Наталија Лудошки
ПУТОПИСНИ АУТОПОРТРЕТ

Станислав Краков: Путописи
Дерета, Београд, 2017.

Има писаца о чијим је делима могуће размишљати изван контекста њихових животних прича. Постоје и они о којима је немогуће говорити, а да се притом нема на уму њихова људска и стваралачка судбина. Станислав Краков свакако припада онима који интригирају већ самим карактером и биографијом. Изданак угледних породица, јединац рођен у мешовитом браку (између Српкиње и Пољака), војни питомац, херој Великог рата, пионир књижевне авангарде и филма, угледни новинар и публициста, велики путник, пасионирани авијатичар и морепловац, библиофил и колекционар – припадао је међуратној престоничкој елити. Везан блиским сродством за Милана Недића, на високим уредничким функцијама током окупације, под будном присмотром и притиском Гестапоа – 1944, у страху од комунистичке одмазде, бежи у иностранство. Живећи у Паризу као емигрант безмало четврт века, сваке нове године наздрављао је са жељом да следећу дочека у Београду.
Његовом животу препуном апсурда, својеврстан је и онај који представља готово опште место у биографијама српских писаца двадесетог века, такође страствених путника и врхунских путописаца, који ће искусити судбину изгнаника; Црњански је четврт века провео као емигрант у Лондону, Винавер живео у унутрашњем изгнанству, а Дучић, Растко Петровић и Краков, скончали су у туђини. И остали нам, задуго, туђи и непознати. Краков, понајвише.
Но, уназад неколико деценија, иако спорадична, видљива су настојања да се његово дело врати култури којој припада. Осим монографских књига (Пламен четништва и Милан Недић), на увиду струке и публике нашли су се романи који стоје у врху српске авангарде Кроз буру и Крила, кратка проза Црвени Пјеро и друге новеле, мемоари Живот човека на Балкану, путопис Кроз Јужну Србију, а 2017. године –појавиле и књиге Краковљевих путописа објављиваних у међуратним новинама и часописима.
Један од заслужних за повратак Станислава Кракова међу читаоце, Мирко Демић, иницијатор и уредник зборника Станислав Краков: авангарда, маргина, наслеђе (2015), аутор неколико текстова о овом писцу (Рат изблиза: поводом 120 година од рођења Станислава Кракова, Игре са смрћу Станислава Кракова и Два Станислава српске књижевности), сакупио је и укоричи: „Оно у чему је био списатељски најпродуктивнији, а можда и најбољи – у путопису…“ Осим вредносног суда изреченог о Кракову-путописцу, приређивач је у Уводној речи дао и назнаке о концепту књиге. Идући трагом бележака из пишчеве оставштине, који указују на Краковљеву намеру да штампа интегрално издање путописа по земљама Средоземља, сакупивши и текстове о путовањима по државама Европе, Демић је начинио избор за књигу пред нама.
Путописи Станислава Кракова садрже две целине: На раскршћу света (о путовањима по Медитерану) и Кроз мистичну Европу. Реч је о текстовима који су излазили у Времену, као и онима објављеним у Српском књижевном гласнику, Алманаху Јадранске страже, часопису ХХ век, штампаним у Београду, али и у загребачким Новостима. Ијекавицом, коментарише приређивач, „Краков настоји да о истом месту пише на различите начине и једнако инспиративно“. Нашао се у овој књизи и један до сада необјављен путописни запис сачуван у рукопису, настао, по свој прилици 1930, чији наслов, данас, може да зазвучи опако иронично: Хаг, град међународне правде.
У овом избору, у првој целини књиге, према некадашњој Краковљевој замисли, нанизани су текстови који описују путању од Гибралтара, преко Марока, Алжира, Туниса, Малте, Крита и Лепанта, до Турске – Босфора. У другом делу штампани су текстови о утисцима из Румуније, Бугарске, Португалије, Шпаније, Француске, Италије, Холандије, Белгије, Пољске и Лихтенштајна.
