Јелена Гавриловић
ПОВРАТАК ПРВООТАЈСТВУ1

 

ЕЗОТЕРНО НЕ БЕЖИ ОД СВЕТЛОСТИ – ОНО БЕЖИ ОД РЕФЛЕКТОРА

Да ли је дело као што је Пистис Софија (гностичко јеванђеље с тумачењем Х. П. Блавацке у преводу Александра Драмићанина и Јелене Гавриловић, и издању „Метафизике”, 2024) икада требало да буде откривено, објављено, а најпосле и преведено (после силних мука и перипетија) и на српски језик? То питање је сувише деликатно да би се на њега могло лаконски одговорити. Оно задире у сам сAмисао езотерије као тајног учења, које по самој својој природи зазире од помпе и фанфара, трубљења с кровова.

Ипак, у случају Пистис Софије, проблем је утолико сложенији уколико имамо на уму гнозу која се добрим делом темељи управо на учењима која су не само спорна и зазорна у тзв. хришћанској ортодоксији, већ отворено – што ће рећи, догматски – означена као кривоверје или јерес.

Не мање значајна, барем са становишта овог есеја, јесте и чињеница да су фрагменти овог дела настајали, а гдекад се и отворено укрштали са формирањем хришћанске доктрине и догме, дакле, у време великих црквених сабора (Први никејски сабор – 325. г, Халкидонски свецрквени сабор – 451.г. итд.), односно, канонисања Четверојеванђеља и апостолских посланица, нарочито посланица апостола Павла, које су највећим делом и градиле хришћанску теологију.

Колико у овом преплету езотерног и егзотерног у ранохришћанском периоду има случајности, а колико свесне намере и воље да се три витално важна рукавца теозофско-јеванђељске мисли, потекла право са извора, скрену, скрајну, или намерно учине подземним водама данашњег хришћанства, тешко је рећи. Штавише, и сам покушај да се дође до било каквог коначног одговора премашује амбиције овог текста.

Довољно ће бити да у кратким цртама изнесемо на видело оно што је „изгубљено у преводу” или преносу из гнозе и апокрифа у канон, а да ли су пропусти или тенденциозна разврставања на канонске и ванканонске списе, или чак јереси, тек сплет црквено-историјских околности и прилика и неприкосновеног вођства Светог Духа, како нам то званична егзегеза представља, опет морамо читати између редова.

При утврђивању веродостојности било ког опскурног манускрипта, са становишта текстуалне критике, увек се полази од питања „зашто” и „када” је нешто настало? Који је најстарији познати узорак? Који потоњи преписи садрже највише и најдоследније пренетих фрагмената изворника? Овим другим питањем се увелико баве библијски зналци и богослови, текстуални критичари, библичари, археолози, итд. Што се пак тиче првог, оно нам пружа далеко више могућности за спекулацију, имагинацију, мисаону довитљивост и аналитичко сагледавање, што су све алатке које и те како припомажу у есејистичком ткању.

Уколико бисмо замислили сцену на којој се одиграва богојављенско, теофаничко откривање „Софије”, Жене са Два Лица, Вером и Мудрошћу, то би могло да изгледа овако: У сумрак духовног заборава, када је гвоздени вео догме почео да се спушта на лице васкрслог Христа, када је анђелима –гласницима одузет глас, а жива Реч окована каноном, негде у тишини пустињског песка, затресла се Софија – Жива Мудрост – и завапила: „Зашто ме траже споља, кад пребивам у дубини?”

Одиста, шта значи „езотерно”? Је ли то оно што се скрива зато што је одвећ крхко, нежно, опскурно да би опстало на огољеној светлости? Или пак оно што се крије зато што би се у додиру са буком и јавношћу једноставно извитоперило и изобличило – као пламичак у олуји? Езотерно не скрива истину – оно јесте истина која се скрива од профаног. Ту почиње наша дилема: да ли езотерно само себе чува од бруталности егзотерног и преиспољног, или егзотерно, гордо и самоуверено у својој огољености, замрачује езотерно, проглашавајући га опскурним, јер би његова светлост открила таму мноштва?

Иако се, са становишта ортодоксије, а у одбрану једноставности јеванђељске поруке, која не захтева дубље тумачење и префињенији приступ, често може чути да је „Јеванђеље за свакога”, за најнеукији ум колико и за онај најпросвећенији – код самог Исуса, родоначелника хришћанске мисли, не видим овакав став. Он пажљиво бира коме ће, када, шта и колико тога саопштити од небеског отајства које Му је дато. Тако, постоји порука или парабола за „пук”, одгонетање за одабрану Дванаесторицу и најпосле, дубљи увид за најужу Тројицу (Петар, Јаков и Јован). Овај „елитизам”, иако не лишен личних симпатија (нарочито у случају Јована, ученика који му је „почивао на грудима”², или пак Марије Магдалене, коју Петар, не без ироније, назива „Исусовом омиљеном ученицом” у Пистис Софији, производ је Учитељеве процене индивидуалне и колективне моћи поимања Узвишеног и Трансценденталног код ученика, односно аудоторијума којем се обраћао.

