Полина Барскова
КАФЕ У БЕРКЛИЈУ

 

ВРШЊАЦИ

буди се из сна – трља очи –

отвара књигу стихова –

одгурне се од дна безумља интелектуалним штапом –

песма се брзо завршава – она зурећи гледа у датум.

То се десило 1976:

Блажена дивља Муза

Предала се војнику

Прекрасног фронта. И заплови дете

У корпици од ловоровог лишћа низ славну реку,

Односно низ Лету, подрхтавајући, брекћући,

Као што чине сви увређени људи.

Затим – чудесно спасење, подвизи, стотине очију,

Које чепркају по тим словима, као по кварном зубу,

Због каналића који би нас повезао,

Измождене читаоце с пулсирајућом славом.

Стих се одавао свакоме, кврчио, тресао репом,

Као ђаволчић из ракијске чаше, дрхтећи, мамећи.

Једног голог суботњег јутра, он је придобио и мене,

Такође рођену исте те хиљаду деветсто седамдесет шесте.

Били смо тако очигледно и увредљиво неједнаки,

Као хеликоптер – и лептир, тулипан – и супа од лука.

Стих – као мехур, подигнут са дубина,

Са усана које су пустиле на слободу последњу реч.

Стих је био света планина, а ја сам седела у подножју,

Наслађивала се пејзажом, скинувши тешке чизме.

А он, величине лавине, котрљао је ка мени сузу,

Осуђујући ме на часну и слатку смрт у двобоју

С равнодушном стихијом нечијих пажљиво изабраних речи –

Оном која брише животе појединаца и народа

Да би заувек остали тачка и апостроф,

Да би Шекспир вриштао, а Хорације заћутао.

***

Нешто се распало, ишчезло, отишло, изменило

Између тебе и мене, моја драга.

Мала милост дечје игре лакомислености

Издала нас је и сада, изненађено трепћући,

Гледа нас, сећа се – јесмо ли ми били блиски,

Да ли смо били једно тело, кора, лишће?

Ето, Судбина нас је однела на различите спискове –

Значи, више не заслужујем њена понижења;

Значи, ноћима нас не чека Михаиловски двор;

Значи, твој пас се не радује при сусрету;

Значи, својим огромним псеудосузама

Не желим да хладим твоја брза рамена.

Не желим твоје усне с формалним осмехом –

Или желим, али оне измичу у заборав.

Ти, пак, и даље, као златне орашчиће,

Крцаш наше речи и уживаш у тренуцима.

Ти си, пак, и даље, иста, и све у теби је исто –

Све што је бесмислено, опет продајеш за бесмислено.

Тако пушташ пролазнике у нестабилну постељу

Због ситничавих и равнодушних процена.

У мени, драга пријатељице, мало се тога променило.

Растресито, слабо срце, смешан ход,

Тако ме монотоно изједају бриге,

А на празнике ме теши топла вотка.

Није до нас, већ до времена, које жуди за жртвама.

Као стари љубавник, оно сујетно

Влада нама – зато нисмо бесмртни,

Избледеле шкољке на избледелој траци плиме.

***

Ти си црна рупа на мом панциру,

Ахилoва, фантомска пета богаља,

Који дебелим замасима руку

Путује ка пивници.

По летњем излетном дану лутамо Каменоостровским

И, као младожења шатору, прилазимо гостионици.

Теби? Па, како да не, сира и вина.

А мени мало шљива и много меса.

Седећемо уз прозор кроз који долазе звуци

Док не дође лажни јутарњи час.

Гледаћу како се опијаш,

И у свој глас убацивати излизане ноте,

Из прамена у прамен не преливати бакар,

нити још сребро. Па зашто ти

Тако грубо разрушаваш мој склад,

У који једино тебе од свих живих примам

И тиме те изједначавам са онима који су тамо у диму

Сузоточивог сна већ сабрани у чопор?

***

Евридејка и Орфика¹, наравно, као једно.

Раздвајање – школски пример.

