Нагиб Махфуз
СМРТ И ВАСКРСЕЊЕ

 

драма у једном чину

 

Сцена је подељена на два дела. Предњи део заузима отприлике трећину простора, јарко је осветљен и јасно видљив. На средини се налази палма а поред ње мирује воденички точак. У задњем делу, који je обавијен тамом, уздиже се неколико степеника у облику мастабе¹ где откривамо нејасне силуете лежећих фигура које сугеришу спавање или смрт. Атмосфера сцене је недефинисана.

Диже се завеса. На сцени је лепа девојка која хода напред-назад између палме и воденичког точка. Њена одећа одговара недефинисаној атмосфери призора и тешко ју је географски одредити. Исто је са одећом осталих лица која ће се појавити на сцени.

Како се завеса диже, са леве стране допиру звуци борбе двоје људи. Чују се псовке, претње и ударци.

ДЕВОЈКА: О, Господару небеса… Када ће престати ови звуци? Када ће засијати сунце изнад питоме, мирољубиве земље, о утехо ока мог?

Са повећаним немиром ослушкује гласове, затим каже:

ДЕВОЈКА: Питам се да ли је то неки стари грех који морам окајати? Или је то несрећа укорењена у мојој крви? Или су то грешке за које нам је недостајала искрена воља да их исправимо?

Изненада једна особа услед снажног ударца упада на сцену. Затим пада у несвест испод палме. Девојка се пажљиво сагиње над њом и нежно милује по образу. Особа отвара очи, гледа у њу, затим их поново затвара мрмљајући.

МЛАДИЋ: Оче!

Она га нежно милује по образу. Он на тренутак отвара очи, затим их склапа мрмљајући.

МЛАДИЋ: Мајко!

Она га нежно милује по образу. Он наново отвара очи, затим их склапа мрмљајући.

МЛАДИЋ: Жено!

ДЕВОЈКА: Буди јак.

Трља му образе. Он отвара очи, присебан је. Дуго је посматра, затим мрмља.

МЛАДИЋ: Ти!

ДЕВОЈКА: Слава Богу… устани… ослони се на моју руку.

Подиже га… Брише му чело марамицом и дотерује косу. Мало по мало он долази к себи.

ДЕВОЈКА: Да ли ти је сада боље?

Младић не одговара, сада изгледа нормално.

ДЕВОЈКА: Дубоко удахни. Данас је леп дан.

МЛАДИЋ: Ништа није лепо, баш ништа.

ДЕВОЈКА: Бар је време лепо, смири се.

МЛАДИЋ: После данашњег дана ништа неће бити лепо.

Нежно га привлачи к себи.

ДЕВОЈКА: Дођи мени, ја не знам за патњу.

У младићевим очима оштар поглед који се стидљиво повлачи пред њеним нежним погледом.

МЛАДИЋ: У сваком случају, нисам у стању да се радујем твојој доброти. Извини…

ДЕВОЈКА: Волела бих када би у мом наручју нашао заклон од невоља овог света.

МЛАДИЋ: Када би то било могуће.

ДЕВОЈКА: Могуће је ако то желиш.

МЛАДИЋ (осећа болове у глави и врату): То је немогуће, хтео ја то или не.

ДЕВОЈКА: То је старо проклетство које прогања несрећне.

МЛАДИЋ: Чињеница је да прогони живе.

ДЕВОЈКА: Живи треба да га избегавају. Нудим ти једину праву срећу у животу.

МЛАДИЋ: Чак се и срећа понекад може у нашим рукама претворити у прах и срамоту.

ДЕВОЈКА: О, како си незахвалан.

МЛАДИЋ: Не поричем твоју верност, али је се плашим, поготово сада у тренутку свог неизбежног пораза. Из крвавог положаја у коме се налазим видим њену застрашујућу, заслепљујућу привлачност.

ДЕВОЈКА: Да ли се тако осећаш када је у питању отварање срца, блистав сјај цвећа, време брања плодова?!

МЛАДИЋ: Не, само се са тугом сећам стравичне тежине лудила, омлитавелих мишића и скрханих амбиција.

ДЕВОЈКА: Дозволи да поновим, волела бих кад би у мом наручју нашао уточиште од невоља овог света.

МЛАДИЋ: Каква топла, моћна лепота… моћнија од саме смрти, али у њеном загрљају моји снови брзо замиру.

ДЕВОЈКА: Загрљај је кориснији од твојих снова.

МЛАДИЋ: Кукавичлук ће увек бити највећа препрека човековом душевном миру.

ДЕВОЈКА: Чудно је да жудиш за окрутношћу напуштеног, дивљег простора.

МЛАДИЋ: Заиста жудим за пламеном живота док букти и сија на ивици непосредне опасности.

ДЕВОЈКА: И за лутањем, крвљу и прашином.

МЛАДИЋ: Напротив, то је моћ поноса упрегнута у ветар.

ДЕВОЈКА: А ако ти нога само једном посрне, мртав си и покопан.

МЛАДИЋ: Жудим и за громким ратним покличима од којих пацови беже у своје рупе. И узбуђењем узнемиреног размишљања о изгледима за живот и смрт.

ДЕВОЈКА: И за застрашујућем лицу крвљу умрљаном.

МЛАДИЋ: И срцем које поносно куца тријумфом правичности и достојанства.

ДЕВОЈКА: Ти си себичан. Одричеш мене пошто си се заситио. Узбуђује те само мирис крви.

МЛАДИЋ: Волим те, али мрзим да се ваљам у прљавштини.

ДЕВОЈКА: То значи да ме не волиш.

Младић показује на мастабу уроњену у таму на којој спавају сабласти.

МЛАДИЋ: Нека ми узор буду они који су давно умрли.

ДЕВОЈКА: Не волим да гледам мртве.

МЛАДИЋ: Али они су живи докле год смо ми живи.

ДЕВОЈКА: Празнина је иза тебе и празнина испред, а у стварности само сам ја неспорна!

МЛАДИЋ: Колико сам само слушао ове задивљујуће речи док нисам изгажен.

ДЕВОЈКА: Разбеснео си непријатеље својом шалом.

МЛАДИЋ: Мислио сам да је шала прихватљив део људских односа. Зашто би ме онда због тога дивљачки тукли?

ДЕВОЈКА: Често сам те упозоравала да не претерујеш.

МЛАДИЋ: А када сам хтео да се заштитим, руке су ме издале.

