Маријана Јовелић
УЛЕТ АЛБАТРОСА У ПРОПЕЛЕР АВИОНА: савршен злочин, или савршен разлог за приземљење?

Зоран Богнар: Албедо, аура, алхемија
Драганић, Београд, 2013.

Кад се месечина пролије, у танком млазу, на глатку површину воде – да ли се то мрак купа у светлости, или се, пак, светлост купа у мраку? Када небеска звезда, у којој је све записано, падне на ту непомичну површину воде, почне да се удвара шкољкама на дну мора, шта она заправо ради? Одговор гласи: „Пере биографију“.
Богнар је и овом књигом прегнуо да спасе свет. „Палост“ тог света се ни у чему тако снажно не изражава, као у лажи. Лаж чак престаје да се схвата као лаж, него настаје својеврсна аберација свести, услед које се губи разлика између истине и лажи. Да ли уметнику у човеку преостаје да палом свету пружи panem et circenses (хлеба и игара), или је, пак, његова улога да „храни свет играма“, док на човеку у уметнику почива одговоран задатак да мења себе и свет у коме егзистира? Слобода није само слобода избора. Богнар у свом делу уводи категорију стваралачке слободе. Сагласно томе, слобода не представља само формалну одбрану себе, него и личну обавезу да се конкретизује позитивни, стваралачки акт. То значи да је нужан прелазак од формалне слободе, кроз коју свако чува и штити себе, ка стваралачкој слободи кроз коју се стваралачки преображава и читаво људско друштво. Ако човек треба да се окрене Богу, то за Богнара не значи неку врсту homagium ligium-a (омаж лијежа) дивинизацији и идолопоклонству, него окретање Божјим творевинама и вредностима, у хуманој повратној спрези са другим људима.
Истина може да суди и о Богу, не зато што је Бог истина, него зато што је она сама по себи највиша вредност. За Богнара, као песника, одлучно „не“ представља у истој мери веру, као и одлучно „да“. Ако се понекад чини да се човек у Богнаровој поетици устручава да трага за истином, то није зато што он ту истину не жели да пронађе и реализује у свом животу, него зато што би то онда био крај његовог пута. Да ли је, дакле, битније наћи истину, или је, пак, креативнији пређени пут конструктивистичког и самоизгарајућег трагања? Ово отвара још једно питање: да ли истина ослобађа или онеспокојава? У Јеванђељу се каже: „И познаћете Истину, и Истина ће вас ослободити“. Песник се пита: да ли познање истине, збиља, зауставља човека на његовом трагалачком путу? То би био, у правом смислу речи, десакрализован, али овоземаљски и секуларизован, хуманистички одговор на питање: Има ли живота после смрти? Овде лежи, готово у сваком његовом делу присутан, принцип антропоцентричности, антропоморфизма и социоморфизма, који је заснован на фаворизацији људског, индивидуалистичког чина креирања властите, као и судбине света, једновремено неинтониран поједностављеним богохуљем.
У чему се крије боголикост у људском делу човека из Богнарове поетике? Као и Бог, он је и истина и тајна. Одмах се питамо: како Бог може бити, истовремено, и истина и тајна? Другим речима, када досегнемо истину, зар нисмо демаскирали и демистификовали тајну? Можда, али, само у неку руку, јер поента јесте у томе, што Богнарова Албедо, Аура, Алхемија слави људску шансу да се досегне одређење истине, при чему се истина потпуно не огољује и не разоткрива, нити до краја демистификује тајна, будући да се људима оставља могућност сопственог, личног, креативног модуса, тј. пута којим би се свака партикуларистичка истина конкретизовала у објективној стварности. Дакле, једновремена докучивост тајне и мистика Богнарове поетске истине, почива у процесу a posteriori. Ово значи, да након што Богнар слатко „намами“ читаоца нуђењем дефиниције људских истина, он није заправо стопирао процес трагања, него је тек тада понудио разуђен дијапазон могућности, да се различитим путевима и начинима та истина оствари и оживотвори, те да се тиме постигне властито Откровење, као једина реална претпоставка Откровења у правом смислу речи. Извесно, да за Богнара Откровење и спасење човека није кривично-казнени процес, него узрастање у коме човек просперира и из кога, у најпозитивнијем смислу речи, извлачи корист.
