Ненад Станковић
ЈА ВОЗИМ

ТРГОВИШТЕ

Трговиште, о мучено, Трговиште. Ћошку Србије, тромеђо сиротиње, моје драго Трговиште. Волим то Трговиште љубављу меком ко шуме његове пуне лисица около Трговишта, меком љубављу ко крзно тих избезображених полупитомих лисица које на кућни праг већ долазе по храну, и ви им дате, мачку у њима видевши, мислите, склопили сте пријатељство, ал врага, она вам, заузврат, подави три кокошке онако без рачуна и за ништа, јер је лија ипак звер дивља, ах шта ћете, ви је после упуцате а комшија босилеград вас одмах пријави за криволов: ааа то се не сме, ах комшије, нож у леђа, класика, пријавили као да ће да имају нешто од тога, а имаће шта, ништа, ништа, ето шта, мада ништа је ионако срж и грб и сир овчји Трговишта, е тако те волим, ко ништа, мучено моје Трговиште, плављено, горело, сравњено, напуштено, враћано, донирано, планирано, па опет заборављено; Трговиште, општина, град република драгог ничега, ОГРДН, треба је прогласити тако као атракцију, а ипак, свака травка мог Трговишта је златна, и драга, свака речица и камичак и око ураслих кућа чичак, драг ми је, и дивљи бумбар и вучји зумбул, и качамак са планинским сиром у напуштеној кући, однекуд златан и парећи; Трговиште, схвати, ја те волим, ко грађевински материјал те волим, безинтересно, и чисто од конструкција, о, дотераћу ти жути велики камион с песком на сред Трговишта и пустити песак да се сеје полако кроз канате да цури сунце на сунцу, док седим пред пропалом зградом поштом обједињеном с кафаном и лочем пиво док песак се сипа све јаче шуштећи љубав и шиштећи страст сунчаних градива и шкољкица робињица са Мораве покупљених, дотераних, најлепших, теби на ноге, босе, моје, Трговиште! Ах тако ја исказујем љубав Трговиште мило! Песком и цементом, ексерима и фарбом, летвама и фоснама, мирисним још на струг, и пиљевину, депилираним глатким и длакавим даскама, са чворовима и без, свиленим лајснама, каквим волиш, драго Трговиште моје! А кад истоваримо сав песак сачекаћемо тренут-два да урасте сав у траву и цела се купа песка сравни и нестане, јер и тако је можно у Трговишту, све је можно и пустарночудно у Трговишту само ли га заволите искрено, свашта пред вама изводи, весело Трговиште; о волим те Трговиште и све ти добро желим, не жалим песка истовареног и још ћу ти насути и направити ти ето један насип! Да имаш кад ти дође неко! Најлепши насип на свету направићу ти! А ено је, хех и она упуцана лисица, ено је, мота се око лавора који служи за бацање смећа, њушка, оглођане ситне, крушке, бачене, сардине, оне јефтиније, крупнокоскасте, лиска лија конзерве нареска, месо ли тражи, а ништа јој није, без видљивих прострелних рана, витална ко Дукат и здрава ко Црноок. У том ето искапих пиво, скопско, ватих се за новчаник да платим, а жути газда рече плаћено је и показа погледом на лисицу која је шњураво ишавши, весело мрдала репом и журкала прашњавим путем у шуму, обешењачки.

Насмејах се, и поручих још једно, и, запалих, врањанску, Мораву:

Ах, Трговиште, враголанко, зато те и волим.

 

ИМАГИНАРНИ МАМУРЛУК

Какви су ово имагинарни фантомски мамурлуци ни од чега, па неће бити баш ни од чега, ма ни од чега, заиста, лажни неки, умишљени мамурлук, туђа испорука и испостава, најудаљеније село мамурлука добило гасификацију, струју, воду и Мекдоналдс – па превише је браћо! Светли ружно бугарска престоница шиваћих тренерки прерано упаљена светла у загаситим облачним поподневима предграђа Пловдива, чије ли пијане грехе ја испаштам, залутали меци мамурлука, лутајућа пошто на туђе име теглим ти ја пијанство поред ко бунду Антоније носим, шта сам ја овде, глупо се осећам и ријем ногом сугреб, греб, греб, укопавам се у глупост положаја све више, и нема ми друге, напићу се у недељу, а никад нисам волео у недељу да пијем, ко то упорно љушти поморанџу нељуштиву баксуза танкокорног у дубини ноћног мира, и враћа сате уназад, одужио се дан и враћа се у мешалицу, ова тура не ваља сувише је нешто, мрсан и пун камења малтер, и не знам шта, али углавном од овога се не кући кућа, враћај ово или суни тамо у гуљеж међу испребијане мачке, исцепане џакове, поплаве, шутове и остале употребне везиље и везаре даркое ковачевиће у фармеркама деведесетих, хм има једна кафе-кладионица на крају града засталог времена у коју треба отићи у овакве дане и преседети тамо цео дан учећи одлазеће квоте, које заувек нестају, напамет, 1.90 3. 00 2. 20 – шапутати сам себи бајалицу излечења и има тамо и један драгстор који ради целу ноћ одржава периферију и светли из шума ко Твин Пикс и љуљају се светла на недељним ветровима ту, нешто ту, ту је битно, ту, уствари иза, цело једно брдо звижди затомљено кроз густу тканину и једва се чује, огромно, мутних ветровитих светала, звижди и једе женске чарапе црне, гута брдо нагураних уста брдо чарапа ждере, бљује, звижди, повраћа, никако ногу да погоди где треба и да је навуче где треба.