У Уводу, објављеном уз ово издање, написаном за планирану књигу путописа по Средоземљу, Краков истиче цивилизацијски значај овог ареала: „Море богова, крсташа и гусара, оно је било море на чијим су се обалама цивилизације рађале и умирале, царства уздизана и рушена… Изумрле су династије, нестали су цареви, ишчезли су народи који су овде писали своју историју, али је остало Средоземно море, део Европе који је наша плућа, наше срце, чији је сваки откуцај један велики час људске цивилизације.“
Први од текстова с пута по Средоземљу датиран је 1925. а последњи 1938; већина текстова настала је 1929. и 1931, управо када је објављена (1930) и знаменита Африка Растка Петровића. За разлику од Петровића, који путујући дубоко у дивљине Црног континента трага за „изворном примитивношћу афричке цивилизације још неупрљане европским присуством“ настојећи да се дотакне митско-мистичних корена прапочетка – Краков, путујући по земљама Северне Африке, обилази места и градове где „се писала историја Европе и света“. Док Растко чезне да открије нове, Европљанима непознате просторе и обичаје, Краков трага за оним што је препознатљиви део његовог културног наслеђа. И позиција двојице путописаца је различита; Растко је у дипломатској служби, пише за књижевну публику. Краков се, најчешће као новинар, обраћа широком кругу читалаца Времена. Но, мало је текстова у овој књизи обликовано у жанру пуке путописне репортаже. Краков се не задовољава тиме да само описује и тумачи виђено, већ путописни садржај цизелира до високе уметности.
Његов снажно утемељени идентитетски код разоткрива се и у овој књизи. Без сумње, Краков не припада оној категорији путника који одлазећи у друге средине настоје да побегну од себе. Путујући, Краков, верујемо, трага за интензитетом, пуноћом живота, настојећи да се интегрише у себе и поврати пољуљане темеље бића. Јер, ваља подсетити, тај младић стасао у ратовима (седамнаест пута рањаван, носилац девет ратних одличја), у послератној стварности неснађен, у нервном растројству, јуна 1920. покушава да одузме себи живот. Када започиње новинарску каријеру у Времену 1921. године, већ је бивши официр, студент права. Међу путописима штампаним у овом избору, најраније датирани су они из 1922. године, из Бугарске, Румуније, Пољске. Први је публикован 22. априла под насловом Ускрс у Софији, а они из Варшаве настали су током септембра. Ту су и недатирани текстови Кроз Галицијска поља и Шетња кроз Краков. Већ сами наслови већине тих текстова изазивају конотације нераскидиве од имена репортера Времена.
Често и на овим страницама Краков користи заменицу „наш“. Та посесивна заменица за њега, у различитим контекстима, означава понајпре српско, али и југословенско, словенско, понекад – балканско: „Обрадовао сам се када сам ономад у ʼСтабилименто бањиʼ угледао нешто наше, балканско,“ завршни је коментар у опису једне сцене у тексту Закаснело лето на Лиду; или: „Ми налазимо ту део своје душе“, „срели смо ту још једном себе из прошлости“. Непрестано се враћајући на своје, у Белгији бележи „Мислим на Мансију“, а „Тлесман, некадашња средњовековна престоница и центар северне Африке, место чистог ислама, подсетио ме на наш југ. Замотане жене, џамије, фесови, молитве на асури, кујунџијске, уске чаршије, ћепенци“, пише Краков у лето 1931. Гдегод да се затекне трага за нашим колонијама или појединцима који су у прошлости утиснули своје стопе на тло других земаља.
Уосталом, колективни идентитет, упадљиво је обележје не само Краковљевог рукописа, већ путописне прозе наших модерниста уопште. Али, осим за имагологе интригантног ми, које Краков артикулише, једнако су занимљиви детаљи којима овај писац разоткрива себе. Тако унеколико чуди његова отуђеност од Пољске, очеве постојбине. Додуше, радује га њен напредак, уверава читаоце да бисмо од Пољака могли да усвојимо лекцију о неговању традиције, али, оно што је пољско, за њега је – њихово.
Описујући Гибралтар под енглеском управом, Краков се одаје као англофил. Енглеске метрополе, колоније, поморске базе, пристаништа, указују на то: „Шта значи бити нација у којој се појам џентлмена поклапа скоро са појмом мушкарца. Свака моја посета ма каквом крају Енглеске појачавала је код мене увек оно огромно поштовање и искрену љубав коју сам стекао за ову доиста највећу нацију света, када сам је први пут на солунском бојишту упознао.“ О Бугарима се уздржава да проговори из сопственог искуства, али 1925. године, забележиће сведочења једног грчког трговца: неуки, статусно инфериорни, Бугари у својој земљи чине све да се Грци међу њима осећају несрећно као Јермени. „Нема погрома, нема покоља, али има гањања. 1906. запалили су Бугари грчку гимназију у Варни, за време рата су их интернирали, данас их изгоне из земље.“ Ни руске избеглице у Бугарској не налазе спокој, али је зато међу Бугарима много оних опредељених за социјализам, спрам којег Краков исказује аверзију.
