Задоншчина

 

Андреј Лаврик

8. септембра 1380. године, на Куликовом пољу, на ушћу реке Непрјадве у Дон
(недалеко од Туле) дошло је до битке обједињених снага руских кнежева под
вођством великог московског кнеза Дмитрија Ивановича и татаромонголске
војске под вођством беглербеја Мамаја. Битка је завршена потпуним поразом Татаромонгола, односно првом великом победом руске војске, век и по након најезде Монгола на руске земље.

 

Реч о великом кнезу Дмитреју Ивановичу и о његовом брату кнезу Владимеру Андрејевичу, како победише непријатеља својега, цара Мамаја.

Велики кнез Дмитреј Иванович је са својим братом са кнезом Владимером Андрејевичем и својим војводама био на пиру код Микуле Васиљевича. Знамо, брате, да је цар Мамај дошао на Руску земљу, да стоји на брзом Дону и иде к нама на Заљеску земљу. Идемо, брате, на север, у део Афета, Нојевога сина, од кога је настала Рýс преславна. Попећемо се на горе кијевске и погледаћемо славни Њепар и погледаћемо сву земљу руску. И одатле на исток, на део Сима, Нојевог сина, од кога су настали погани Хинови, Татари и Бусормани. Они на реци Кајали победише род Афетов. И отада руска земља седи невесела.

А од битке на Калки до Мамајевог боја тугом и жалошћу се покрила, плаче, чеда своја помињући. Кнежеви и бојари и смели људи, који оставише домове своје и богатство, жене, децу и стоку, част и славу овога света задобивши, главе своје положише за земљу руску и за веру хришћанску. Пређе описах жалост земље руске и друго, из књига наводећи. А затим описах жалост и похвалу великоме кнезу Дмитреју Ивановичу и његовоме брату Владимеру Ондрејевичу.

Окупимо се, браћо и другови и синови руски, саставимо реч уз реч, обрадујмо руску земљу и бацимо тугу на исток у Симов део и опевајмо победу над поганим Мамајем, а великом кнезу Дмитреју Ивановичу и брату његовом кнезу Владимеру Андрејевичу одајмо хвалу. И рецимо овакву реч: боље нам је, браћо, почети приповедати другим речима од ових похвалних о овим збивањима, о походу великог кнеза Дмитреја Ивановича и његовог брата кнеза Владимера Ондрејевича, праунуцима светог великог кнеза Владимера Кијевског. Приповедаћемо о њиховом јунаштву по њиховим делима и по старим причама. Споменућемо се првих година времена и похвалићемо вештога бојарина доброга гудача у Кијеву. Јер тај бојарин је својим брзим прстима пребирао живе струне и руским кнежевима певао славу: првоме великоме кнезу кијевском Игору Бјариковичу, и великом кнезу Владимеру Всеславичу кијевском, и великом кнезу Јарославу Володимеровичу.

Ја ћу, пак, поменути Резањца Софонија и опеваћу песничким гусларским речима овог великог кнеза Дмитреја Ивановича и његовога брата кнеза Владимера Андрејевича, унуке светог великог кнеза Владимера Кијевског. Опеваћу кнежеве руске који су се борили за хришћанску веру.

А од битке на Калки до Момајевог боја прошло је 170 година. И велики кнез Дмитреј Иванович и његов брат кнез Владимер Андрејевич помолише се богу и пречистој његовој матери, учврстише свој ум и подстакоше своја срца храброшћу и испунише се борбеним духом, те узеше себи храбре војводе из руске земље и поменуше прадеду својега великог кнеза Владимера Кијевског.

О, шево, летња птицо, утехо лепих дана, подигни се на сиње небо, погледај на силни град Москву, певај славу великоме кнезу Дмитреју Ивановичу и његовоме брату кнезу Владимеру Андрејевичу. Бура ће однети ове соколове из земље заљеске у поље половецко. У Москви коњи ржу, одзвања слава по читавој земљи руској, и трубље труби на Коломни, и бубњеви лупају у Серпугову, дижу се стегови на обали великог Дунава, звоне већничка звона у Великом Новугороду. Стоје мужи новгородски код премудре Софије и овако говоре: „Зар нећемо поћи да помогнемо великоме кнезу Дмитреју Ивановичу?“ И чим те речи изговорише, као орлови полетеше. Али нису то орлови полетели, то је 7000 јахача пошло из Великог Новагорода к великоме кнезу Дмитреју Ивановичу и његовоме брату Владимеру Андрејевичу.

