Норман Даглас
ИЗНАД СОРЕНТА

         

          Са изузетком Каприја, који је једино место на стотину миља од Напуља где се са странцем разумно поступа, никакав смештај у северњачком смислу речи не може се пронаћи у земљи Сирена, осим у Соренту и Сант Агати; сматра се да „странци прво треба да дођу“, пре него што се било шта учини у име добродошлице оној неколицини која бежи у осаму од метежа и збрке ове лепе земље, чија гранична постаја носи знаковито име Chiasso (Бука). Maсa (Massa) је имућна и густо насељена, али у њој нема нити једног хотела, чак ни ресторана; то је заједница земљоделаца који живе, неки од њих, у лепим сеоским кућама које су, у предбурбонска времена, саградили шпански и наполитански великаши: заиста, једна од изненађујућих појава у овој области јесу ове трошне грађевине са пространим унутрашњим двориштима, колонадама и грбовима изнад капија, сада насељене сиромашним светом чији су манири, коначно, сасвим у складу са њиховим стаништима. У Maси су оне бројне, но и најмање село може се подичити једном или двема. Терор бурбонског раздобља свео је ову област на најстрашнију беду. Капри, после открића Плаве шпиље, почео је да напредује упркос својим господарима, док се делови унутрашњости управо опорављају од уништавања. Наполитанци су поново богати и, као некада, иду у потрагу за здравим ваздухом по брдима, док само становништво доноси доста новаца из Њујорка; и из Аргентине, где добра половина њих само повремено има посла ‒ продаје кромпир Шпанцима, који очито не једу ништа друго. „Фини свет“, тако их зову, јер се лако дају преварити у питањима мера и утега.

Једна од последица овог опоравка јесте то да цена земљишта расте, а граде се и нове куће. Ово би било у реду да се архитектонски стил није изменио нагоре. Онај складни спој малих засвођених одаја са вињагом испред, тако усклађен са овом климом и на око љубак, замењен је одвратним palazzi саграђеним уз помоћ гвоздених шипки, битумена и црепа – за које се раније није знало. Ниједна особа са осећајем за склад неће се заљубити у ове нове настамбе, премда су саграђене, тако ће да вам кажу архитекте, уз поштовање најновијих regola d’arte. Када јужњак говори о regola d’arte – углавном има на уму какву превару.

Чак ни огромни ручно израђени старински кључеви, сада замењени грдобама од ливеног гвожђа, нису били лишени извесне грубе лепоте; призивали су у свест Светог Петра. Такође су имали употребну вредност. Пре три године, богатог земљопоседника који се враћао кући по мраку, заскочише двојица разбојника са ножевима. Немајући одговарајућег средства за одбрану, чак ни штап за шетњу, почео је да витла кључем од своје куће с таквом силином да је један од нападача погинуо на месту, док се други одвукао у поље, где су га следећег јутра пронашли мртвог – или би барем требало да буде у том стању.

Гребен или краљежница која дели заливе Салерна и Напуља зовe се Le Tore, опскурним и угледним именом које је познато диљем ове области ‒ води нас до планине Таурус у Киликији и до келтског и синаитског Тора. Можда је песник Стације мислио на ове Toрe када је говорио о „зеленој Таурубули“ Сорента или Каприја, али нам нико, нажалост, не може право рећи, пошто се у читавој античкој књижевности реч јавља само на овом месту. Модерни учењак изводи Tore из грчког „ta ore“ (планине) – што је, ако не нетачно, превише једноставно. Има село које се зове Torco на јужној падини гребена, управо испод Сант Агате, чије име понеки изводе из латинског „torqueo“, јер пут на том месту „скреће“, а други из грчког „theorika“ јер је, како кажу, верска процесија младића и девојака „кривудала“ туда у старо доба. Премда је црква у селу Torco једна од најстаријих у области – нема класичних остатака нигде у околини и радије не бих поклонио поверење овом тумачењу, мада га је у својој Magic and Astrology усвојио Маури, који га је преписао, подозревам, од старог сорентинског писца Онофрија Гарђулија (Onofrio Gargiulli). Чини ми се природнијим повезати реч Torco са овом краљежницом или Тором.

