Милан Мицић
О ЧОВЕКУ ВОДОЗНАЛЦУ И ЧОВЕКУ КОЈЕГ ЈЕ ЈЕДНОМ УДАРИО КОЊ

 

1.

На два дана пре пробоја Солунског фронта, 13. септембра 1918. године, добровољца из Америке Гедеона Рашету превели су у 16. чету, 1. батаљона, 2. жандармеријске бригаде те је до 28. априла 1920. боравио у крају око Охридског језера, обављајући жандармеријску дужност. Локално сећање на њега, које је ишло до половине педесетих година XX века, говорило је о благородном човеку, иако у униформи, који је знао да у земљи налази воду а који је воду која тече усмеравао тамо где треба. Тамошњем свету поменути жандарм много је помогао, а сећање на њега је ишло дотле док су они којима је донео воду могли још о томе да причају. Такође, учени етнолози тврде да сећање на копаче бунара и људе који кроз земљу виде воду траје док се не изграде водоводи. После вода из водовода преплави сећање на њих. Јер то је вода која нема име и презиме, као ни претке ни потомке.

2.

У Лабуништу, код Струге, Гедеон је тражио воду. Људи су стрпљиво стајали у даљини и гледали како тумара. Од њега нису тражили да нађе извор. Он је сам трагао за њим да не заборави.

Од када је кренуо у рат није сањао његово шуштање. Није могао да спава и у сну чује место где извире вода. У рату нема ни сна, ни снова. Воде се пред њим повлаче и не могу се досећи. Гедеон није хтео да чини добро; хтео је само да види да ли су се воде вратиле.

Када је пронашао извор, најстарији човек у селу пољубио га је у чело. „Добро учиниш и кад нећеш“, мислио је. „Главно је да је вода ту. А могла је и да не буде.“

3.

Жандармеријски капетан Прве класе Андрија Б. Јовановић 31. маја 1920. потписао је објаву жандармеријском редову Гедеону Рашети. Гедеон је од команданта жандармерије добио решење бр. 8254 од 28. априла 1920. године којим се отпушта из жандармерије „пошто је своју обавезу одслужио“. Објавом жандармеријског капетана од 31. маја 1920. године наведено је да „Гедеон Рашета подлеже грађанским властима и путује у свом оделу за Госпић. За време службе у овој чети био је владања доброг и као такав заслужује сваку препоруку. Стога се умољавају све успутне власти да именованом не чине никакве сметње, већ у случају потребе и своју му помоћ укажу. Има право вожње жељезницом 3. класе од Битоља до Госпића, бесплатно – наведено је у објави.

На железничкој станици у Битољу рекли су му да је поранио, иако је мислио да је стигао на време. Празан воз пошао је за Скопље и сутра се празан враћа, и он ће поћи њиме јер сутра је данас. „Вријеме је збуњено“, мислио је. „Још не зна да ли је рат или мир.“

4.

Није познато да ли је неко на том путовању из Македоније у Лику чинио сметњу бившем жандарму Гедеону Рашети. Под сметњом се могао подразумевати угодан разговор, уз ракију, у купеу воза који је ишао ка Скопљу између бившег жандарма и географа Панте Милојевића, ученика Јована Цвијића, који је првих година по рату крстарио у тим деловима Македоније, о водама у тим крајевима о којима је, на изненађење француског ђака, и демобилисани жандарм нешто знао. На железничкој станици у Нишу Гедеону Рашети пришао је црнпурасти дечак који је просио, и Гедеон је поделио са њим парче хлеба и сира, а затим је за кратко посматрао кретање људи по железничкој станици и околним улицама. У возу који се кретао Славонијом у купеу је препознао Георгија – Џорџа Узелца, свог пријатеља из копова угља у Пенсилванији и солунског добровољца који се кретао кући у Лику. Џорџ је имао црно лице са два ожиљка на њему; један је био од гелера на фронту а други од туче са Ирцима у Сент Рајлију, Пенсилванија.

5.

Гедеон Рашета кренуо је у јесен 1912. из енглеске луке Саутемптон у Америку лађом „Сент Луис“ и доспео на острво Елис 27. октобра 1912. године. У том тренутку био је неожењен, имао је браон косу и очи, био висок 173 сантиметра и поседовао је 25 долара, што је била знатна сума. Како је тај новац стекао не зна се, али претпоставља се да је Гедеон копао бунаре и тражио воду у Немачкој, коју су у Лици тада називали Прајшка. Сећање на њега било је, до појаве нацизма тридесетих година XX века, живо у крају око Билефелда, Золингена и Милхајма на Руру. После се памћење на његово дело изгубило. Људи су се слабо огледали у бунарима и два његова бунара су пресушила jер, кажу, бунари трају и вода постоји док год се неко у њима огледа.

