Јованка Вукановић
НОВА ПРОЗА: НИКАД НИЈЕСМО САМИ

Јовица Аћин: Сродници
Лагуна, Београд, 2017.

Историја, географија, културно насљеђе, цивилизација – све су то терени на којима се укрштају честице пост(ој)ања, одакле се црпе мудрост, сазнање, ново искуство… То је модел којег је Аћин мајсторски форматирао још у својим претходним књигама, Ушће океана (2011) и Јеванђеље по магарцу (2013). Његов најновији роман Сродници можемо сматрати наставком сличне козмогоније, с тим што је дати комплекс мотива, овога пута, надограђен са још два: феноменом Фантома, и фиктивним праћењем родословне путање, зачете у далеком шпанском насељу подно Пиринеја.
Наоко неважни, али довољно узурпирајући и упитни детаљи наше свакодневице, упечатљиво су увезани у главни ток приче, увијек изнова повезујући међусобно далеке и различите земаљске тачке, друштвене миљее и текуће људске судбине које, сагледане у глобалним размјерама, само потврђују да је у свијету данас све мање непознатог, различитог и загонетног.
Свој литерарни авантуризам, своју вјечиту и неутаживу истраживачку жеђ Аћин је у најновијој прози метафорички оквирно преусмјерио на одгонетање тзв. породичног стабла и тиме још више усложнио идеју и наративни концепт романа. Своју причу аутор разгранава на начин да: прво, себи додјељује двоструку улогу – и наратора, и главног лика, истовремено; друго, у ликовима синова Сретена и Арсена проналази протутежу сопственом искуству и промишљању како би кроз њихове међусобне „инциденце“ посредно, уз лагане ироничне просјеве сопствених естетичких мјерила, изнио генерацијске граничнике између (ауторове) старости и њихове још ничим угрожене полетне младости; треће, ту је феномен Фантома којим се аутор књишки поиграва кроз метафоричка разгртања (углавном естетичке провенијенције) одређених литерарних имена и њиховог опуса; Ханс Рајтер, као фантом Бена фон Арчимболдија, а овај, опет, извјесна инкарнација Српског професора. И, на крају, све то постаје генерална представка Фантома Б.
Тај својеврсни „естетички“ мизансцен чини наративну структуру романа итекако слојевитом, чији се финални ефекат исказује као магијски доживљај свијета. Аћин, заправо, каже да ништа није толико стварно да не би било и магично, и ништа толико астрално и незамисливо а да, у некој тачки и у неком тренутку, не постаје дио нашег итекако опипљивог психо-неуролошког склопа. Суштина човјекове драме и јесте садржана у вјечитом питању – како постићи баланс, или бар неки подношљиви суоднос између пролазне и порозне човјекове егзистенције и његове духовне дубине. Стога се та непресушна потреба за хармонијом свијета, као оптималном хармонијом живота, и није могла манифестовати само кроз његове реалне обрисе, него и кроз елементе фантастике и фикције.
Отуда је и разумљиво што Аћинова опсесивна загледаност у дубине човјековог бића увијек доноси изненађења, било да се ради о појединцу, или различитим социолошким миљеима и историјским пунктовима. Људи и крајеви, са свим могућим овоземаљским појавностима, са којима се сусреће главни лик (аутор) на свом путешествију, само су одсјај његових већ раније доживљених (или измаштаних, књижевних) свјетова и наталоженог литерарног искуства, било да га је сам доживио, или препознао у другима. И, уз то, као по правилу, реплицирајући на рачун њихове аутентичности или, пак, позајмљене сличности. Јер, по Аћину, свијет може да се доживљава на хиљаду начина, само што, кроз стваралачку, поетску визију, његова галаксија, као погодна платформа за различите визионарске продоре, постаје још трансценденталнија. Свако зарањање у његову егзистенцијалну срж – значи димензију више. Отуда нас аутор, у својеврсној симулацији путописних лавирината, оставља запитане: да ли то заиста прича он, или у његову поетску игру случајно увучени читалац; или пролазник, као тренутни свједок који је, као изненадни лик улетио у Аћинов књишки концепт; а можда и често прозивани Фантом Б или, на примјер, колекционар Хавијер Е. Муњос, као лик из фантомског контекста, или књижевне лектире.