Сходно сазнању да је свачији пут конкретизације и остварења сопствене истине различит, та истина, у суштини, нужно остаје једна велика, непроваљена тајна, а Бог, у једном јасперсовском, егзистенцијалистичком погледу – шифра. Уважавајући наведено, Богнар предочава да није „провала“ у истину кроз усвајање њене дефиниције, оно право декодирање њене шифре. Права криптографија, тј. дешифровање истине, састоји се у изналажењу специфичног пута њене примене у стварном животу. Ово, пак, остаје највећа тајна. Надаље, понекад се неоправдано чини да човек Албеда, Ауре, Алхемије одбацује Бога. Оно што овај, у ствари, одбацује, јесте потреба религије да даје утеху. Религија, наиме, даје патњи виши смисао, а Богнар, као стваралац, спреман је да прихвати и разобличи значење патње – чак и у најбеспоштеднијем и најсуровијем смислу те речи, тј. да прихвати патњу са свим њеним бременитостима и бруталностима, без потребе да неизоставно побегне и склизне у утеху. Патња, за њега, сама по себи, има свој дубоки смисао, колико год изгледала тегобна и мучна, те не тражи нужно утеху, као вид ескапизма и дефетизма. Следствено томе, он не негира трагично начело у свом стварању, и то је човеколики део у божанском делу човека из његове Албедо, Ауре, Алхемије, који га приближава ничеанском схватању света и уметности, не кокетирајући са девијацијама дехристијанизације.
У складу са изреченим, наглашавамо да најлепша особина човека у Албеду, Аури, Алхемији лежи у осећању да се више боји зла, него греха. Зато је готов да, ако треба, свету нанесе мању патњу, тј. привремену патњу, само да би искоренио стварно и истинско зло, обезбеђујући тиме трајну победу начела добра. У Албеду, Аури, Алхемији, човек се берђајевским инстинктом, из саосећања буни против Бога, јер осећа да је у свету превише зла, за које не може да појми да потиче од самог Бога. То је оно што га чини неизмерно хуманим. Човек у Богнаровој поетици не прихвата и не усваја пасивно, оно што Бог говори. Он користи своје дивергентно, креативно, продукционо, критичко мишљење при рационализацији и емоционалној интериоризацији Откровења. Он, наиме, не суди о Откровењу – него о свом људском усвајању и схватању Откровења. Откровње представља постојање божанског елемента у човеку, тј. људску самерљивост са божанским Откровењем. Стога, Откровење је увек богочовечно. Исус није одговорио на Пилатово питање: „Шта је истина“? Он је био Истина која треба да се одгонетне. За човека из Албеда, Ауре, Алхемије не постоји коначна истина. Њу карактерише развојност и процесуалност. Оно што истину, по Богнаровом поетском осећању, чини необоривом – није њена егзактност, нити објективна уверљивост у односу на неку другу истину као референтно тело. Богнарова поетска истина не захтева своју предоминацију и конзистентан сазнајно-етички self-image у односу на неку другу истину, те нема потребу да је обара. То је не чини бескрвном и једностраном, нити склоном аутоапотеози. Њу чини аутентичном и необоривом готовост да се сама објективизира кроз реални експеримент и докаже своју одрживост у стварности. Дакле, она није објективна датост, него стваралачко освајање и непрестана промена.
Богнарово поетско биће не мучи и не раздире питање: да ли је истина изнад вере, јер она то свакако јесте, него следеће питање: када се дође у познање истине, да ли оно вери даје атрибуцију излишности? Молитва човека у Богнаровом Албеду, Аури, Алхемији не гласи „Нека буде воља твоја“, него – „Желим да буде воља твоја“. То је молитва човека који је, дошавши у познање истине, искључио страх из своје емоционалне апаратуре и свој живот одлучно и решено узео у своје руке, не препуштајући се фаталистички вођству неке наметнуте, спољашње силе. Његова ничеанска amor fati јесте вера у самог себе и познање својих жеља које га покрећу, творећи од њега иницијативну јединку. Он не одржава устајали status quo ante bellum, него усхићено и самосвесно граби напред.
Дакле, када се досегне истина, нестаје страх, али не ишчезава вера – него се та вера нужно преображава, готово пресликава, попут змије која мења своју кошуљицу, у веру у снагу властитог бића. Ово је усавршавање човека упркос изазовима, као што се оштрица средњовековног мача усавршавала упоредо са прогресијом пуног, тешког оклопа. Када су се витезови у XV веку одевали у тешке, пуне оклопе, врх оштрице мача се све више зашиљавао, јер је ратник био свестан, да његов мач више не треба да служи сечи, те је сечиво добијало елегантније, суптилније, зашиљеније врхове који су на софистициран и рафиниран начин проналазили скривене, теже приступачне просторе испод спојених плоча пуног оклопа, да би виртуозно и домишљато допрли до рањивих делова противниковог тела и проболи му срце. Дакле, када се са вере у Бога, пређе у интензивнију веру у себе, потребно је много умешније и спретније употребити властиту оштрицу. Директна сеча тела не доноси корист и решење, али интелигентно изведен, најфинији потез, гађа право у циљ. Дакле, сами смо себи једини опоненти и морамо бити свесни и својих пораза, исто као и победа. У Средњем веку, мачевалац никада није свог противника погађао у главу, него у доње партије тела, јер је постојао часни императив, да противник мора свесно да прими и прихвати свој пораз. Следствено изреченом, закључујемо, да је Бог потребан човеку из Богнарове поетике, не да би му показао коме треба да се покори, него да би, кроз етику милосрђа, његовој вери у себе омогућио филантропску саборност; да би кроз уздизање љубави према ближњем, овај самоуверен човек, своју до краја екстернализовану моћ, интегрисао и уткао у непосредну, опипљиву и катарзичну љубав према другом човеку.