У Америци Гедеон је радио неко време у угљенокопима Пенсилваније, затим у Мек Кормиковој фабрици пољопривредних машина у Чикагу, а потом је кренуо широм Америке да тражи воду. Доста га је било у Ајови, Мисурију, Канзасу и Небраски, а највише у Оклахоми. У локалним новинама бележено је његово име кроз радње које је чинио и огласе које је у њима давао. Суша која је наступила у тим крајевима званим „прашњава чинија“ 1934, 1936, 1939–1940. године избрисала је сећање на њега а становништво које је ту живело побегло је ка Калифорнији. Тако је Гедеон копао унапред осушене бунаре јер није могао да предвиди будуће време.

(Јер вода није време.)

6.

(Гедеон није могао одмах да крене у копање бунара у Америци. Збунила га је силна океанска вода. Воду на лађи „Сент Луис“ није морао да сања. Она је била пред њим и под њим. Ушла му је у кости, у кораке. Зато је у угљенокопима у Пенсилванији и у Чикагу ходао као да се таласа.Требало му је времена да заборави голему воду.)

7.

Одломак из приче Копач бунара, Тимоти Хартса, Приче из прашњаве чиније, Оклахома 1955: „Копач бунара дошао је, изгледа, негде из Аустроугарске. На фармама у Оклахоми појавио се у лето 1914. године. Звао се Гед. У новинама је давао огласе о себи и својој вештини тражења вода и ишчекивао посао. Само у сумрак и свитање обилазио је фарме. У то доба дана човек је најрањивији; најбоље чује како шушти земља, вода и небо.

У ноћи, под светлом лампе, цртао је мапу богату великим празнинама, стрелицама које указују на токове вода и круговима што су назначавали места њиховог сакупљања. Служио се рашљама, инструментом из древних времена којим се у земљи тражила вода, донетим из Европе. Поменути човек није скидао капу са главе ни када је јео; страховао је да му мисао о води не побегне.

Копач бунара био је тиха особа. Мало је јео, мало пио, спавао је дуго, обично на левом боку јер тако је у сну слушао срце да би чуо место где жубори вода.“

8.

Приче у кафани села В. у Банату, о томе како је Гедеон копао бунаре у Америци и како је зарадио паре:

Прича бр. 1

Било је то у Оклахоми. Дошао Гедеон тамо. Нико није знао за његов занат. Није било његовог посла па је копао кукуруз. Копа он тако цео дан. Упекла звезда. Зноји се. Зноје се газда и газдарица и њихова лепа кћер. Гедеон све копа поред ње и загледа је.

Гедеону дојадило. Стао насред њиве, а њиви никад краја. Не може даље. Ја би’ се напио хладне воде – каже. Газда се љути: – Где воде, вода нам је пет миља одавде.

Копај овде – каже Гедеон. – Доведи раднике а ја идем у хлад.

Газда се замисли шта му Гедеон говори, па доведе копаче. А Гедеон са оном лепотицом у хлад.

Газда је ископао бунар и наводњавао њиве. Нудио је Гедеону ћерку-лепотицу за жену, али Гедеон неће. Вели: – Млад сам. Иште ме друм.

И оде по Оклахоми да ради и стиче новце.

Прича бр. 2

Сањао Гедеон у Оклахоми сан. Све сања воду али и нешто црно, и на крају се вода у то претвара. Рекао сутра газди за доручком шта је сањао и где је то место на имању. Газда каже: – Не знам. Сањај поново.

Гедеон, не буди лењ, сањао исти сан и тако месец дана. Газда свако јутро вели: – Опет сањај. Док не нађеш воду.

Дојадило Гедеону да исто сања. – Знаш, кад исто радиш, дојади. Дојадило и газди. Гости он Гедеона месец дана. Једно јутро рече: – Копај.

Тако је Гедеон у Оклахоми пронашао нафту. Пола једном – пола другом. Газда каже: – Платио сам те да ми нађеш воду, а ти си пронашао богатство. Праведно је.