ДЕВОЈКА: За мене је пристојан човек бољи од снажног човека.

МЛАДИЋ: Била си у праву док ми снага није ослабила.

ДЕВОЈКА: Морала сам да те избавим из живљења у бесциљном лутању.

МЛАДИЋ: И тако ме је он победио ругајући се мојој слабости.

ДЕВОЈКА: Немој разарати наше пријатељство охолошћу.

МЛАДИЋ: Разара га понижење и смрт.

ДЕВОЈА: Не постоји ништа као смрт.

МЛАДИЋ: Она није ништа гора од оног што постоји у животу.

ДЕВОЈКА: Веруј ми, она је највећи непријатељ животу.

МЛАДИЋ: Да ли ћеш се радовати ако прихватим пораз?

ДЕВОЈКА: Пристани на било шта, осим на смрт.

МЛАДИЋ: И као да се ништа није десило, док ми срце гори ватром пораза?

ДЕВОЈКА: Време све лечи, осим смрти.

МЛАДИЋ (показује на мастабу): Наши преци су се другачије односили према смрти и зато им је даривана бесмртност.

ДЕВОЈКА: Они су још давно окусили смрт и сада су заиста мртви.

МЛАДИЋ (обраћа се мастаби и њеним житељима): Реците да сте бесмртни.

Глас са мастабе, као ехо.

ЕХО СА МАСТАБЕ: Бесмртни.

ДЕВОЈКА: Не обраћај се празном простору попут неког лудака.

МЛАДИЋ: Зар не чујеш?

ДЕВОЈКА: Позиваш у помоћ мртве да оправдаш крвопролиће.

МЛАДИЋ: О, грозног ли гласа.

ДЕВОЈКА: Откад прашина има глас?

МЛАДИЋ (обраћа се мастаби): Чујете ли шта је речено?

ГЛАС-ЕХО (мало затим): Чујете ли шта је речено?

МЛАДИЋ: Како сте се носили са смрћу и како се она понашала према вама?

ГЛАС-ЕХО: Како сте се носили са смрћу и како се она понашала према вама?

МЛАДИЋ (и даље гледа на мастабу и као да прича сам са собом): Понављају моје речи… Да… То има дубоко значење које свако паметан разуме… И ево их, они крећу…

Они и даље леже непокретни.

МЛАДИЋ: Показују ми драгу слику минулих времена… Ево битке која бесни… Падају мученици… Војници се пењу на зид тврђаве у гомилама као мрави… Ево, тврђава се предала… Грмљавина победничког клицања се пробија кроз стогодишње зидове!

Затим се окреће ка девојци.

МЛАДИЋ: Да ли си видела? Да ли си чула?

ДЕВОЈКА: Ништа нисам ни видела ни чула.

МЛАДИЋ: Њихово победничко клицање које се уздиже над телима мученика потресло ме је до сржи.

ДЕВОЈКА: То је само твоја опседнутост необузданом жељом за убијањем.

МЛАДИЋ: Дођавола са излежавањем у вртовима ружа.

ДЕВОЈКА: О, где су сада мудрости срећних дана.

МЛАДИЋ (показујући на мастабу): Њихов пламтећи дах ме растужује.

ДЕВОЈКА: Мртви немају пламтећи дах.

МЛАДИЋ: Ако мртви умру, уништење ће захватити све.

ДЕВОЈКА: Ако заиста желиш да живиш, не осврћи се уназад.

МЛАДИЋ: Али уназад је напред.

ДЕВОЈКА: Онда не гледај напред.

Младић се мршти противећи се, збуњен.

ДЕВОЈКА: Зарони у мој очи… и биће ти даривана већност између две таме.

Са леве стране чује се подругљив, дивљи смех.

МЛАДИЋ: Чујеш ли како ме провоцира и руга ми се?

ДЕВОЈКА: То је само снажан ветар кроз који бесни несрећа.

МЛАДИЋ: Он ме изазива.

ДЕВОЈКА: Отпеваћу ти песму од које ће голубови заиграти, чуј ме.

МЛАДИЋ: Пусти птице да певају.

ДЕВОЈКА: Нека твоја жудња за крвљу буде задовољена.

МЛАДИЋ: Његов подругљиви смех претвара ваздух у мојим плућима у прах.

ДЕВОЈКА: Најбоље је да запушиш уши.

МЛАДИЋ: Али рођен сам са ушима да бих чуо.

ДЕВОЈКА: Да би слушао моје врело гугутање.

МЛАДИЋ: И какво је то гугутање било… Спутава моју одлучност… Збогом…

ДЕВОЈКА: Никад нећеш моћи без мене.

МЛАДИЋ: Сачувај наду док све не буде у реду.

ДЕВОЈКА: Ништа неће бити како треба док сам ја далеко.

Из даљине се чује дивљи, подругљив смех.

МЛАДИЋ: Збогом.

ДЕВОЈКА: Занемари буку и мирно спавај.

МЛАДИЋ: Не, морам је уклонити пре него што заспим.

ДЕВОЈКА: И још нешто… Не желим да ме обузме очај.

Младић ставља прсте у уши. Она га пажљиво посматра, затим одлази на десну страну. Младић гледа према мастаби.

МЛАДИЋ: Само мртви могу да ми открију истину о животу. Само мртви.

ГЛАС-ЕХО: Мртви.

МЛАДИЋ: Отишла је. Неће далеко отићи. Никада нећу моћи да се потпуно ослободим ње, нити то желим. Али морам да знам истину.

ГЛАС-ЕХО: Истину.

МЛАДИЋ: Говорите јасно. Не причајте као камен.

ГЛАС-ЕХО: Камен.

МЛАДИЋ: Причајте ми о смрти и животу.

ЕХО: Животу.

МЛАДИЋ: Ко је херој?

ЕХО: Херој.

МЛАДИЋ: Да ли је он ратник?

ЕХО: Ратник.

МЛАДИЋ: Или човек мира?

ЕХО: Човек мира.

МЛАДИЋ: Проклетство. Проклетство. Проклетство…

Младић окреће лежа мастаби.

МЛАДИЋ (виче): Морам да се спремим… Доведите ми доктора… Докторе!

Улази доктор такође у недефинисаној одећи. Има браду, у руци му је торба.

ДОКТОР: Немој викати, да би избегао компликације.

