Година LIX · свеска 7-9 · 2025

 

ЖЕЉКА АВРИЋ (1964, Бања Лука) дипломирала на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише поезију, есеје, приказе и кратке приче. Објављене књиге поезије: Портрет (2001), Звездарница (2004), Маргиналије (2013), Временик (2014), Јесам (2016), Жеђам (2018), Сонетне бројанице (са Ранком Павловићем, 2019), Песма јој је друго име (изабране љубавне песме, 2020), Несан (2021), Сушти (2022), Изван, изнутра (2024), Прича о некадашњем (изабране песме, 2001–2024). Објавила је књигу кратких прича Дан је могао да почне (2024) и књигу есеја, приказа и коментара Ноћни разговори (2024). Песме су јој превођене на више страних језика. Прилоге објављује у књижевној периодици. Један je од уредника Панораме савремених српских песникиња коју је на македонски језик превео Бранко Цветкоски и објавио у часопису Книжевно житие у Скопљу, 2023. Добитница више књижевних награда и друштвених признања.

ИЗУДИН АШЋЕРИЋ (1995, Нови Пазар) завршио је студије географије на Природно-математичком факултету у Kосовској Митровици. Његове песме објављиване су у књижевним часописима и на веб порталима: Акт, Траг, Сент; Kњижевне вертикале, Шраф, Нова ријеч, Ријеч, културни додатак Политике, Ајфелов мост; Стране, Kазаљка, човјек-часопис, Бинку, Либела, KНС, Неказано, Нун. Похађа Радионицу креативног писања Енеса Халиловића и Часове креативног писања код Надије Реброња. Своју прву књигу поезије, Сирово перје, објавио је 2023. године. Предаје у тутинској Гимназији и Основној школи „Алекса Шантић“.

ДАНИЈЕЛА БОГОЈЕВИЋ (1979, Ваљево) дипломирала на Катедри за енглески језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Пише поезију и кратку прозу. Бави се преводилачким радом. До сада објавила три књиге поезије: Покрети у сенци птице (1997), Неустрашива Кирка (2005) и Конфузна стања (2018). Добитница је књижевних награда Раде Томић и Српско перо. Члан је редакције часописа за књижевност, уметност и културу Акт и хаику часописа Цвет шљиве. Песме су јој превођене на енглески, пољски, словеначки, македонски и албански језик. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Ваљеву.

ЛАЗАР БУКУМИРОВИЋ (2001, Чачак), студент српске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду. Пише пеозију и критику. Објавио је књигу Уџбеник свакодневице (Матица српска, 2021).

ЈЕЛЕНА ГАВРИЛОВИЋ (1967, Белa Црквa) дипломирала је теологију на Теолошком факултету у Осијеку. Објављивала је у часописима Градина, Књижевне новине, Књижевне вертикале, Књижевни магазин, Исток, Траг, Свеске, Летопис Матице српске, Београдски круг кредом, и др. Објавила је четири збирке поезије: Призивање кише (2007), Писма пустињске принцезе (2010), Хаљина која иде уз Дунав (2019), Романса за четири музе и контрабас (2022); два романа: Жене под мојим кровом (2016) и Франц К. и ја (2017) и књигу прозе Преслица Џидовке девојке (2024). Песме су јој заступљене у зборнику Панорама савремене српске поезије (2024). Преводи езотеријска и метафизичка класична дела (Зохар – IX томова), Кибалион, Ђулистан, Окултна филозофија Корнелијуса Агрипе, Теозофски речник Хелене Блавацке, и др.) за издавачку кућу Метафизика. Чланица је Српског књижевног друштва. Живи у Београду.

АЛЕКСАНДРА ДИМИТРИЈЕВИЋ (1989, Приштина) дипломирала је 2013, мастерирала 2014. и докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Београду 2024. године. Од фебруара 2014. године до марта 2015. обавила је стручну праксу у Народном музеју у Крагујевцу, а у јуну 2015. положила је кустоски испит у Народном музеју у Београду. Александра се активно бави истраживачким и научним радом, а област њених истраживања је српска средњовековна, византијска, поствизантијска и источнохришћанска уметност средњег века. Учествовала је на неколико научних скупова: међународном научном скупу Ниш и Византија XX: Византија-традиција и савременост (2022) и Ниш и Византија XXI: Дани светог цара Константина и царице Јелене (2023). Радила је на припреми, организацији и отварању великог броја изложби у музејским галеријама широм Србије. Од 2017. године ради као сарадник часописа за књижевност, уметност и културу Кораци.

