Лазар М. Букумировић
НЕГРИШОРЧЕВЕ ОДГОНЕТКЕ

 

Иван Негришорац: Бунтовник с разлогом: уметност приповедања у Аутобиографији – о другима Борислава Михајловића Михиза,

Фондација „Група север“, Матица српска, Српска читаоница, Нови Сад, Ириг, 2024.

 

Свој есеј Корист и штета од биографије Јован Христић започиње следећим речима: „Дошло је лето, време одмора, и ја сам се одважио да читам биографије – било писаца који ме занимају, било од писаца који ме занимају. Данас је потребно узети одсуство да би се прочитала једна биографија“. Два су занимљива момента у Христићевом поимању биографија. Најпре, оне савремене су постале толико обимне (наводи примере од по неколико хиљада страница), да је заиста потребно више слободних дана да би се довршиле, а затим и то да оне могу представљати погодно летње штиво. Ипак, он увиђа „да биографија са делом никакве везе нема, једноставно није тачно“, као и то да „живот и писање, то су два живота који теку напоредо, понекад се приближе један другоме, понекад се сасвим одвоје“. Као приче о животу, биографије и, самим тим, аутобиографије представљале би летње „наличје“ фикције. Имајући у виду да је лето повлашћени појам Христићеве поетике, често доведен у везу са озбиљношћу и зрелошћу, биографија би могла добити веома високо место у хијерархији жанрова. Такође, у свом поговору Контрастовог издања Михизове Аутобиографије – о другима Владан Бајчета се позива на Црњанског, те бележи да су „мемоари ‘увек били најбољи део књижевности, особито када нису дословце верни’“. Изразито позитивни судови великих српских књижевника двадесетог века у диспропорцији су са научном продукцијом у чијем би средишту биле биографије, аутобиографије или мемоари. Студија Ивана Негришорца о Михизовој Аутобиографији – о другима несвакидашњи је пример теоријског и херменеутичког приступа текстовима на граници уметничке прозе. Пошто се цитати Јована Христића и Милоша Црњанског којима сам се у уводу послужио не подударају у питању жанра, приказ Негришорчеве књиге вреди започети одговором на питање – да ли је Михиз написао аутобиографију или мемоаре?

Студија, односно „наратолошка расправа“, како је аутор у завршним напоменама дефинише, Бунтовник с разлогом конципирана је као античка трагедија. Њена уводна песма, насловљена Пародос: лична исповест о другима у знаку је теоретичареве личне историје и његових првих сусрета са Михизом. Други део, тачније Еписодион I: Наратолошки увод поставља темеље на којима ће централни део студије бити изграђен. У њему се скицира Михизова приповедачка поетика, затим се прати генеза Аутобиографије – о другима, да би се поглавље завршило прегледом досадашње рецепције Михизове књиге. Тек у Еписидиону II: О чему приповедати Негришорац започиње своје оригинално и темељно тумачење Аутобиографије. Прво питање на које аутор мора дати одговор је оно на које наслов Михизове књиге упућује, а које је већ и у овом тексту остало отворено. Наиме, жанровско одређење Негришорац започиње негирањем: „Стога Аутобиографија – о другима није само аутобиографско сведочење о себи; она јесте и то, али је то много мање него што аутобиографија као жанр захтева“ (79). На том месту он је склонији да књигу о којој пише назове мемоарима. Међутим, након поређења Михизових „мемоара“ са Антимемоарима Андреа Малроа, закључује да је жанровски хибрид који је српски писац креирао – специфичан, управо зато што је условљен како српском културом, тако и „природом индивидуалног креативног чина“ (82). Као теоријско полазиште при ближем описивању тог хибрида жанрова, Негришорац ће се највише ослонити на Филипа Лежена и на његове увиде о аутобиографији. Жанровска разматрања завршава не нудећи једнозначан одговор, поштујући на тај начин комплексност Михизове књиге. Синтезу жанровских промишљања представљао би његов увид да уколико „кажемо да је Михиз написао мемоарско-аутобиографско дело, то ће бити тачно са становишта његове значењске и смисаоне усмерености; уколико пак кажемо да је он написао аутобиографско-мемоарско дело, то би било тачније са становишта хронолошке мотивисаности самога приповедача“ (87). Уз то, Негришорац нуди и три аспекта која би послужила при читању Аутобиографије – о другима. Први би се односио на аутобиографску мотивацију која делу „обезбеђује хронолошко-наративну поставку“, други на мемоарску мотивацију која читање „усмерава ка изразитом ширењу наративног света“, док би се трећи тицао сазнајне мотивације која „доводи до драгоцених културно-историјских сазнања“ (88).