МЛАДИЋ: А да ли сте сигурни да сам болестан, када ме упозоравате на могуће компликације?

ДОКТОР: Нисам дошао на свадбу.

МЛАДИЋ: Ипак, чини ми се да сам болестан.

ДОКТОР: Ових дана радим дупло.

МЛАДИЋ: Ох!

ДОКТОР: Појавила се зараза.

МЛАДИЋ: Зараза?

ДОКТОР: Ти као да живиш затворен у боци.

МЛАДИЋ: Боци испуњеној тугом.

ДОКТОР: Зараза се шири упркос уобичајеним мерама предузетим за њено сузбијање.

МЛАДИЋ: Вероватно сте се захваљујући њој обогатили.

ДОКТОР: Богатимо се захваљујући болестима, а не заразама.

МЛАДИЋ: Али зараза није ништа друго до једна велика болест.

ДОКТОР: Зараза се тврдоглаво шири претећи високим државним званичницима који терају лекаре да јој се супротставе, али никакве користи вредне помена ми од тога немамо.

МЛАДИЋ: То је жалосно. Плаћамо цену небриге за сиромашно прљаво окружење.

ДОКТОР: Зараза, као и увек, долази из иностранства.

МЛАДИЋ: Вероватно, али се шири по сиромашним срединама.

ДОКТОР: Овог пута узела је маха у богатим срединама.

МЛАДИЋ: То је баш необична појава која заслужује проучавање.

ДОКТОР: Чини се да си ме позвао због неке важније ствари од разговора о општем здравственом образовању.

МЛАДИЋ: У праву сте. Мислим да сам болестан.

ДОКТОР: Пажљиво те слушам, причај.

МЛАДИЋ: Нема посебних симптома вредних помена.

ДОКТОР: Можда желиш да се подвргнеш општем прегледу?

МЛАДИЋ: Отприлике.

ДОКТОР: Или хоћеш, или нећеш. Шта значи „отприлике“?

МЛАДИЋ: Не замерите, али то је управо оно што сам мислио.

ДОКТОР: Зашто ниси одмах рекао на шта тачно мислиш?

МЛАДИЋ: Не будите груби критикујући мој стил говора.

ДОКТОР: Да ли увек говориш овако неодређено?

МЛАДИЋ: Отприлике.

ДОКТОР: Опет смо се вратили на „отприлике“.

МЛАДИЋ: Претпоставимо да је одговор потврдан.

ДОКТОР: Претпоставимо! Зар не можеш прецизно да кажеш шта желиш?

МЛАДИЋ: У реду, желео бих општи преглед.

ДОКТОР: Твој начин говора има збуњујући смисао.

МЛАДИЋ: Опет смо се вратили на стил.

ДОКТОР: То је први симптом.

МЛАДИЋ: Симптом?!

ДОКТОР: Ти се расправљаш и околишиш уместо да циљаш директно у мету.

МЛАДИЋ: Извините.

ДОКТОР: И то је први симптом заразе.

МЛАДИЋ: Заразе!

ДОКТОР: Што се тиче осталих симптома, могуће их је открити.

МЛАДИЋ: Ништа не разумем.

ДОКТОР: Није битно.

МЛАДИЋ: Али у питању је моја болест!

ДОКТОР: У питању је зараза, а то се тиче свију.

МЛАДИЋ: Пе нека буде, у сваком случају морамо је разумети.

ДОКТОР: Напротив, мораш се лечити од ње.

МЛАДИЋ: Добро, а сада ми реците о осталим симптомима.

ДОКТОР: Не, ти треба да кажеш.

МЛАДИЋ: Па ви сте рекли да је преостале симптоме могуће открити.

ДОКТОР: Да ли ти то желиш да ми одредиш како да лечим?

МЛАДИЋ: Опростите… под вашом сам командом.

ДОКТОР: Ово је други симптом.

МЛАДИЋ: Где је он?

ДОКТОР: После толике расправе и врдања, изговараш јасну и недвосмислену реченицу „под вашом сам командом“.

МЛАДИЋ: То је само израз учтивости.

ДОКТОР: То је оно што се теби чини, али у стварности то је други симптом.

МЛАДИЋ: На овај начин могуће је сваку изјаву узети као симптом заразе.

ДОКТОР: Твоје речи дефинитивно показују да немаш поверење у науку.

МЛАДИЋ: Напротив, ја сам поборник науке.

Доктор сумњичаво одмахује главом и ћути.

МЛАДИЋ (показује на мастабу прекривену тамом): Водим порекло из старе породице. Моји су преци су међу првима познати по доприносу науци.

ДОКТОР: Показивање на таму удружено са разметљивошћу представља трећи симптом заразе.

МЛАДИЋ: Нисам ја од тих људи. Ја сам присталица модерног доба… фанатик сам по том питању.

ДОКТОР: Фанатик?!

МЛАДИЋ: Хоћу речи да сам присталица модерног доба и не позивам се на претке, осим из нужде.

ДОКТОР: И ово је један од симптома заразе.

МЛАДИЋ: У том случају шта је исправно понашање?

ДОКТОР: Колико видим не знаш ништа о њему.

МЛАДИЋ: Имам вртоглавицу.

ДОКТОР: Врти ти се у глави од искрености, зар не? Пети симптом.

МЛАДИЋ: Можда сам мало претерао.

ДОКТОР: Вртоглавица праћена претеривањем. Шести симптом.

МЛАДИЋ: Мислим да је боље да ћутим.

ДОКТОР: Од вртоглавцие, преко претеривања, до ћутања. Седми симптом.

МЛАДИЋ: Ха…ха…ха…

ДОКТОР: Вртоглавица, претеривање, ћутање, смех без разлога… осми симптом.

МЛАДИЋ: Ха…ха…ха…ха…

ДОКТОР: Смех, упркос очигледним симптомима заразе… девети симптом!

Младић покрива лице длановима.

ДОКТОР: Скриваш лице, али симптоми заразе неће нестати.

МЛАДИЋ: Па шта да радим?

ДОКТОР: Ово је питање које представља најозбиљнији симптом заразе.

МЛАДИЋ: Знате шта ја мислим? Ви не постављате дијагнозу болести, већ јеноставно инсистирате да докажете да постоји зараза.

ДОКТОР: Ево, почињеш да ме нападаш. То значи да се мириш са малтретирањем, а злостављаш оне који се лепо опходе према теби… а то је десети симптом.