То није гребен него округли плато, и како се раселина приближава јужној обали, стене на овом нагибу стрмоглаво јуре у море, са опасним стазама према пећинама, а скромне маслине средње величине грабе се за избочине од кречњака или се уморно спуштају низ вододерине; северна падина, на којој су Maсa и Соренто, јесте блага узвишица засађена виновом лозом, поморанџама и лешницима, и освежена је токовима који струје кроз врелину летњих дана. Toрe достиже своју највећу висину баш изнад Сорента. Ту, у рано јутро, када измаглица са мора склања оба залива из видокруга, луталица има утисак да је на каквој осамљеној алпској ливади – нема никаквог знака људског присуства или дела; резак ујед ваздуха; стока која лута са звонима дубоког звука око врата, и густо бусење траве под ногама. То је, како замишљам, стаза коју вукови следе када остављају зимске посне дане на Сант Анђелу за собом и крећу ка издашнијој области.

Пут, Via delle Tore, иде читавом узвишицом, пролази кроз Сант Агату и окончава се у Терминију, последњем селу на полуострву. Савршена летња шетња за оне који подносе понешто суву врућину. Али ако бисте да седнете, потражите сенку каквог зида или стабла рогача, јер удари сунца могу да узрокују сунчаницу.

Маслине пружају ретку хладовину: свуда су дивљачки искрчене. Читава јужна падина засађена је маслинама, где год се нашла бар кецеља земље, и њихово уље је изванредно – боље, каже Плиније, од оног из Венафра – вероватно становници знају тајну његовог справљања. Чим се сакупи, плод мора да се цеди у оним питорескним рустичним пресама поред којих се, у слабој светлости лампи – посао се скоро увек обавља ноћу – назиру праксителовски обриси мушкараца и дечака који окрећу тешко камење што дроби плод и претвара га у лепљиву пулпу. Авај, то се дрвеће сада немилосрдно вади где год је тло погодно за профитабилнију винову лозу; Капри је изгубио половину својих маслина, Исхија – све; работа за жаљење пошто је лоза, иначе веома живахна у својем летњем зеленилу, огољена шест месеци у години, када њени размахани удови одају нарочито запуштен и непривлачан утисак. Ако би се само пејзаж узео у обзир, пожелео бих да наступи нека нова пошаст као што је филоксера, јер земља већ има довољно вина. Оно се сада продаје за три франка по барелу (44 литре) на Исхији, док је уљани плод потпуно пропао; није било кише, гусенице су напале плод, а претходна зима била је превише блага (маслина воли да се добро стресе од мраза једном годишње). Стабла су ниска, обични Пигмеји у поређењу са изувијаним дивовима Шпаније, Грчке и Апулије; горње гране раширене су у нервозној тензији што до очаја доводи уметника, али у овим набреклим кореновима пребива – у сваком погледу – дубоки мир. Ипак, ко може да каже каква је страсна алхемија на делу у тој подземној лабораторији која одржава живот и обликује плодове у врелим летњим месецима, међу стенама које се често не могу додирнути од врелине?

У ово доба боја маслине прелази у жућкасто-зелену; са јесењим кишама постаје плаво-зелена; биљка се такође разликује по боји у односу на место. Ово би могло да помогне у објашњењу противречних епитета за боју које су јој стари додељивали. И данас се поштује као амблем слободе и обиља, а гранчице маслине стављају се на бродове и куће на Ускрс. Постоји и та посебност њеног лишћа, оно не може да чини дрхтаве покрете као код већине других биљака; причвршћено је за грану као металне плочице и када дува ветар њише се цела грана дрвета. Веома леп ефекат може се видети на овим падинама боје маслиновог дрвета: гране се складно повијају на поветарцу, окрећући доњи део лишћа, пa узвишица бива обојена у сребрно.