Прича бр. 3

Гедеон је тако уобичајено сањао сан. Да боље снева, газда му намести перине. Уђеш у њих и изгубиш се. Вруће.

Гедон је газди рекао где да копа. Копали два дана и две ноћи. Трећи дан ашов удари у нешто. Сандук са златом. Газда злато дели са Гедеоном.

– Дукат теби, дукат мени.

Гедеон се тада разочарао и први пут се пропио.

– Нијесам био наштеловаn – вели.

9.

Мишљења у селу В. који су знаци да је Гедеон успео у Америци:

„Бијо је у свим новинама. Веле, наша је воду ту и ту. Његова слика. Смије се са ње.“

„У Оклаома Ситију намјестили му славолук. Десет пута је прошâ кроз њега. Веле му: Нијеси добро прошâ, јопе пролази. Оће да га начине славнијим.“

„Ћели су да га жене. Женили га десет пута. Жени се, да се веселимо, веле. Дижеш нам тако углед. Пошље иди ђе оћеш.“

„Бијо је на десет својије свадби. Дал је конзумира прву брачну ноћ не знам. Њесам вирио у уговор.“

„Ћели га у Оклаома ситију за почасног грађанина. Он неће. Вели: ‘Скроман сам. Узмите Ђуру’.“

(Ђуро Узелац дрема у углу каване).

10.

У јесен 1917. године Гедон Рашета продао је све своје бизнисе у Оклахома Ситију – хотел, дућан, новине и фарму, и половину новца дао српском пуковнику Милану Прибићевићу да њиме организује пребацивање добровољаца српске војске из Америке на Солунски фронт. Сам се уписао у српску војску 17. новембра 1917. године у Чикагу, сео на лађу „Ливерпул“ и преко француских лука Авр и Тулон доспео у Бизерту на север Африке где је прошао војничку обуку. Већ 1. фебруара 1918. постао је војник 1. чете, 2 батаљона, 6. пука Дринске дивизије и нашао се у рову Солунског фронта.

Од путовања преко Атлантика и Средоземног мора, и силне воде око њега и под њим, све време рата током 1918. таласале му се земља под војничким цокулама због чега није био много употребљив у ратним операцијама. Неочекивано, таласање му је нестало после пробоја Фронта септембра исте године.

У времену када је Гедеон постао жандарм, дакле ни војник ни цивил, трајала је у крају око Охридског језера његова потрага за водом у којој је проверавао повлачење вода у дубину земље и евентулани њен повратак у стање пре рата. Када је утврдио ред ствари у пролеће 1920, затражио је демобилизацију и кренуо за Лику.

11.

Тако, Гедон се почетком јуна 1920. вратио у Лику. Затекао је оца Марка који је те године имао седамдесет и девет година, мајку Милицу која је имала шездесет девет, сестру Јању која је била стара тридесет година, сестру Манду стару деветнаест и брата Исака који је у том тренутку имао седамнаест година. У Лици није био славан као другде. У тој земљи избијала је вода и из земље и из стена. У Лици је био славан човек који је „имâ крува“.

Гедеон је покушао новцем којег је донео из Америке да почне посао трговине житом из Бачке у Лику у доба велике глади, али пруге су биле покидане а железнице у новој земљи неповезане, и тај план му није успео.

Током 1922–1923. године сав свој новац уложио је у трговину стоком са месницом „Гавриловић“ у Петрињи а послове је разастро широм Лике и Босне. У јесен 1924. године наишла је велика сточна болест која је уништила стоку и Гедеон је остао „го ка црквени миш“.

12.

Мишљења у селу В. зашто је Гедеон пропао у трговини стоком:

„Унајмијо је неке људе да му гоне стоку а они су били млого јешни. Закољи јуне ође, закољи онђе. Изједоше цијело стадо.“

„Унајмијо је неке да му гоне стоку а они нијесу знали пут. Оћерали стадо у Ерцеговину. Ерцеговци се чуде – оклен толка стока?

Стоку је он слâ ђе треба, али она се врати. Толко га је вољела.

Не знам ти ја ништа о томе. Имам у авлији само кокоши.

То су биле немирне године. Радићевци, комунисти. Стока се побуни.

Вели: – Нећемо у кланицу, ваљда смо и ми људи.

13.