МЛАДИЋ: Докторе, љутите ме.

ДОКТОР: Љутиш се када је потребна трпељивост… једанаести симптом.

МЛАДИЋ (подругљиво): Трала-лала-ла… глупости!

ДОКТОР: Сада бунцаш. Дванаести симптом.

МЛАДИЋ: Реците ми, господине докторе, да ли сте икада лечили неку важну, утицајну особу од ове заразе?

ДОКТОР: Десило се.

МЛАДИЋ: И да ли сте јој отворено рекли оно што сада мени говорите?

ДОКТОР: Не.

МЛАДИЋ: Како сте се понашали са њом?

ДОКТОР: Избегавао сам да јој поменем било који симптом који би је увредио.

МЛАДИЋ: Изложили сте њен живот опасности?

ДОКТОР: У сваком случају, боље то него да доведем свој живот у опасност.

МЛАДИЋ: Зар није то један од симптома заразе?

ДОКТОР: Да!

МЛАДИЋ: У том случају и ви сте болесни.

ДОКТОР: Наравно, нико није поштеђен заразе.

МЛАДИЋ: Зар се не лечите од болести?

ДОКТОР: Истим леком који ћу теби преписати.

МЛАДИЋ: А то је?

ДОКТОР: Постоји само један лек који нема алтернативу, а то је кад ходаш да ходаш рукама, да слушаш очима, да гледаш ушима, да памтиш умом и да расуђујеш својим памћењем.

МЛАДИЋ: Какaв чудан и тежак лек!

ДОКТОР: Али је успешан, делотворан и проверен.

МЛАДИЋ: Хвала.

ДОКТОР: Извини… Време је да кренем.

МЛАДИЋ: Збогом.

Доктор креће према левој страни. Чује се подругљив смех. Доктор застаје, окреће се и одлази на страну са које је дошао и нестаје.

МЛАДИЋ: Време је да овај одвратни глас утихне. Нема друге осим да га казним.

ГЛАС СА ДЕСНЕ СТРАНЕ: Постоји још једно решење.

Улази човек грмаљ, са видљивим самопоуздањем, смешећи се љубазно.

МЛАДИЋ: Ко си ти?

ГРМАЉ: Пријатељ.

МЛАДИЋ: Али ја те не познајем.

ГРМАЉ: Живимо у свету у коме познајемо само своје непријатеље.

МЛАДИЋ: Никад те раније нисам видео.

ГРМАЉ: Ево, сада ме видиш, и то је довољно.

МЛАДИЋ: Нема моћи ни снаге осим у Алаха.²

ГРМАЉ: Добро запамти овај тренутак јер ће ти донети срећу у животу.

МЛАДИЋ: Шта хоћеш?

ГРМАЉ: Да ти помогнем.

МЛАДИЋ: У чему?

ГРМАЉ: Да поразиш свог непријатеља.

МЛАДИЋ: Али нисам тражио ничију помоћ.

ГРМАЉ: То значи да мој долазак теби заслужује истинско пријатељство.

МЛАДИЋ: А ко те је послао?

ГРМАЉ: Може се рећи да је то божје провиђење.

МЛАДИЋ: То је општи одговор који не значи много.

ГРМАЉ: Онда сматрај да сам ти дошао по задатку.

МЛАДИЋ: А шта је твој задатак?

ГРМАЉ: Да успоставим равнотежу праведности.

МЛАДИЋ: Ко ти је поверио тај задатак?

ГРМАЉ: Свако бира задатак који му одговара.

МЛАДИЋ: Али нисам тражио да ми помогнеш.

ГРМАЉ: Вероватно зато што ниси био свестан да се налазим у близини… а можда…

МЛАДИЋ: Можда, шта?

ГРМАЉ: А можда зато што прецењујеш своју снагу.

МЛАДИЋ: У сваком случају, то је моја ствар.

ГРМАЉ: Не.

МЛАДИЋ: Не?!

ГРМАЉ: То спада у делокруг мог задатка. Морам да те спасем, чак и од тебе самог.

МЛАДИЋ: Ипак, ја сам тај који се пита.

ГРМАЉ: И ја се питам, по природи свог задатка.

МЛАДИЋ: Захваљујем. Надам се да не претерујеш у обиму свог посла. Дакле, постоји један дрзак човек који ме је напао, и немам избора него да га казним.

ГРМАЉ: Али он је јачи од тебе и његовом злу само ја могу да се супротставим.

МЛАДИЋ: Не треба ми твоја помоћ.

ГРМАЉ: Напротив, она ти је преко потребна.

МЛАДИЋ: Хвала још једном, али ја те не познајем и за тебе ме ништа не везује.

ГРМАЉ: Ја сам неодвојив део ове средине. У њој је моја имовина и тазбина, а и моја породица је са твојим прецима повезана старим везама пријатељства.

МЛАДИЋ: Мојим прецима? Сумњам.

ГРМАЉ: Одкле ти та сумња?

МЛАДИЋ: Знам са ким су били повезани.

ГРМАЉ: Сигурно си пропустио да упознаш све, а моја породица је једна од њих.

МЛАДИЋ: Чак и да је то истина, не сматрам се обавезним да прихватим твоју помоћ.

ГРМАЉ: Помињем ти ове чињенице као разлог за прихватање моје помоћи, а не као обавезу.

МЛАДИЋ: Значи да онда нема обавезе…

ГРМАЉ: Што се тиче обавезе, то проистиче из природе мог задатка.

МЛАДИЋ: Одбијам разлог обавезе.

ГРМАЉ: Чудно је да овако тврдоглаво одбијаш помоћ која ти пада са неба.

МЛАДИЋ: Ја сам примио ударац и ја сам тај који мора да узврати.

ГРМАЉ: То нећеш моћи сам.

МЛАДИЋ: То се тебе не тиче.

ГРМАЉ: И те како ме се тиче, то је мој посао у животу.

МЛАДИЋ: Немам ништа са твојим послом.

ГРМАЉ: Не терај ме да посумњам у твоју моћ расуђивања.

МЛАДИЋ: Молим те, иди и пусти ме да радим како хоћу.

ГРМАЉ: Размисли, добро размисли, не одбацуј дар божјег провиђења.

Девојка се враћа и седа између два човека. Грмаљ се наклони у знак поздрава и она му отпоздравља.

ГРМАЉ: Велика ми је част да упознам газдарицу.