Овде, на овим удаљеним узвишењима, радије волим да окренем леђа зеленим таласима Масе и Сорента, Везуву и Напуљу, Исхији и Флегрејским пољима; те су области обичне и познате. Више волим да гледам у правцу загонетног југа, планина Базиликате и чудесног предгорја Ликозе, где је покопана Леукозија, сестра Сирена Партенопеје. На овој висини морски хоризонт задире у небески свод глатко као лиска сафира, и око се никада не замори гледајући ове бисерне линије и спирале што се ковитлају на његовој површини, стазе Тетиде сребрних стопала – призор спокоја, са лаганом сугестијом љубави и наклоности према овом свеобухватном елементу који сеже, треба да знамо, до првих дана живота морских створења. Постоји нота немоћи у зимским олујама мора, јер оно може само да удара по својим затворским решеткама или да утопи неколицину помораца ‒ недостојан посао; права величина мора пребива само у његовом светлосном миру.

Ликоза је најдаља видљива тачка, али у ретким приликама друга копна са ртовима и висовима непознатим избијају на хоризонту, и понекад, истим чаролијама атмосфере, вулканска купа Стромболија издиже се из таласа. Рана јутра у пролеће и јесен најпогоднија су за ове деликатне трикове. Тако је Хен видео Исхију са Монте Кава близу Албана, премда је морала да буде добрано испод хоризонта. Маскарада снова што брзо бледи…

Ово је у својој суштини земља линије, беспрекорних обриса, и ваш ће сликар најбоље започети са радом тако што ће одбацити палету и покушати да је сагледа како треба; земља класичне шкртости, кречњака и плавог мора, чију ће обуздану лепоту само заиста велики уметник, са дисциплинованом руком и срцем подешеним на вечне мелодије, моћи да разлучи од предрасуда и традиционалних схватања сопственог ума. Какве су карикатуре дела чак и светски познатих уметника који су сликали на овим обалама; какво лажно техничко цртање, варљиви ефекти и недостатак пристојног обуздавања! Како су оманули да виде једноставност која пребива испод ових сложених природних формација! Љупкост овог пејзажа није љупкост Фрине, и сликар греши ако мисли да се његове најдубље замисли сусрећу на средини пута са осмехом охрабрења. Осмех је ту, али није предвиђен за њега. Он је за смртника који се обуздава и не обазире се на дело; који се односи према свом делу као Бог према човеку.

Постепена промена догађа се у орографском обликовању Напуљског залива. Капри и други делови од кречњака мора да су некада чинили блажи призор, док су били покривени земљиштем и дрвећем које им је давало заобљенији изглед. Дрвеће је посечено, земља је склизнула, изневши на видело оштрину стена. Управо је обратно са вулканским областима, јер ти су кратери од мекшег материјала, и што су више изложени постају све заглађенији. Ниже узвишице Бајите и Исхије сада су само сплет кривих линија, а мали кратер близу Фуоригроте јесте у последњој фази нестајања; ускоро ће киша и плуг да га врате у земљу из које је изникао; гребени од кречњака у међувремену постају све оштрији.

Капри је микрокосмос чији декор и хијератски обриси могу само да буду дело надахнућа каквог Прометеја кога је обузела божанска јарост. Али његова лепота, премда витална и пулсирајућа, спутана је и нарушена људском отимачином. Стене се разносе експлозивом да би се пробили путеви; жбуње се сече; високи зидови и куће на све стране нападају исконску угодност. Простор је превише мали да би без последица поднео ове погрде. Мора да је било другачије у време када су Сирене биле његови једини становници; ако је ово заиста било њихово острво. Не могу да не размишљам о томе да су коментатори хомерске космографије схватали реч „острва“ превише озбиљно и тако се уваљивали у непотребне невоље. Антички навигатори необично су волели острва, и спора пловидба без компаса могла је да преметне тражени рт или обалу у групу острва. Ово је јасно из Синдбада морепловца и из Хановог Оплова. Људи који живе на континенту одвећ су склони томе да чудеса смештају на острва – Индија и Америка такође су биле острва; тако и Рај, према Ламберту Флориду; да не помињемо Атлантиду – и ингениозног Пелићија који је написао књигу да би доказао то да је читаво Сорентинско полуострво такође било острво у старо доба. Он аргументе износи овако: Сирене су живеле на Каприју; Кирка, чаробница, живела је на оближњем острву; Соренто је надомак; стога Соренто мора да буде Киркино острво – фалсификује географију и геологију да би потврдио причу преисторијског поморца. Каква смо то чудна бића, више верујемо дедукцијама него чињеницама – зашто? Бог је створио чињенице и оне се старају саме о себи, међутим, дедукције су само наше, треба да их привијемо уз себе са родитељском наклоношћу. Тако је Варгас, монструм погрешно примењене ерудиције, инсистирао на томе да Сирена Партенопеја није била поштована у Напуљу, због тога што би то – па, нашкодило његовој теоријици о семитским расама.