Добро обавештеног новинара, интелектуалца европског кова, не престаје да занима све што је у вези с његовим пређашњим, војничким животом. Серијал путописа настао је на крстарењу, како Краков наднасловима казује Са нашом ратном морнарицом по Средоземном мору, током маја-јуна 1929. године, а 1931. поносан је на лепоту брода „Сава“ чији је путник. Уз остало, у Алжиру, бави се судбинама легионара, закључујући: „Страначка легија је велика тајна за све оне који кроз њене редове нису прошли, али тајна која увек има сувише привлачности.“
Поједини детаљи откривају и друге његове склоности и интересовања. Тако, пишући 1925. о Букурешту, указује и на протканост румунске културе православно-словенским елементима, те на ћирилицу као званично државно писмо све до шездесетих година XIX века: „То знају и филателисте, јер најскупља европска марка, марка са воловском главом коју је Молдава издала 1858. године, и која вреди данас 120.000 динара, има најчистијим ћириличким, српским словима натпис: Порто Скрисори.“
Открива се Станислав Краков и као денди, очито добро упућен у испразни живот монденских кругова на француској обали, у Довилу и Ламаншу 1927: филмских звезда, аутомобилских магната, манекенки и њихових финансијера, декадентне аристократије. За њега, ипак: „Једино уживање које човек може да има у снобовском месту то је да види дивне примерке паса и коња. Дању је у Довилу читав живот у спортовима, изузимајући окореле коцкаре…“
Краков је осетљив на лепоту, „која нас опије, омами као хашиш“. Снажан је његов доживљај природе. Тако, обронци Карпата у Румунији „натерају вас да закличете од радости“, док крајолик Синтре изазива: „Пијанство, лудило, вртлог зеленила“. Тај пејсаж са својом фантастичном архитектуром, како вели Краков „ствара чудесан крај као из бајке.“ Пред тим призорима: „Прожимала ме је грозница одушевљења. Нисам знао да ли да се смејем, или да вичем од радости, или да певам, или не знам на који начин да сам себи, зидовима замка и шуми искажем узбуђење. Не знам да ли доиста може ишта бити лепше,“ пита се Краков опчињен призором маварског замка у тропској шуми понад Лисабона.
Естету и колекционара, Кракова највише фасцинирају уметничка дела – само због Ел Грекове слике Сахрана грофа од Оргаза, тврди писац, вредело би с било ког краја света доћи у Шпанију. Опет: „У сликама Грековим налазимо једну мутну слутњу сродства. Зар није он у шпанску уметност унео све наследство византијско које је у себи носио, наследство које и нашу средњовековну уметност прожима?“
Шпанија, њене природне лепоте и културне знаменитости, подстичу и на есејизирања о архетипским фигурама: „Када прочитамо крај Казанове, бедног, старог библиотекара на двору не знам каквог немачког кнеза, када видимо Санта Каридад севиљску са свом хришћанском бедом Дон Жуановом, обузме нас нека неизрецива туга, која нам тера сузе на очи. Цело човечанство је у судбинама ова два човека… Над сваким човеком, над сваком судбином лебди ово поовско, казановско или Дон Жуаново: Никад више“, бележи тридесетшестогодишњи путoписац у Севиљи.
Личне утиске о доживљеном, Краков често доводи у везу с искуством стеченим из књига; апострофирани су Еурипид и Расин, Сапфо, Бајрон и Стендал, Валтер Скот и Теофил Готје, Андре Жид и Пол Моран, Растко и његова Африка, и мноштво других аутора. Неретко наш путописац спори њихова уверења, чешће му она послуже да искаже сопствени доживљај или став. У путопису с Крита, 1938, у Кнососу долази до спознаје „да је прави симбол вечности баш то што је ʼи најслађе и најгорчије у исти махʼ, а о чему нам хор Еурипидов пева:
ʼЕросу, Еросу, који уливаш жељу кроз поглед и чиниш да продре топла похота у душу оних које опседаш, немој ми бити никада непријатељ, и не расрди се никад на мене. Ни огањ, доиста, ни зраци највиших звезда нису тако пламени као стреле Афродите које ти бацаш Еросу, сну Зевсову.ʼ“
Налази путник и путописац и на другим местима детаље који подстичу његову мисао и емоцију. То је искористио и приређивач Путописа, заокруживши, вешто, ову књигу текстовима о Лихтенштајну, одакле је Станисава Кракова понео снажан утисак: „И када сам у ноћи над бакарним небом напуштао Вадуц, испуњен носталгијом, у мени су са снагом библијских псалама струјале речи њихове химне: Живела наша отаџбина – братском везом – слободна и уједињена.“
Имајући “увек пред собом завичај из којег је пошао, високо одан” српској култури, и Краков, чини се, слути оно што Црњански тврди: „Нити се може, видех, на ничему саздати свет, нити се у туђини налази топла падина брда рађања, са које све може да се дохвати и помилује руком.“