Олга Михајловић Благојевић
ДИСАЊЕ ТИШИНЕ

 

Жељка Гавриловић: Осећам се добро

Прометеј, Нови Сад, 2025.

 

Има нечег у поезији Жељке Гавриловић што ће на читаоца, већ након првог читања, деловати смирујуће – као да се захукталост живота изненада примирила, док су његови дубљи тонови проговорили. Читалац можда неће одмах моћи да одреди узроке овог смирења. Да ли се ради о звучном складу стихова, сажетости израза, одјеку народне мелодије или можда о некој егзистенцијалној поруци?

Након дубљег урањања у песме збирке Осећам се добро, ипак, почињемо да запажамо неке одреднице. Најпре, примећујемо редукцију елемената спознајно-чулног света: оквир песме често представља једноставну, делимично метафорично измењену слику природе, па читамо о месечини што „с неба капље“ (песма ХХХV), о водама које су „наткриљене маглом“ (XXXVIII) или Сунцу што „презрева / У умбру и злато“ (XXI). На овом платну песникиња проналази простор за преиспитивање психичких садржаја. Песничко „ја“ се одређује, како у односу на природу, тако и у односу на другу особу – песничко „ти“. Природа љубавних односа која је пронашла пут до поезије носи динамику и пулсирање, контемплацију над собом и над другим, превазилази оквир љубавне комуникације и постаје реч о постојању, о одређењу бића. Ту су, затим, звучни акорди: „У призору што се њише / Једва видно и све тише / Акварел ће да опише / Унутрашњу страну кише“ (XXII). Чини се да песникиња речима истражује унутрашњу страну, не само кише и свега видљивог, већ највише постојања самог по себи. Ако прихватимо тезу да зарањање у сопство у ствари истовремено значи и истраживање целог света, онда ћемо трагове које проналазимо у збирци песама Осећам се добро доживети као оне који упућују на одгонетање суштинских тајни.

Занимљив поступак Жељке Гавриловић налазимо у инверзији – не само да песникиња преноси свој доживљај света, већ допушта и свету да се одређује у односу на траг кога песничко „ја“ оставља у њему: „Ништа сем тренутка / Не памти ме. / Па ипак / У свему / Што су очи виделе / Остао је мој траг.“ (IX) Уместо да песнички субјект памти тренутак, што би била уобичајена слика, тренутак је моделован оним ко га посматра. Иако је само тренутак онај који има моћ да „памти“, траг је остављен у свему што су „очи виделе“, можда због тога што свест и може да појми свет само кроз призму тренутка? Осим што има моћ да моделује спољни свет, песничко „ја“ је свесно утицаја који оставља на вољену особу, па користи сличну инверзију: „Ту / У пејзажу / Изван свега / Ја / У мисли пространој / Као поље / Ја / Као неко / О коме / Управо мислиш“ (Х). Заменица „ја“ говори о постојању као таквом. Подсећа на библијско „Ја сам онај који јесам“ или само „Ја сам“, где се говори о божанском бићу које је присутно, које објављује своје постојање и интеракцију са човеком.¹ Код Жељке Гавриловић лична заменица „ја“ је издвојена засебним стихом, без пропратног глагола, брујећи о сопству, без узрока или објашњења. То „ја“ је „изван свега“, али је ипак у „пејзажу“ и у „мисли пространој“. Да ли је пространа мисао она која потиче од песничког „ти“, од онога који управо мисли на песнички субјект, или је можда наговештена нека свеобухватна, космичка мисао, у којој се налазе и све појединачне мисли? Сличну инверзну перспективу налазимо и у песми под бројем VIII: „Отишла сам / Нечујно / Као у сан. / Где ћеш сад / Наћи даљину / У коју би се / Загледао?“ – песникиња не поставља питање о својој, већ о туђој загледаности.

Нит која се у поезији Жељке Гавриловић дотиче питања односа са другим наставља се и у песми XXXII, која по штедљивости у коришћењу речи, атмосфери и филозофским рефлексијама, наличи старокинеском песничком обрасцу: „Узњихана ветром / /Сенка цвећа / Клизну по зиду: / Помислих / Ти си“. Представљен је само део слике или песничке мисли, па је оно што је изостављено једнако важно као оно што је речено. Узњиханост цвећа кореспондира с наговештеном узњиханошћу духа који чезне за сједињењем. Разочарање је преточено у контемплацију о питањима присуства и одсуства, или тачније, присуства које је уобличено у одсуству, као што је цвет виђен кроз сенку која је затреперила на зиду.² На неки начин, вољена особа је присутна већ самим тим што песнички субјект мисли о њој. Сенка је на тај начин одраз бића, па и њених неухватљивих страна. У последњој песми збирке која има значај поговора, мотив сенке добија универзалну, суштинску вредност: „Видим ту сенку / Кроз све сенке / Непомичних сенки / […] / Тачка пресека је то / Проницљивост / На самрти / Ускоро ћемо се тамо загрлити / Нас двоје, Реише“. У стиховима проналазимо више врста сенки: једну конкретну, значајну сенку, која се пробија кроз „све сенке“ других сенки које су „непомичне“. Да ли та појединачна „сенка“ која се пробија међу другим сенкама обележава једно, конкретно, вољено биће кога песнички субјект највише вреднује – или се ради о крајњој суштини, која, када је одгонетнута, коначно омогућава потпуно и чисто љубавно стапање два бића? Иако сенке говоре о суштинама, њихова одлика је, парадоксално, непрекидна промена и нестајање. У песми из класичног периода кинеске књижевности, читамо: „Веју те сенке, затрпавају трем од жада. Млада слушкиња не стиже да их почисти. / Али тек што их је нанело Сунце, ево, већ их односи месечина“.³ Одраз древног далекоисточног погледа на свет укључује контемплацију о неисказивом кроз наговештај онога што је видљиво. Такав поступак у своју поетику повремено уноси и Жељка Гавриловић, посебно у оним песмама где је поетска слика или мисао више наговештена него изречена. „Исказати а не рећи – да би се, тако, рекло више […]“⁴, како је то исказао Драгослав Андрић у уводу у Антологију класичне кинеске поезије, пут је према спознаји неизрецивог.

