Данијела Репман
НЕПРОПУСТЉИВОСТ. МЕМБРАНОИД

* * *

Када би говорила о Адријану некој својој пријатељици, његова мајка би увек понављала исту причу утањеним гласом и благо подигнутих обрва, испочетка непотребно наглашавајући речи и правећи превелике паузе:

„Адријан за двадесет четири године стажа ни-ка-да није изостао са посла и ни-је-дном није закаснио. Устаје довољно рано да би предупредио и непредвидљиве ситуације. Веома је посвећен неупадљивим детаљима. Укрштене речи у новинама решава до краја. До краја! Увек се чешља истим редоследом: прво одназад, са леве стране, са десне стране, а потом намешта раздељак.

Веома је уредан. Ако примети неку мрву на поду, сагне се да је подигне. Строго води рачуна о распореду књига на полицама. Дневне новине одлаже у регистраторе хронолошким редоследом. Исеца купоне за наградну игру о енигматици и шаље их поштом крајем месеца. Једном је тако освојио вредан речник. Слуша само класичну музику и никада не гледа те-ве. Веома је посвећен ономе што ради. Воли да везе гоблене са мртвом природом и пејзажима. Зна напамет шифру боје сваког конца за вез. У пролеће игра шах у градском парку. Не једе масно и слано, а после оброка обавезно користи чачкалицу. Не пије алкохол. Не пуши. Подиже даску на ве-це шољи. Зна да нема слуха, па само у периодима ниске самокритичности свира виолину. Иако је рођени циник, верује у фитотерапију и револуцију. Нарочиту пажњу посвећује свом изгледу. Ципеле су му увек чисте до перфекције и угланцане. Има десет одела која редовно носи на хемијско чишћење. Боју и текстуру кравате брижљиво уклапа са бојом кошуље. Турпија нокте на рукама. Мој Адријан никада није радио физичке послове. У покретима његових нежних дланова могу се истовремено препознати кретње крупијеа, пијанисте и професионалног играча билијара, иако он није ништа од тога.“

* * *

Од када му је умрла мајка, Адријан већ неколико пута сања исти сан.

У том сну, он гледа велику лубеницу са тамнозеленом кором која стоји на столу. Глатку. Неприродно хладне површине. Потом гледа призор на поду. Жели да се сагне и стави длан на њено тело. Она лежи у сивој хаљини покрај његових босих стопала. Али, он остаје да стоји. Не сагиње се. Само зури ћутке и удише слаткаст мирис воденкасто-брашњавог сока, који са ивице стола капље на његова стопала и под. И осећа пријатност коју производи додир тих капљица на кожи. И непријатност.

Простор око њега у сну изгледа као пре двадесет година. Непријатна је густина ваздуха испуњеног влажном паром која куља испод неуротичног зеленог поклопца на руже… околне пожутеле зидне плочице су замагљене и са њих се покаткад слије уска трака кондензоване течности… површина стола у кухињи исечена је ножем због немарног коришћења… испред тучане пећи, плитке нагореле рупе сивог линолеума испуњене су мирноћом залутале прашине… рекламна налепница девојчице са сладоледом залепљена је на врата фрижидера, са којег виси одлепљења дихтунг-гума… на уском фиокичару трећа фиока нема ручкицу… Једино је у вази уместо букета увелог цвећа неколико једрих струкова жутих љиљана.

Седа за сто. Ивицом длана гура ствари испред себе и нехотице наслања лакат десне руке на нешто оштро, можда на заостали кристалчић шећера. Једна мува зуји ударајући у неправилним размацима о мутно стакло прозора кроз које пробија подивљала сунчева светлост. Неко у даљини турира мотор. Али, он ослушкује звук који чује у глави. Звук који највише сличи ономе када се врх ножа снажно забоде у кору зреле лубенице и она почне да пуца. Звук цепања. Одвајања. Звук који се простире до дубине стомака, ту се смешта и наставља да се понавља. Као штуцање. Једном, двапут, трипут…

Поново посматра њено тело на поду. Гледа улегнуће испод левог образа. Лук обрве. Благо савијени палац на десној руци. Мрежасту текстуру коже. Све те стишане линије. И контрасте и затегнутости, и неумерено супротстављену мекоћу осталих титраја у простору. И јасно осећа телесност пријатне хладноће која кружи изнад непомичног тела. Јер хладноћа је та која даје нарочитост свакој смрти. Она је та која на крају упије околне звукове и изнуди утрнулост свега присутног.