У Пистис Софији, том драгуљу заборављене гнозе, не налазимо догму, већ драму. Не систем, већ тихо разлагање светлости кроз сузе Мудрости. То није књига – то је сећање душе на своје порекло. Није доктрина, већ звездана мапа за повратак у Еден – тамо где је све почело. Бела Хамваш би рекао: „Оно што је истинито никада не виче” (да парафразирамо мисао из његовог чувеног есеја „Хелиоза и Абелар”: „Само пролазно дело треба објавити”…). И заиста – Пистис Софија не виче. Она шапуће кроз еоне, кроз печате, кроз заклоњене равни светлости. То шаптање чује само онај ко је већ једном „пао” – као Софија – и пожелео да се врати.

У том смислу, езотерно не бежи. Езотерно – ћути. И чека.

 

О СПИСУ: ПОРЕКЛО, ТАЈНА И КОНТРОВЕРЗА

Пистис Софија (у преводу Вера Мудрост), гностички је спис, са најстаријим варијантама рукописа на грчком и коптском језику. Вероватно потиче из периода између II и IV века нове ере. Сачуван је у коптском преводу, а приписује се Валентинијанској школи, или барем њеном ширем утицају. Рукопис је откривен у XVIII веку и од тада је предмет интензивног академског, духовног и езотеричког интересовања.

Сама форма текста је дијалошка, у виду продужене расправе између Исуса и ужег круга својих ученика (Седамдесеторицом и Дванаесторицом) након васкрсења, а главну улогу саговорника заузима управо Марија Магдалена. Ово дело представља један од ретких архетипских докумената ранохришћанске гнозе у коме се исказују елементи који ће касније бити осуђени или избрисани (у најбољем случају затајени) из канонског учења – укључујући поштовање женског духовног ауторитета, астролошки детерминизам и циклично схватање живота (реинкарнацију).

Господе мој, кога ја то треба да тражим или где ја то треба да покуцам? ³

Та тајна зна откуда демони, а како људски род.
Та тајна зна откуда гнев, а како мир и спокојство.
Та тајна зна зашто се јави љубомора на висинама
и како наста сагласје. ⁴

 

ЗАГОНЕТКА СВЕТЛОСТИ И ОТКРОВЕЊА

Премда сам спис припада гностичкој књижевности, сами корени учења које садржи сежу много раније – до прекретнице између јудаизма, хеленизма и раног хришћанства. Сачуван је на коптском језику и део је библиотеке гностичких текстова, као што су „Наг Хамади” списи.

Ово дело, иако неправедно маргинализовано, носи у себи комплексан космолошки систем, учење о еманацијама светлости, сложен пантеон бића и анђеоских хијерархија, као и темељну, дубљу слику о односу човека и божанског, кроз појам Гнозе – спознаје.

Светлост је узела свој облик у мени, а тама је задрхтала.⁵

Фрагменти обједињени под насловом Пистис Софија припадају рукопису познатом као Aскев Кодекс (Codex Askewianus), данас чуваном у Британском музеју. Нема јединственог става о ауторству.

Спис се, дакако, формира у времену када догматика још није била зацементирана; тек након Никејског сабора (325. године) хришћанско учење бива систематизовано и „очишћено” од гностичких елемената, при чему идеје из Пистис Софије, бивају проглашене за јерес.

 

ТРИ ЗАБОРАВЉЕНА ОТКРОВЕЊА РАНОГ ХРИШЋАНСТВА – АСТРОЛОГИЈА, ЖЕНСКИ ПРИНЦИП И РЕИНКАРНАЦИЈА У ГНОСТИЧКОМ СПИСУ ПИСТИС СОФИЈА

Тa тајна зна како се звезде појавише и како се облаци навукоше. ⁶

У гностичком спису Пистис Софија, који се приписује ранохришћанским езотеричним школама, сачувано је оно што је институционално хришћанство вековима покушавало да потисне: визија космоса прожетог вишедимензионалним духовним хијерархијама, чудесна улога жене као духовне посреднице, адепта, и учење о реинкарнацији – све као део древног духовног знања које није било засновано на слепом прихватању ауторитета, већ на личном духовном узрастању и „гнози” – спознаји.

 

