Ивана Голијанин
БОГАТСТВО ЖИВОГ ДУХА И ЈЕЗИКА

Џевад Карахасан: Недоумице
КДБХ „Препород“, Загреб, 2017.

Књижевност вам не може помоћи да уловите зеца, да пребаците
тону ћумура с једног мјеста на друго или да
бомбардирате Багдад. Не уклања књижевност бол из руке,
али подсјећа колико је лијепо, добро и важно имати руку способну
да осјећа бол, јер је бол неотуђива особина живота.
И тако даље, и тако даље.
(Џевад Карахасан, Недоумице)

Џевад Карахасан, несумњиво писац који својим опусом већ данас спада у ред најзначајнијих јужнословенских, али и европских савремних књижевника, прошле године је објавио књигу која носи назив Недоумице и она подразумијева скуп есеја, (раз)говора и биљешки што их је аутор, уназад неколико деценија, објављивао у својим књигама и различитим часописима. Веома је значајно истаћи како је ријеч о збирци која је на једном мјесту успјела окупити текстове који својим тематским тежиштем можда и понајбоље описују поетику Карахасановог књижевног стваралаштва. Премда је примарно по вокацији драмски писац, у овој збирци се највише пажње посветило његовој есејистици и разговорима о романескној прози.
Збирка је подијељена у четири цјелине (Пред самим собом, Пред својим добом, Разговори и говори и Биљешке по сјећању) у којима се аутор осврће на епоху у којој живи и ствара, на свој и туђи књижевни рад, као и на улогу књижевности уопште. Одабир текстова што су се нашли у збирци указује на то како је Карахасан врло опрезно водио рачуна да се у једној књизи нађу радови који ће читаоцу представити и приближити његову поетику, мисли и осјећања једнако колико ће га упутити (и објаснити?) на слику садашњости коју живи. У овој новој-старој књизи се може препознати ауторска интенција ка томе да структура збирке, иако није једносмјерно жанровски одредива, одражава јединствено искуство живота и литературе.
Пред самим собом је цјелина која у свијест читаоца дозива и обликује идеју живота испуњену супротностима, несугласјима духа и разума у сталној борби за смисао. Тражећи и испитујући људску егзистенцију, кроз дубине својег бића, Џевад Карахасан пише о меланхолији. Овом темом се аутор бавио кроз своје цјелокупно књижевно стваралаштво, једну збирку есеја, давно објављену је насловио Дневник меланколије, те се и у Недоумицама види присуство ове снажне и за Карахасана значајне теме. Усуђујем се рећи како је збирка у цјелини посвећена и упућена том осјећају, болести и стању свијета – чак и ако се то, од почетка до краја, не наводи експлицитно у свим текстовима. Есеј Боравак у огледалу аутор започиње причом о роману Зимскo љетовање Владана Деснице и о дијелом који посвећује свом пријатељу Драгану Т. који живи у Ванкуверу. Инстанца која повезује Десничине ликове, Драгана Т. и човјекa уопште је – меланхолија, болест и стање ума.