АЛЕК­САН­ДАР ЂУ­РИЋ (1985, По­жа­рев­aц), докторанд у области компаративне књижевности. До сада је објавио збирке песама Вера (2020) и Смрт пса, крлетка и мајмунске коже (2024), збрку прича У шине (2021) и роман Трансилванијски Алфа Бет (2022). Добитник је више књижевних награда. Поред ком­па­ра­тив­не књи­жев­но­сти, бави се и сли­кар­ством и ­образовно-вас­пит­ним ра­дом у осно­вној шко­ли. Аутор је де­се­так са­мо­стал­них из­ло­жби цр­те­жа са со­ци­јал­ном те­ма­ти­ком. Живи и ради у По­жа­рев­цу.

АНГЕЛИНА ЖИВОТИЋ (1997, Петровац на Млави), апсолвент на Катедри за српску књижевност са јужнословенсим књижевностима Филолошког факултета Универзитета у Београду (генерација 2020/21). Ужа област њеног интересовања обухвата народну књижевност и антрополошка проучавања културе памћења, с посебним нагласком на теме Холокауста, Другог светског рата и живота на маргинама друштва. Пише књижевне, позоришне и музичке критике и приказе, поезију и кратку прозу. Поезију је објављивала у Рукописима 47 и 48, фанзину Зелени коњ и часопису Стиг. Њен рукопис је био у ширем кругу за награду Млади Дис за 2025. годину. Преводи савремену руску поезију. Дописник је фанзина WHITE RIOT! и сарадник у Јеврејском културном центру.

ПАВЛЕ ЗЕЉИЋ (2000, Лозница), студент мастер студија на Одсеку за српску књижевност и језик на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду. Пише поезију и прозу на српском и на енглеском језику. Песнички и прозни радови су му објављени у бројним часописима, електронским и штампаним (Kораци, Split mind, Вуков гласник, Монс Ауреус, Поента, Човјек часопис, Буктиња, Сребрни вијенац, Међутим, ДНK, Нова мисао…), летописима и зборницима. Аутор је збирки песама Икар и Месија (2019) (награда на конкурсу Лимске вечери поезије, са којом је такође ушао у најужи избор за награду за најбољу збирку на конкурсу Матићев шал 2020) као и збирке Spina Mundi (2024), која је изашла као награђен рукопис конкурса у Плужинама Спасоје Пајо Благојевић. Заузео треће место у најужем избору конкурса за збирку поезије и прозе Друштва чланова у Црној Гори Матице српске 2021. године, и ушао у ужи избор за награду Новица Тадић 2022. Један је од финалиста на Фестивалу поезије младих у Врбасу 2022. г.

ДАНКО КАМЧЕВСКИ (1986, Крагујевац) докторирао је на Филолошко-уметничком факултету на теми из енглеске књижевности и културе. Коаутор је монографије Косово на крају историје (2019) и аутор монографије Унутрашњи Јапан (2023). Ради на Универзитету „Метрополитен“ у Београду.

САША КНЕЖЕВИЋ (1971, Сарајево), редовни професор српске књижевности на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Аутор је стотинак научних радова, шест научних књига и три антологије српске народне књижевности из БиХ. До сада је објавио двије драме: Кад облаци једу људе (1996) и Паши на дивану (2019); збирку прича И друге приче (2023); шест романа: Јадни моја Марко (2004), Откуд памет оном ко је нема (2013), У сјећању на заборав (2015), Кад ће срећа па се зарати (2019) и Зороломац (2020) и књигу приказа и рецензија Наспоривање вјечности (2022).