Адријан се буди у тренутку када му је тело потпуно приљубљено уза зид. Дуго након буђења покушава да се одупре набацаним, пробуђеним призорима из прошлости које би најрадије да заборави: чинија супе током недељног ручка, тањири, ударање есцајга о порцелан (увек тај звук и зашто тај звук), шум повлачења воде, помешани мирис талога кафе, остатака хране и празних конзерви пива, мрешкање неживих обличја у масној води судопера, облост сапунице… још сапунице… размазивање штампарске боје са дневних новина и кроћење њене густине међу прстима, голотиња и клизање додира по кожи мокрој од зноја, мноштво додира, топлота, баршунасто подрхтавање у грудима, у стомаку, још топлоте и још подрхтавања… неколико коцкица леда у чаши вотке … неодољива љутина дуванског дима… све то и ништа од тога…

Адријан би волео да схвати зашто га опседа тај сан.

* * *

Адријан за себе мисли да је мембраноид. Тај термин је сам измислио да би што боље објаснио своју позицију. Он зна да неки људи немају границе. Али, он их има. Он тачно зна колико далеко може да иде. Зна да процени ширину и дубину својих корака. Без грешке уме да одреди линије до којих може да измили. Да се распростре. Он је човек у телу обле капљице сталожености. Али капљице која има своју мембрану. Он зна јасну поделу између овога унутра и онога споља… раслојен је на видљиво и невидљиво… на делове изложене погледима и оне скривене.

Зато може сасвим опуштено да стоји го поред балконских врата на трећем спрату и споро прелази длановима преко свог облог маљавог стомака са широким, дубоко урезаним пупком. Може да у потпуној тишини посматра мали јајолики крајолик са тополама у даљини и врхове грана немарно стопљене са испраним зимским сивилом. Може гласно да мљацка док једе, да не подиже даску на ве-це шољи, да пуши, да пуши и још да пуши… може да у потпуној атрофираности свог млитавог дебелог тела гледа са фотеље у дневној соби како се по паркету, којем је већ утрнуо сјај, котрљају велике кугле кућне прашине на хладној децембарској промаји.

* * *

Адријан је коначно у петак променио плочицу са именом на вратима стана. Сада на њима стоји црна правоугаона плочица са златним угравираним италик словима његовог имена и презимена. Зна да је прилично ружна и китњаста, али ипак му се чини да постоји нешто допадљиво у очигледном претеривању и наглашавању непотребних детаља, нека необјашњива врста еротичне естетике. Уз то, ова плочица је довољно велика да прекрије светли печат остао од оне старе, која је била са девојачким презименом његове покојне мајке.

Када би то могао да некоме исприча, Адријан би рекао да се тренутно осећа као да се поново родио или да је управо продисао. Сигурно, употребио би мноштво осредњих ренесансних фраза, јер познато је да у болним ситуацијама за језик увек најбоље приањају општа места. Места без много храпавости. Без тежине. Са причом о мајци не би ишао у детаље. Не би се превише упуштао у објашњавања. Не би ништа бистрио. Откривао. Користио светлуцаву реторичку козметику… Ништа од тога. Не жели да изнова анализира њихов однос, да разматра растегљивости и патологије емотивних стања. Већ је закључио да ту не постоји аналогија са класичним психолошким обрасцима. Свакако, чињеница је да постоји мноштво неспоразума у модерној психологији. Мноштво хибридних комбинација насталих из лоших тумачења… половичних и непотребних рационализација… Све он то одлично зна!