„Она одређује човјеков однос према себи, колико и његов однос према другим људима, према стварима и појавама око њега, према присутноме и одсутноме. (…) При том је за меланколично стање карактеристично, без обзира на тип меланколије и њезине узроке (мањак или вишак црне жучи, повишена или снижена температура тога тјелесног сока), то да је меланколичан човјек одвојен од свијета а његов доживљај свијета, па чак и себе самога, лишен непосредности.“
Карахасан не пише о меланхолији тек посредно и уз неколицину насумичних података; напротив, он прави „историју болести“ забиљежену у спису Проблем XXX,1 из четвртог вијека, дјелу о тајној филозофији Хајнриха Корнелијуса Агрипе те, између осталог, у књизи Анатомија меланхолије Роберта Бартона. Да није у питању само и искључиво ауторски осврт на историју, Карахасан потврђује посљедњим дијелом овога есеја у којем види меланхолика, чудовиште без емотивног памћења а интелектуалног гиганта, као представника нашег времена. Аутор посуђује термин „флексибилни човјек“ Ричарда Сенеа, како би макар у језику описао ту особу која нема способност да за нечим чезне јер, једноставно, нема времена за такве подухвате. Простор у којем је могуће сагледати све инстанце које утичу на човјека различитих епоха јесте књижевност. Она омогућује позиционирање човјека у идеју свијета неовисно од времена које му претходи и обликује га. „Књижевност није вријеме којем је напросто додана чујност, као музика, књижевност је покушај да се времену да одређена форма, да се оно обликује у складу са питањем о смислу, да се човјековој присутности у времену дарује облик, а тиме и значење, схватљивост. (…) књижевност је прије свега питање, она пита о начину човјекове присутности у времену и пита о вриједности појединих начина те присутности.“
Тема која обједињује Карахасанове мисли о човјеку, његовој улози у свијету и времену што га детерминише појављује се у облику разматрања о дуалностима, (све)присуству алтернативних свјетова у простору игре бинарних опозиција. Такав приступ конструисању структуре збирке нимало не изненађује с обзиром на то како је Џевад Карахасан писац који је стварао и ствара баштинећи културну и књижевну традицију нашег и њемачког говорног подручја. Стојећи на размеђу култура, пишући о поједницу рефлектирајући уједно и свијет који га окружује, постављајући естетско и етичко на исти тас ваге, Карахасан показује зашто је један од најзначајнијих писаца своје епохе. Есеји из збирке Недоумице показују читаоцу управо малочас наведено али се стиче утисак да је аутор, пишући их, заправо и себи покушавао објаснити властиту поетику и властите протурјечне животне пориве. „Најприје једно признање: ја сам прилично несретна природа, јер не успијевам изићи на крај са својим протурјечјима. Волим, на примјер, просвјетитељтво или рационализам, а исто толико волим романтизам, управо као побуну против диктатуре рационалитета. Данас је за мене стварно добра књижевност она која у себи спаја химор и мудрост, дистанцу и разумијевање, дакле Д.Дидроа и Е. Лесинга, двојицу просвјетитеља које увијек изнова читам.“
Аутор пише и о актуелним терминима теорије књижевности, доказујући како то што је нешто актуелно у одређеном периоду не мора да значи да га је тај исти период по први пут „произвео“. Говорећи на тај начин, пародија се у Карахасановим теоријско-есејистичким текстовима из ове збирке појављује као присутна већ код Петронија и његова Сатирикона, и то не као исмијавање с намјером да се пародирано дјело – негира већ управо супротно; Карахасан у есеју О умјетности умирања пише: „Петроније се несумњиво подругује Сократу, кад га пародира, али тиме истовремено исписује алтернативу учењу које је Сократ формулирао својим животом, говором и дјеловањем. Он рецимо сигурно доводи у питање Сократово увјерење да се врлина може научити, да је срећа прије свега правилан однос духовнога и тјелесног ужитка, а тај однос је правилан само онда кад се тјелесно контролира духовним, као и његово учење да је истинско знање најприје знање о вјечноме“. Тиме, не само да потврђује присутност пародије од „настанка“ литературе већ и објашњава како је „пародирање“ још један принцип којим се описује живот и стварност, било да је присутна као изругивање или као паралелизам и алтернатива.
Пишчева заокупљеност супротностима присутна је у његовој загледности у роман, хибридни жанр који му је омогућио поигравања са свим идејема времена, простора и наратива. Говорећи о томе, у есеју насловљеном Прилог геометрији сјећања аутор пише о праволинијском и митском времену, истичући да се никада са њима није могао помирити нити их се ослободити. Пишући есеје о томе, пропитујући улогу могућег времена у логици драмске структуре, Карахасан пише о роману – форми која му је омогућила (су)постојање два супротстављена времена, спирално и праволинијско. Спирална слика времена, карактеристична за исламску културу, подразумијева вријеме мишљено и у свијести доживљено као непокретне слике вјечности. У том простору гдје су све тачке потенцијално присутне на сваком мјесту могуће је мислити о истовремености удаљених тренутака, истовремено, пишући о вањским, мјерљивим појавама што су свуда и стално близу човјека.