Још један одјек елемената стапања са нечим свеукупним проналазимо и у низу песничких минијатура: „Осећам се добро / Ја / Мали пејзаж / Са / Камичцима / Белим“ (XV). Граница песничког субјекта се губи и јавља се мистично јединство у коме се „ја“ идентификује са целокупном твари. Слутимо да је то осећај коме теже мистици приликом тиховања. У наставку самоодгонетања песникиња бележи: „Сама са собом / И ништа више / Замире час / Тишина дише“ (XVI). Блискост са тишином доноси осећај слободног дисања. Таква тишина и такво дисање су могући само у самоћи о којој читамо и у песми XVII: „Предвече, у самоћи / Прошетам до равнице / Залазак сунца очарава / Али му је сумрак преблизу“. Залазак сунца, као опште искуство доживљаја ватромета лепоте, завршен је пребрзим доласком сумрака. Песникиња се овде зауставља, остављајући траговима стихова да у читаоцу изазивају архетипска звучања о супротстављености елемената лепоте, пролазности и губитка.

Песме у књизи Осећам се добро су означене само римским бројевима, али су наслови циклуса речити: Јесам ли била и да ли је било, Шта рећи плаветнилу шта прећутати птицама, Мисао на Реиша разлива се низ кичму, Зачуђено, време застаје у кораку. Ту су и пролошка и поговорна песма. Пролошка песма носи ону нит поезије Жељке Гавриловић у којој се чује звук народног мелоса: „Ливада се ливадила / Све то виде само небо / Све то чуше само птице / Јер на свету сами беху / њих двоје“. Иако је у овом случају мелос другачији од контемплативног, мисао која спаја ова два различита модела певања је идеја да је љубавни пар сâм, као универзум који је сведен на своја два дела, на своје две комплементарне силе.

Одјеке народне мелодије налазимо и у песми XXXVIII где рефренска реченица „Пред зору је ветар стао“ представља оквир за опис љубавне приче. Током целе ноћи је дувао ветар и љубавници нису могли да се сусретну: „Цвилеле су вите гране / А низ стабло сузе дробне – / Ситни бисер месечине / Сливале су моју тугу“. Идући ноћу према драгој, момак је био „замађијан“, заправо, начинио је грешку – легао је на ливаду, али га је онда „вило“ вилинско коло. Тек након доласка сунца, зле силе попуштају и љубавници се састају. Мотив вилинског кола, у народном предању познат још и као „врзино коло“, сведочи о нечем што је тешко размрсити, о збрканости и метежу коме се не зна узрок. Дневно светло, престанак ветра који је целе ноћи чинио да „гране цвиле“, показало је љубавницима разрешење и пут једног према другом. Али, није само мотив вила и витих грана траг који је учинио да ову песму препознајемо као ону у коју је уткана нит народног стваралаштва. Можда је још јача референца на народну лирику, у ствари – ритмичност, образац тако својствен народној уметности, као оквир у који је смештена једноставност љубавне приче, која готово да и није прича, већ слика, арабеска. Љубавна чежња, пут љубавника пред којима су се испречиле мрачне силе, и најзад, сједињење – ту се приповедање завршава.

Ритмика, али на сасвим други начин, присутна је и у песми VI: „Кад сам први пут / Видела Алвара / Запамтила сам све / Што ми је тада рекао / Кад сам први пут / Видела Алвара / Не сећам се ничег / Што сам ја њему рекла. / Кад сам последњи пут / Видела Алвара / Сећам се свега / Што сам тада говорила // А све бих дала / Да заборавим“. За разлику од описа вољеног бића које је у трајној, иако променљивој, комуникацији с песничким субјектом – ово познанство има свој јасан почетак и крај. Целокупна динамика комуникације је представљена уз минимум речи, али је психичка и емотивна размена која је њима назначена веома гласна.

Штедљивост у речима која доводи до речитих тишина можда и јесте заједнички именитељ стваралаштва Жељке Гавриловић. Збирка песама Осећам се добро представља континуитет њеног израза, а претходе јој: збирка прича Фотографије, снови (1994), кратак роман Принчев пупак (2021), збирке поезије Парампарчад (2023), Тишине и ноте (2024). У лирским записима не налазимо референце на историјски контекст или период. Промишљање заоденуто у стихове је тихо, али и снажно, интроспективно. Сан је једнако битан као јава, а можда у себи носи и истинско знање: „Где да нађемо утеху / Ако и у сну / Ја изгубим твој траг / А ти изгубиш мој?“ (IV) Речи о могућем губитку „и у сну“ говоре о делимичном губљењу које се догодило у стању будности. Али, чини се да љубавници у поезији Жељке Гавриловић, и поред препрека, на крају увек проналазе пут једно до другог: „Знам / Тражићеш ме / И данас / Знам / Волећу те и сутра“ (XXV). Утеха никад није потпуно изгубљена. Можда је то због тога што је песнички субјект створио посебне духовне мапе, брижљиво баждарени унутрашњи компас. И не само компас: песникиња Гавриловић ствара свој посебан песнички свет који је одређен промишљањима о сопству, битку, али који носи и естетичке категорије уобличене у лепоти звучања или слике. То је свет у коме се биће оформљује и одређује, али и распршава колико и опеване магле, снови, сенке, зоре.