Јуриј Бујда
СИНДБАД МОРЕПЛОВАЦ

 

Пред смрт, Катерина Ивановна Момотова наредила је да позову доктора Шеберстова, код кога се лечила читав живот и који је одавно био у пензији. Предала му је кључ од своје кућице, листић папира пресавијен начетворо и замолила га да спали тај листић, заједно са осталим.

– У кући су ми – збуњено је објаснила. – Само никоме не говорите, молим вас. И сама бих… али видите како је све испало…

Доктор је упитно подигао обрве, али старица се само покајнички осмехнула у одговор. Била је веома лоше: умирала је од саркома. Лекар који је лечио рекао је Шеберстову да тешко да ће јутро дочекати.

На клупици, на улазу у болницу, пушио је рејонски официр милиције Љоша Леонтјев, који се појавио поред крупног Шеберстовог момка у полицијској униформи. Његов качкет са избледелим ободом лежао је на приколици мотоцикла.

– Не желиш да прошеташ? – заинтересовао се доктор, гледајући преко главе Леонтјева у мушице, које су кружиле недалеко од бледе уличне светиљке, дигнуте на дрвени стуб позеленио од влаге. – До Момотове Катје.

– До Синдбада Морепловца? Зар је умрла?

– Није – Шеберстов је официру рејонске милиције показао кључ. – Молила ме да свратим код ње. Ја сам пролазник, а ти си ипак власт.

Љоша је бацио опушак у широку камену вазу испуњену водом и са уздахом устао.

– Ускоро ће зима, ваљда…

И полако су закорачали поплочаним тротоаром у правцу млина поред којег је и живела Катерина Ивановна, позната у читавом граду по свом узорном животу.

Овамо, у бившу Источну Пруску, дошла је с првим пресељеницима. Муж јој је радио у фабрици папира, а Катерина Ивановна – као праља у болници. Имали су четворо деце – двоје је било њихово, а двоје су узели из дечјег дома. Мала мршава жена водила је велико домаћинство – башта, крава, прасе, двадесетак оваца, кокоши и патке, бринула се о болесном мужу (био је три пута рањен на фронту), и о деци. У педесет седмој години је изгубила ногу до колена: пала је под воз, док је дочекивала јуницу са пашњака. Морала је да напусти посао праље. Запослила се као чуварка у дечјем дому. Исте године утопио јој се у Прегољу старији син Васја. А три године касније престао је да се мучи и Фјодор Фјодорович: није поднио операцију на срцу, рањеном крхотином гранате. Кћерке су одрасле и разишле се. Млађа Верочка удала се за пијаницу, лопова и скитницу, с којим је једног дана, оставивши сина баки, отишла на сезонске послове у Сибир и као да је нестала. Како би издржавала дечака, Катерина Ивановна се прихватила и плетења по наруџбини, док јој се прсти нису згрчили од артритиса и шишања оваца, и преко читавог лета унајмљивала се за пастира. Није јој било лако достићи стоку на дрвеној протези, али добро су плаћали, а понекад су још и хранили у пољу – није гунђала. Дечак је одрастао и отишао у војску, послије се оженио и само понекад – за Нову годину и Први мај – слао баки дописницу са жељама за успех у раду и срећу у личном животу. Пензија је била мала. Некако неприметно за себе Катерина Ивановна је ушла у скупљања празних боца – по пустарама, ћорсокацима, поред продавница – улазећи у свађе с дечацима – конкурентима, који су, угледавши је, викали: „Пошто фунта¹ старудије!“ – и узимали плен. Катерина Ивановна се љутила, псовала, али њен бијес није дуго трајао. На крају крајева, нашла је излаз. Рано ујутру, с врећом на леђима, одлазила је ван града у потрази за боцама које су се ваљале по јендецима и у шуми поред пута. Савлађујући бол у нози, сваки дан је правила вишекилометарске походе, враћајући се касно увече с богатим пленом, сва у врелом зноју и упалих очију. Надробивши у дубоку зделу хлеба, заливала ју је вотком и кусала кашиком. Понекад би послије тога почињала да певуши тихим звецкавим гласићем: „Друга би на њеном месту одавно умрла – говорила је позната градска царица Бујаниха. – А она још ни с ума није скренула како треба“. Због својих похода на боце, Катерина Ивановна је и добила надимак Синдбад Морепловац.

Осврнувши се због нечега на све стране, доктор Шеберстов је откључао улазна врата и покретом руке показао Љоши да иде напријед. Леонтјев је упалио светло у ходнику и кухињи.

– А шта је хтела? – повикао је из собе. – Шта тражимо?