I – ЗВЕЗДЕ, ЕОНИ И ВРЕМЕНСКА АРХИТЕКТУРА: АСТРОЛОГИЈА У ПИСТИС СОФИЈИ

Осим помена тзв. „мага” или „краљева са Истока”, често тумачених и као „звeздознанци” или „звездочатци” у уводним деловима синоптичких Јеванђеља⁷ , који су захваљујући познавању звездане карте уочили необичну појаву нове звезде, толико упечатљиво уметнуте у звездани шар, да су одличили да је следе, даље јеванђељско казивање не одређује се по питању астрологије, изузев када Исус говори о „Последњим временима” или „Суду”, који ће бити наговештени и попраћени чудесним знацима и неуобичајеним понашањем небеских тела. Ова се тема, на епифанијској разини, кроз виђење, детаљније разрађује у Откровењу апостола Јована, у којем звезде и те како имају шта да кажу и најаве (прим. промене на Сунцу и Месецу; чудесна појављења на небу; Вавилонска блудница овенчана звездама, итд. итд.). Упечатљивије од свега, међутим, ту је и визија „Небеске жене”, Мистерије, која рађа Нови свет: „И показао се велики знак на небу — жена одевена у сунце, месец јој под ногама, а на глави круна од дванаест звезда. Била је трудна и викала је у трудовима и порођајним мукама“⁸. Ту су и Исусове речи упућене ужем кругу ученика: „Када ВИДИТЕ да се то (тј. зачудне појаве на небу и на земљи; нап.аутора) збива … знајте да је време близу”⁹, које се могу – али и не морају – сватити као позив на брижљиво проматрање „небеских појава” или звездане карте.

У том смислу, хришћанство на својеврстан начин „копира” или наследује образац егзотерног и езотерног своје матичне религије, јудаизма, у којем канонски „мејнстрим”, Старозаветни списи (Тора, Пророци и Мудросне књиге) оштро осуђује „звездознанство”, сврставајући га међу „чарање” и остала окултна дела, док њихов метафизички пандан, „Зохар”, систем тумачења космичког устројства али и библијских глоса, посвећује читава поглавља расправама о зодијачком механизму и начину превазилажења астролошке датости кроз уздизање на „вишу раван”. „И да не би подигавши оци своје к небу и видевши сунце и месец и звезде, сву војску небеску (небеска тела), преварио се и клањао им се и служио им; јер их Господ Бог твој даде свим народима под целим небом.”¹⁰.

У Пистис Софији, пак, обраћајући се сада већ просветљеној и иницираној групи најужих следбеника или адепата, Исус говори о „сферама”, „редовима”, „еманацијама” и „равнима које владају над световима”, јасно успостављајући структуру универзума као астролошки кодираног. Овај космос је живо, духовно поље, подељено на регије, еоне и нивое кроз које душа пролази – баш као што и астрологија, у својој симболичкој архитектури, поставља човека као тачку пресека небеских утицаја.

Астролошки елементи нису тек успутни – они су основа гностичке космологије. У поглављима где се говори о „Трипут – духовнима“, „Пет Стабала“, и „Седам Гласова“ (што се може тумачити као паралела седам планета традиционалне астрологије), види се јасан покушај да се духовни светови повежу са циклусима времена и небеским телима. Сама реч „еон” (αἰών) уједно означава и времена и ентитета – као показатељ да се циклуси и бића уско преплићу.

Као и у херметичкој астрологији, звезде нису само физичка тела већ отисци духовне динамике. Душа, када се уздиже, пролази кроз све ове сфере, доносећи са собом „печате”, што подсећа на астролошку идеју наталне карте као духовног потписа. Исус јасно каже: „Где ти је срце, тамо ће ти бити и благо”¹¹, што указује на то да је сваки део васељене зрачно поље које одговара одређеној унутрашњој фреквенцији душе – што јесте суштина астролошког резоновања.

У том смислу, један од аспеката Пистис Софије који највише запањује јесте усаглашеност учења о откупљењу душе са астролошким циклусима. У делу се износи директна веза између положаја планета у моменту рођења и духовне судбине душе.

Када се сфера окрене, те Хронос и Арес стану иза Девице Светлоносне, а Зевс и Афродита лицем спрам ње… све душе које би тог тренутка требало пустити у нови круг еона… биће праведне и врле и пронаћи ће тајне Светлости.¹²

Овде је уочљиво не само познавање астролошког језика, већ и космогоничко-метафизичка представа зодијака као врата у свет мистерија. То нам указује да су у раном гностичком хришћанству звезде посматране као сакрални инструменти Божје воље, а не као пука астрономска тела.

Док је каснија ортодоксна теологија одбацила астрологију као паганску или демонску, Пистис Софија потврђује да је у почецима хришћанске гнозе она била интегрални део космичке теологије.

 

КОСМОС КАО ДУХОВНА КАРТА

У Пистис Софији астрологија није схваћена као детерминисаност, већ као структура вишедимензионалне стварности. Еони, Силе, па и планете попут Јупитера (Зевса), Меркура (Хермеса), Сатурна (Хроноса), Венере (Афродите), нису тек божански идоли – већ персонификоване силе које учествују у циклусима усавршавања душе.

Васкрсли Исус говори о небеским регијама у еонима, о надгледницима и владарима који контролишу судбине, али и о могућности њиховог превазилажења путем духовне спознаје и преображаја:

Када Јеу беше свезивао… поврх свих њих свезане врховнике, познате васцелом свету под овијем именима: Први је Хронос, други Арес, трећи Хермес, четврта Афродита, пети Зевс.¹³

Ове планете – богови делују у оквиру временских сфера, али они који приме „тајне светлости“ могу да их надиђу, прерасту. На тај начин, астрологија у гностичкој мисли постаје духовна мапа ослобођења, не фаталистички механизам.

