Данијела Репман
ОВА ВРАТА
Ова врата су велика. Ова врата су превелика.
Свака њихова ивица простире се у бесконачност. Ако не у бесконачност, онда таман толико далеко да Вида јасно осећа како је та плоча јефтине фурниране шперплоче, препариране слојем старе синтетичке боје, неупоредиво већа од њеног тела. Чини јој се да стоји испред њих сатима. Можда и данима. Не зна поуздано. Једино зна само да се ту нашла једне ноћи када је био мркли мрак. Вероватно пар сати после поноћи. Прво није могла да се сети. Али, сада зна. Имала је довољно времена да размисли. Сигурно је била касна ноћ јер се само тада јасно чује шум WС котлића и потмула шкрипа старих кревета, а ходником зграде нико не пролази.
Врата изгледају као обична улазна врата социјалног стана. Уколико би понекад заборавила да затвори прозор у кухињи, а њих макар на час оставила отворена, снажно би их залупила промаја. На њима је у висини очију ко зна од кад улепљена вијугава дебела влас нечије косе, импрегнирана танким слојем боје. Лако се познају све аљкаво обрисане мрље око шпијунке са заглављеним металним капком. Са лица нема плочице са именом. Изгледа да никада није ни била окачена. Можда некоме ова врата изгледају небитно, али Вида зна да нису ту без разлога. После дуго опирања, ипак је себи признала: ако ишта може у њој пробудити такав дубок и болан ужас, такав осећај понижености и немоћи, онда су то ова врата.
Као и свака друга врата, и ова деле мрачни простор ходника зграде од неугледних скучених станова. Одвајају прохладан сиви ваздух испуњен мирисом проклијалог кромпира и киселог купуса који долази из подрума, од мириса искуваних старих крпа, загорелих запршки и јефтиног дувана који испуњавају Видин стан. Ту је и неизоставни мирис трулежи старог црвоточног намештаја, и мокраће и зноја остарелог алкохоличара, њеног мужа. Тај мирис попуњава пукотине свих осталих мириса, тупо и ненаметљиво, и за час ненавикнутог човека испуни осећањем потпуног очаја и беспомоћности или нескривеним гађењем.
Врата су велика. Вида се на њих увек наслони раменом док обува ципеле када иде да купи мужу дуван или још једну флашу пелинковца. Или медицински алкохол, вату и фластере за своју разбијену доњу усну и посекотину на бутини.
Али врата су и светилиште. Сваке године крајем децембра, Вида на њих окачи нови календар добијен на поклон у локалној продавнице кафе у суседству, па посматра како дани неумољиво пролазе и месеци одлучно смењују шарене слике предела. Фотографије календара за њу имају велику важност јер свако јутро, ритуално, са чежњом посматра најзанимљивије овоземаљске пределе, који јој личе на виртуозне скулптуре начињене од сунчеве светлости и боја. Врата су као пропланак. Као планинска стена. Може и челом да удари о њих при паду. А понекад падне само поред. Као малопре. Тада се са тешкоћом придигне и наслони се на ту хладну глатку плочу која попут облога смирује болни део тела.
Некада јој се чини да она не стоји испред врата ‒ врата стоје испред ње. Приљубљује дланове на њихову површину, лагано и концетрисано је додирује. Испоснички посвећено. Као да ништа друго на свету не постоји. Али ако би имала снаге да отвори очи и погледа иза леђа, видела би уско предсобље стана и како се из кухиње помаља део ноге њеног мужа који данима непомично лежи на поду ‒ поцепани поруб ногавице панталона и једно квргаво старачко стопало са предугим задебљалим ноктима и упадљивим деформитетом зглоба ножног палца. Када би направила само два корака, могла би да види како он непомично зури у таваницу испраним плавим очима и како се мртво старачко тело топи у немом простору. Ни по чему се више не може закључити да је био снажан и имао тешку руку.
Врата никада нису закључана. Имају кључаоницу у коју је давно нагуран папир из дневних новина. Али, немају кваку. Вида је покушавала је да је пронађе небројено пута. Више пута је пажљиво посматрала сваки квадратни центиметар. Толико близу, толико детаљно, да је могла да осети како је голица дах из сопственог носа. Врховима прстију је препипавала сваку њихову неравнину. Сва улегнућа која су с временом добила полуорганске форме. Није успела да је пронађе. Квака никада није постојала на вратима онда када је она хтела да оде. Вида и даље стоји наслоњена челом на њих. Наслоњена смежураним грудима. Куковима. Сасвим приљубљења. Да може да види своја стопала, схватила би да су плавичаста од хладноће. Могла би да види и да је потпуно гола. Рашчупана. Да је много смршала. Да се сасушила и смањила. Да јој је тело ишарано љубичастим и зеленим модрицама, а кожа жута, старачки истањена.
Ова врата су велика. Ова врата су превелика.
Мислила је да стоји испред њих сатима. Можда месецима и данима. Сада схвата да су у питању деценије. Да има снаге, најрадије би гласно плакала и запомагала. Али, само тихо дише и ослушкује сваки удах и издах. Удах и издах. Утопљена у паперјасту мелодију дисања. А онда изненада, са друге стране, неко неодмерено снажно почиње да удара песницом:
Отвори! Отвори!
Вида лаганим покретима скупља ретку, седу косу и покушава да је умота у пунђу. Покушава да се упристоји. Полако отвара очи, гледа испред себе и са неверицом одмахује главом.
Још једном прелази прстима преко њих. Још једном ‒ за сваки случај. Затим неочекивано лако проналази кваку, и уздахнувши и начинивши један несигурни корак уназад, отвара. Не препознаје лице које јој се пријатељски осмехује у полумраку. Зрак светлости који га осветљава не открива довољно. Можда је то њен син, можда комшија из стана испод, полицајац, социјални радник… Човек нешто прича. Узбуђен је. Објашњава јој. Затим јој спушта руку на раме. Вида га ништа не разуме. Клима главом и узвраћа благим осмехом. Зна да се нема шта рећи.
Сасвим је јасно да излаз не постоји.