Дивно откриће догодило се на Каприју пре три године: пронађене су кости мамута, хипопотама и других непојмљивих звери, заједно са људским оруђем из најранијег палеолита. Пошто би пар мамута обрстио и последњи листић на стени ове величине, морамо претпоставити да је она била повезана са копном у то доба. Ови су остаци пронађени под пепелом страшне ерупције Флегреје, која мора да је урадила посао око каснијег раздвајања.

Капри је такође необичан због своје тиренске фауне и флоре; део је олупине тог потопљеног континента чије рушевине још увек издижу главу овде-онде; његова је конфигурација стрпљиво мапирана трудом људи као што су Суес, Бланшар, Парато, Форсајт Старији. Остаци јелена, тиренског створења, овде су ископани; неки пужеви и различите тиренске биљке још увек се јављају на острву, као што је convolvulus cneorum, са својим кремастим цветовима, и дивља палма која је некада висила у изванредним гроздовима нетакнута од непојамног времена на стеновитим ивицама, али се сада немилосрдно исеца да би украшавала вртове у којима 90 процената биљака пропадне.

Колико је од овог потопљеног света још видело светлост сунца и звезда када су Сирене певале, волео бих да знам. Тешко да је нестао у трену, као Грахамово острво; без сумње је тонуо лагано; Одисеј је још могао да извуче свој брод на обалу која сада, колико можемо да назремо, дрема под таласима. Сви смо чули за ону Платонову причу о томе како је свештеник из Саиса приповедао Солону о моћном острву Атлантиди које се налазило изван Хераклових стубова те нестало у мору. Стара орфичка традиција иде у истом правцу. О негдашњем постојању овог правог атлантског континента постоје бројни докази – можда се та легенда стопила током времена са тиренском катастрофом? Изгледа да Хумболт тако мисли.

Лако је увидети, са врха Торе, да је Капри само продужетак, зависни део, копна. А у погледу облика, такође, скоро да је понављање, у већем обиму наравно, планине Сан Констанцо, која окончава полуострво и понешто је и сама острво. Чињеница да превасходну лепоту, острвски положај, и племениту линију стена које омеђују град са западне стране, које Капри дугује ономе што називају „грешком“, доказује да научна номенклатура није увек погодна за обичне намене.

Често сам посматрао одозго земљу Сирена, са тих надахњујућих врхова Фаита на Сант Анђелу, што чини, од сјаја до асоцијација, један од најлепших погледа на свету. Свеже је овде међу планинским пашњацима и још увек има древних букви и јела које остављају необичан утисак, као да су на погрешном месту – реликти самониклих шума које су сада лишене дрвећа, као својевремено чувена шума Сила, искорењена тако помно да се њен главни град сада налази усред пустиње сјајних стена, те да би се сакупио нарамак дрва за ватру треба потрошити пола дана. Замислите шта то значи у северњачки окрутној зими, како се одражава на беду и губитак становништва, и како се лако могло избећи!

Олакшање доноси помисао да су ови трагови шума изнад земље Сирена дошли у руке човека какав је садашњи власник. Јер они су историјски споменик вредан очувања: показују флору италијанске земље каква је била у време када је Енеја овуда пловио. Склони смо да сметнемо са ума да је читава сцена промењена захваљујући увезеним биљкама – сам чемпрес, поморанџа и кукуруз, као и стотине осталих, малих и великих, које сматрамо тако карактеристичним, странци су у овој земљи.[1] А замисао да се ти трагови сачувају, која се чини апсурдна модерним Италијанима, није сасвим непозната; неке цивилизоване нације, као Французи, Американци и Енглези, већ поседују, посредством приватног поклона или јавним финансирањем, затворене очаравајуће вртове да заувек у њима уживају и подучавају децу; пре неки дан немачки цар је спасио од претњи судбине огромне храстове Олевана, у самом срцу Италије. Они ће, ако се не варам, бити прихватљивији и разумљивији потомству него шуме које сада расту у Италији; шуме политичких никоговића у панталонама, од бронзе и мермера, чије доктрине веома често постају одурне и пре него што се њихови протагонисти охладе у гробу.

