Милуника Митровић
ВЕТРОВЕ ДИВЉЕ ПОТЧИНИТИ

Обрен Ристић: У горама чудо
Уметничка академија Исток, Књажевац, 2017.

Лирски венац од 22 песме, избор из досадашњег опуса Обрена Ристића у специјалном издању (српски, грчки, пољски и енглески) под насловом књиге У горама чудо, скреће на себе несвакидашњу пажњу, како читалаца који су већ упознати са поетским писмом овог песника, тако и оних који га први пут срећу на овим узбудљивим страницама, намењеним, поред домаће, и заграничној књижевној јавности.
На савременој песничкој сцени Обрен Ристић се у последње две деценије оглашава као даровити мајстор стиха, поуздано и са особитим повезивањем такозваног ниског и високог стила, „чији је језик утемељен, промишљен више од језичке игре“, како истиче уредник Срба Игњатовић у поговору претходне књиге Сутрашњи варвари (Тузла, 2015). Такву констатацију само јаче подупире поетички амалгам овог тематско-мотивског круга, значењски дубљи увид у фактички и митски оквир топонимије Србије на Истоку, Истока, Старе планине, Балкана, па и далеко шире. Али то не омеђује временску амплитуду једног простора и историјског раздобља, већ превазилази границе језика и етноса, полазећи од локалног сежући ка универзалнијим рефлексијама о свему што се зна, или може слутити.
Све то, разлог је више да нас наслов У горама чудо, зајмљен из једне песме у циклусу, запути у средиште песникове космологије. Интригантан као вишеструко алузивна и специфична неодређена одређеност, он читаоца наводи да се пита о каквим је то горама реч? И шта је уопште чудо у данашњем свету, ако то није језик? Онај којим проговара блага рескост поезије и језичке мелодије, како би смањила удаљеност између божанског и људског, Творца и стварног. Сажето и раскошним језиком разлистани, ове песме у више поетичких форми и неочекиваних обрта, хармоније и контраста, управо о томе говоре. И успевају да из затомљеног архајског врела, из сна буде његово древно срце, подарујући давном и садашњицом запљуснутом животу завичајног простора, један митски ореол. У исти мах, на тај начин Ристић реафирмише достојанство вековне људске муке и трагике простора не само завичајног Истока, враћајући веру у постојану мудрост слојевитости искуства исконског.
Из ове поезије, можда зато исијава нека опчињавајућа сакрална светлост, узвишеност и скрушеност са којом се прилази „обичним“ стварима и ниским страстима кроз вечна питања о човековој природи и удесу историјских ветрова рата и страдања. А шкрту светлост утехе највише и тражимо у временима зла и тескобе, као насушни лек за „лелеке себра“ у комешању векова од библијских времена до јахача апокалипсе и расапа у овим, када се из гора огласи срцем: „Овде снегом прекривена жеља у срце се сели“, што наговештавају два катрена и две терцине песме У горама чудо, која је и пролошки делотворна мада није смештена на почетку, већ при самом крају циклуса: „Чудноват сонет мним али не зимски бели / У горама високим једино песми тесно није“. У своју гору не залази повлашћено песничко Ја да би само казало разлог и наум свога певања ради певања, него да би са планине „високе“ слало посланице љубави „од гласова и слова у језику“. У вриску митских коњаника који разгрђе пепео са огњишта, тражи се и налази искра предачког духа да кости потомцима згреје а речју их умудри. Јер, „Мудро у благости зборе сељаци у завичају / Чим се магла спусти са Старе / у глуво доба кад пси чувари ланце кидају“ (У горама чудо).
У овом репрезентативном издању, песнички бревијар Обрена Ристића отвара песма Поподне у предграђу маестрално сливена у минијатуру једног реалног, али истовремено и готово надреалног призора: „Последњи трзај петла / одсјај секире / и попрскана прегача / и ништа се више није догодило“. Детаљи које песник скенира укидају сваку нарацију и опис, чинећи овај исечaк живота негде са социјалне маргине, гротескно потресним сликом. Ефектна поента у завршном стиху додатно оставља за собом злокобни мук тишине иза оног што се ту „догодило“, а после чега више нема ничега, и неће се ни догађати. Симболички гледано, овде се дискретно најављују елементи архетипа рустичног живљења, као и атмосфера оног миљковићевског поетског креда „недогађања“ у самој песми, јер „велика и фина је поезија једино она без садржаја“.