Шеберстов није одговорио. Размотао је папир, који му је заједно са кључем дала Катерина Ивановна, и лице му се зајапурило и натекло. У љутњи снажно бацивши папир на сто, сагнуо се, да не би ударио главом о довратак, и уз бучно дахтање застао иза леђа Леонтјева. Рејонски официр милиције је замишљено разгледао намештај у другој старичиној соби. Бледа лампица без абажура осветљавала је огромну гомилу папира, која је заузимала готово сав слободан простор.

– Она је, изгледа, романе, писала? – незадовољно је прогунђао Леонтјев. – подигао је с пода лист папира. – Волио сам вас: љубав можда још… – Збуњено је погледао у доктора: – Шта је ово, а?

Шеберстов је пребацио штап у другу руку и одлучно одмакао Љошу у страну. Дахћући, угурао се у уску пукотину, где се налазила столица са савијенм наслоном и сео. Из хрпе папира ишчупао је свежањ листова и почео да чита.

– Ма шта ли је то? – повио је Љоша, збуњено гледајући на лист, иписан старичиним жрљотинама. – Јели могуће да је она…

Шеберстов га је љутито погледао одоздо према горе:

– А ти си мислио да је душу ђаво измислио?

До самог јутра су сређивали папире, које је Синдбад Морепловац молила да се униште и скоро педесет година скривала од туђих очију. Сваки дан, почевши од 11. новембра 1945. године, преписивала је руком једну те исту Пушкинову песму Волио сам вас… Сачувало се осамдесет хиљада двеста педесет и два листа папира различитог формата, на сваком – осам бесмртних стихова, који чак и без знакова интерпункције нису изгубили лепоту – ни један од њих тринаест старица ниједном није употребила. Писала је, очигледно, по сећању и правила грешке: на пример, реч „може“ обавезно с меким знаком на крају. Реч, пак, Бог – супротно тадашњој совјетској ортографији – увек с великим словом. На дну сваког листа обавезно је стављала датум и – врло ретко – додавала неколико речи: 5. марта 1953. године – „умро Стаљин“, 19. априла 1960. године – „умро Фјодор Фјодорович“, 12. априла 1961. године – „Гагарин одлетео на Месец“, 29. августа 1970. године – „Петињка (то јој је био унук) добио кћерку Ксенију“… Неколико листова било је опрљено пламеном на угловима – неки су били поцепани, и могло се само претпостављати у каквом душевном стању се налазила тог дана, када је идући пут писала „Волио сам вас…“ Осамдесет хиљада двеста педесет и два пута је поновила на папиру тих осам стихова. Због чега? Зашто баш те? И о чему је размишљала, завршивши писање песме – „нек Бог да тако други да вас воли“ – и педантно изводећи „умро Стаљин“ или „Фјодор Фјодорович“.

Пред јутро Шеберстов и Љоша су наложили пећ и почели да пале папир. Већ након пола сата пећ се загрејала, у соби је постало вруће. Обојица су се због нечега осећали нелагодно, али када је Леонтјев промрмљао „А каква је разлика спаљивати човјека или ево ово…“, доктор је само љутито фркнуо. Један лист – онај који му је дала Катерина Ивановна – Шеберстов је ипак сачувао, иако ни сам није знао због чега и зашто. Можда само зато што на њему – први пут старица није ставила датум.

ЈУРИЈ ВАСИЉЕВИЧ БУJДА (ЮРИЙ ВАСИЛЬЕВИЧ БУЙДА, 1954, Знаменск) дипломирао је 1982. године на Калињинградском универзитету. Након пресељења у Москву 1991. године, радио је у Руским новинама и Независим новинама, у часописима Ново време и Застава и као колумниста новина Известија. Сада је уредник у издавачкој кући „Комерсант“. Дебитовао је 1993. године причом Апокрифи новог времена у часопису Октобар. Објављивао је у водећим руским часописима Нови свет, Застава, Октобар, Пријатељство народа. Аутор је више од двадесет књига прозе и романа, као и бројних публикација у часописима. Добитник је књижевне награде часописа Октобар (1992), награде часописа Застава (1995, 1996, 2011), награде Велика књига (за роман Лопов, шпијун и убица, 2013. и за роман Дар говора, 2023) и многих других. Најпознатији романи су му Јермо (1996), Борис и Гљеб (1997), Треће срце (2008), Плава крв (2011), Лопов, шпијун и убица (2012), Цејлон (2015), Напуштајући Аркадију (2016), Стаљен (2017), Пето царство (2018), Вртови Виверне (2021), Дар говора (2023). Књиге су му преведене на француски, енглески, естонски, пољски, мађарски, норвешки и друге језике. На српски језик преведене су двије књиге Јурија Бујде Отров и мед („Геопоетика“, Београд, 2016) и Модра крв („Геопоетика“, Београд, 2023).

Избор, превод са руског и белешка

Милијан Симић