Код славнога града Москве скупише се сви кнежеви руски, па рекоше овакву реч: „На Дунаву стоје погани Татари, цар Момај је на реци Мечи, између Чурова и Михајлова, хоће да је броде и да дају свој живот у нашу славу“.

И рече велики кнез Дмитреј Иванович: „Брате кнеже Владимере Андрејевичу, идемо онамо да додамо свом животу славе, да стари приповедају а млади да памте, да ставимо своје храбре ратнике на испит и да реку Дон крвљу обојимо за земљу руску и за веру хришћанску“.

И рече им велики кнез Дмитреј Иванович: „Браћо и кнежеви руски, ми смо гнездо великога кнеза Владимера Кијевскога, нисмо рођени да будемо плен ни јастребу, ни соколу, ни црноме гаврану, па ни овом поганом Момају“.

О, славују, летња птицо, за тебе је да певаш славу великоме кнезу Дмитреју Ивановичу и брату његовоме кнезу Владимеру Андрејевичу и двојици браће из земље литванске, Олгордовичима Андреју и његовоме брату Дмитреју, и Дмитреју Волињскоме. Јер то су синови храбри, соколови у ратном времену и славне војсковође под трубама и под шлемовима позлаћенима у литванској земљи.

Каже Андреј Олгордович своме брату: „Брате Дмитреј, ми смо два брата, синови Олгордови а унуци Доментови а праунуци Сколомендови. Окупимо, брате, миле панове смеле Литве, храбре јунаке, па седимо на добре коње своје да видимо брзи Дон, да испитамо своје мачеве литванске о шлемове татарске, а сулице немачке о панцире бусорманске“.

И рече му Дмитреј: „Брате Андреј, нећемо штедети свој живот за земљу руску и за веру хришћанску и за неправду великоме кнезу Дмитреју Ивановичу. Ево већ, брате, лупа одјекује и гром грми у каменом граду Москви. А то, брате, лупа велика силна војска великог кнеза Дмитреја Ивановича и његовога брата кнеза Владимера Андрејевича, грме руски јунаци позлаћеним оклопима и гримизним штитовима московским. Седлај, брате Андреј, свога доброг коња, а мој је већ готов оседлан. Изјахаћемо, брате, у широко поље и погледаћемо своју војску, колико је, брате, са нама храбрих Литванаца. А храбрих Литванаца је са нама 7000 оклопника.

Већ су, брате, подували ветри са мора ка ушћу Дона и Њепра, донели су облаке на Руску земљу, а из њих провирују крвава сунца и севају у њима силне муње. Биће велики бој на речици Напрјади, између Дона и Њепра, прекриће људска тела поље Куликово, пролиће се крв на речици Напрјади.

Већ шкрипе таљиге између Дона и Њепра, иду погани Хинови на Руску земљу. Дојурише сури вуци с ушћа Дона и Њепра, стадоше на реци и завијају, хоће на Мечи прећи у Руску земљу. Али то нису сури вуци, то дођоше погани Татари, хоће да прођу завијајући кроз сву Руску земљу.

Тада гуске загакаше и лабудови залупаше крилима својим: то је погани Момај дошао на Руску земљу и довео своје војводе. А већ их беде дочекују: крилате птице под облак лете, гаврани често гракћу а чавке својим језиком говоре, орли кликћу, вукови грозно завијају а лисице кевћу кости предосећајући.

Руска земљо, било ти је тада као за цара Соломона.

Већ се соколи белозерски и јастребови откидају са златних пута из камена града Москве, узлетеше под сиње небо, загрмеше позлаћеним звончићима на брзоме Дону.

Тада велики кнез Дмитреј Иванович ступи у своје златно стреме и узе свој мач у десну руку и помоли се богу и пречистој његовој матери. Сунце му са истока сија и пут показује, а Борис и Глеб молитву говоре за своје сроднике.