ДЕВОЈКА: Хвала, господине.

ГРМАЉ: Подсетио сам га на стару везу између моје породице и његових предака.

ДЕВОЈКА: Све сам чула.

ГРМАЉ: Он не признаје ту везу.

ДЕВОЈКА: Ниједна веза, стара или нова, не може се порицати.

ГРМАЉ: Добро дошао, гласу мудрости!

ДЕВОЈКА: Буди му пријатељ, љут је.

ГРМАЉ: Зар немам право да обављам свој посао?

ДЕВОЈКА: Благословен је сваки посао који чува живот.

ГРМАЉ: Добро дошао, гласу мудрости!

МЛАДИЋ (обраћа се девојци): Завера!

ДЕВОЈКА: Боже сачувај!

МЛАДИЋ: Завера.

ДЕВОЈКА: Отвори му душу.

ГРМАЉ: Хвала ти, о гласу разума.

МЛАДИЋ (девојци): Захтевам од тебе поштовање.

ДЕВОЈКА: Моје срце је пуно поштовања и љубави.

ГРМАЉ: Зашто се супротстављаш својој драгани?

МЛАДИЋ: Љубав може одвести у смрт.

ДЕВОЈКА: Љубав се бави само животом.

МЛАДИЋ: Захтевам да одеш.

ГРМАЉ: Чудно је да се тако грубо опходиш према лепоти и мудрости.

МЛАДИЋ (грмаљу): Не мешај се у моје приватне ствари.

ГРМАЉ: Слушам и покоравам се.

ДЕВОЈКА: Идем ако то желиш, али те преклињем да му отвориш душу.

Девојка одлази. Тренуци тишине током које двојица мушкараца размењују погледе, грмаљ се смеје, младић је љут.

ГРМАЉ: Чини ми се да је атмосфера постала повољнија за разговор.

МЛАДИЋ: Зар ниси исцрпео све што си хтео казати?

ГРМАЉ: Не још. Отвори ми душу, па онда донеси одлуку.

Младић тихо уздише.

ГРМАЉ: Желим да ти помогнем.

МЛАДИЋ: Реци ми искрено, која је цена за то?

ГРМАЉ: Ја сам пријатељ, а не трговац.

МЛАДИЋ: Реци ми шта желиш?

ГРМАЉ: Баш ништа.

МЛАДИЋ: Ништа?

ГРМАЉ: Осим оног што услови посла захтевају, наравно.

МЛАДИЋ: Услови посла?

ГРМАЉ: Да бих казнио твог непријатеља, мораћу да га намамим овде.

МЛАДИЋ: Овде, код мене?

ГРМАЉ: Да.

МЛАДИЋ: Не дозвољавам да његова нога оскрнави моје боравиште.

ГРМАЉ: Немој придавати овом месту већи значај него што заслужује.

МЛАДИЋ (показује на мастабу): Ово је место где боравим, јер су ту некад становали ови људи.

ГРМАЉ: Немој придавати мртвима већи значај него што га заслужују.

МЛАДИЋ: Значи ти тако мислиш о прецима?

ГРМАЉ: У земљи се налази много костију и тешко да можеш знати које су међу њима кости твојих предака.

МЛАДИЋ: Тако размишља неко ко нема порекло.

ГРМАЉ: Не љути се… Желео сам само да те упознам са својим планом рада.

МЛАДИЋ: Зашто не одеш тамо одакле долази његов подругљив смех?

ГРМАЉ: Знам шта треба чинити.

МЛАДИЋ: Сложићу се са твојим идејама. Ако се сложим, хоћеш ли почети са радом?

ГРМАЉ: Али, то није све.

МЛАДИЋ: Има и других услова?

ГРМАЉ: Немој користити реч „услови“. Мрзим је када је у питању пријатељство.

МЛАДИЋ: Добро... шта још желиш?

ГРМАЉ: Током припреме за борбу потребна ми је посебна нега.

МЛАДИЋ: На пример?

ГРМАЉ: Да ми се обезбеде храна, пиће и неопходна забава.

МЛАДИЋ: Лепо, али ми се чини да твоји захтеви још нису исцрпљени.

ГРМАЉ: Било би лепо од тебе да позовеш згодну девојку у наше друштво.

МЛАДИЋ: Моју девојку?

ГРМАЉ: Има велико срце, довољно велико за све.

МЛАДИЋ: Можда је такође довољно велико да прихвати и нашег заједничког непријатеља?

ГРМАЉ: Хоћу рећи да ми је потребна нежност пре битке.

МЛАДИЋ: И шта још?

ГРМАЉ: Пошто ћу се борити за тебе кад ти буде потребно, поштено је да се не упушташ ни у једну акцију без консултација са мном.

МЛАДИЋ: Разумно мишљење.

ГРМАЉ: И никад се немој спријатељити са било ким без мог одобрења, јер он може бити мој непријатељ.

МЛАДИЋ: Један и један су два.

ГРМАЉ: Немој бити непријатљски расположен према неком пре него што ме питаш, јер он може бити мој пријатељ.

МЛАДИЋ: Ко би се противио томе?

ГРМАЉ: Да почнемо?

МЛАДИЋ: Хоћу нешто да те питам, може ли мој непријатељ да ми понуди више од тога?

ГРМАЉ (негодујући): Операција се мења када се промени извршилац.

МЛАДИЋ: Извршилац?

ГРМАЉ: Пољубац твоје жене се раликује од пољупца проститутке, а шамар од твог оца није исто што и шамар странца!

МЛАДИЋ: А ти сматраш да си ми отац и жена?

ГРМАЉ: Чини се да почињемо да се разумемо.

МЛАДИЋ (љутито): Склони ми се са очију!

ГРМАЉ: Шта се збива са тобом?

МЛАДИЋ: Одлази… одлази, сместа!

ГРМАЉ: Где да идем?

МЛАДИЋ: Удаљи се из мог боравишта.

ГРМАЉ: Али то је и моје боравиште!

МЛАДИЋ: Шта си рекао?!

ГРМАЉ: Драги мој, ево већ је дуго како разговарамо и то време ми даје право на боравак. Поред тога, развила се и дубока људска веза са твојом мудром девојком, па и са самим овим прецима…

МЛАДИЋ: Ти си разбојник.

ГРМАЉ: Нека ти Бог опрости.

МЛАДИЋ: Одлази, не желим твоју помоћ, сам ћу се борити са својим непријатељем.