Неприметно учење мора, наслеђе Сирена, још увек је свима доступно, али оно о природи земље на тужан је начин погрешно протумачено и извитоперено; премда смо много чули о хигијенским и економским предностима ваљано контролисаних шума, има простора за још једног доброчинитеља човечанства – за оног који ће објавити њихов етички значај, њихов утицај као рафинираног и цивилизаторског делатника на људску расу. Ко ће да порекне да шуме, једном када напусте непријатељски став према човековом напретку на земљи, поседују добростиву моћ, суптилну и дубоку, над људским умом; да музика, архитектура, и друге благородне уметности, траже и проналазе у шумама високу инспирацију; да неки од најдубљих напора књижевних генија нису могли да буду учињени у областима тако лишеним дрвећа какве су сада Италија, Грчка и Шпанија? Ренч политичку декаденцију Шпаније приписује скоро у потпуности уништавању шума. Иако је у овоме отишао предалеко, не могу да не мислим о томе како при уништавању шума нестају многе дубоко укорењене људске тежње, преплетене у лиснатој осами, и легија љупких утвара, која је слободно тумарала међу овим узвишеним крилима, спремна да општи са сваким, бива протерана заувек. Шекспирову Енглеску још могу да пронађу они који за њом трагају, али они који истражују Италију њених песника морају да иду далеко. Заједништво са природом које узвисује и прочишћава ум ишчезло је, и на његовом месту уздигла се пошаст југа: јалово трагање које се тиче човека у његовим најнижим појавним облицима.

Није без познавања овог увида настала код старих изванредна прича о Ерисихтону, и ко год да се сећа патуљака и вила свог детињства може осетити потребу за талисманом. Једва да ћемо имати вајде од тога, мислим, да уклонимо од деце замисао о шумским чудесима, са њиховим нежним симболизмом листа и цвета, рођења и пропасти; период чуда наших удаљених предака, кроз који сви морамо проћи у младости, тај пролазни час дивљења природи, може се скратити, али се не може сасвим искључити из програма нашег моралног одрастања, а без последица по врсту.

Елиминација мистерије: шта све није учинила савременој Италији? Зар се промена пејзажа није и сама одразила на расу? Зар тупост толиких италијанских становника градова и изопачена прерана зрелост њихове деце није освета нимфи за Ерисихтонов злочин? Стари Грци мислили су другачије, па и њихови савремени потомци; њихов најпростији механичар воли природу и стога је задржао далеко племенитију заинтересованост за животне ствари. Дечак са улице који не види ништа од протејског вештичарења цвећа и живих вода, није прави дечак у било ком времену, пошто је његова младост окончана чим је започела. Још нисмо сазрели за одрастање на улицама; оне подстичу социјалне инстинкте одраслих, али гуше адолесценте који желе самоћу и окружење блиско ранијим периодима људске историје. Знамо шта се каже о другој генерацији становника градова, чак и оних високог сталежа; да ли је ишта добро проистекло из те наопаке булументе градског пролетаријата, коју толико воле хуманитарци? Никада – ништа; они само чекају вођу, неког „надахнутог идиота“, да смрви у парампарчад нашу сироту цивилизацију. Док се из самог отпада сеоског становништва често уздижу, деловањем оног мрачног правила које регулише метеорску појаву разних „занимација“, један Линколн, један Винкелман, да усмеравају људе на путу.

