Драгица Стојановић
КАО ЈЕСЕЊИН
СВЕТИ НАУМ
И баш се сетих
Лептира слетелог на руб наслона столице
Лептира са руба чаше од вина
Док смо седели испред манастира
Погледа сагнутог до испод стола
Стопала порезаног оштрим каменом
Донесеним са језера
Бола који је надвисио гору
Кад рекао си
Рањена иди прва
А први си закорачио ти
ВИДЕЛА САМ
Море са обалом океана
Као у црно-белом филму
Где из куће од стакла
Излазе трчећи Она и Он
Подврнутих ногавица.
Сунцобране-сламне шешире
На пољима памука
Лежаљке од танког дрвета
Беле коре.
Тела затегнута попут весла
Са бродице
И вокале
Романских језика
Са напуклих усана
Попут грожђице.
Кап маслиновог уља
Што клизи
Од пупка до
Препона купачице
Галебове никад
Ближе трепавицама
Њихов напор
За малени плен
Налик плесу
Балетана у потпалубљу.
Беле куће
Са плавим прозорима
Читав град
Са плаво-белим заставама
И шпиље
Са монасима у брду
Сам ме је Бог водио
Са повезом преко очију
Уским приморским улицама
По топлом камену босу
Да ме почасти мирисима
Јода и олеандера
И младог зноја
Видела сам
И мрзовољног продавца
Рибе златне крљушти
Како нетремице гледа
У нестварно чисту воду.
Скиатос, јула 2014.
КАО ЈЕСЕЊИН
Побацала сам сву одећу
Онога дана
Када си отишао
Сад ходам
У плавом чаршаву
Под којим смо лежали
Поцепаним на местима
Које је додиривало
Твоје тело
Неко каткад
Препозна бившу мене
У овој сада
Гомилу костију
Која хода
Без кључне кости
Без ребра
Неко у даљини
Са врха Беласице
Гледајући на потопљено
Охридско језеро
Каже:
Имаш лепо око
Плаво дубоко
Где види то око
Издужену линију зенице
Потопљен чамац
Где види то око
Када је оно отишло
За твојим кораком
Откотрљало се
За твојом лакованом ципелом
Крмељиво око керуше
Не носим више
Седефну наушницу
Сребрну шналу
Плаву кику
Одсекла сам
Одсекла све што је лепо
Дугу трепавицу
Остало је само
Црно теме
Црно теме
На црној глави
И тек израсло
‒ Нове косе паперје
Ја намерно идем
Разбарушен(а)
Као Јесењин
У страху да се
Икоме допаднем
Још једном…
ЖИВОТ
Након девет година
Изнова читам књигу
Омиљене песникиње Р.Л.
IN VIVO
И међу њеним страницама
Ненадано налазим
Велику конфету
Са врха новогодишње јелке
Исписану флуоресцентним фломастером
Ко је слова боје месечине
Спустио међу злато поезије
Само је поезија живот
Све друго игра бројева
Случајност судбина
Кад од године издавања књиге
Одузмем годину рођења кћери
Добијам број девет
О да сећам се
Фломастер сам јој купила
У једној шетњи пред Нову годину
Када нисам знала куда ћу
Иако су преда мном била нова обећања
Иако ми је корак био хитрији него сада
И све светлуцало као
СРЕТНА НОВА ГОДИНА СРЕТНО НОВО ЛЕТО!
Кћер је имала 9 година
Рука јој је била мала
А прсти заобљени попут нара
Написали су:
Не плашиш се ти ничега
Само смрти
ДОВОЉНО ЈЕ САМО ДА СЕ СЕТИМ…
Довољно је
Да добијем осунчану разгледницу
Са оштећеном маркицом
Са које се не може видети жиг места
У време када сви добијају имејл адресу
Чујем куцањ поштара
Отворим врата опрезно
Као да на врата слеће пахуља
Или да испратим лет галеба
Учећи од слабих
Како се бори за плен
Признам себи како сам све ове године лутања
Описивала језеро као товаре сребрних чамаца
Не то су били товари бисера
Који су кренули пут хладних таласа
Али то су биле моје заблуде
Ах! То су били моји лепи заноси
Пошли су товари бисера
Као што си ти пошао онога јутра
Када су гладни пси са пристаништа
Пошли на мене И кад сам залуд викала:
Немам шта да дам
Постала сам кост
Која гризе и глође саму себе
Смањујем се свакога дана
За годину остарим три
Довољно је само тога да се сетим…
Ах лепе моје заблуде у самоћи
Усхићења кад бејах весло од младог дрвета
Које пена носи
Моја чежња беше ниска лажних бисера
Што добро је пристајала уз врат
Издужен као црна маслина
Сад сам опет на обали
Колико сам часа часила
На тренд а додирнем пастрмку
А да ми се не измигољи из руку
Да ми тело обузме грч од жеље
Медуза да ми загрли стопала
Никада више да не одем
Никада више ти…
Довољно је само да се сетим…
Како се некада преливало сребро
Или тешки бисери свеједно
Када си уз мене нежно прислањао ребро
Ветар уз једро
Товари и товари чамаца
Потопили су се онога трена
Када је у око слетела пчела!
Какав удес!
Вода је брисала обрис обрва
Линију носа младеж на усни-острво
Саму усну лепљивог грозда
Пуног шећера
На крају си постао равна површина
Гледана са облака
Жаока која још није изашла из ока
Има томе доста времена
Тело су ти ваљда већ појеле рибе
То тело…
Сад је језеро густо тамно мастило
Које је преко ноћи
Невидљива рука просула
Маше ли ми она издалека
Или би опет на твоју обалу
Довољно је само да се сетим…
Па да ми крене суза са руба ока
ЗА КРАЈ
У задње време у непрегледној лепоти пишем
Раскошној лепоти мира и самоће плашим се
Песме које тако настају најопасније су
Расплачу саме себе…