 

ЧАНАК

Јео сам неку грозну, мутну, масну, густу, Дунав овчју супу, прекувану, породичну; сви су је хвалили, сви су је сркали, сви су у супи уживали себе, само сам ја једини тихо кусао и повраћао у себи и клео их, мрзео, желео им смрт па се шибао оним резанцима, такозваном фидом, по леђима ударајући тим неизраслим шпагетама: не, не, то је лоше, лош пас, лош пас, и гурао сам нос дубље у супу, моју супу, родну супу, воли је, воли, ронио сам, мутно мутио, влакна месца јунећега шмркао, на нос, на нос, јунеће је здраво, једи, једи, цела породица огромна ужива мљацка, цвркуће, цвокће у насладама, само се ја, ко неки изрод, стресам и грозим пршљена свог у супи, коштане супе, крви своје, грозим се, першуна иза куће насецканог попишаног мачкама и са оквирним полуиспраним траговима птичјег измета: не, не, не желим да, бибер бибер, све сам засуо бибером чистим пречистим индијским, чистим фабриком и самим транспортом, путем, пречишћеним, ееееј, ееееј, ало људи кога ми то једемо, шта ми то једемо, о чему се овде ради, ја не схватам ручак, ја не схватам ручак, хтео сам да викнем али сам само стезао још више, другом руком, чисту виљушку предстојећег главног јела и покушавао да у том тајном стиску нестанем, ја-као-стисак, у виду стиска: план је био: постаћу тај стисак и онда ћу нагло пустити виљушку и кад онда нестане стисак нестаћу и ја, ослобођен од стола, одстољен, откоштен, само треба стиснути виљушку још јаче, јаче, јаче: и сто је синуо белим путем, ко сливом речним, и сестра је спасоносно чепркала средину белог расеченог хлеба, издубивши дубок кратер и направивши једну угодну јазбину унутра, па се захвалан и сав знојав, дрхтав и срећан шмугнух лупешки код ње, ах то лупештво лисичје, да премостим тако бар до главног јела, а што да не, можда ћемо и цео ручак прескочити, срећни ко лисице у кокошињцу, а можда ћемо и читаву нову цивилиазацију направити она и ја, грешни и безгрешни, и са незнањем идеје ручка, нови ручак правити изнова и испочетка.

 

ЈА ВОЗИМ

Општа свађа у кући Лепшановића. Па шта се десило. Наиме, добили смо за славу пет кила це кафе обичне која је реално говно, да извине ова совра и ова фејсбук страница и овај књижевни часопис, али то је кафа која нема укус, и сад шта да радимо с пет кила те некафе, акафе, имитације кафе, мишљења су била подељена: отац је говорио да је сва кафа иста и да се мора трошити она која се тренутно има, мајка је држала умерену линију и била заговорник провлачења те кафе у стилу „добро купићемо и нормалну кафу али може и ова кад дође неко или тако по неки пут“, сестру то не занима она пије нес бућкурише, али ја веран турчин правом укусу никако нисам могао да се сложим са испијањем таквим на силу це кафе и опет сам прекршио крхко примирје са оцем шоном конеријем које смо ономад потписали на хиљаду година јер сам самовољно купио донкафе двеста грама и донео у кућу и треснуо на сто што он није могао да верује да сам урадио поред толике кафе вајкао се и ишао по кући држећи се за главу и причао: па ви људи нисте нормални ми морамо да пропаднемо као народ разбацујете се са парама и то у јануару најдужем и најпотрошачкијом месецу, ако ако само се ви луксузирајте на шта ја нисам могао да оћутим и говорио сам дуго о томе да ја не могу свакакву кафу да пијем и шлус јер ова нема укус, нећу да пијем неко црно проврело ништа, нећу једноставно да пијем тек тако кафу, на шта он одговори да сам бесан и да фантазирам и да се раније знало: кафа је кафа и свака кафа је иста кафа, кафа је кафа, понављао је упорно тај таутолошки аргумент док је мајка ћутала, сестра се шминкала, али сам осећао да је мајка ипак на мојој страни но је оставила мени тај тежак посао да завршим и тако је текло некако: ја сам куповао за себе посебну кафу, они су пили залихе славске које су биле већ при крају, и све би се некако смирило да по Новој години опет не дођоше неки гости, ах џимрије најобичније, и опет донеше сви јебену це кафу, па јел можеш петнес динара више да даш, јел можеш, испоштуј ме брате тетко и комшиницо ајде испоштуј ме једном и заобиђи це кафу две плате у кући имате и купујете це кафу за у госте и ето шта ми направисте опет расправа по кући опет свађа ја је отварам и једном по једном укућанину потурам кесицу це кафе под нос и вичем ајде помириши, то ли је кафа, јел мирише ово на кафу, ајде будите реални па кажите, отац исто помириса па мирно рече: мени је исто, кафа је кафа, свака кафа је иста, раније се знало, кафа је кафа… ја рекох али како исто очигледно да није исто и да ово не мирише ни на шта, али је он упоран, кафа-је-кафа и док се она не попије другу нећемо да купујемо уосталом ја сам шон конери овде, а јел тако рекох? тако је, е па ја вала хоћу оче да купујем другу јер ја сам овде ипак, не заборави, индијана џонс и свој сам човек, имам 65 година субјективно и самосталан сам човек и професор на универзитету а ви оче и ви мајко пијте ове сплачине ја немам ништа против, а за то време сестра је закувавала у великој шољетини неко нес срање, проклети миленијалци и питала нас о чему се ради и ајде као ко ће да је вози до Плазе нешто мора да иде да купи на шта смо ја и отац шон конери у исто време потрчали према кључевима: ја возим ја возим ја возим ја ја ја!