ГРМАЉ: У том случају мораћеш се борити са двојицом.

МЛАДИЋ: Како?

ГРМАЉ: Ти си непријатељски расположен према мени и ја ћу морати да се браним.

МЛАДИЋ: Нападаш ме зато што одбијам твоју помоћ?

ГРМАЉ: Не, већ зато што хоћеш да ме истераш из мог боравишта и ометаш моју најважнију дужност у животу.

МЛАДИЋ: Немој ме потцењивати. Можда нисам грмаљ попут тебе, али сам одлучан да се борим чак и са самом смрћу.

ГРМАЉ: Ако је смрт оно што желиш, смрт ћеш и добити.

МЛАДИЋ: Ако умрем, умрећу борећи се.

ГРМАЉ: Онда се бори и умри.

Девојка се ужурбано враћа.

ДЕВОЈКА: Желела сам да своју душу отвориш разумевању, а не смрти.

МЛАДИЋ: То је горе од смрти!

ГРМАЉ: Он је глуп.

МЛАДИЋ: Разумевање је нешто друго, али је горе од смрти.

ДЕВОЈКА: Каква штета.

МЛАДИЋ: Са њим нема доброг живота.

ДЕВОЈКА: Када ћу чути да одјекне нека лепа реч?

МЛАДИЋ: Када нестану ови и њима слични.

ДЕВОЈКА: Стара прича о нетрпељивости.

МЛАДИЋ: Али истинита.

ДЕВОЈКА: Када ћу чути лепу реч?

ГРМАЉ: Ја понављам жељене речи, али нема ко да ме чује.

ДЕВОЈКА (грмаљу): Зар не можеш да успоставиш праведну равнотежу без услова?

ГРМАЉ: Мрзим реч „услови“.

ДЕВОЈКА: Зар не можеш да успоставиш равнотежу правде а да ништа не захтеваш?

ГРМАЉ: То не би било фер.

ДЕВОЈКА: Када ћу чути да одјекне лепа реч?

Звук подругљивог смеха одјекује у даљини. Грмаљ слуша звук са интересовањем и чуђењем.

ГРМАЉ: О мој Боже… Знам овај глас!

ДЕВОЈКА: То је глас његовог непријатеља.

ГРМАЉ: Његовог непријатеља­?

ДЕВОЈКА: Да.

ГРМАЉ: О, каква чудна случајност.

ДЕВОЈКА: То је човек за кога си понудио помоћ да буде елиминисан.

ГРМАЉ: Ха…ха…ха…

ДЕВОЈКА: Шта ти је смешно­?

ГРМАЉ: Па он ми је рођак са мајчине стране.

ДЕВОЈКА: Твој рођак?

ГРМАЉ: Да… О, срећних и незаборавних успомена на заједничко детињство!

МЛАДИЋ: Мислио сам да познајеш непријатеља за кога си се понудио да нападнеш.

ГРМАЉ: Ха…ха…ха…

МЛАДИЋ: Да ли и даље мислиш да помогнеш?

ГРМАЉ: Одбио си моју помоћ.

МЛАДИЋ: Претопставимо да сам је прихватио, да ли ћеш ми је пружити?

ГРМАЉ: Уз све услове које сам поставио?

МЛАДИЋ: Али ти мрзиш реч „услови“.

ГРМАЉ: Да или не?

МЛАДИЋ: Да.

ГРМАЉ: У том случају, бићу посредник у миру између вас двојице.

МЛАДИЋ: Посредник у миру?

ГРМАЉ: Из поштовања према овој разборитој девојци и теби.

МЛАДИЋ: А твоје претходно обећање?

ГРМАЉ: Родбина је увек у праву, али у овој ситуацији ја му нећу у потпуности то признати.

МЛАДИЋ: Али он је насилник?

ГРМАЉ: Па шта!

МЛАДИЋ: Он је у суштини разбојник.

ГРМАЉ: Па шта!

МЛАДИЋ: Он је подло чудовиште.

ГРМАЉ: Ти га уопште не познајеш.

МЛАДИЋ: Зар ниси чуо његов подругљив смех?

ГРМАЉ: Тако се он шали. О, само да знаш какав је он заправо безбрижан младић!

МЛАДИЋ: Знам ја њега добро. Упознао сам га кроз понашање и сукобе.

ГРМАЉ: Веруј ми, он открива своје скривене врлине само онима који га воле и разумеју.

МЛАДИЋ: Напротив, његов карактер се неће променити, док не буде обуздан казнама и батинама.

ГРМАЉ: Хвала Богу да ниси био у прилици да га удариш.

МЛАДИЋ: Зашто?

ГРМАЉ: Прискочио бих да га спасем.

МЛАДИЋ: Ево, ти ми претиш.

ГРМАЉ: Родбина има првенство.

МЛАДИЋ: Сад је све јасно, ниси ти ништа друго до насилник као твој рођак.

ГРМАЉ: О, какво размишљање које може довести до пропасти.

МЛАДИЋ: Не троши ми време узалуд.

ГРМАЉ: Троши своје време како год желиш.

МЛАДИЋ: Сам ћу средити своје рачуне.

ГРМАЉ: Знаш да је то бесмислено, а ја сам ти објаснио циљеве свог задатка.

МЛАДИЋ: Проклетство.

ГРМАЉ: Ја сам твој пријатељ, хтео ти то или не, истовремено ја сам његов рођак, свиђало се то теби или не. Старији сам од вас двојице и снажнији и моја је дужност да нас тројицу спојим заветом трајног пријатељства достојног овог места које братими и живе и мртве.

МЛАДИЋ: Лепе речи, подле намере, обмањујуће дело…

ГРМАЉ (обраћа се девојци): Ти кажи.

ДЕВОЈКА: Немам више шта да кажем.

МЛАДИЋ: Признај да сам у праву.

ДЕВОЈКА: Признајем да ми је једино у овом животу важна љубав.

ГРМАЉ: Како си разборита.

МЛАДИЋ: Како си себична.

ДЕВОЈКА: Љубав је дар без граница и без краја.

МЛАДИЋ: Звер узима, али не зна да даје.

ДЕВОЈКА: Волела бих да верујеш у љубав.

МЛАДИЋ: Међу зверима нема места за љубав.

ДЕВОЈКА: Љубав је најјача сила која постоји, али је она оружје које служи само онима који у њу верују.

