живота. Зато је оно ваздух песнику (Ваздух), али и „врело и језеро,/ доручак и вечера,/ струј у замаху соколова“ и деца у пољу исто што и деца у ваздуху (Деца у пољу), јер су деца, као симбол трајања и извесности будућности са ваздухом, живот сам и Христ живи, јер док нас има љубав јесмо.
Полен-поље није било какво поље. То је плодоносно поље. Можда зато, са слутњом претње, песник каже: „довољно је зрно/ да никне…“ (Парабола о забрани окупљања) и, дописујемо – да настане непрегледна житница у којој ће бити хране за све. Уколико ове стихове схватимо као својеврсну метафору човека, што је у односу на насловни знак потпуно јасно, могуће клијање зрна је једнако клијању отпора неслободи јер је слобода суштински предзнак људскости. Ова песма је латентна побуна песника, али довољно гласна, против свих ограничења и спутавања слобода. Зато сејач који сеје он и расејава „Алеф./Алафа./ Нула,/нула,// један…“ (Сејач) и тако од један у недоглед по неограниченој житници полен-поља на којој се расклијало поље слободе посејано руком „чврстог духа“(Сејач). То није дух појединца, то је дух једног колектива свиклог да воли слободу, јер је никад није добио већ се за њу изборио. То је колектив који не трпи неправде и који не верује у кључ „за електронску наруквицу,/ у спирално време,/ у предвиђену будућност, ни у нечитке књиге, измишљене мемоаре“ (Кључ за електронску наруквицу Џулијана Асанжа). Зато, захваљујући почетном стиху: „Не верујемо у кључ“, колектив на крају песме у хору узвикује „Отворите врата/ Џулијана Асанжа“. Глас песника није више глас појединца, то је глас пробуђеног народа који неће да трпи неправду.
Ко је берач полена? То је песник. Можда је боље рећи архе-песник, отац свих песникa. То је и први носилац ватре знања, Прометеј; и песник над песницима, Соломон; и писар Кхакхеперсенб 2000 година пре Христа, замишљен над својим рукописом, питајући се може ли наћи реч, која још није изговорена, да тачно дорекне, оно што осећа, види и зна. Песник се никад не појављује као ја, он се углавном именује у трећем лицу. То је један необичан песник: шетајући кроз књижевну традицију он је у сопствено ткиво уткао нешто од Вергилија, нешто од Шекспира, нешто од Шантића, па Борхеса и Џона Ленона, али и од Данила Киша и Драгана Јовановића Данилова, има ту елемената и од оног песника којег још нико није упознао, али је његово трајање обележено његовим неименованим постојањем (Биста незнаном песнику).
У овом песнику има езотеричности, нечег шаманског. То је песник који не дише као сви други људи. Он дише „тежак ваздух/ док сриче/ кључни стих,/ нутрину што/ лебди,/ лебди полен-пољем“ (Ваздух). То лебдење над полен-пољем га чини свеприсутним. На посебну врсту трансценденције наилазимо у песми „Биста незнаном песнику“. Кад се прођу сви зидови, насипи, ограде, листови, читаонице, ложнице, тавани, подруми, чак и тавани без кровова, дакле, сва места где књига, стих и дух песника могу боравити, кад се поотварају сва врата, где је књига незнаног песника била и могла бити, ниоткуда одједном „лебди песник/ са песмом узајамном/ над својом бистом“ (Биста незнаном песнику) и из птичије перспективе прати живот и надпевавање голубова над својом бистом. Трајање песме јесте трајање живота. То га чини творачки свеприсутним и неухватљивим јер се његове руке од стихова никад нису дале оковати.