Шта то шуми, шта то грми рано пре зоре? Кнез Владимер Андрејевич пукове поставља и води их ка великоме Дону. И говори брату своме великоме кнезу Дмитреју Ивановичу: „Не дај се, брате, поганим Татаровима. Поганци већ поља руска газе и отимају нам нашу очевину“.

И говори му велики кнез Дмитреј Иванович: „Брате Владимеру Андрејевичу, унуци смо великога кнеза Владимера Кијевскога. А војводе су нам бојарини и храбри кнезови белозерски Федор Семенович и Семен Михајлович, и Микула Васиљевич, и два брата Олгордовича, и Дмитреј Волињски, и Тимофеј Волујевич, и Андреј Серкизович, и Михајло Иванович, а војника је са нама триста хиљада оклопника. А војводе су нам поуздане, а дружина искусна, под собом имамо добре коње, на себи позлаћене оклопе, а шлемови су нам черкаски, штитови московски, сулице немачке, кинџали фрјаски, мачеви булатни, и сви желе главе своје положити за земљу руску и веру хришћанску“.

Трепере као живи стегови, траже себи части и славно име. Већ су ти соколови и орлови Дон брзо прелетели и ударили о велика јата лабуђа: то су налетели руски кнежеви на силу татарску и ударили копљима каљенима о оклопе татарске, загрмели мачевима булатнима о шлемове хиновске на пољу Куликову на речици Напрјади.

Црна земља под копита, костима татарскима поља засејана, крвљу њиховом земља поливена. Силни се пукови стекоше овде и изгазише брда и ливаде и замутише реке и потоке и језера. И кликнуше Дивови у Руској земљи, а слава је полетела ка Гвозденој капији, и Караначи, к Риму и Кафи морем и ка Торнову. И одатле к Цариграду на похвалу руским кнежевима. И савладаше војску татарску на пољу Куликову на речици Напрјади.

На том се пољу силни облаци састадоше, а из њих су често блистале муње и грмели громови велики. То се сударише руски јунаци са поганим Татарима за неправду која им је нанета, блистају оклопима позлаћенима, грме кнежеви руски мачевима о шлемове хиновске.

А тукли су се од јутра до поднева у суботу на рождество свете богородице.

Не ричу турови код Дунава великог на пољу Куликову. И нису турови побеђени код Дунава великог, но су посечени кнежеви руски и бојари и војводе великог кнеза Дмитреја Ивановича, побеђени кнежеви белозерски од поганих Татара: Федор Семенович, и Семен Михајлович, и Тимофеј Волујевич, и Андреј Серкизович, и Михајло Иванович и многа ина дружина.

Монаха Пересвета, брјанског бојарина, доведоше на суђено место. И рече монах Пересвет великоме кнезу Дмитреју Ивановичу: „Боље нам је да будемо посечени него поробљени од поганих Татара“. Јури Пересвет на свом добром коњу, позлаћеним оклопом блистајући, а ини леже посечени код Дунава великога на обали.

У то се време стари морао подмладити, а смели људи своја плећа подметнути. И рече монах Ослабја своме брату Пересвету-старцу: „Брате Пересвете, видим на твоме телу ране велике, летеће твоја глава на траву ковиљ а чедо твоје Јаков лежаће на зеленој ковиљ-трави на пољу Куликову на речици Напрјади за веру хришћанску и за земљу руску и за неправду нанету великоме кнезу Дмитреју Ивановичу“.

И у то време по Резанској земљи око Дона ни ратари ни пастири у пољу не кличу, но једино гаврани гракћу, радујући се труповима човечјим. Грозно је и жалосно о том времену слушати, јер трава крвљу беше поливена, а дрвеће се од туге к земљи повило.

И запеваше птице жалосне песме. Заплакаше све кнегиње и бојариње и све војводске жене за погинулима. Жена Микуле Васиљевича Федосја и Дмитријева жена Марја рано плакаше на зидинама Москве-града стојећи и овако говорећи: „Доне, Доне, брза реко, прорила си камене горе и течеш у земљу половецку. Донеси мога господина Микулу Васиљевича к мени“. А Марја је за свога господина рекла исто, а жена Тимофеја Волујевича такође плакаше и рече овако: „Ево радост моја пониче у славном граду Москви, и више нећу видети свога господара Тимофеја Волујевича живог“. А Ондрејева жена Марја и Михајлова жена Оксиња рано плакаху: „Ево нам је обема помркло сунце у славном граду Москви, долетеше нам с брзога Дона лоше вести, носећи велику жалост: сађоше јунаци са добрих коња на суђено место на пољу Куликову на речици Напради“.