МЛАДИЋ: Звери говоре другим језиком.

ДЕВОЈКА: Бојим се да ћеш и ти постати звер попут њих.

МЛАДИЋ: Част је важнија од самог живота.

ДЕВОЈКА: Праве врлине су плодови који расту само на дрвету љубави.

ГРМАЉ (обраћа се младићу): Жалосно је да више волиш смрт од своје лепе, мудре девојке.

МЛАДИЋ: Смрт ми је дража од потчињавања твојој вољи.

Подругљив смех одјекује у даљини.

ГРМАЉ: О смешног ли младића који воли шалу колико и миран живот.

МЛАДИЋ: Зао си колико си јак.

ГРМАЉ: Пред тобом су два грмаља, а иза тебе је добар живот, па се врати назад.

МЛАДИЋ: Идем напред!

ГРМАЉ (девојци): Предлажем да га оставимо да сам са собом на миру размисли, јер га расправљање подстиче на тврдоглавост ароганцију.

Грмаљ и девојка излазе на двоја врата, једна близу других, са десне стране. Младић размишља… Гледа према мастаби прекривеној тамом.

МЛАДИЋ: Време је да проговорите.

ЕХО: Проговорите.

Младић љутито одмахује руком. Хода напред-назад, размишља. Улази слепи просјак, опипава пут штапом. Ослушкује, нагиње главу према младићу.

ПРОСЈАК: Има ли кога овде?

МЛАДИЋ: Да.

ПРОСЈАК: Да ли си ме ти звао?

МЛАДИЋ: Не.

ПРОСЈАК: Али то је твој глас, моје уши никад не греше.

МЛАДИЋ: Кажи ми шта хоћеш?

ПРОСЈАК: Шта ти хоћеш?

МЛАДИЋ: Зар ти ниси просјак?

ПРОСЈАК: Да.

МЛАДИЋ: Желиш ли милостињу?

ПРОСЈАК: За данас сам доста добио, а шта ти хоћеш?

МЛАДИЋ: Не желим ништа.

ПРОСЈАК: Лаж!

МЛАДИЋ: Види, види… просјак, а дрзак.

ПРОСЈАК: Зашто ме вређаш?

МЛАДИЋ: Како се усуђујеш да ме оптужиш да лажем?

ПРОСЈАК: Зато што си лажов!

Младић диже руку да га удари, али се предомислио пред његовом немоћи.

МЛАДИЋ: Одлази пре него што ти разбијем главу.

ПРОСЈАК: Не идем док не сазнам зашто си ме позвао… и шта хоћеш од мене.

МЛАДИЋ: Боље ти је да одеш.

ПРОСЈАК: Не, док не сазнам шта желиш.

МЛАДИЋ (подругљиво): А имаш ли шта да ми даш?

ПРОСЈАК: Тражи шта год желиш.

МЛАДИЋ (смеје се на силу): Захваљујући теби данас сам се први пут насмејао.

ПРОСЈАК: Није то ништа у односу на оно што имам.

МЛАДИЋ: Изгледа да си богат?

ПРОСЈАК: Веома.

МЛАДИЋ: Шта имаш?

ПРОСЈАК: Свет бескрајне таме.

МЛАДИЋ: Ведра си духа, упркос оштром језику. Требало је да нађеш склониште које ће те прихватити.

ПРОСЈАК: Једном сам био у склоништу.

МЛАДИЋ: И зашто си га напустио?

ПРОСЈАК: Избацили су ме.

МЛАДИЋ (смеје се): Први пут чујем да је просјак избачен!

ПРОСЈАК: Управитељ склоништа је био неотесан, груб и бестидни лопов.

МЛАДИЋ: И поред свега – очекивао је да га хвалите?

ПРОСЈАК: Неки од нас су се побунили, а ја сам их предводио.

МЛАДИЋ: Више си волео да луташ и будеш без склоништа?

ПРОСЈАК: Да!

МЛАДИЋ: Али зар није склониште, са свим својим манама, боље од просјачења и бескућништва?

ПРОСЈАК: Слобода је боља од сигурности!

МЛАДИЋ: Чини ми се да си ти образован просјак.

ПРОСЈАК: Знам много тога.

МЛАДИЋ: На пример?

ПРОСЈАК: Да видим својим ушима.

МЛАДИЋ: Шта још?

ПРОСЈАК: Да ходам рукама.

МЛАДИЋ: Ти видиш ушима и ходаш рукама!

ПРОСЈАК: Док сам лутао, наишао сам на људе из власти који су ме поново одвели у склониште.

МЛАДИЋ: Код оног чудовишта од управника?

ПРОСЈАК: Не, њега је заменио нови управник који је био праведан, поштен и милостив.

МЛАДИЋ: И како си после тога напустио склониште?

ПРОСЈАК: Побегао сам.

МЛАДИЋ: Невероватно.

ПРОСЈАК: Видиш, био је праведан, поштен и милостив, али је такође проклето волео дисциплину. Готово опседнут њоме. И спроводио ју је са невероватном прецизношћу и без поговора.

МЛАДИЋ: Али тамо си уживао у храни, одећи, удобности и чистоћи…

ПРОСЈАК: Код њега је било јести у одређено време, пити у одређено време, понављати „извините“ у одређено време и спавање у одређено време. Замало да полудим.

МЛАДИЋ: И опет си се побунио?

ПРОСЈАК: Чак ми је и побуна била забрањена, савест ми није дозволила да се буним против праведног, поштеног и милостивог човека.

МЛАДИЋ: Требало је да будеш задовољан.

ПРОСЈАК: Нисам могао да се буним.

МЛАДИЋ: Побуна сама по себи није добра.

ПРОСЈАК: Боља је него ћутање.

МЛАДИЋ: И тако си побегао?

ПРОСЈАК: Тако сам побегао.

МЛАДИЋ: У прљавштину, међу бубе и трулу храну!

ПРОСЈАК: На моју велику срећу.

МЛАДИЋ: Твоја прича је узбудљива и необична.

ПРОСЈАК: Остављам те на миру.

Просјак креће.

МЛАДИЋ: Чекај!

Просјак наставља да хода.

МЛАДИЋ: Зар не желиш да ме чујеш?

Просјак иде даље и нестаје. Враћа се Грмаљ… Враћа се и девојка.

ДЕВОЈКА: Моје срце је све време уз тебе.