Збирка Берачи полена, је занимљива и као слојевита структура у којој се преплићу пагански и хришћански мотиви. Углавном и једни и други почивају на митологији, легендама и народном предању, често укрштени и са уметничком књижевном традицијом. То збирку чини полисемантичном што захтева од читаоца да јој се враћа и са сваким поновљеним читањем открива у њој нова значења заоденута лиризмом и запретена у семантичком преобиљу лексике и песничких слика које су тек у назнакама. Зато се темпорално захватање у овој збирци креће од Соломона до Хаиле Селасија, од Херодота до Слепог Песника с гуслама (Надолази нека вода). То посредно говори да наш песник живот обележава песничким прегнућем и песмом, јер је песма све оно што нам остаје како цивилизацијска нит (Све оно што нам остаје).
Услед преплитања паганских мотива храста раширених руку, записа који је спреман да узлети ка небу (Освајање ваздуха) са легендарним библијским симболима маслинове гранчице, пчеле, потопа, каменовања, рибе и крста – садржина збирке је јасно инструирана хришћанским путем, јер за пчелињи народ, који од памтивека у опстајању, другог пута нема: „Извор је светиња / Светлости… / Пчелињи народе мој. / Кућу планете / настањује небо риба, / да зборе о нашој пропасти“. (Акварелист, боје – Ка светлости)
У овој збирци, песник је неодвојив од хришћанства и Бога. Зато нам песник и саопштава једну велику истину: „Крст је / друго име / за одваја духа од тела. / Одозго / гледано, / то није тајна“ (Ноћ песника).
Песник наоко саопштава познато, међутим, он на други, онај песнички начин, језиком симбола, алегорија, метонимија и метафора, у овом случају на један посредни начин сукобљава две перспективе сагледавања ствари. Перспективу одозго – перспективу свезнајућег Бога, и перспективу одоздо – никад довољно мудрог човека. Посредно, песник каже: Лако је одозго, али тешко је одоздо плаховитом, никад довољно одлучном човеку сагледати величину вертикалног успења уз крст.
Своје недоумице песник је артикулисао словенском антитезом, прилагођавајући овај песнички стилски израз потребама модерног песничког израза и савременој песми која не трпи много приповедања. Артикулисане недоумице „Да ли овде беху/ џелати пре мене?/ Да ли Ева још чека/ рајски обнажена,/ док лист не пожути?/ Да ли то беху жути пси/ што несрећу њуше?/ То не беху дивљи пси,/ и то ниси била ти недосањана./ Већ то беху/ сабласти белих очију/ који беже пред огледалима“, песник је сместио између спознате есхатолошке истине и жеље песника који је спреман на све овоземаљске жртве и покоре само да у ноћи песника, том судњем часу буде уписан у песми Светог Спаса (Ноћ песник).
Ова песничка збирка је и тестаментарно завештање тапије неуништиве куће. То је завештање једне чудновате грађевине, која надраста све бајколике дворце и чардаке ни на небу ни на земљи јер опева неуништиви дом. Неуништив је и кад се сатре „све до темеља“. Тај дом-кућа, метафора за домовину, је неуништив јер иако је историја (и то страдања) надраста саму историју, сво оружје за уништење те куће није довољно: „јер / рушити је бомбама, ракетама и ласерима; / бомбе, ракете и ласери / нису / довољно јаки / за моју раслабљену кућу јер ће од ње остати / само велика црна рупа.“ (Ако се добро кућа сруши)
Црна рупа није ништа. То је остатак куће довољан да у њој преноћи Анђео. Та рупа, тек је наоко дол, тамо где је био темељ куће. Није ни горе у облацима где разговарају анђели и херувими; овај дом је из срца песника, као чиста емоција трансцендирао из њега самог и кроз песму се отелотворио као идеја куће, дома, отаџбине. Зато је неуништив и зато може бити постеља анђелу и сваком другом, случајном путнику чак и непријатељу. Песмом се идеја отргла свему материјалном, чак и семантици и звуку реченог, јер траје као неуништиви осећај за дом изван архитектонских, техничких и пасторалних доживљаја куће. Црна рупа, као једина извесност сваког човека и могућност дружења са белим анђелом, као остварива нада, јесу једина извезност сваког живота. Ова кућа је неуништива јер је у њој, њеном темељу испод камена са Кајмакчалана, посејана клица живота као светрајања.