Друго важно питање, које је послужило и као наслов поглавља, Негришорац формулише као О чему приповедати. При одговору на то питање аутор наратолошке расправе је веома систематичан, те тако разуђене епизоде о којима Михиз приповеда дели на девет тематских поглавља. Она су, редом, „1. прича о породичном и завичајном амбијенту; 2. прича о традиционалним образовним институцијама; 3. прича о ратном страдању и општој пометњи; 4. прича о универзитетском сазревању и тражењу креативних путева; 5. прича о војничком животу; 6. прича о друштвено релевантним институцијама; 7. прича о узорним, подстицајним личностима и ствараоцима; 8. прича о подстицајним узорним странствовањима; и 9. прича о себи, породици и пријатељима као људима из своје најближе околине“ (91). На више места ће Негришорац отворено ламентирати над незавршеношћу Аутобиографије – о другима. Посве је занимљива апокрифна прича о трећој књизи Михизовог мемоарско-аутобиографског дела. Наиме, Негришорац веома занимљиво бележи да је већ остарели писац завршио трећи том Аутобиографије, али да је ненамерном грешком његове сестре „рукопис Михизових дела завршио на ђубрету“ (63). У разговору са најближим сарадницима српског писца Негришорац ће закључити да је „трећа књига Михизових мемоара никада није настала и да је не треба нигде ни тражити“ (66). Међутим, врсни познавалац Михизовог живота и дела се не либи да понекад реконструише непостојећи трећи том. Тако он тврди да „релативно лако можемо да утврдимо шта би још било веома пожељно да је аутор успео наративно да обликује и тематизује“ (175). Са једне стране, нашао би се аутопортрет Михиза као човека позоришта, док би са друге стране стајала Михизова културна и политичка активност, оличена у Предлогу за размишљање, одбрани Његошеве капеле, делатности Одбора за заштиту уметничких дела, Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања, између осталог (176). Две измаштане структуре – једна, која се односи „на живот и делатност успешног писца у социјалистичкој, Титовој и титовској Југославији“ и друга, која се односи „на његову делатност као јавне личности и интелектуалца“ (177) – у укупном збиру даје „једанаест наративних, смисаоних целина“ (178). Иако је свестан да су овакви покушаји дописивања пука нагађања, чини се да их он легитимише „читалачким жалом због свега што није доживело милост уобличења“ (179).

Следећи чин Негришорчеве наратолошке трагедије претендује да одговори на питање „Како приповедати“. Полазећи од уверења да је „бунтовни, модернистички традиционалиста какав је Михиз, имао […] сталну потребу да се не преда лако инерцији догађања, него да стави борбу за неке чврсте и стабилне вредности које је у себи трајно носио“ (180), тумач његове Аутобиографије ће доћи до бројних драгоцених увида. Један од њих произилази из марљивог проматрања композиције Михизовог дела, а састоји се у томе да „то што је на сам крај друге књиге Аутобиографије – о другима ставио баш причу о Матици српској сведочи да се Михиз озбиљно спремао за наставак те и такве борбе за очување оних вредности створених у српској традицији и њеној историји“ (180). Следећи еписодион, Зашто приповедати, неодвојив је од претходно постављеног питања, те тако аутор бележи да је наратологија „неопходна у тим сложеним херменеутичким операцијама, али није никако довољна: стога би компетенције наратолога у једном тренутку требало да буду препуштене херменеутичару како би он открио оно што се не да свести на наративитет, а припада семиосфери свеколике стварности“ (218). И онда када покуша да буде доследан наратолог, Негришорац остаје убедљив и луцидан тумач књижевности. Стога се два суседна поглавља његове студије непрестано преплићу, а нестрпљиви херменеутичар своја бритка запажања износи и у оним деловима у којима претендује да се усредсреди на опис наратолошких поступака. Враћајући се тумачењу композиције, Иван Негришорац долази до најинтересантнијих увида, покушавајући да одговори на још једно питање – „откуда портрет Иве Андрића тако видно постављен одмах уз портрет Милована Ђиласа“ (234). Тако ће, још једном, Михизова загонетка довести до систематичне Негришорчеве одгонетке. Овога пута она ће гласити да су у српској књижевности „системски однегована бар три основна модела у оквиру политике отпора која је исказивана у односу на идеолошке и политичке, па и крајње прагматичне […] приступе“ (270). Првом моделу би одговарао Милован Ђилас и „ту је реч о политичару са несумњивим књижевним даровима, али су ти дарови редовно страдали и такорећи нестајали све док се политичар није обрачунао са самим собом“. Другом моделу би, разуме се, одговарао Андрић, писац „који има изражених способности за политичко разумевање и тумачење света, али се пред притисцима из сфере политике писац повлачи у стваралачку тишину“ (270). Најпосле, трећем моделу припадао би нико други до Борислав Михајловић Михиз, писац „који остаје у домену чистог књижевно-уметничког стваралаштва, али се он, повремено, ипак препушта страстима исказивања својих политичких погледа, најчешће уз неопходни услов прављења разних провокативних гестова и ексцеса“ (271). Ослањајући се на Аутобиографију, Негришорац успева да је прочита не као забавно или исповедно штиво, већ као књигу са јасном моралном поруком. Драгоцена су и тумачења у којима аутор покушава да докучи зашто долази до промене фокализације у одређеним целинама. У новели Усташа до таквог наратолошког поступка долази како би убедљивост излагања била „препуштена самом злочинцу“ (206). Дакле, Михиз своја сећања структуира и приповеда тако да се из њих несумњиво може ишчитати његов став и поука, али тако да се „бунтовни модерниста“ никада не прикаже као ауторитативни морализатор или судија свог времена.