Гедеон као добровољац српске војске спремао се да оде у Банат где је добио добровољачку земљу и тако потражи излаз из невоље у коју је запао. Жупанијски аграрни уред из Великог Бечкерека, надлежан за аграрну реформу у Банату, 18. новембра 1922. издао му је документ којим му је надељено земљиште на велепоседу Андраша Чекоњића, на Ферикином салашу. Тај документ није значио и истовремену сеобу; Гедеон се премишљао и био у недоумици да ли да се сели. Начелник Опћинског поглаварства општине Вребац, Травица, 3. децембра 1924. године издао је документ о његовом имовном стању. Тридесет четворoгодишњи Гедеон тада још није био жењен, имао је рал оранице и пашњак, а од стоке по четири свиње и овце. Није имао ни хране за себе, ни за стоку, нити семена за сетву, што говори о стању глади која је 1924. године владала у Лици и његовом сиромаштву. Већи део 1925. године Гедеон је наставио да размишља о сеоби; да ли да се сели сам или да иде цела породица? Коначно 15. октобра 1925. године дошао је сам у Банат односно привремено се сместио на Ферикин салаш у близини села Ц.

Тај његов пут у Банат био је необичан. Три дана и три ноћи чекао је воз на госпићкој железничкој станици. Ниједан воз који је одлазио није био његов. Спавао је на дрвеној клупи, повремено пио ракију са путницима који су пролазили. Четвртог дана пробудио га је шеф железничке станице, човечуљак са танким брчићима. Рекао му је:

„Сад иди. Стигло је твоје данас. Иди и не враћај се. Твоје сутра није овде.“

14.

На Ферикином салашу Гедеон се оженио: 22. октобра 1926. године венчао се са Драгицом Напрта, рођеном 1906. године у Крбавици код Коренице, из породице солунског добровољца Васе Напрте.

У њиховом браку догодило се следеће: ћерка Марија – Мара (14. август 1927 – 7.септембар 1927, умрла од слабости), близанци Стоја и Милош (6. јул 1928 – 13. јул 1928, умрли од слабости), син Петар – Перо (11. мај 1929 – 17. новембар 1935, преминуо од дифтерије), ћерка Јелена – Јека (26. септембар 1930. године – 8. октобар 1939, умрла од слабости срца), син Данило – Дане (29. јул 1931 – 18. август 1935, утопио се у бари поред Ферикиног салаша), ћерка Милица – Мица (22. септембар 1932. године – 14. април 1936, умрла од запаљења плућа), жена Драгица (19. децембар 1906 – 14. јануар 1933, преминула од јектике).

15.

Министар народног здравља Краљевине Југославије 18. априла 1929. године донео је одлуку о бушењу артеских бунара у селу В.

Општина Ц. 28. августа 1930. године донела је одлуку да буши два артеска бунара у колонији В. „из разлога што колонија трпи велике оскудације због воде“.

Вредност радова била је 29.000 динара.

Посао је добио Михајило Момиров из села Ц.

16.

Одломак из књиге Приче из мочварне чиније Адама Црнокрака, Нови Сад 1969:

„Гледао је како се на његовој њиви, поред Ферикиног салаша, беласа подземна вода. Са неба је лила киша и сливала му се са капе низ врат. Чинило му се као да је потопљен, осећао се бродоломник на мору којем нема спаса.

Ову воду никада раније није сањао. Била је то вода која не шушти. Подмукло и тихо појављивала се и плавила њиве, дворишта и куће. И сандуке са покојницима гледао је како пливају у њој.

‘Нећу ође да ме сахране’, говорили су колонисти и бежали из Баната. Већина је, ипак, остајала.

Јели су бели хлеб.

На тврдој постељи, на Ферикином салашу, полусавијен на левом боку спавао је Гедеон. Никада тако близу срца више није чуо извор који шушти. Сањао је ову мутну и подмуклу воду како му улази у кости, у кораке. Сањао како не може да хода; уче га људи да корача, а он посрће и пада.

Исти сан сањао је годинама.

Није дојадио сну, нити је сан дојадио њему.“

17.

Мишљења у селу В. зашто Гедеон није копао бунаре у Банату:

„Оста је сам ка ћено на Верикином салашу.“

„Није се баш ође приказа како ваља.“

„Није бијо описат. Нису ћели славолук да му подигну.“

„Овима ође није бијо ни за прињети.“

„Није нико ћео да га слуша. Веле: пјано.“

„Ође је бијо слабо наштеловат.“

„Наштеловала га ракија.“

„Оста је ван свију токова, реда и закономерног напретка.“

„Чуо сам да га је едном ударијо куњ.“