На овим узвишицама Сирена – Montes Sireniani – како су се некада називале, недостаје људски елемент; нема звукова, осим цврчака међу гранама маслина; азурни спокој, спокој живота, спушта се са висина прожимајући свако чуло дрхтавим светлуцањима виталности. Увек је тешко анализирати сензације – немерљиве облике; и у таквим тренуцима летње врелине без даха свако ће имати сензације самерљиве наклону свог ума и уобичајеним асоцијацијама. Овде, упркос осами, чини ми се да никакви генији земље или неба не чекају да опште са човеком. Имао сам утисак подневне гужве која изазива ужас на многим дивљим местима и забитима, и често је ум, окружен необичним, склон да ствара фантоме од неживе природе. Овде је једноставно озарен од живота; усредсређен на себе у околном миру и сунчевим зрацима подстакнут на пажњу, па ипак се одмара. Пејзаж, стога, а не само тренутак или човек, има своју улогу када треба стварати богове. Можда ово помогне да схватимо загонетку универзалног Пана. Од аркадског шумског бога напредовао је, како је напредовала култура, дифузан и неосетљив. Шума је изгубила своју подневну мистерију и њено Отеловљење људи више нису видели; утопила се у замишљену подневну непомичност целе земље, коју никакве чистине, никаква поља кукуруза и блистави градови не могу поправити; његови слабији пријатељи, фауни и дријаде, неспособни да поднесу ово испитивачко светло, одбегли су у сеновитије области или ишчезли.

Ни бесмртни богови више не гледају са облачних павиљона, јер небо је овде огромна купола а не равна плоча. Где год громовити облаци дотакну врхове планина обновиће се ово слабо веровање, а Зевс, какво год било његово порекло, нашао је родни дом у Грчкој, где испарења, некада обилнија, и сада почивају на врховима планина. У земљи Сирена то не чине; плове изнад глава током лета, као омалани дрвени брод који се ретко кад усидри како би изручио свој росни товар на обронке планина, премда је Сакупљач облака, када дува јужњак, заузет као на Егини, пабирчећи са осунчаног мора невидљиве праменове паре које уплиће у круну око сиве главе Каприја. Заједништво ове две идеје у Скандинавији и Грчкој слаб је доказ северног порекла неких грчких богова (можемо такође да га пратимо до Аустралије где се приповеда о Валхали међу преплетеним гранама моћних еукалиптуса); нити њихово насиље и несмиљеност, јер у раним етапама божанство природно одражава ускомешаност људског окружења. Водан, да је преживео до данас, без сумње би постао старији момак, као и Зевс. Све укупно, нешто мало глупости написано је поводом антропоморфизма грчких богова. Као да је свако божанство могло приуштити себи то да се расипа са овим обличјима! Јахве Јевреја био је довољно човеколик у својој одлучности и љубомори; касније, када је постао етеризован, хуманитет његовог сина обновио је наше интересовање за њега. А шта ђаволу обезбеђује шарм? Његови квази-хумани атрибути; његово ценкање, његово злостављање у рукама неба. Бића сасвим божанска неизбежно су огрнута квалитетима добра и зла идентичним нашим сопственим; обичне су карикатуре добрих и злих људи. Дубоко божанско је стога, и увек је било, дубоко незанимљиво. Грчки богови више су изван-људски него изнад-људски; они су међусобно преплитање људских мотива са новим и небројеним елементима. Много се такође може казати у прилог става да њихове апсурдности и преступи јесу свесно почињена дела која ће служити као украсни омот идеалу умерености самих Грка. Опет, углачајте све неравнине и учините их суптилним до тачке нестајања у чистоти – њихов педигре не може да буде сасвим укинут; неки Лукијан биће увек ту да преприча старе скандале; да подсети Јупитера Најбољег и Највећег на извесне ливаде на Криту те на Афродиту – мати хранитељку тих послова.

Овде, на овим мирисним висовима Сирена, далеко од светог позива дужности – јер дужност је постала Молох савременог живота – није згорег начинити летњу колибу те у њој проћи кратак период катарзе, прочишћења и сређивања. Растужује нас перспектива окружења нашег грозничавог севера, изван домашаја елементарних и постојаних ствари; ми увек гледамо узводно. Добро је понекад погледати низ ток реке и приметити, пре него што нестане из видокруга, необичан, полузаборављени пејзаж којим се некада прошло. То сам Ја, чуди се неко, што сам некада тако мислио? Како се човек мења! А његови пријатељи – како се они мењају! Чак и јавно мнење, тај егземпларни двоножац који стоји, носем парајући ваздух и изговарајући неразумљиве слогове, једном ногом у илузијама прошлости а другом у оним будућим – како се оно мења!