У једном од најмистичнијих делова текста, Исус обећава да ће ученицима објаснити „ширење васељене“, тј. како је свет скројен; врсте душа; како се лажни дух свезује; па и то зашто птице и звериње поседују душе:

Објаснићу вам и сваку врсту душе понаособ… да бисте имали сво знање и све гнозе.¹⁴

 

СПИРИТУАЛНИ КОД УНИВЕРЗУМА

У овом делу, небеска тела и њихове сфере имају онтолошку и етичку улогу. Постоји прецизно описана хијерархија планетарних сила – „архоната” – које се везују за седам планета: Сатурн, Јупитер, Марс, Сунце, Венера, Меркур и Месец. Исус говори о њиховим архонтима као ентитетима који управљају „судбинама тела“ и искушењима душе: „…и извели су судбине тела, и свака је добила своје време, и одредише у судбини сваку душу што уђе у свет.“ ¹⁵

Ова космологија се ослања на хеленистичку астролошку традицију, нарочито ону која се развијала у Египту (Хермес Трисмегист), али и на зороастријски и калдејски поглед на космос као „живи организам“. Астрологија у овом спису није пуко гатање, већ мапа искушења, којима се душа успиње или пада. У том смислу, она није механичка детерминација, већ „приручник“ за слободну вољу и духовни напредак. Гностичка астрологија је, у том смислу, духовно мапирање карме, где звезде не владају човеком, већ га изазивају, подстичу на напредак. Звезде и планете нису физичке тачке светлости већ „архони“ – чувари духовних граница. Они, додуше, управљају „судбинама тела“ (гл. 89), али их посвећеници који примају „тајне Светлости“ могу надвладати. Ово је сродно херметичкој и хеленистичкој астрологији, где планетарни утицаји престају да важе кад душа досегне духовно ослобођење.

Гностичка астрологија је, дакле, духовна топографија: душа се рађа под одређеним зодијачким знаком који јој не одређује судбину, већ кармички оквир искушења, које она мора превазићи путем спознаје (гнозе). Овакав астролошки ракурс је веома сродан кабалистичком поимању, нарочито оном које се и те како провлачи кроз Зохар, као крунско дело ове науке: астролошка условљеност је само једна раван у сложеном механизму међусобно повезаних енергетских чворишта или сефира, које човек, активним учешћем у сустварању и сједињавању са Створитељем, може надићи и превазићи, успевши се на вишу раван. Уопште, термин „мазал” који се често провлачи кроз Зохар”, означава концепт астралних утицаја (или судбине) под којима је особа рођена.¹⁶ Оно што је свакако заједнички именитељ кабалистичког и гностичког учења о астрологији – ту, пре свега, мислимо на хришћанску гнозу – јесте поимање стеларне датости као (само) једне равни или система метафизичких интелигенција, које владају над човеком онолико колико им то његово (не) знање или пасиван однос према космичкој стварности дозвољавају. Не можемо, а да не запазимо и донекле сличну форму или сцену на којој се одигравају ове поуке: и у Пистис Софији и у Зохару имамо готово незаустављиву динамику дијалога, теолошких и теозофских расправа, незајажљиве жудње за знањем, у којој ученици, љубопитљиви, али прилично смушени иницијати, покушавају да реше загонетке које им постављају њихови учитељи, у типичном маниру источњачких школа – „до ногу рабина.” Tу је, рекли бисмо, присутан одређени феномен који тако болно недостаје данашњем образовању, духовном и профаном, без разлике, а то је свест да се прилика у виду живе присутности Преносиоца знања или Пистис Софије, као „каирос” момента, Времена у времену, НЕ СМЕ пропустити!

У овој представи се огледају и паралелни утицаји из зороастризма, херметизма и платонизма – где небеска тела нису богови, већ посредници између материјалног и божанског.

 

II – МАРИЈА МАГДАЛЕНА – ГНОСТИЧКА СОФИЈА И ПРВА МЕЂУ УЧЕНИЦИМА

Суптилна ексклузивност односа између Исуса, Јешуе, и Марије – Мирјам – из Магдале уочљива је у Јеванђељима, како синоптичким, тако и оном несиноптичком, Јеванђељу по Јовану. Исусова благонаклоност према прокаженој локалној грешници иде толико далеко да он јавно стаје у њену одбрану пред религиозним чистунцима оног времена, уздижући њену веру, као врлину у небеској „валути”, изнад њихове (само)праведности.