БОРИС ЛАЗИЋ (1967, Париз), доктор славистике. Пише поезију, прозу, есеје и критику, преводи са француског, енглеског као и на француски. Књиге песама – Посрнуће (1994), Океанија (1997), Запис о бескрају (са Гораном Стојановићем, 1999), Псалми иноверног (2002), Песме лутања и сете (2008), Орфеј на лимесу (2012), Капи сласти (2013), Канонске песме (2016), Унутрашњи пејзаж (2019), Облици лудила и исцељења (2021); књиге путописне прозе и есеја – Белешке о Аркадији (2000), Турски диван (2005); Врт заточеника – упоредне студије из девете уметности (2010); романи – Губилиште (2007; 2018), Панк умире (2013), Дупли албум (2021); Очинство (2023); У једном даху (2024). Приредио je и превео антологију поезије старога Мексика Лептири од опсидијана и жада (2010; 2016). Као слависта, предавао на француским Универзитетима Лил 3, Париз-4 Сорбона, Иналко, Екс-Марсељ. Приредио и превео на француски Његошеву Лучу микрокозма (La lumière du microcosme, 2000; 2002; 2010) и Горски Вијенац (Les lauriers de la Montagne, 2018); антологију савремене српске поезије Anthologie de la poésie serbe contemporaine (2010) и антологију српске средњовековне поезије Аnthologie de la poésie serbe médiévale (2011). Члан редакције часописа Дијалог, Париз (1997-2000); Књижевна реч (2001/2002); коуредник је академског сајта-лексикона serbica.fr од његовог оснивања (2011) до 2021. Почасни је члан Друштва новосадских књижевника и Института за Упоредну књижевност Универзитета Азурне Обале. Живи у Ници.

ЈЕЛЕНА Ђ. МАРИЋЕВИЋ БАЛАЋ (1988, Кладово) радила је као лектор српског језика на Јагелонском универзитету у Кракову (2013–2014). Запослена је на Одсеку за српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду, у звању доцента. Добитник је награда: Боривоје Маринковић (2014) и Доситејево златно перо (2018). У уредништву је Летописа Матице српске. Објавила је две стручне књиге: Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд, 2016) и Трагом бисерних минђуша српске књижевности: ренесансност и барокност српске књижевности (Нови Сад, 2018), као и песничкe књигe Без длаке на срцу (2020) и Арсенал (2023).

ДУШАН МИЛИЈИЋ (1987, Књажевац) пише есеје, књижевне критике, позоришне рецензије, приче и песме. Објавио је радове на књижевним порталима и електронским часописима Хоћу у позориште, КУЛТ, Чупава келераба, PULSE, Blacksheep, Култивиши се, Мингл, Показивач, Књижевне вертикале, Весна, Сизиф, као и у штампаним часописима и зборницима Слово Ћирилово, Црте и резе, Аргус, Суштина поетике, Траг, Културни мозаик, Стихови од седефа, Кутија љубави, Свитак, Млади долазе. За сајт Букмаркер београдске издавачке куће Лагуна писао је приказе нових издања, од којих су поједини објављени у штампаним издањима Недељника и Букмаркера. Своју прву књигу, под називом Тако је – јер ми се тако чини (збирка позоришних рецензија), објавио је 2019. г.

МИРОСЛАВ Б. МИТРОВИЋ (1948, Београд) дипломирао на Катедри за арапски језик и књижевност Филолошког факултета у Београду. Од 1973. објављује преводе из класичне и савремене арапске књижевности. Превео је неколико књига Нагиба Махфуза, приредио антологију Скривена љубав – хомоеротски мотиви у савременој арапској књижевности. Преводи су му заступљени у више збирки кратких прича. Члан је УКПС.

ОЛГА МИХАЈЛОВИЋ БЛАГОЈЕВИЋ (1976, Београд) дипломирала је на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду. Чланци су јој објављивани у часопису српске патријаршије Православље, али и у књижевним часописима Кораци, Савременик, Култура. Објавила је збирку есеја под називом Поетика хришћанства у савременом српском песништву (2020), у склопу које је анализирала поезију значајних песника (Момчило Настасијевић, Иван В. Лалић, Миодраг Павловић). Збирка песама Покидани круг објављена је у издању Дома омладине Београда 2023. г.

МИЛАН МИЦИЋ (1961, Зрењанин), историчар и књижевник, генерални секретар Матице српске. Написао је преко 60 књига из историографије, историјске есејистике, поезије и прозе. Добитник је више књижевних награда и признања. Превођен је на немачки, италијански, чешки, словачки, мађарски и румунски језик. Живи у Новом Саду.