И заплакаше жене коломенске, и рекоше овако: „Москво, Москво, брза реко, зашто си однела наше мужеве од нас у земљу половецку?“ И рекоше овако: „Можеш ли, господине кнеже велики, веслима Њепар запрудити? Затвори, господару кнеже велики, капију од реке Оке, да погани Татарови к нама више не долазе. Наше је мужеве већ рат сморио“.

А тога дана, у суботу на рождество свете богородице, посекоше хришћани војску поганих на пољу Куликову на речици Напрјади.

И викну силно велики кнез Владимер Андрејевич, и јурну на татарску погану војску, позлаћеним шлемом поблескујући, и јахаше са свом својом војском. И загрмеше мачевима булатнима о шлемове хиновске.

И одаде хвалу брату својему великоме кнезу Дмитреју Ивановичу: „Брате Дмитреју Ивановичу, ти си нам жељезни штит у злим временима. Не одступај са својим пуковима пред проклетницима. Већ су погани Татари наша поља изгазили, и нашу храбру дружину су проредили, а у трупове човечје брзи коњи не могу скочити но у крви до колена броде. Жалосно је, брате, видети крв хришћанску“.

И кнез велики Дмитреј Иванович рече својим бојарима: „Браћо бојари, и војводе и децо бојарска, овде су ваши московски слатки медови и велика места, овде ћете стећи место себи и својим женама. Сада је, браћо, час да се стар подмлади а млад почасти да стекне“.

И рече велики кнез Дмитреј Иванович: „Господе боже мој, у те се уздам да се не посрамим на век и да ми се не смеју непријатељи моји“. И помоли се богу и његовој пречистој матери и свим његовим светима и горко заплака и обриса сузе.

И тада као соколи брзо полетеше. И јури кнез велики Дмитреј Иванович са својим пуковима и са свом својом силом. И рече: „Брате кнеже Владимеру Андрејевичу, овде нам је, брате, испити пехар медовине, налетећемо, брате, својим силним пуковима на војску поганих Татара“.

Тада велики кнез поче наступати на војску силну татарску. И грме мачеви булатни о шлемове хиновске. И погани бусормани покрише главе своје рукама својима. Тада погани брзо отступише. И стегови великога кнеза Дмитреја Ивановича се вију, а поганци беже, а руски кнежеви и бојари и војводе и сва велика војска широко поље покличима оградила и позлаћеним оклопима обасјала. Дигао се тур на одбрану.

Тада велики кнез Дмитреј Иванович и његов брат кнез Владимер Андрејевич војску поганих нагнаше у бекство и почеше бусормане бити и сећи силно без милости. И њихови кнежеви падоше с коња, а труповима татарским поља се посејаше и њихова крв је рекама потекла. Ту се погани расејаше и побегоше неприпремљеним путевима у лукоморје, шкргућући зубима својим, дерући лица своја, и говорећи овако: „Више, браћо, у својој земљи нећемо бити и децу своју нећемо видети, и на Рýс у поход нећемо ићи и од руских људи данак нећемо узимати“. Застењала је земља татарска, беда и туга покри њихова срца, пропаде хтење кнежева у Руску земљу ходити. Већ наше весеље пониче. Већ руски синови разграбише татарске драгоцености и оклопе и коње и волове и камиле и вино и шећер и скупе хаљине. Већ жене руске обасуше татарским златом.

Већ се по руској земљи проширило весеље и радост. Пронела се руска слава по читавој земљи, а на погане Татаре зле бусормане чује се само хуљење. Оборено је диво на земљу. И већ се по свим земљама проноси неустрашива слава кнеза Дмитреја Ивановича и његовога брата кнеза Владимера Андрејевича. Велики кнез је својом храброшћу дружину Мамаја поганога потукао за земљу руску и за веру хришћанску. Већ поганци оружје своје бацише на земљу а главе своје подклонише под мачеве руске. И њихово трубље не труби и замукоше гласови њихови.

