Марија Бјелица
ДИСПЕРЗИВНА ЕСЕЈИСТИКА У ЛИРСКИМ КЊИЖЕВНИМ ПОЉИМА

 

Слободан Владушић: Орфеј и запушач

Академска књига, Нови Сад, 2018.

 

 

Нова књига промишљања о поезији Слободана Владушића уобличена је у форму есеја; изашла је крајем 2018, у врло плодној години за овог писца. Сетимо се да је његов трећи роман Велики јуриш побрао одличне критике, но, упркос овоме, ни неколико есеја о поезији нису прошли незапажено. Напротив.

Овим делом аутор се након теоријске прозе и белетристике, објављених књига есеја у ужем смислу – Дегустација страсти (1999), Портрет херметичара у транзицији (2007) и На промаји (2007) – враћа есејима и то о поезији (пре свега, Миодрага Павловића, Васка Попе и Стевана Раичковића, које је прочитао у новом кључу кроз призму наслеђа и утицаја европске књижевности). Владушић, како истиче рецензент, Горана Раичевић, „на теоријски и синтетички начин разматра правце развоја европске и српске поезије у њеном кретању од романтизма ка модерности“.

Оригиналан као и увек, било да пише чланак, есеј или роман, Владушић насловљава ову књигу интригантним насловом Орфеј и запушач, инспирисаним митским песником и Попиним стиховима „Лимени запушачи су створили/сазвежђе на трци земље“ из збирке Живо месо (1975), док поднаслов гласи: Упутство за употребу поезије након Елиота и Валерија.

Књига садржи седам обимних есеја: Од славуја до кокошке (обичне, не огњене), Стеван Раичковић, романтичарска воља, модернистичка дужност, Третман мита у поезији Миодрага Павловића, Љубомира Симовића и Бранка Миљковића, Новица Тадић и Шарл Бодлер, Улога ћутања у аутопоетичким фрагментима Васка Попе, Елементи дескрализације поезије у ʼСлучајним мемоарима Стевана Раичковићаʼ и Промена концепта поезије у позним збиркама Васка Попе.

У првом есеју збирке, аутор износи уводна размишљања и тумачење романтизма и романтичарске поезије на примеру мотива славуја и природе као идеалног простора: ,,Појава славуја у романтизму јесте испољавање једне симболичке жеље романтичарског субјекта“. Промишљајући даље, закључује да Бодлерова песма Албатрос кореспондира са концепцијом романтичарског субјекта, али и да је рађање модерне поезије у Цвећу зла у исто време и обрачун са романтизмом.

Посебно је интересантан есеј Третман мита у поезији Миодрага Павловића, Љубомира Симовића и Бранка Миљковића, који класификује поезију уз помоћ две линије певања: Елиота и Валерија, где први пише о осећању традиције, на зрео начин који би требало да усвоји свако ко жели да буде песник и после 25. године. С друге стране, проговара о Валеријевом наглашеном осећању језика које је врло важно, где долази до констатације да ова два поетичка фактора прате модерну поезију. Као илустрацију ове тврдње, Владушић наводи пример Миодрага Павловића и његову збирку 87 песама, тачније, стихове песме Треба пронаћи наду у којима се призива нешто ново. То ново јесте културно-историјско памћење и мит о којем Павловић реферише посредством антислике. Међутим, Симовић има другачији приступ: у његовој поезији присутна је деградација мита, док Миљковић настоји да мит удаљи од елиотовске поетике и приближи га осећању језика.

Поредећи Новицу Тадића и Шарла Бодлера, писац есеја је запазио да код обојице значајну улогу има мотив града. Тако је у Тадићевим песмама град постављен у центар као позорница, а главни јунак је егзистенцијални страх, а код Бодлера он се појављује као бизарно поље. Користећи град, Бодлер ствара нови поетски мит у коме он има извесну естетику, а песнички субјекат – моћ да се издвоји и да издваја. Следећа заједничка црта, истиче, јесте романтичарски пут који је исцртан од романтизма, преко Бодлера, све до Тадићеве поезије. ,,Тадић и Бодлер срећу се на улици“, читамо, где је Бодлеров песнички чин изједначен са шетњом – као на пример у песми Једној пролазници, у којој се модерност подсмева романтици.

Пишући о поезији Стевана Раичковића у два есеја ове књиге Стеван Раичковић, романтичарска воља, модернистичка дужност и Елементи десакрализације поезије у ʼСлучајним мемоарима Стевана Раичковићаʼ, Владушић запажа да се у Раичковићевој поезији „укршта и меша романтичарско песничко подземље са током надземне модерности“, те да овај песник наставља стражиловску линију песништва, тражећи у традицији оно ванвременско, тематизујући природу и усамљеност на другачији начин. У другом есеју о његовој поезији говори се о десакрализацији у Раичковићевом позном стваралаштву, где она не представља смрт поезије – већ трансформацију. Питање „шта је поезија“ трансформише се у „да ли је нешто поезија“, а овако десакрализована поезија плеше на граници свакодневице и прозе.

Есеји о поезији Васка Попе Улога ћутања у аутопоетичким исказима Васка Попе  и Промена концепта поезије у позним збиркама Васка Попе откривају да се улога ћутања назире у концизности његовог песничког израза, као и у одсуству песникових аутопоетичких исказа, наводећи као изузетак – текст Песникова мутавост, који напомиње да је извор речи негде другде и да је песник само посредник између речи и извора.

Проматрајући Попине касне збирке Живо месо, Кућа насред друма (1975) и Рез (1981), у којима је његова прећутана поезија ослоњена на живот и биографију – аутор примећује реперсонализацију поезије (јер песник у овим збиркама инсистира, поред осталог, на топониму родног града). Овим поступком жели да спречи да се он генерализује, надовезујући га на митске градове. Такође, уочава да у ,,збирци Рез песма постаје место сусрета са непесничким другим“, што кулминира у песмама Јединство супротности и Песничко вече за гастарбајтере.

Дајући интересантна и оригинална промишљања о модерној српској поезији и њеним значајнијим представницима, прочитаним кроз призму романтизма и наслеђа европске књижевности – Слободан Владушић поново доказује да постоји простор за ишчитавање ових песника у другачијем кључу. Такође, пишући о поезији, аутор на неки начин одаје почаст онима који је стварају, јер (како је то рекао Миљковић, а писац ове књиге нас подсетио) за писање поезије потребна је храброст. Додаћу, и за промишљања о њој.