Међутим, кад се урони даље и дубље у Ристићеве наредне песме и стихове обликоване нешто другачијим поетичко-стилским средствима, стижемо у нове имагинативне слике и поруке „високих гора“ – одакле мислима, а ни срцу, више није тако тескобно. Тада песми бива широко и пространо у складном преплету тајних знакова божанског и профаног, као што се види у песмама ванредне лепоте и сугестивности: Господ је велики поета, Ноћ дуга, веома дуга, Тимациум Минус, Пред полазак и другим: „Живот или трен је ово припитомљен / У густим маглама Старе планине / Лелек у тескоби / Савршен модел савршеног мајстора“ (песма Господ је велики поета). Овоме се придружује занимљива метафорика и симболика виђења дома и породичног огњишта као „највишег орловог гнезда“, места самотног и поносно уздигнутог боравишта у царству небеских висина. Песничко Ја, заједно са фигуром оца, из те позиције сагледава јасну непрозирност света као Божје чудо у вртложењу, сталном присуству и таласању предугог безнађа и недовољстава овог века „вукодава“, пошто „Ноћ велике обмане / Предуго траје“ (Ноћ дуга, веома дуга).
Бојом мрачне коби песник маркира заборав и узалудност борби за опстанак претходних генерација „на брдовитом Балкану“, као и судбину своје властите, сада и овде: „Већ стотину година осећам на плећима / сву муку прадедовску. / Нама, на буњишту у овом делу Балкана / године тихо пролазе и брзо старимо“ (Пред полазак).
Као посвећени песник, Обрен Ристић се непосредно обраћа митском предању или самом Творцу и чуду створеног, више него својој савремености, како читамо у песми На слици Драгослава Живковића: „Шта нас то овде у овим пределима греје, Господе?“ У тренуцима одушевљења лепотом уметничког дела, песнички субјект се поново спаја са лепотом божанског предела родне планине и земље, као да прелистава саму Књигу постања, идентификујући се „са шумама / Које полако отима Стара планина“ а свака „травка је књига староставна“ (Врла страна).
Овако сновидној песничкој визији насушно је потребна нада у сутрашњицу која ће одолети дивљим ветровима и налетима варвара. Али, Обрен Ристић – песник, не прижељкује оне Кавафијеве или Христићеве варваре са било каквим решењем, већ неке сасвим друкчије. Небичне и сасвим посебне мајсторе, попут древних мудраца и поета који ће градити нови свет налик Творцу савршене песме: „Оне који једини су вични да моје намере / Тек наслуте“, казују стихови изузетне песме Сутрашњи варвари. Исти тај мотив бриљантно надовезује песма Ако бих зидао град, у којој се каже да такви „неимари“ треба да укроте чак и само време–простор: „Јер само ће они, из векова давних неимари / Ветрове дивље моћи потчинити и призвати / Нови сунчев зрак“. Тај Ристићев светлосни град, и у њему куће, неће више бити од трошног земног матреија, нити постављен на уклетом месту Балкана и земље Србије „насред друма“. А нити нови Скадар на Бојани, већ издигнут „на сунчаном блеску / не оне какве се граде сред реке на песку / Јер вечност припада светлости“. Такву „градњу“ само жудња „високих гора“ обасјана црним сунцем меланхолије може да сања и нада се неким „сутрашњим“ питомим ветровима. Заправо, древно срце песника, ако ни у шта друго, ипак непоколебљиво још верује у чудо поезије. Оне која може бити и својеврсна стварност.
Обрен Ристић, као по неком вишем налогу, ваљда, зато данас своју песничку мисију живи и упорно тка, баш ту. Каткад са висова горе „пуштајућу поглед на доњи логор“, док ствара своје сонете, спреман и да се изјасни „о дилеми да ли је заиста потребно писати поезију“ у песми (Заточеник у песми) последњој у овом, несвакидашње окрепљујућем, лирском венцу. Са пуним поверењем у исповедни исказ „да је једини живот / Који сам имао онај у стиховима у удобној изби / Од сунчевог блеска где сам се родио“ – остајемо дужни враћању и дубљем промишљању његових чудесних стихова.