Благодарећи свему овоме, досезањем истине, човек можда само наоко губи веру у Бога као у искључивог судбинотворитеља, али та вера узраста у једно плодно и конструктивно јаство, утопљено у сврховит, хуманизован и чист bringing-getting процес узајамне размене човекољубиве енергије. Богнар фаворизује борбу против зла. Оно мора бити сажежено. Али, по њему, мора да се сагори зло, а не зли. Наиме, они који се боре против зла, у суштини, нису одвећ оптерећени мисијом да се зли ослободе зла. Они неретко осећају да заједно са злом, треба да пропадну и зли. То је једнострана, скучена, мизантропска етика против које се Богнарово стваралачко биће страствено бори. Онo исказује безмерну храброст када се пита да ли је потребно да зло у потпуности ишчезне, не стављајући притом своју филантропску мисију под лупу сумње и дилеме. Богнар је, изнад свега, забринут за човека, као за биће које има обавезу да себе непрекидно усавршава и развија у сваком погледу.
Све док траје процес борбе против деструктивне немани, људе носи и опхрвава револуционаризам, борбеност и оргијазам. Ако зло нестане у потпуности – нестаће и сан о бољем животу, који улива надахнуће у људска срца и даје им ветар у леђа. Ово је та контрадикција, која бесомучно раздире унутрашњу, емоционалну конструкцију Богнарове поетске и етичке зиданице. Наиме, позната флоскула „Свако зло има своје добро“, добија своје значење и израз, тек у суштаственој лепоти енглеске изреке „No pain – no gain“, или, пак, латинске сентенце: „Dosis venus facit“ (количина чини отров). Дакле, отров је, у малим количинама, уистину лек и зло може (уз готово скандалозно противречје ове констатације), заправо да има и стимулативни, благородан, генеришући ефекат покретача борбене, позитивне и плодотворне енергије у људском бићу.
На крају, можемо закључити, да човек и његово „ја“ у Богнаровој поетици, као предводници борбе против мржње сваке врсте, често наликују на познати природни феномен двоглаве змије. Двоглаве змије тешко преживљавају у дивљини. С две главе, чула се дуплирају и, када осете плен, главе ће се борити, како би зграбиле храну. Кад би једна глава осетила мирис хране на другој глави, покушаће појести своју другу главу. Друго питање гласи: ако змија крије своје ноге – да ли Ева, као симбол поезије, уистину, има толику моћ да, заплесавши разуздано и небојажљиво са својом змијом, нагони ову да крене да посматра своје ноге, или је, пак, толико вешта плесачица која ће змију спретно и лукаво навести да заборави на њих у виртуозном плесу. То је препуштање човека Универзуму и смисао живота у теозофској, готово новоплатоничкој мистици Богнарове поетике.
Боја и музика, само су средство предоминације речи. Боја је дирка, око је чекић, душа је клавир са много жица. Ако је Бог умро, да ли остаје бојазан од чињенице да морамо сами себи на крају да опростимо? Или, пак, решење налазимо у превладавању тог страха, његовом конверзијом у много неподношљивији страх од празног неба? То не значи прометање омнипотентности у противстављену беспомоћност јер, како каже Јасперс, „умети живети и учити умирати, једно је те исто“. Извесна је следећа околност: када змија, као симбол вечности и бесконачности, престане да гризе свој реп и почне да гледа напред, испред себе, претвориће се у човека коме је сасвим свеједно да ли је ушао у бесконачност.
Богнарово поетско биће исказује раздирућу упитаност која, у свом исходу, води ка ослобађајућем, атараксичном идеалу душевне непомућености која је опхрвавала и Октавија Паза: „Када је човек ван себе, он је тада и испред себе, одапет својим дахом, као запаљивом стрелом.“ Ми се питамо: да ли је битније да она догори испод коже неког другог, погођеног човека, или је нужније да остане изван туђег тела као мете, и тиме задржи своју властиту ватру?
Све док ватра краде кисеоник, у пламену умиремо од гушења, не од опекотина. Основни изазов који стављамо испред себе, а који је и предуслов преживљавања, јесте да нађемо свој начин да дођемо до даха. Није лепота једина која одузима дах. Беспомоћност смрти јесте у томе, што јој је потребан живот, да би напокон почела да верује себи. Када нађемо своју Утопију, да ли смо пронашли и своју terra incognitu? Када агорафобични пророк (који почива у свима нама) схвати да се не боји отвореног простора, него људи на њему – да ли ће се одрећи својих визија?