И погани Мамај, напустивши своју дружину, појури као сури вук и притече к граду Хафести. И рекоше му Фрјазови: „Зашто ти, погани Мамају, посежеш за Руском земљом? Већ те је потукла Заљеска орда. Никад ти нећеш бити као цар Батиј. Цар Батиј је имао четиристо тисућа оклопника и освојио је сву Руску земљу од истока до запада. А то је бог казнио Руску земљу због њених грехова. И ти си дошао у Руску земљу, царе Мамају, са великом силом, са девет орди и 70 кнежева. А сада ти, поганче, бежиш са још осморицом људи у лукоморје, немаш с ким зиму зимовати у степи. Мора да су те кнежеви руски добро угостили кад нема с тобом ни кнежева ни војвода. Мора да су се добро напили код брзога Дона на пољу Куликову на трави ковиљу. Бежи од нас, погани Момају, и не дирај више Руску земљу“.

Ти си као мило дете у матере своје. Тако је господ бог помиловао кнежеве руске, великога кнеза Дмитреја Ивановича и брата његовог кнеза Владимера Андрејевича између Дона и Њепра.

И стаде велики кнез Дмитреј Иванович са својим братом са кнезом Владимером Андрејевичем и са осталима својима војводама на костима на пољу Куликову на речици Непрјади. Грозно беше и жалосно, брате, у то време погледати како леже трупови хришћански на обали Дунава великога, а Дон-река је три дана крвљу текла. И рече велики кнез Дмитреј Иванович: „Пребројте се, браћо, колико са нама више нема војвода и колико нема младих људи“. Тад одговара, стојећи, Михајло Александрович, московски бојарин, кнезу Дмитреју Ивановичу: „Господару велики кнеже Дмитреју Ивановичу, нема више, господару, са нама 40 бојарина московских, 12 кнежева белозерских, 30 посадника новгородских, 20 бојара переславских, 25 бојара костромских, 35 бојара Володимеровских, 8 бојара суздаљских, 40 бојара муромских, 70 бојара резањских, 34 бојарина ростовских, 28 бојара дмитровских, 60 бојара можајских, 30 бојара звенигородских, 15 бојара угљецких. А посечено је од безбожнога Мамаја двеста педесет и три хиљаде. Слава теби, господе боже наш, помиловао си нас“. И рече велики кнез Дмитреј Иванович: „Браћо бојари и кнежеви и децо бојарска, ово вам је суђено место између Дона и Њепра, на пољу Куликову на речици Напрјади. Положисте главе своје за свете цркве, за земљу руску и за веру хришћанску. Опростите ми, браћо, и благословите ме у овом веку и у будућем. Пођимо, брате, кнеже Владимеру Андрејевичу, у своју Заљеску земљу у славни град Москву и седимо, брате, на своје кнежевање; стекли смо част и славно име. Богу нашему слава.

 

 

 

у део Афета – који је приликом библијске поделе земаља добио Афет, тј. Јафет.

Славни Њепар – Дњепар; сва лична имена и називи су у преводу дати према оригиналу и, по потреби, објашњени.

Од битке на Калки (у ориг.: „Калатске“ битке на другом месту „Калагске“) – Битка на реци Калки одиграла се 1223. године; била је прва руско-монголска битка и први руски пораз.

унуцима светог великог кнеза Владимира Кијевског – не дословно унуцима већ потомцима; реч „унуци“ или „праунуци“ се у староруским текстовима користи симболично.

похвалићемо вештога бојарина доброга гудача… (похвалим вѣщннаго боярина горазна гудца в Киеве) – реч „вешчиј“ (овде „вешчениј“) се у староруском појављује и као именица – мудрац, зналац, пророк – и као придев, а пошто је и у срп. језику реч „вешт“ у непосредној вези са речима „вештац, вештица“ (онај/она која нешто зна/уме), овај придев је пренет дословно. „Бојарин“ је у другим преписима „Бојан“. Реч „гудец“ указује на то да је бојарин/Бојан, по мишљењу писца Задоншчине, свирао „гудок“ – руску средњовековну виолину са три струне.