Стари Јеврејин, који је подучавао задовољствима врлог живота након исцрпљујућег живота у насладама, рече: „Иди к мраву“; заборавио је да напомене да мрав спава пола године. Сам човек вечни је трудбеник. Па ипак многи од нас добро би учинили ако би се медитеранизовали на неко време и убрзали проток у оним етичким кореновима из којих је израсло много тога што је најбоље у нашој природи. Сањати у земљи Сирена, следити облике и сећања онако како навиру у метежним лавиринтима, као сенке на шумској стази у јуну; врзмати се узвишицама и пунити ум новим сликама које ће се прегледати у часовима доколице, свлачити са себе изношене мисли са безболном лакоћом змије, и не бавити се, намерно, неким од оних „дневних питања“ о којима дневне новине ионако немају појма – то је лек за многе болести. Спокој влада у земљи Сирена; нема никакве гомиле окупљене у делиријуму, у којој извесни смртници, неспособни да буду сами, могу да се наслоне једни на друге и тако да стекну, за тренутак, варљиво стање уравнотежености.

Сањати – да; али, како је приметио Де Квинси, онај што говори о волу – сањаће волове, и ја немам намеру да говорим нецивилизованим људима, посебно ако су сада у вољеним рукама; није ли општи тренд нашег законодавства тај постојани напор да се угађа непогодном по цену погодног, да се подстичу моралне заблуде масе – оних код којих су духовне активностти у застоју? Нека напредују! Увек ће постојати знак за распознавање да их одвоји од оних другачије врсте – њихова непријемчивост за значење извесних сиренских гласова:

Приђи, Одисеју славни, о ахејска велика дико,

Амо управи лађу, да певање почујеш наше!

Нико још прошао није поред нас у црноме броду

Пре но би из наших уста медогласно певање чуо,

Па би се кући враћ’о занесен и више би знао.

Јер нам је познато све што Аргејци под широком Тројом

Патише, а шта Тројанци по вољи богова вечних.

Знамо што год се збива на овој хранодавној земљи![2]

Јер не видим у овој песми никакво обећање онога за чиме жуде, злато и дијаманте, и лепе жене, и дуги живот, и земаљске части, и радости Неба; само просветљење.

А онај ко тако чује ове гласове, каже Хомер, никада се не враћа својој кући и породици, што ће рећи да извесне особе цене мудрост више од домаћег сјаја; без сумње поетско претеривање.

 

НОРМАН ДАГЛАС (NORMAN GEORGE DOUGLAS, 1868-1952), енглески есејиста, романописац и дипломата. Пореклом из шкотске земљопоседничке породице која се брачним везама ородила са немачком аристократијом, стекао је темељно образовање, а потом ступио у британску дипломатску службу (Foreign Office). Веома надарен, посебно за језике и природне науке, немирног и неинхибираног духа, боемске и аристократске нарави, у дипломатији се није дуго задржао; путовао је Индијом, Италијом и северном Африком. Јужна Италија, посебно острво Капри, чиниће његов животни и радни амбијент до краја живота. Свој однеговани књижевни стил најпре ће показати у импресионистичком путопису Земља Сирена (Siren Land, 1911), а највиши домет досегнуће у делима Јужни ветар (South Wind, 1917), и Стара Калабрија (Old Calabria, 1915). Превод текста сачињен је према издању Uplands of Sorrento, Siren Land, 1911.

 

Избор, превод са енглеског и белешка

Дејан Ацовић

 

 

 

[1] Као и шиљата агава коју зову „mal’occhio“, пошто је њен врх средство против урокљивих очију; подневни цвет, познат као „ungbia di iannara“ (вештичја чељуст), по облику лишћа; или гротескна индијска смоква – један од божјих најранијих покушаја у стварању дрвећа, коју је Прелер, сасвим погрешно, описао у својим Хомерским пејзажима. Грчки „kaklos“ изгледа да је била врста артичоке (прим. аутора).

[2] Хомер, Одисеја, XII 184-191, превод Милош Н. Ђурић (прим. прев).