По Аћину, феномен путовања представља парадигму здруживања живота и писања. А како се живот, ма колико био оскудан и кратковјечан, по правилу, подједнако прелама кроз мозаичну структуру нашег голог биолошког дамара и оног спољашњег, многозначног и бесконачног, јасно је да сваки пишчев покушај да утврди „тачно стање ствари” није ништа друго до, како и сам каже на једном мјесту, „мистика бесконачности у играма у којима нема коначне победе нити коначног пораза” (83). Зато и не чуди да се у сусрету или, боље рећи, у судару индивидуалног, унутрашњег, и колективног, спољашњег искуства свијета рађају нове, имагинативне честице; или проструји давно заборављена осјећајност, или оживе сјећања на стварни или дописани детаљ из наших живота. Дакле, никада нијесмо сами. Онај Други, било у виду фантомског крокија, било на фону стварне или фиктивне вокације, постаје дио наше личности, као додатна скрама неке „нове осјећајности”. Тај perpetuum mobile свега постојећег и непостојећег трајаће као космичка датост, не само за нашег времена, већ и оног послије нас.
Аћинова прича у Сродницима, као и у претходна два романа, почива на сложеним метафоричким спрегама које јој отварају пут дубоке контемплације. Отуда аутор структуру људских живота сагледава као „истовремено дело усправљања и падања. Све што је пало некако чува место које је заузимало док је било усправно”, каже Аћин (145). Сходно томе, путовање доживљавамо као могућност да се пронађу и, на свој начин, оживе крхотине претходног нестајања. Међутим, путовање се, као такво, и не може планирати, а ни одређивати му циљ, јер бесконачност проналажења превазилази границе сваког циља. Тако се многа свједочења која се одвијају у континуитету преламају кроз низ артефаката: историјске тачке на обалама Шпаније и у планинским Пиринејима; неке литерарне дестинације Кафкине филозофије, затим Пруста, Песое, Паскала, Ђ. Бруна…; ратна апокалипса деведестих на нашим просторима; супремација бизнис свијета (кроз слику симболичке продаје Асина, сеоског мјесташца у Пиринејима) и слични инсерти актуелне нам свакодневице.
Пред визионарском снагом интерпретације, каква је Аћинова, сваки циљ је, ма колико год био прецизно испланиран, већ унапријед осуђен на узмицање. Јер, све оно што се оствари, кад-тад, прећи ће у зону рушевности. И поред тога, човјек ће, константно тежећи широј спознаји од тренутне коју посједује, увијек изнова градити степенице и плафоне истовремено. Слиједећи своју мисао у том правцу, Аћин ће пажњу читалаца скренути на још један кључни феномен сопственог литерарног трагања – истину. Кроз рефлекс овог феномена транспонована је, у ствари, сва тежина романа – динамичност и контемплативност ауторове приче, њена фикционална и историјска сегментација, филозофски спектрум, иначе присутан као идеја водиља готово у свакој Аћиновој књизи. Без обзира што у неким дијеловима романа није била довољно транспарентна, симболика путовања представља, у принципу, сажетак нових слика, виђења и сазнања, осмишљавајући на тај начин човјеково трагање за непознатим. Отуда, свако путовање омогућава комплетирање слике о нама самима, по могућности што истинитије.
Али, мисија Аћинове стваралачке имагинације не би била толико ефикасна ни динамична да је, у овом случају, паралелно не драматизује додатним питањем – шта ће нам истина о нама? „Са истином о себи“, каже Аћин, „не бих могао себе да поднесем…У мени се сударају различити токови. Хоћу да знам и нећу да знам (21)”. Релативизујућа нота је очигледна у овој, као и у претходним Аћиновим књигама, а која у већој мјери обдржава ону добро познату наративну заводљивост, присутну готово на свакој страници романа. Међутим, ни у таквој рашомонијади идејних и естетичких упоришта Аћин ништа не препушта случају.
Транскрипт сижеа и мотива аутор увезује у прецизни поетички систем: његова прича не трпи увод, сва је сконцентрисана на срж проблема, а сама разрада започиње наизглед неважним детаљима, било кроз портретизацију ликова или ситуирање простора и времена – неким несувислим гестом, бљеском изненадне идеје, или осјећањем малодушности, ускраћености… Готово сваки наредни пасус доноси другачију скалу расположења и ставова – монолошких сабирања, психолошких тестирања – од плача, смијеха, преко наде, до разочарења, изопштености и сваке друге упитности. Писац се поиграва интуицијом, домишљањем, па многе назнаке евентуалних рјешења дате ситуације још и не стигну до читаочеве свијести – а аутор, у међувремену, већ на сљедећој страници пројектује нека другачија виђења којим би размрсио новонасталу енигму у коју су се сплеле судбине његових књижевних јунака.
Све наведено сугерише читаоцу да Аћинова визија свијета, у принципу, функционише по систему умножених огледала, на основу којег је његово романескно штиво својом филозофијом, структуром, језиком и идејом остварило аутентичан естетски домет.