Према забелешкама сва четири канонска Јеванђеља, у којима је по имену поменута дванаест пута (више од свих осталих апостола), Марија је посведочила o Исусовом распећу и његовом васкрсењу. Надимак Магдалина (Mагдалена), требало би, по мишљењу историчара, да указује на њено порекло, тј. на варош Магдалу, на западној обали Галилејског језера, у тадашњој римској провинцији Јудеји. Ту се јеванђељски извештај не завршава: Марија је прва посведочила Исусовом распећу и васкрсењу, односно, прва је не само жена, већ и особа којој се васкрсли Исус објавио по изласку из гроба¹⁷. Ова чињеница ју је, према тадашњим стандардима апостолата, озбиљно кандидовала за жену-апостола: да би неко био апостол, наиме, морао је да буде лични сведок Исусовог овоземаљског живота; онај који је слушао поуке и гледао Његова чудеса „из прве руке”, а затим и посведочио Његовом васкрсењу, тј. видео Га усталог из мртвих, у телу. И док се у случају апостола Павла направио озбиљан изузетак, будући да поменути није директно испуњавао ниједан од наведених услова, Марија из Магдале је, чини се, била „дисквалификована” у самом старту, иако је била не само пуноправни сведок Исусовог живота и васкрсења, већ и привржени ученик, истински адепт и навестилац Јеванђеља до краја живота.

У Пистис Софији улога Марије Магдалине дубоко одступа од канонске хришћанске слике грешнице. Она је учитељица, посвећеница, она која „изгара од жеље да зна”. Њена питања нису тек реторичка, већ промишљена, изоштрена и духовно дубља од питања њених мушких сапутника. Исус је не само похваљује због мудрости, већ јој поверава знања која не дели са другима. Њене речи се узимају као валидне, а често је управо она та која прва разуме дубљи смисао откривења и саму срж енигме коју Исус преноси. И не само то: Учитељ не крије да је Марија највиспренија ученица и често једина која истински разуме трансценденталну сложеност Његовог постхумног казивања. Да би „саблазан” била већa, по једном преводу, Марија је она „коју је Исус љубио у уста”¹⁸ – поетичан говор, који највероватније одсликава присност између Учитеља и ученице и непосредно преношење знања, „из уста у уста” (поново паралела са Зохаром, у којем рабини расправљају о духовној мисерији „пољупца” у Св. писму, нарочито у Соломоновој Песми над песмама, као печата сједињења између Зеир Анпина (Божје еманације) и Шехине (Божје манифестоване присутности), односно Творца и праведника.¹⁹ Отуд љубомора од стране осталих, углавном мушких ученика, и нескривени бес апостола Петра.

Из свега наведеног, у Пистис Софији јасно се види да женска душа може да се вине на највише нивое постојања, без потребе да се потчињава мушком ауторитету. Ова духовна равноправност – па чак и надмоћ у одређеним аспектима – потире идеолошку структуру која ће касније доминирати хришћанством и маргинализовати женско присуство. Дакле, не само да је васкрсли Христ сматрао Марију Магдалину ментално и спиритуално равноправном да прими узвишене и сложене структуре и мистерије Оностраног, већ је управо у њеном духовном женству, интуитивности и тананом женском сензибилитету видео „кључ” за разумевање наднебеског отајства. Она није спутана егом. Напросто жели да ЗНА. Не устручава се да пита. Плаши се само једнога: да остане ускраћења за знање свог Учитеља. Тако се њена овоземаљска оданост Равију, у коју се може – а опет, не мора – учитати доза суптилне или суспрегнуте еротизованости – сада готово алхемијски преображава у живу жудњу за гностичким поимањем. Ако је Марија гајила чисту љубав према свом земаљском Учитељу и жељу да Му у свему буде угодна, онда је та приврженост спонтано прерасла у жељу за свезнањем, чистом гнозом, која излази из уста васкрслог Равија. Њена љубопитљивост није „штреберска”; она не тражи признање нити привилегован положај; она жуди за знањем из Чистог Канала, свесна да јој је указана прилика коју не сме да пропусти.

Магдалена у овом спису симболише Софију – Божанску Мудрост; њено путовање је истовремено колективно и индивидуално: пад у свет материје, борба за повратак, призив Исуса као Исцелитеља и Спаситеља, и коначно, уздизање у Царство Светлости. И премда је то архетипско путовање сваке душе, у овом случају је пре свега реч о женској души, што је радикално одступање од каснијег патријархалног наратива.

 

ГЛАС МУДРОСТИ И АРХЕТИП ЖЕНСКОГ УЧЕНИКА

Највећи део дијалога у Пистис Софији води управо Марија Магдалина. Она није пасивна саговорница, већ активна интерпретаторка, она која пита, тумачи, закључује, неретко виспреније од мушких апостола.

Марија је „пнеуматикос“, она која поседује дух знања, гнозу. Њена улога потврђује да је у раном хришћанству постојала отвореност према женском духовном вођству – нешто што ће након формирања црквене хијерархије бити потпуно искорењено.

Марија је архетип софијског принципа – женске мудрости која не само да пита, него и прима, разуме и преноси знање. Она је у Пистис Софији оно што је Софија у гностичким еонима – исконски пад и исконско уздизање.

 

ЖЕНСКИ ПРИНЦИП КРОЗ МАРИЈУ МАГДАЛИНУ – ГЛАС ГНОЗЕ

Надаље, њено пропитивање није виђено као сумња – већ као врлина, иницијатски чин самог тражења истине.

