Нина Драгичевић
ЉУБАВ КАЖЕ ИДЕМО

(одломак)

а кад љубав зове јавим се јер њен позив значи

да је још жива

 

љубав каже шта радиш кажем пишем каже о чему, љубав

мештрица немогућих питања,

кажем шта ћу каже шта шта ћеш кажем пишем, а шта ћу каже а шта

ћеш кажем ништа каже шта можеш кажем а шта ћу каже оно што можеш,

кажем ништа, каже идемо.

нешто ме вуче да се искључим, јер љубав каже идемо, јер кад

кажем идем, баца ме у врата брише чисти, чиста, каква је,

склопљена, каква мисли да јесте

баца шта год се да, не мете, усисава, разливам се по вратима,

упијам, лепим се, моделирам у субјект разглашавам

своја права, мој мали протест,

али онда нећу знати да ли је жива.

претерано ме брине да ли је жива кад истрајавам толико да никог

нема, пре свега нема живих, оних других колико хоћеш, али нећу, а и

кога уопште брига. одлажем

за ко зна кад, кажем пишем о одлажењу, зидовима, кунем се

да сам срела хаусхофер, њен зид један најобичнији зајеб, само је

мрзи, али и мене мрзи, волим те.

кажем ишла бих, пишем ишла бих, застанем само куда распредам,

дакле, идем,

кажем ишла бих, каже само куда кажем ишла би каже са мном кажем

ништа,

ишла бих и једва чекам да дође.

даље кажем, размишљам наглас да не би бринула, да

нисам жива итекако јесам,

кажем како нас је вулф све заједно зајебала за вјек и вјеков с оном њеном

собом, а није рекла ко јој је направио собу, није нам рекла

колико је соба имала, засигурно није рекла да засигурно није била

овде, а камоли сад.

кад ме занесе, забринем се, шта јој ја то говорим, кад говорим,

не знам, да ли је жива, зауздам се, кажем да ли те то уопште

интересује је итекако, говоримо још само између себе,

удар је учинио своје, изјутра идемо да спавамо

 

кажем а шта ти радиш, каже пишем, мислим на тебе некако

живим, стварно живи, помислим,

мисли да ми досађује, каже да ли те то уопште интересује нас

свакако све занима, а качимо се на антизаинтересованост, занима

нас свакако, чак кажемо то, а

ниједна од нас не зна колико ће она друга још живети,

штедимо време, користимо време да питамо једна другу да ли нас занима.

Каже пишеш о одлажењу кажем да каже знам каже донећу

шепарда каже шепард каубој увек одлази каже пати смит

каже каубој каже љубав, џесика ланг каже каубој каже

љубав,

ту смо целу целцату вечност седимо и причамо већ пола сата

куда, куда каже дођи код мене идемо код мене седимо код мене

лежимо код мене и питамо се куда

каже дођи код мене она дође код мене.

 

љубав се не пита куда, овде је и изиграва помиреност

каже урадила сам све што је било могуће разбија себи главу унутра гура утеху

па још то је морала да издуби сама до сржи наравно сама

јасно каже донећу шепарда читај, шепард је отишао у ауто

возио по америци спавао по мотелима, шепард је отишао, шепард

је отишао

жао ми је, стварно ми је жао док је слушам љубав гледам напоље на паркинг,

где је шепард, где је ауто, нема, нема, жао ми је,

није, није, стога куда увек значи овде.

усмртићу је, љубав, овако или онако било

разоткривањем, присећањем

увек изнова било ћутањем, каже кажи, кажи, толико те ваљда

познајем каже

зна шта хоћу да кажем, нада се да ћу, да ће коначно рећи да

нема за живот

нада се да нећу, да ће рећи да смо срећне

кад каже колет није имала за живот, помагали су јој пријатељи, кажем

етел није имала за живот помагали су јој пријатељи,

каже видиш кажем шта каже а заправо теши ме, исто кад

касније каже

какав злочин

 

не

још,

злочин

одавно не још сад каже једном ћемо отићи

само како

каже напољу ништа

каже овде ништа

каже мораш у иностранство, каже иностранство је затворено

каже из ових стопа би ишла каже остала бих овде, каже ишла бих с тобом, каже не

могу тек тако отићи,

љубав неће да иде, она форсира своје уметничко право на сапостојање

реалности, размахује се својом слободом, говори да над њом нема бога

љубав је сасвим делирична,

мислим

није делирична, њено бледило није од тела, а све време нешто је пржи,

док спава удара се по глави лакта се млати а по челу

нежни поточићи

одакле само,

њене џелаткиње говоре о светости живота, говоре о

животињама, котрљају се по земљи, кољу је и куну се да не једу

месо,

љубав је све време гладна, а оне згрћу

 

кад љубав каже идемо идем, не кажем идем, не кажем ништа

идем, идем, сигурно идем, обујем се обучем се дакле

завијем оптеретим идем напоље, идем напоље, у град идем долазим

до угла застајем зауставим се окренем се окренем гледам

испред себе (заиста?) гледам

корак назад окренем се корак назад окренем се застанем

ударам

 

 

НИНА ДРАГИЧЕВИЋ (1984) је књижевница, композиторка и социолошкиња. Објавила је четири књиге: роман Kdo ima druge skrbi (Ко брине друге бриге, 2014), есејистичке монографије Slavne neznane (Славне непознате, 2016) и Med njima je glasba (Међу њима је музика, 2017), и поему Ljubav reče greva (Љубав каже идемо, 2019). Њени текстови су преведени на енглески, немачки, чешки и шпански језик. Сарађује с часописом Идиот, као уредница и са Друштвом словеначких писаца. Ауторка је неколико електроакустичних композиција и звучних инсталација. Године 2016. изашао је њен албум Parallelah, а 2019. албум електроакустичне оперете Gospa, tega v realnosti ni (Госпођо, то у стварности не постоји). Покренула је Међународни симпозијумски фестивал Topografije zvoka (Топографије звука) и на Radio Študent-у уређује емисију Slavne neznane. Као лауреаткиња песничке награде „Витез поезије“ за 2018. годину једина је која је икад примила ово признање и по избору стручног жирија и по избору публике. Исте године за свој научни рад добија признања Универзитета у Љубљани и Факултета за друштвене науке, и једна је од финалисткиња европске награде Palma Ars Acustica.

 

 

Избор, превод са словеначког и белешка

 Иван Антић