Игору Бјариковичу и… Владимеру Всеславичу – у другим преписма „Игору Рјуриковичу и… Владимеру Свјатославичу“. По та два последња облика презимена они су и остали познати у историји, али не треба искључити ни могућност да су „варијанте“ Бјарикович (Берикович, можда чак Серберикович?…) и Всеславич управо њихова изворна презимена. То да се Свјатослав заправо звао Всеслав (тј. Свеслав) сасвим је сигурно, јер је Свјатослав хришћанско име, а овај Свјатослав/Всеслав је живео пре увођења хришћанства у Русију. Што се тиче овде изнете претпоставке о презимену „Серберик“, не треба изгубити из вида да је Рјурик/Рурик/Ререк, како је све његово име у староруским текстовима забележено, био „Варјаг“, да је облик „Варјаги“ руски облик имена тог народа, а грчки облик је „Вараги“ (Βαράγγοι), те да су „Варага“ и „Варагић“ – српска презимена.

Јарославу Володимеровичу – сину Владимира Великог, који ће касније бити прозван Јарослав Мудри.

Резањца Софонија (аз же помяну резанца Софония) – град Рјазањ се у староруским текстовима наводи као Резањ, а име Софонија, (које се више не појављује у Задоншчини) наводи на помисао да је управо то писац овог дела који је сам себе споменуо и овековечио, или да је Софоније био писац основног дела Задоншчине, а овде га само спомиње (непознати) писац увода.

А од битке на Калки до Момајевог боја прошло је 170 година. (А от Калатьские рати до Момаева побоища 170 лѣт.) – По другим преписима, 160 година. Пошто је битка на Калки била 6732. године, а Куликовска битка 6884. године (1380) чини се да би требало, заправо, да стоји „156 година“, али М. Н. Тихомиров је указао на то да је овде заправо реч о броју година између битке на Калки и године писања Задоншчине – 1384. Међутим, не можемо искључити ни најобичнију грешку Софонија Рјазањца. Име „Момај“ се у свим преписима појављује у два облика, и мада је у историји упамћен као „Мамај“, у овом преводу се, као што је речено, имена преписују према староруском оригиналу.

бубњеви лупају у Серпугову (бубны бьют в Серпугове) – у савр. руском „бубни“ су даире/тамбурин/деф, али пошто је реч о поласку у рат, далеко логичније је да је овде реч о ратничким добошима/бубњевима. „Серпугово“ је Серпухово, место јужно од Москве, данас најпознатији руски центар за нуклеарна истраживања. Занимљива је етимологија овог назива. Од речи „серб“/„серп“ настаје кијевско-руско, данас укр. презиме Серпух (ух=ук=ик=ич=ић=иц), затим великоруско презиме Серпухов и, најзад, назив места Серпухово.

код премудре Софије – код велике саборне цркве Свете Софије каква је по примању хришћанства подигнута прво у Кијеву, затим у Новгороду и у др. рус. градовима.

На Дунаву стоје погани Татари – на Дону. Писац (и овај и многи други) меша Дунав и Дон, или симболично назива Дон Дунавом, потврђујући тиме претпоставку да је један део руског народа (управо онај кога су водили браћа Киј, Шчек и Хорев) отишао на север са Дунава.

За веру хришћанску – До овог места је реч „хришћанску“ употребљавана у облику „християньскую“ а овде и даље у облику „крестьяньскую“ што према савременом руском језику значи „сеоску, сељачку“. Пошто до таквог мешања у староруским текстовима долази често, можемо претпоставити да се реч „крестьянин“ са значењем „сељак“ појавила управо са увођењем хришћанства, док су се раније у руском језику користиле речи х(о)лоп, смерд, ратай (ратар) и пахар (пахор, паор; од рус. „пах“ а срп. „пазух“).

сулице немачке о панцире бусорманске (сулицъ немецких о боеданы бусорманские) – Сулице су кратка копља за бацање, „џилити“, а „боједани“ су или жичане кошуље или панцир од плочица, ев. „рибље крљушти“, што код нас опет изазива недоумицу – одакле дивљим Монголима такви панцири.

на речици Напрјади – река Непрјадва (дуж. 67 км), у данашњој Тулској области.

већ шкрипе таљиге – ова реч, толико „небелетристична“ у српском језику, и у савременом и у старом руском гласи готово исто: телеги (у изг. тељеги).

Борис и Глеб… – се, очигледно, овде спомињу само симболично, тј. они се за своје сроднике моле из раја.