Питај оно што желиш да дознаш и Ја ћу ти одговорити јасно и потанко. Све што ти буде било на језику… силно ће Ме усхитити… ²⁰

У више наврата, Исус хвали њену мудрост, истанчаност и дух. Марија није тек ученица – већ иницијаткиња, симбол Гнозе саме. У светлу патријархалне теолошке кастрације женског божанског, Пистис Софија је готово револуционарна: жена води дијалог са Спаситељем; она је мост између божанског и човечјег.

У дијалогу са Саломом, Марија чак тумачи Исусове речи и потврђује сопствену улогу учитељице: „Господе мој, допусти ми да ја одговорим сестри својој… ”А Спаситељ одговори Марији: ’Допуштам ти, Марија, да ти растумачиш…’” ²¹ Овде је женски принцип присутан као мудрост (Софија), духовна снага и аутентични канал божанског знања – што је касније у потпуности избрисано из званичне догме. Исус је ословљава као „она чија душа је светла”, а она поставља најдубља питања, тумачи параболу Софије, и прима директна откровења: „Ти си благословена између жена, ти си пунина пунине, ти си савршенија од свих.“²²

Сама Софија, „мудрост“, у овом спису се појављује као архетипски лик Божанског Женства, које пада из Плероме (пунине светлости) у таму материјалног света – али не зато што је грешна, већ зато што трага за Вишом Светлошћу. Њен пад је неопходан да би се спасење уопште могло догодити (слично као Исусово „пражњење”, кенозис при оваплоћењу; Исус је морао да се „ослободи” свебожанског или боље, ослањања на сопствену божанскост, да би постао смртник и поистоветио се са смртницима). Марија је дакле „земаљска Софија“ – жена која разуме, пита и тумачи, и кроз њу се враћа божанска мудрост. То је радикално различит приказ жене од оног у канонизованом хришћанству, где је она подређена, пасивна или грешна. У Пистис Софији, жена је носилац Логоса – не само мајка, него и учитељица.

 

III РЕИНКАРНАЦИЈА: ПОНАВЉАЊЕ ТЕЛА И ЕВОЛУЦИЈА ДУШЕ

И у учењу о реинкарнацији – или негирању истог – у званичном хришћанству се поново огледа образац егзотерног и езотерног, сличан оном који налазимо у ортодоксном, односно мистичном јудаизму. Свето писмо, готово без изузетка у Старом и Новом завету, одбацује могућност повратка душе у исто тело и стоји при чврстом становишту да се човек, као такав, дух, душа и тело, само једном рађа и да је његова вечна судбина при одласку са овог света коначна, а повратак на земљу у било ком телесном виду – немогућ, барем у редовном и трајно успостављеном следу догађаја. Ако се и догоди такво што, као што је, на пример, излазак мртвих из гробова након Христове смрти на крсту, представљ преседан – чудо. Изузетак представља и поновни долазак Еноха и пророка Илије на земљу, у једној од пророчки објављених фаза Апокалипсе, унутар Откровења богослова Јована, али и у јудаистичком мистичком предању. Међутим, овај догађај не можемо узети као преседан, будући да поменути свеци, по библијском извештају – нису ни умрли у правом смислу, већ су били натприродно „уз(н)ети” са земље, што значи да њихова овоземаљска мисија још није завршена, већ само суспендована на „неко време.”

У списима који представљају основу кабале, обједињених у тзв. Књигу сјаја или Зохар, постоје дугачке, детаљне и сложене расправе о процесу реинкарнације, који је неупитан, али прилично запетљан, самим тим што у човеку постоје три душе: Нефеш, земаљска душа, Руах, условно речено, прелазна душа, и Нефеш, божанска душа. Ове душе се раздвајају након смрти и њихова даља судбина зависи од степена праведности покојника.²³

У опскурно и, дакако, езотерно истраживање путовања душе након смрти, када је реч о хришћанству, најдаље је oтишла школа мишљења Кирила Александријског (444.г. н.е.), са идејом о тзв. митарствима, или некој врсти „царинарница” кроз које душа пролази после смрти. Након изласка из тела, пред душу ће стати две војске, демонска и небеска. Демони ће изобличавати сва човекова дела, тражећи у њима све што је наопако, а душа ће у страху тражити заштиту анђела. Али и под окриљем анђела, душа ће се успињати до других митарстава, са новим препрекама, где ће полагати рачун за своје грехе, које ће анђели искупљивати наводећи добра дела и врлине. Ако не успе, души се ускраћује слава Божја (Ис. 26:10) и она одлази у пакао. Ако прође митарства, душа одлази у Царство небеско.

У Пистис Софији, у поглављима која говоре о душама које „примају отајства”, јасно се износи да душе долазе и враћају се, све док не постигну „пун број беспрекорних душа” које ће узлетети заједно. Ова идеја о духовној еволуцији кроз више живота имплицитно подржава реинкарнацију. Исус говори о печатима који се стављају душама, о потребама да се тајне изнова и изнова примају, о напредовању душа кроз равни. Све то сугерише да се спасење не постиже у једном животу, већ кроз духовни процес – кроз многоструко искуство и духовну трансформацију. На више места, Исус користи термин „време када се наврши еон“, што сугерише да душа има свој „астролошки сат” – тренутак сазревања – који не мора доћи у овом животу.