 

ЗДУЈА

Отворио се чујем тај неки Старбакс, па супер, сад више не морам да идем у локалну пржионицу кафе код Здује, Здујић се презивао тај човек, па Здуја, умро је, чини ми се, давно, а млад био, чудно презиме, остао је ваљда и после њега неко, (јер радња и даље ради) а то су те мале пржионице уске, у улицама, тихим, сунчаним, у двориштима кућа, у преуређеним гаражама, с млином, касом и пушећом женом, вечно на вратима, средовечно лепом, у ветровитим данима, тихим, чистим па ветар донесе мирис пржења пред вече, кад се прже разне ствари иначе, кромпир, паприке, пљескавице, и миришу, (али некако доле, и с прозора ниских, а овај мирис кафе пржене некако одозгоре долази, с кровова се спушта, и преко) па ти се припије кафа од тога, па одеш код Здује, пред кишу, купиш, у сумрак, ил касно поподне, само што затворили нису, а оно препржено, јако, сама суштина и црност ноћи, штурм један од кафе и дранг па мораш да пропушиш да би осетио укус прави те још топломлевености, да се отворе тог, кафе, укуса двери, портал и чекмеџе, пијеш тако, журно, на тераси, пушиш цигару и шириш веш ако си жена и решаваш проблеме животне укрштеним речима уколико си мушко и савијаш исипану папирнату кесу билу захефтану горе оном кућном хефталицом, слажеш с дизајном локалности то кафено женче кесиче: адреса, произвођач, име, Здуја, а замућена двострука слова у дрманој далековидој штампи на папиру грубљем, јефтинијем, обичном, и не баца се после у канту кесица него оставља за потпалу, па кад ложиш а оно, још једном, замирише кафа горена остала по оним џепићима на сну и дну, и изгоре нацртано зрно сведене илустрације, и изгоре и адреса и здуја, и здујчићи, нестадоше мали лисичићи, и сад хвала богу не мора се више тако пити кафа него могу у Старбакс да пијем чисто задовољство угођај топлину и крофну америчку међу белим оштрим ивицама у белом беж пријатном ванила окружењу, а ја прљав, прљам, прљам ту, поганац, у џаку квалитетне кафе роварим, ушао сам ту да не знам да се понашам и да цијучем ко миш улепљен у хуману, цивилизовану, умарајућу, еутаназијску мишоловку с лепком, без оне жаоке смрти и пробадања.

 

ЧОКАЊ

Једем доста поморанџи, данас сам појео тридесет и три. Онда тако слатко накисељен одшетам до остатака тврђаве у нашем граду – то је једна кула која још штрчи разваљена, па процењујем сваки дан колико је висока, па има петнес метара сигурно, где петнест, нема петнест, нема ни пет. Кад се тако мало забавим скренем ту десно одмах на једну ливаду ван града. Одаберем шибље или трње што неугледније и вичем на њега: ја сам нешто, ја сам нешто! Онда се пренем, доведем искрзане ревере у ред и фризуру, накашљем се и продужим даље. Ту на периферији свратим у неугледну продавницу и кажем добар дан дајте ми најскупљи артикал који имате. Продавачице по таквим продавницама обично се збуне на оваква питања. Пустим их мало да се прже у нелагодности и да упитно гледају по прашњавој највишој полици где су артикли са пожутелим налепницама па одједном кажем ма шалим се дајте ми чокањ ове вотке овде.