ОЛИВЕРА (ВУКСАНОВИЋ) НЕДЕЉКОВИЋ (1973, Чачак) дипломирала је на Групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Објавила је збирке поезије Водени цвет (1996), Прибор за читање (2002), Сувласници белине (2006) и збирку поезије у прози Постељица (2015). Пише и за децу. Запослена је у Градској библиотеци „Владислав Петковић Дис“ у Чачку.

КРСТО ПЕРОВИЋ (1969, Београд) објавио књигу микропрозе Поруке, вежбе, подуке (2019) и књигу изабраних критика Критике из мртвог угла (2022).

МИОМИР ПЕТРОВИЋ (1972, Београд) дипломирао је на Факултету драмских уметности у Београду – Одсек за драматургију, магистрирао је на Одсеку за театрологију на истом факултету, докторирао је на Одсеку за интердисциплинарне студије на Универзитету уметности у Београду. Објавио је следеће драме: Вагабунд у градском врту (1995), Аргивски инцидент (1996), Демијург (1997), Appendix (1997), Чопор (1998), Вучије легло (2000); романе: Сакаћење Романа (1997), Панкратион (1998), Самомучитељ (2000), Персијско огледало (2001), Архипелаг (2003), Лисичје лудило (2005), Стаклена прашина (2006), Бакарни бубњеви (2009), Галеријеве ватре (2011), Течни лед (2011), Мирис мрака (2013), Кућа од соли (2016), Black Light (2018), Шумски чопор (2019), Средишња пустића (2021), Кротитељи времена (2023) и Дионизије 1941: могућа историја Ивана Петровића; научне монографије: Ослобађање драме (2000), Креативно писање, наратолошки приступ тексту и контексту (2011), Митопоетике (2019), Написати роман! (2024). Добитник је Октобарске награде града Београда (1996), награде Лаза Костић (2017) и Ордена вожда Ђорђа Стратимировића (2022). Члан је Српског књижевног друштва.

НИКОЛА РАДОСАВЉЕВИЋ (1994, Смедеревска Паланка), мастер германиста и наставник немачког језика у Аранђеловцу. Као писац, песник и прозаиста има мноштво објављених радова у разним зборницима и часописима: Рукописи 46 и 47, Шраф, Књижевне вертикале и др. Добитник је награде Тимочка лира за најбољег младог песника Србије на 63. фестивалу културе младих у Књажевцу 2024. г.

МАЈА РОГАЧ СТАНЧЕВИЋ (1973, Нови Сад) докторирала (2009) на Филозофском факултету у Новом Саду са тезом Проблематизовање књижевне историје у прози Светислава Басаре. До сада је објавила: Фигуралност/фигуративност у текстовима Момчила Настасијевића (2008) и Историја, псеудологија, фама (2010). Уредила је темат у часопису Градац, бр. 178/179 посвећен Светиславу Басари. Као модератор и сарадник учестовала је на Књижевној јесени 2020, пројекту подржаном од стране Градског секретаријата за културу Новог Сада на трибини Књижевност, старење, старост; на књижевном пројекту О Доријану Греју или о ејџизму, реализованом уз подршку Фондације Нови Сад – Европска престоница културе 2021; на пројекту Booktown 2021, који представља разговор са Светиславом Басаром у организацији Фондације Нови Сад – Европска престоница културе 2021; на манифестацији Књижевна јесен 2022, пројекту подржаном од стране Градског секретаријата за културу Новог Сада; на трибини На маргини / Новосадски концептуализам. Бави се књижевном критиком, објављује критичке текстове у часописима Поља, Летопис Матице српске и др. Сарађује са Art Box порталом на промовисању алтернативне уметничке сцене. Ради као наставник реторике и беседништва у Карловачкој гимназији.

МИЛИЈАН СИМИЋ (1958, Возућa) преводилаштвом се интензивније бави у последњих десетак година. Преводио поезију балкарског пјесника Јуруслана Булатова, украјинског пјесника Павла Тичине и грузијске пјеснике. Од прозних писаца преводио је Виктора Астафјева, Василија Белова, Јурија Трифонова, Василија Аксјонова и савремене руске писце – Антона Уткина, Ану Матвејеву, Петра Алешковског, Александра Снегирева и Афанасија Мамедова.