Занимљиво је да се казне, тамни владари, као и духовна зрелост, помињу као последице претходних избора, што се у савременим учењима препознаје као закон карме. Тако учење о циклусу реинкарнације и духовног сазревања кроз више живота представља још један дубоко субверзиван, а ипак експлицитан елемент овог списа јесте: „…а иста душа долазила на свет, изнова и изнова, из тела у тело, једнако одгађајући да прими тајне…“ ²⁴

У одговору на Маријино питање, Исус упозорава на опасност од прокрастинације – број спасених је, наиме, ограничен. Сама идеја да се душа враћа из живота у живот, све док не буде довољно прочишћена да прими Отајства, супротна је канонском учењу Цркве. Ипак, у гностичкој визији, она је доследна логици милости и слободе: душа, додуше, има много прилика, али ипак не и бесконачно много. Ово сведочи о присуству оријенталних и платонистичких струја у ранохришћанској мисли, као и о живој дебати по овом питању која је у II и III веку још увек била отворена, пре него што је саборска догма затворила врата овом вишегласју.

Једно од најинтригантнијих учења у Пистис Софији јесте идеја о поновним рађањима душе, којa су неопходна док душа не прими отајства и не постане достојна светлости: „Ако желите да [грешник] буде избављен… нека Девица Светлоносна… га врати у тело праведника и честитога.“ ²⁵

Овде је јасно реч о трансмиграцији душе – њеном преласку из једног тела у друго, у циљу спасења. Ова идеја директно подсећа на источњачке религије, попут хиндуизма и будизма, али у гностичком оквиру носи специфичан печат – спасење је могуће само кроз спознају, кроз „тајне Неизрицивог“. Поврх тога, Исус, у гностичком Јеванђељу Валентинијанске школе каже да је пророке (Илију) слао у ново тело (Јована Крститеља): „Ја узех Илију и послах га у тело Јована Крститеља… као што и остале пророке послах у тела праведника.“ ²⁶ Ова пракса – коју бисмо данас назвали доктрином о реинкарнацији – у потпуности је ишчезла из каснијег хришћанског веровања.

ДУША КАО ВЕЧИТИ ХОДОЧАСНИК

Jедан од најконтроверзнијих и најпотиснутијих увида у гностицизам je управо вера у реинкарнацију. Исус у овом смислу јасно говори о томе да душе, које не достигну чистоћу, бивају враћене на Земљу: „А оне које нису достојне светлости, послаћу натраг у свет, да буду бачени у нова тела људи…“ ²⁷ У овом учењу чујемо ехо будистичких и хиндуистичких идеја о самсари – кругу рађања, смрти и поновног утеловљења – као и у кармичком учењу да дело одређује наредну инкарнацију. Ипак, гностичко виђење је понајпре сотериолошко: кроз више живота душа се „љушти“, ослобађа слојева незнања и страсти (такозваних „келипа”, по кабалистичко -зохаровском концепту, где се под овим термином подразумева негативна, зла љуштура, која на неки начин опонаша и опогањује Божју творевину), док не достигне „неискварено светло“.

Канонско хришћанство је, нарочито након Никејског сабора (325. г.н.е.), такве идеје означило као јеретичке. Тумачење вечног живота сведено је на есхатолошки дуализам раја и пакла. Реинкарнација, међутим, нуди духовно праведнији и кохерентнији поглед на еволуцију душе – и то је оно што је типично за гностицизам као такав: континуум, а не (коначна) пресуда.

 

РЕИНКАРНАЦИЈА – ГНОСТИЧКА СОТЕРИОЛОГИЈА

Заиста, заиста вам кажем:

Душа неће бити разрешена овог преласка из тела у тело,

све док не прође последњи круг и не отплати последњи дуг…²⁸

 

Идеја о Јовану Крститељу као новом утеловљењу пророка Илије јасно указује на реинкарнацију. Штавише, ова идеја није новина; не појављује се први пут у Пистис Софији. Када Исус пита своје ученике, шта каже народ, ко је O, ови одговарају: „Једни кажу да си Јован Крститељ; други да си Илија или неко од (покојних) пророка…”²⁹, што јасно указује на то да идеја о реинкарнацији није била непозната или зачудна у оно време у народу. Ова изјава упућује на трансмиграцију душа, што јасно имплицира континуитет егзистенције. Душа није створена за један живот већ за више циклуса учења и преображаја. Учење је у складу са индијским концептом самсаре, али и са питагорејским учењима. Реинкарнација овде није пука казна већ нова прилика. Спасење није могуће док се све „тајне“ не приме, што се може десити кроз више живота, уз помоћ духовних водича (нпр. Девице Светлоносне).