Када пише о темељним дихотомијама између којих меандрира људска свијест и искуство, Крахасан у есеје неријетко дозива писце и људе различитих епоха и на тај начин их спаја у идеји добро познате Гетеове „свјетске књижевности“. Пред својим добом други је дио Недоумица који, настављајући тематске заокупљености присутне у првим, започиње са двадесетак страница о односу Фридриха Хедерлина и Хајнриха Фон Клајста, који је за Карахасана значајан јер јако добро функционише као слика наше епохе. „Читајте Хедерлина и Клајста, непосредно једног за другим, и разумјет ћете гранични период којим је почела наша епоха, сазнат ћете је и разумјети онако како вам једино књижевност може омогућити – као да сте тај период особно доживјели а сада рефлектирате своје доживљаје и абмијент у којем сте их доживјели.“ Како би описао своје животне и литерарне преокупације, Џевад Карахасан пише и истиче везе између Каина и Абела, Петронија и Сократа, Гетеа и Клајста који, један у другом, дозивају постојеће заједништво и антиципирају сљедећа, потенцијална значења.
Емигрирати у живот, говор који је Џевад Карахасан одржао седамнаестог фебруара у Дизелдорфу приликом примања медаље „Хајнрих Хајне“ за књижевни рад нашао је своје мјесто у овој збирци као есеј или, једноставно, као још један у низу текстова што их аутор укључује у књигу крцату дијалектикама, супростављеним поетикама у разним формама мишљења и сазнања. Позицију емигранта, оног који је изложен и рањив, оног који своје људско стање не подразумијева већ га је врло свјестан, Карахасан описује као још једну позицију са које се долази до спознаје свијета и себе, још једну форму сазнања. „Је ли нам заиста било боље у рају или у материци, него у животу у који смо изгнани? Вјеројатно јесте, јер смо тамо били поштеђени знања – нисмо могли знати колико смо и чему све изложени, нисмо знали да смо голи и да нам је сваки дио тијела дарован да би нас могао бољети…“
Поред есеја, ова збирка је изразито вриједно дјело и због разговора који су у њу укључени а који непосредно описују овог писца којег, како то истиче Јасмина Ахметагић, красе духовитост и ноншаланција. Постављајући једно покрај другог писце различитих епоха и мишљења супротстављених филозофија, Карахасан истиче непријатељство данашњег фундаменталистичког, радикално једносмјерног и крајње антиинтелектуалног простора према животу једног скептичног човјека загледаног у судбину више него у случај, неспремног да се помири са сликом свијета коју зову постмодерном. У разговору са Јасмином Ахметагић Карахасан наглашава како се он занима за човјека и његову судбину у свијету које тог човјека постави у епицентар катаклизмичких потреса историје и природе, науке и вјере.
„Мене занима човјек и његов живот. Занима ме судбина, дакле оно што настане кад се на сиротог човјека обруше с једне стране хисторија а с друге стране физикална и остале форме природне нужности. Шта од наших жеља, потреба и снова, шта од нашег знања, хтијења и моћи, шта од наших тијела и наших душа, постане стварност у суочењу са хисторијом и природом пред којима, у којима, све то морамо остварити?“
У овом изразито опширном разговору са Јасмином Ахметагић, говорећи о својим романима Источни диван и Шахријаров прстен, о стању у којем се налази данас наша култура, о маниризму њиме негирајући термин потмодернизам, Џевад Карахасан показује своју огромну ерудицију и спремност да о свим категоријма и императивима људске егзистенције говори поштујући идеју човјека као протурјечног мислећег субјекта. Истичући важност коју су за њега имали Исток и Запад, књижевност Ива Андрића и Боре Станковића, аутор Недоумица пише како је једина могућа форма мишљења за опстанак њега као писца и човјека била – управо та отвореност ка свијету и у свијету.
На крају, са Недоумицама се налазимо пред збирком која пропитује интимно и универзално, прошло и садашње, традицију и идеологију остављајући читаоца уз полифонију дијалога најразличитијих епоха и са њима припадајућих слика свијета.