Гурамо себе на зелено дно

И себе с литице дозивамо.

Одвозимо се у забитну зиму,

И отуда, изнемогло кркљајући,

Из вртова и пустиња које смо оставили,

Насумице призивамо себе.

Милујемо мучећи, мучимо милујући…

Ми, следећи Јулијету и Јустину,

Бирамо срећу у којој је сакривена

Туга, као костур у човеку.

Тако нас пуштају из Царства сенки:

Кô пацијенте луднице у биоскоп.

Само дани све краћи, ноћи све дуже,

А за Летом и даље исти мрак,

Али сада ту таму излучује Хад,

Наша мајчица, кумир и главни лекар,

Он убодом заборава смирује стид,

Понос, љубомору и свраб неуспеха.

А ми, љушкајући се на кревету, наричући,

Уживајући у топлини празнине,

Призивамо шкрипави одјек кључа

Раздераним слузавим устима.

Зверски урлик: ,,О–О–Аˮ . Али шта је у том ,,Оˮ?

У том ,,Аˮ? Давно смо заборавили.

Слобода је сада: погледати кроз прозор

Или искочити кроз њега.

 

КАФЕ У БЕРКЛИЈУ

Овде је мој отац седео пре седам година,

гледао у силиконски залазак

јарких боја ,,Окна РОСТАˮ²,

и све му је тада изгледало просто.

Живот је, храмљући, пришао крају,

али су остали драги детаљи,

које прислањамо уз лице,

као извађени комад челика из нас,

и, осмехујући се, говоримо: Охо!

И тако, отац…Колико често на њега

мислим и бесмислено спомињем

његове навике, ретке осмехе,

како он није прихватао моје мале стихове,

а ипак би добацивао: ,,Хајде да цртамо.ˮ

И седали смо да цртамо цвеће,

које је мама довлачила одасвуд

у свежњевима, када се враћала.

Посматрам одавде: досадни послови,

читава добро устројена драма.

Посматрам оданде: он седи, сед,

и четкицом меша боје по палети.

Посматрам одавде: у свакој запети

и сваком милилитру сваког литра

хладне крви, ја сам његово дете,

његова шетња кроз запуштене паркове,

иако ме је својом смрћу, као у шали,

издао животу, попут Јакова,

за неки рај, где се нећу појавити –

туђе семе, изрод, издајник…

Мој тата, како патим, како жудим

за тобом, недостижни посматрачу,

који с небеса пратиш дивну старост своје жене,

своју кћер, која накриво одраста.

Стојиш међу облацима као стене

које стоје у неутољивости плиме,

или си – маховина на тим стенама?

Сед, слан, преживевши олују,

ти си – реч која прелази преко ноћног мора,

у њему глуво призван страх.

Не, оче, у мени није крв, већ твоја

бол, незарасла рана.

У мени је (о, Фројде!) тако ћудљива и вишеструка

жеља да будем с тобом,

да међу твојим вршњацима тражим

оца својој замишљеној деци,

делимично проверавајући мит телесно,

делимично само уживајући у томе.

 

ПОЛИНА БАРСКОВА (ПОЛИНА ЮРЬЕВНА БАРСКОВА, 1976, Лењинград), руска песникиња и филолог, рођена је у Лењинграду (данашњи Санкт Петербург). Једна је од најпознатијих савремених руских књижевница. Данас живи у Сједињеним Америчким Државама, где предаје руску књижевност на Беркли универзитету у Калифорнији. Барскова је лауреат неколико значајних књижевних награда, укључујући Награду Андреја Белог (2015), коју је добила за своју прву књигу прозе Живые картины. Она је истовремено и део руске дијаспоре, што се огледа у њеним радовима који често истражују теме миграције, идентитета и културног наслеђа. Неке од њених збирки песама су Эвридей и Орфика, Арии, Бразильские сцены и друге. Њене збирке су превођене на енглески, немачки, француски, италијански и дански језик.

Избор, превод са руског и белешка

Ангелина Животић