Овај концепт био је неприхватљив за Цркву, јер се супротстављао есхатолошкој слици вечног пакла или раја – које су везане за један живот и суд. Уосталом, не треба много маште да се замисли колико би идеја о поновном доласку индивидуе на овај свет и могућности „поправке” (честе теме јудaистичке и кабалистичке мисли) ослабио, психолошки, али и на сваки други начин, представу о Страшном суду као коначном и апсолутном крају.

ГНОЗА КАО ИНТЕРРЕЛИГИЈСКИ МОСТ

Пистис Софија, као и целокупан гностицизам, показује изражену интеррелигијску повезаност. Астролошка структура подсећа на хеленистичку астрологију и египатску херметику, дуализам светлости и таме је сродан зороастризму, док концепт реинкарнације има директне паралеле у хиндуизму и будизму. Али оно што је специфично за гностицизам јесте акцентовање на нутреност: спасење долази кроз унутрашњу спознају, а не кроз спољашњу припадност конфесији.

 

ТРАГОВИ ИСТОЧЊАЧКЕ МУДРОСТИ У ГНОСТИЧКОМ ТКИВУ

Кроз цео спис осећају се упливи других религијских система: из херметичке мисли долази космичка хијерархија и алхемијска симболика; из персијске – идеја борбе светлости и таме; из индијских – цикличност душе и пут самоспознаје. Пистис Софија је стога „чвориште“ знања: синтеза древне мудрости у оквиру раног хришћанства.

 

ЕПИЛОГ: ЗАБОРАВЉЕНА СВЕТЛОСТ И ПОВРАТАК ГНОЗИ

Канонизација хришћанства избрисала је све „сумњиве“ идеје – астрологију као духовни систем, реинкарнацију као пут прочишћења, и жену као активног носиоца спасења. Ипак, текстови попут Пистис Софије нас подсећају да су у самим темељима вере постојале мисли које се данас чине субверзивним или синкретистичким. Зато је важно да их не читамо као куриозитете, већ као жив извор духовног знања, које још има снагу да отвори путеве разумевања – и божанског и људског.

Спис Пистис Софија јесте карта не само неба већ и унутрашњег свемира. У њему астрологија не описује судбину, већ степенице успона; женски принцип није грешан, већ просветљен; а душа није једнократна, већ вечни ходочасник кроз светлост и таму. Његовим читањем улазимо у дијалог са једним изгубљеним хришћанством – не одбацујући веру, већ продубљујући је: „Зато, дођи, ти света Светлости, и врати ми моју моћ, коју сам изгубила у световима Архоната.“³⁰

Црква је изабрала хијерархију; Пистис Софија – ослобођење. Црква је бирала ред; гноза – светлост: „Мој Господе, зарад које тајне си окренуо силу архоната, и њихових еона, и њихов Усуд, и њихову сферу, и сва њихова места, и створио им збрку да би их помео у њиховим путевима и да би залутали на свом путу? Да ли си то учинио зарад спасења света или не?“³¹

На крају, ово дело открива један сложен, дубоко симболички и духовно инклузиван универзум, где су астрологија, реинкарнација и женска мудрост саставни делови учења. Те идеје су касније одбачене као „јерес”, данас се, са становишта ортодоксних конфесија, сматрају синкретизмом, али овај спис их са љубављу и прецизношћу чува. Оно што је за црквене оце било неприхватљиво, за духовне трагаоце данас може бити ослобађајуће: душа није осуђена на једномерну путању, жена није нижа природа, звезде нису грешна знатижеља – већ небески језик, дубоко уписан у ткање човекове судбине: „Ја отворих врата Светлости и путеве који воде ка Светлости… нека, дакле, свако ко се покаже достојним отајстава, прими отајства и униђе у Светлост.“ ³²

 

РЕЧ О ПРЕВОЂЕЊУ ДЕЛА НА СРПСКИ ЈЕЗИК

Дијалошка форма већег дела овог списа заправо је само задати стилски образац за дуге монолошке дискурсе Васкрслог Учитеља, који користи љубопитљивост, конфузију, духовну глад, али и духовну ограниченост својих ученика да изложи сложену структуру онога што се у јудаизму зове „Свет који ће доћи” или мистичне есхатологије и устројства духовног космоса. Преводиоци овог дела, сачињеног од фрагмената апокрифних Jeванђеља и учења махом у раскораку са канонским Писмом, и сами су били на прилично мукотрпном задатку превођења „непреводивог” на иоле смислени језик. Ту пре свега треба имати на уму транслитерацију сложеница, неуобичајених назива еона, архона и осталих хијерархијских редова, власти и поглаварстава оностраног света (Троструко Свети; Тромудрени; Безмерно Неизрициви; Прабезмерни; Девица Светлоносна…). Отуд се питање с почетка приче наметало изнова и изнова, не само у филозофском и спиритуалном смислу, већ и у крајње прагматичном рвању са терминологијом, која је сама по себи представљала последњу одбрану езотерије од „профаног“ и белоданог. Колико су у томе услели Александар Драмићанин (уредник издања и издавачке куће „Метафизика”) и Јелена Гавриловић (супреводилац и аутор овог есеја), тешко је судити са ове, још увек кратке, временске дистанце.