шлемови су нам черкаски (…) кинџали фрјаски, мачеви булатни. – Черкаски шлемови зато што су израђени у граду Черкаси на Дњепру; у великом броју тумачења имена „Черкаси“ одскора се појавило и „илирско-трачко“, од илир. речи „чрха/черка“ – црна река и трачке речи „кас“ – чисто, прозирно; кинџали фрјаски (фрјашки) овде значи латински или уопште узев европски тј. католички; у рус. изворима Фрјази су: 1. Италијани, 2. Французи, али реч потиче од назива древне државе Фригије на Мраморном мору, одатле касније разни народи Фризи, Фрузи, Фрјази; одатле и назив Фрушке горе; мачеви су булатни тј. челични – булат је стари руски и српски назив за челик, реч је, како изгледа, азијског порекла (још је Аристотел писао о производњи булата у Индији) и, осим „челик“, значи још и сабља, мач, кама; од речи „булат“ је настало и руско, грузијско, црногорско итд. мушко име. Словенска реч за челик је „стал/стаљ“ (од „талити“), а сама реч „челик“ се сматра турском, али се и овде може претпоставити слов. порекло – од речи „чело“ (чело је посебно тврд део тела, булат/стаљ је посебно тврд метал).

И кликнуше Дивови у Руској земљи – Див – у Слову и Задоншчини наводно поетска представа, пророчанска птица, али се реч див/диво у Задоншчини често појављује као симбол нечег злог, негативног.

слава је полетела ка Гвозденој капији, и Караначи, к Риму и Кафи морем и ка Торнову – Гвоздена капија (старорус. Жѣлезные врата, рус. Железные ворота, румунски Porţile de Fier) – део Ђердапске клисуре, за писца Задоншчине Ђердапска клисура уопште узев; „Каранача“ се спомиње само у овом препису (где је такође, очигледно грешком написано „и к Которнову“ уместо, као у другим преписима „ко Торнову“); Кафа – назив, у време турске моћи, старогрчког града-колоније Теодосија на Криму, данас Феодосија; Торнов – румунски град Тирнов, тада још слободан, али ће га освојити Турци 1393. године, тј. недуго након Куликовске битке и Косовског боја; спомињање Торнова потврђује да је Задоншчина написана највероватније заиста 6888. године по Византијској ери од стварања света, односно 1384. по хришћанској ери.

Не ричу турови – тур – врста евроазијског бика, грч. Таурос/таврос (ταῦρος): одатле старогрчко име Крима – Таурида/Таврида, одатле име Туркменистана (земља/станиште човека и бика), одатле име скандинавског бога Тора итд. И неки руски кнежеви су имали надимак „Тур“ (најпознатији је Буј-Тур Всеволод), а у даљем тексту се речју „тур“ симболично назива читав руски народ.

Монаха Пересвета (…) доведоше на суђено место. – Монасима је било забрањено учешће у борби, али је тада највећи руски светитељ, Сергиј Радоњешки, доделио двојицу својих монаха, Пересвета и Ослаба, кнезу Дмитрију Донском, на тај начин освештавајући ову велику битку и руску победу. Сама битка је почела управо двобојем Пересвета и Татарина Челубеја (или Телебеја), у којој је Пересвет победио (о свему овоме се говори у руским летописима, али не и у самом Житију Сергија Радоњешког нити у Затонштини). После неколико сати битке, Татаромонголи су, будући бројчано надмоћнији, претили да савладају руску војску; тек тада се у битку укључио, са скривеном резервом, Владимир Андрејевич и нагнао у бекство непријатељску војску, па и самог Мамаја, који је издалека пратио ток битке.

Москво, брза реко – Москва је име реке на којој ће бити подигнуто насеље, од 1147. године познато под истим именом – Москва. Назив реке долази од речи „мошка“ – мушице, комарци; одатле и итал. реч moscherino – мушица, шпан. mosquito – комарац итд.

децо бојарска – бојарска деца или, тачније „бојарски син“ у каснијим временима је постала титула и припадност сталежу, али у време Куликовске битке вероватно је реч о управо бојарима старим око 40 и њиховим синовима старим око 20 година.

бусормани – на другим местима бусурмани, басурмани; подразумевају се иноверци, муслимани, непријатељи уопште узев.