ГРМАЉ: Можда си прихватио моје мишљење.

МЛАДИЋ: О, господине који волиш зло, а понекад и добро на рачун зла. И ти госпођо која волиш добро, а понекад зло на рачун добра – ево мог коначног мишљења: бранићу своје достојанство до смрти.

Девојка покрива лице длановима и тако ће остати скоро до краја.

ГРМАЉ: Знак заразе која је уништила милионе будала.

МЛАДИЋ: Постоји претња да уништи прави живот, нестале су вечне чежње срца… треба смрвити проклету отуђеност у којој значење ствари губи свежину… ја одлазим…

Шири се грохотан подругљив смех. Младић се одлучно окреће и иде према њему. Грмаљ скаче ка њему. Младић га одгурне. Грмаљ га хвата за рамена и гура према мастаби. Младић на тренутак нестаје у тами, затим искаче назад као лопта која је ударила о зид. Пада стрмоглаво на лице, па устаје тетурајући се. Као да су његови покрети пробудили оне који спавају и извукли из сна. Први од њих се котрља степеницама низ мастабу док не стигне до предњег дела бине и устаје полако и тешко као неко ко се буди. Следи га још један понављајући исти редослед покрета, а њега прате други, мушкарци и жене, и сви понављају исте покрете док цела бина није испуњена њима. Грмаљ се креће полагано док не нестане на вратима која воде ка подругљивом смеху. Спавачи су сада сасвим будни, стоје усправно, на њиховим лицима оцртава се одлучност. Цела сцена се одвија у тишини. Младић маршира чврстим, равномерним корацима у правцу где је његов непријтељ. Остали га одлучно следе док сви не нестану, само се чује звук њихових корака.

Девојка диже руке са лица, тужно слуша. И гледа у даљину.

(завеса)

НАГИБ МАХФУЗ (NAGUIB MAHFOUZ, 1911–2006), дипломирао је философију на Каирском универзитету – када је у Египту реткост било имати и основну школу. Истиче се наративном техником која ни до данас није превазиђена на арапској литерарној сцени. Њему захваљујући, арапски роман достиже пуну уметничку зрелост и уздиже се на нивое светских остварења овог жанра. Објавио је велики број романа, збирки прича, есеја. Многа његова дела су екранизована а филмови постижу велики успех широм арапског света. Нобелову награду за књижевност добио је 1988. године. Преминуо је у Kаиру 30. августа 2006. Прича Узнемирујући глас (Ṣaut muzʿij) је преведена из збирке Крчма код Црне мачке (H̱ammāra al–qiṭṭ al–aswad, Каиро, 2006, стр. 204–212).

ОСВРТ НА ПОЗОРИШНЕ КОМАДЕ НАГИБА МАХФУЗА

Вероватно је многима непознато да је чувени египатски романописац и добитник Нобелове награде, Нагиб Махфуз, аутор неколико драмских комада. Разлог за њихову анонимност лежи у једноставној чињеници да деценијама нису били доступни читаоцима. Ове једночинке, написане давне 1969. године, коначно су сакупљене у две збирке које је објавила каирска издавачка кућа „Дар еш-шурук“ 2007. Пет од њих појављују се као део збирке кратких прича Тахт ел-мазала (Под настрешницом аутобуске станице), док је шести комад под насловом ал-Мутарада (Лов) објављен у другој збирци кратких прича штампане под насловом ал-Гарима (Злочин).

Махфузови драмски комади, као још неколико дела написаних шездестих година, представљају прекретницу у његовој књижевној каријери јер прекидају са пуким реализмом који карактерише његова ранија дела, попут чувене Каирске трилогије. Ова промена у креативном приступу, која се запажа и код његових савременика, изазвана је шоком после пораза у рату са Израелом (1967) и несигурном друштвеном и политичком климом у земљи. То је гурнуло Махфуза у загљај алегорије која му помаже да се опроба у жанру драме апсурда. Ипак, у питању је само краткотрајна, пролазна фаза у Махфузовој каријери, јер се никад није латио, како је сам изјавио, технике писања апсурда само зарад експеримента, већ као најподеснији начин да се реагује на друштвено-политичка збивања у то време. Мада његови драмски комади представљају лако штиво за оне који се определе за једноставне алегоријске приче, позоришна адаптација представља прави изазов из неколико разлога. Прво, писани су класичним арапским језиком, а тај поступак није спојив са скромном природом призора сцене и ликова у њима. Друго, алегоријски елемент не оставља простора за реализам, који се иначе сматра за битну одлику Махфузовог стваралаштва. И треће, комади су писани у време када је Махфузово стваралаштво оштро нападано од стране исламиста и других радикалних група.

Јадночинка Смрт и васкрсење (Јумит ва јухји / Yumīt wa yuḥyi) је драма апсурда. У њој Махфуз покушава да преболи пораз у Јунском рату 1967, кроз алегоријске ликове – Младић, Девојка, Грмаљ, Доктор и Просјак. Они су представљени у симболичном, помало нестварном простору укомпонованом око палме, воденичког точка и фараонског гроба – мастабе. Цела радња представе одвија се на овој јединственој и непромењеној сцени.

Махфуз пише представу као секвенцу од четири сусрета током којих младић разговара са девојком, доктором, грмаљом и просјаком. У исто време стално се чује подругљив смех младићевог непријатеља и ехо његових мртвих предака.

Грмаљ представља суперсилу, симбол САД или западних сила, Ехо је оличење унутрашњег сукоба, Просјак представља обичне људе који траже слободу, Доктор друштвеног реформатора а Девојка помирење са судбином, пристанак, компромис и урањање у топлину породице.

Радња представе се одвија око младића који трпи ударце невидљивог непријатеља који му се подсмева. Девојка га подржава и теши, а затим се он саветује са три лика: доктором, грмаљом и просјаком. Младић као да се налази усред борбе коју намерава да спроведе призивајући своје претке, који леже мртви у позадини, описујући идеале достојанства, храбрости и поноса. Он одбацује љубав коју нуди девојка и припрема се за још један круг борбе. Представа се завршава призором који приказује марш мртвих који ходају у правцу непријатеља, попут зомбија предвођених младићем. Сумњајући у мудрост таквог поступка, девојка још једном тужно слуша ратну буку и гледа далеко.

Избор, превод с арапског,

белешка о писцу и пропратни текст

Мирослав Б. Митровић