Катарина Пантовић
ИСТОРИЈА СВЕТА У СЕДАМ СЛИКА
I
Дозволи да те испроверавам као
врата и прозоре пред одлазак на дуг пут
Под прстима хладна меморија тела открива
да си некад бринуо о себи
У теби нема ни трага оне
величанствене културе и цивилизације
Али свиђа ми се кад поносно говориш у име народа:
то је ваљда једино што је остало
непроменљиво попут пушача који предано
мота дуван сваки дан у исто време
II
Са грчког копна се кратери на Месецу најбоље виде
У Грчкој се црквена звона чују на сваких сат
„Исто као у Грацу, о томе сам већ писала у једној песми“,
заустих да кажем
На плажи ме је неко дете побркало са рођеном мајком
Продавац наочари за сунце из Сенегала, мишићав без тренинга
Црна скулптура
Дошапну ми у пролазу:
„Чувај се кад море полуди“
III
Изнова те сањам како бришеш стакла
Свог неодржаваног аутомобила старог колико и ја
Испред нас мрачни магистрални пут
Повремено: згажена мачка
Изгледају као да су од картона
Испред нас хоризонтални амбис:
ретка шума и море
Улазимо у меку утробу земље
IV
Када се надносио својим телом над мојим
Забацивао је ланчић с крстом на леђа
Окренуо је богу леђа
Бог је терет на леђима
А по богу је
И добио име
V
О битним стварима могу да размишљам
само када сам загледана у отворено море
Гледано с обале
Вода је мирна попут стакла
На дну мора
Убедљиви стихови смишљају нову јагму
против мене
У ноћном мору
Квалитетне синтагме ми гласно
Дишу за вратом
VI
Сећање се испира истом брзином
као и препланулост тела
Иза човека остану само
Папуче на обали
VII
У овом свету не постоји страх од блискости
Делови тела које желимо да сакријемо
најпривлачније изгледају на месечини
Кључеве си закопао у песак
На исквареном енглеском више пута рекао
„Збогом децо“
Баш преда мном
Која је последња у својој лози