лукоморје – обала Црног мора.

Већ наше весеље пониче. – Према овом препису, ову реченицу писац је очигледно написао са становишта Татара, али без икаквог прелаза – једно од места на којима је приметна његова мања списатељска надареност него она код, на пример, писца Речи о Игоровом походу.

Цар Батиј је (..) освојио је сву Руску земљу од истока па до запада. – Ово није сасвим тачно. Западне руске земље су се након пада Кијева 1240. одбраниле од кана Батија (такође: Бати, Бату, Батуј; постоји претпоставка да ово име заправо значи баћко, батјушка, назив козачких вођа) па су тада, оставши слободне тј. „беле“, и добиле назив Бела Рус, касније једна реч, Беларус, Белорусија.

Ти си као мило дете у матере своје. – Према овом и другим преписима, писац опет, без икаквог прелаза, престаје да се обраћа једном лицу, Мамају, и у овој реченици као да се обраћа читавој руској земљи.

30 посадника новгородских – кнежеви намесници, у неком граду одн. месту.

И ти си дошао у Руску земљу, царе Мамају, са великом силом, са девет орди – Руска реч „орда“ се на срп. преводи или као „ордија“ или, чешће, „хорда“, што наводи на помисао о дивљој, неуредној маси. Заправо је супротно: „орда“ долази од лат. orde, оrdo што значи „ред“ (обично витешки ред), и из саме латинске речи јасно је њено словенско, а управо српско порекло (можемо претпоставити да потиче из италске земље Sabinia и народа Sabini, очигледно Србини, а што је, опет, на српском измењено у „Сабињани“). Дакле, Мамај је у руску земљу дошао са девет татаромонголских „редова“. На рус. „орда“ значи пре свега „племе“; на латинском, осим „ред“, још и одред, војна јединица, тако да пишчеву тврдњу можемо схватити на два начина: дошао је са 9 племена, или са девет великих војних одреда (што, у крајњој линији, може бити једно те исто).

А посечено је од безбожнога Мамаја двеста педесет и три хиљаде. (А посечено от бѣзбожнаго Мамая полтретья ста тысещь и три тысечи.) – Иза ове реченице у једном од два преписа Историјског музеја стоји да је „татаръ пало безчислено многое множество“. Према поузданијим руским изворима, у бици на Куликову пољу учествовало је око сто педесет хиљада Руса и нешто већи број Татаромонгола. Укупни губици процењују се огромним бројем од двеста хиљада људи што је, ипак, знатно мање од броја само убијених Татаромонгола који нуде староруски летописи – 1,5 милион.

 

Стил Задоншчине (Задонщина) је приметно слабији и неуједначенији од стила којим је писана Реч о Игоровом походу, тако да је и то, између осталог, навело неке истраживаче (нпр. A. Mazon. La Zadonscina: Rehabilitation d’une oeuvre. – Revue des etudes slaves. 1938) да посумњају у редослед настанка Речи и Задоншчине, претпоставивши да је Задоншчина написана пре Речи и да је, чак, Реч о Игоровом походу само плагијат из ХVIII века, начињен по узору на Задоншчину. Овакве претпоставке су темељно оповргнуте, између осталог у раду стручњака за староруску књижевност В. П. Адрианове-Перетц Задоншчина, Покушај реконструкције ауторског текста. Важан показатељ који говори о редоследу настанка ова два дела је чињеница да се писац Задоншчине, пишући ово дело после 1380. године, често позива на бога и његову пречисту мајку, док писац Речи о Иговором походу хришћанског бога, Исуса, девицу Марију итд. нигде не спомиње, иако је своје дело писао 1187. године, два века након формалног увођења хришћанства у Кијевску Русију. Наиме, то примање хришћанске вере било је заиста само формално и ограничено на (сигурно не све) Кијевљане, а вера у претхришћанске богове се у неким руским крајевима задржала још вековима.

 

Превод је начињен са оригинала према Препису Ундољског уз увид у друге преписе и општи превод на савремени руски језик; тамо где се појављују разлике превод на српски је вршен према Ундољском. Превод је у највећој могућој мери дослован и на много места је више налик староруском оригиналу него преводу на савр. руски језик.

 

Превод са руског и белешка Андреј Лаврик