Најпосле, треба одговорити на иста питања тако да у фокусу буде књига Бунтовник с разлогом. Питање жанра и овога пута може бити веома занимљиво. Аутор недвосмислено даје одговор да је дуже од три деценије знао да жели да напише наратолошку расправу (283). Међутим, као што смо видели наратологија је тек алат којим се Негришорац служи како би обликовао своју херменеутичку студију. Уз то, нису ретка она места на којима аутор говори о свом односу према Михизу. Тако је и „пародос“ његове наратолошко-херменеутичке трагедије насловљен Како сам доживљавао Михиза и како сам, у одсуству, с њим разговарао о поезији. Такође, на два места аутор студије истиче да је стицајем околности он читао опроштајни говор Бошка Петровића на сахрани Борислава Михајловића. Уз то, он га чак и назива „добрим Михизом“ (277). Све ово ме наводи да књигу Бунтовник с разлогом назовем наратолошко-херменеутичком расправом са дозом мемоарских записа о Михизу. Сам аутор напомиње да је „ова књига […] један веома личан, приватан и сентименталан чин за онога ко је ту књигу написао“ (284). Из жанровског одређења би се могао извести и одговор на питање „о чему приповедати“ у књизи Бунтовник с разлогом и он би гласио – о Михизу, са посебним фокусом на његово мемоарско-аутобиографско дело. Но, на питање „зашто приповедати“, односно „зашто уопште Негришорац пише о Михизу“ не може бити једнозначно одговорено. Поред осведоченог читалачког интересовања које траје од ауторових студентских дана, књига „дубоке оданости“ непосредно је настала током Негришорчевог приређивања четврте књиге Михизових сабраних дела, када се развила свест о томе да би се уводна студија могла објавити „као засебна књига“ (290). Притом, расправа Бунтовник с разлогом је и „одавање почасти оној старој, архијерејској, митрополијској, карловачкој, али и шајкашкој, граничарској, милитарској Војводини“ (284). Она несумњиво, чега је и аутор свестан, представља „један друштвено, политички и идеолошки јасно позициониран чин“ (285). Премда је несумњиво Михизова Аутобиографија – о другима у центру Негришорчевог интереса, њу као концентрични кругови описују најпре Борислав Михајловић као писац, јавни делатник и човек, а затим и историјски контекст у ком је књижевник из Ирига сазревао. Но, иако постоји извесна доза сентименталности, у студији Бунтовник с разлогом нема места необјективности. Тако се велики поштовалац Михизовог дела не либи да његову збирку Песме назове очајном (44), као ни то да примети да Михиз никада није постао „ни прави Сент Бев или Бјелински“ (42), иако га неретко зове „Иришки Сент Бев“. У извесном смислу, Негришорчев темељан покушај да јасније сагледа бројне загонетне аспекте Михизовог дела представљао би и одужење великог дуга који је писац оставио српској култури. Стога не чуди што се његова књига завршава речима: „Зато нека је њему мир и покој на оном свету, и нека му је хвала за све што је чинио за српску књижевност и културу“. Тако се као нова, неодговорена, загонетка поставља питање о постојању интелектуалаца у савременом добу, као и о њиховом друштвеном ангажману, а као пут ка њеном решењу који Негришорац нуди јесте темељно читање и промишљање Михизове Аутобиографије – о другима.