* * *

У фиокама нема више мајчиних перика са нафталинским куглицама, нема штофаних костима у ормарима, њеног доњег веша обрубљеног ситним чипкастим узорком, кесица са излапелом лавандом, ликера у бифеу, чоколадних пралина, столњака са белим везом, саксија са минијатурним кактусима ‒ нема више ничега њеног. Сада је ту само он. Послагао је књиге поред свих столица у стану, однео неколико пепељара у тоалет и картонску кутију у коју недељама баца непрочитане дневне новине. Набавио је мноштво егзотичних зачина и неколико врста кухињских соли и тиме напунио до врха тегле. Ставио је четири флаше вискија у фрижидер. Избацио је из стана здраве намирнице. Купио је пет килограма чварака и таблу меснате сланине. Поскидао је са прозора све завесе, умотао тепихе и стазе у ролне и нагурао их у оставу.

Адријан зна шта ради. Зна како да удовољи себи. Последњих неколико месеци, у потпуној слободи утрнулих зимских послеподнева и изнуђеној голотињи због климактеричног градског грејања, бали сатима по телефонској слушалици на врућим линијама. Слуша Паваротија. Гледа немачке сапунице и каубојске филмове. Пегла кравате. Отвара пасијанс. Запосео је цео стан. Неки проницљивији посматрач би сигурно уочио како је његово тело попут пихтијасте масе желатина попунило цео простор. Овако предат својој потпуној расплинутости, проводи сваку суботу и недељу.

* * *

Након недеље увек дође понедељак. Као данас. Неминовни понедељак. Заживе опет исти ритуали. Морају да постоје ритуали. Неки оквир. Редовност. Предвидљивост. Адријан брижно брије браду која је подоста порасла од петка, дуго се тушира и спира са себе киселкасте мирисе устајалих телесних течности и алкохола, пажљиво турпија нокте на рукама и узима шесто од десет одела која су прошлог понедељка стигла са хемијског чишћења. Са лакоћом уклапа кравату и боју кошуље. Пре поласка на посао затвара све прозоре и два пута закључава врата стана.

До посла иде лаганим ходом. Двадесетак минута дугом улицом која обилази центар града и још пар минута кроз градски парк. Децембарско је јутро. Улази у двориште психијатријске болнице. На једној клупи испод голуждраве крошње платана, у танкој спаваћици, босих ногу, седи болесница Марија. Љубичасти подочњаци јој пузе према ивицама усана, а тамне брадавице великих спуштених груди провиде се кроз лагану тканину. Она га понедељком увек чека на истој клупи.

‒ Најмилији мој, овде сам већ сатима ‒ каже Адријану, баца се на тло и грли му ноге.

Пре него што Адријан успе да је одвоји од себе, чује иза леђа глас болничког техничара:

‒ Извините, баш сам пазио на њу. Није ми јасно како је опет успела да побегне!

Адријан само клима главом. Гледа испред себе Марију која подиже спаваћицу преко главе. Посматра њену голу смежурану задњицу на којој се око ситних убода од ињекција разливају љубичасте и зеленкасте мрље. Остала кожа на њеном телу потпуно је бела. Баш такву је имала његова мајка. Чак има и сличан набор на унутрашњости леве бутине. Могао би да замисли да је то она, да су то њене бутине и отекли глежњеви. Могао би да се присети звука њеног дисања и начина на који му се обраћала. Не боје гласа, већ само ритма слогова којим изговара речи. Ритма којим се реченице наслањају једна на другу. Начина на који се подупиру. Могао би да се поново присети густине која му запоседа стомак. Да осети како се зноји испод пазуха и како му неконтролисано дрхте руке.

Адријан се смешка и поново клима главом. Док посматра како из напукле коже Маријине пете остају трагови крви по избледелом асфалту, схвата да му је дисање плитко и да не може да удахне довољно ваздуха… да му се низ образе сливају сузе, и да ипак, иако се посвећено трудио, не може тачно да одреди линије до којих може да измили, границе до којих може да се распростре… схвата да он није мембраноид. Његова мембрана је неотпорна и пропустљива… А онај човек који у његовом сну седи за столом није он. Он је она она лубеница на столу, која пуца уз гласан звук немилосрдно пресечена глатком оштрицом ножа.