Жељка Аврић
ПОЕЗИЈА ИДЕНТИТЕТА И ИНТЕГРИТЕТА

 

Јелена Стојсављевић: Плодова вода

Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2024.

 

По зачећу, око тек настале пулпе у материчном гнезду се намичу кошчице, епидерм, капилари, неурони… Тако настало језгро постаје биће које расте, рађа се и зри под различитим утицајима, спољашњим и унутрашњим, док не постигне целовитост. Све што га прати на његовом путу у јединку, у личност, у име и презиме, још из „плодове воде“ –формира његов идентитет. Што су ти утицаји повезанији – то је биће аутентичније, идентитет потпунији, личност снажнија. Тако је и са бићем народа, које, као и свако живо биће, пулсира у „плодовој води Родитељке“ обавијено љускама, годовима и ластарима предачких архетипова, посебно оног народа које своје опстојавање дугује исконској отпорности и јединству колективног духа и које, када тај дух који их је некада снажио и подизао, опет под различитим спољашњим и унутрашњим утицајима, почиње да слаби и пропада.

Књига Плодова вода Јелене Стојсављевић подсећа на поетску историју српског народа. Све што је добро у његовом карактеру и менталитету, све што га је вековима градило, јачало, његова постигнућа и вазнесења, нашла су своје место у њеним стиховима. И све чиме је кроз памтивек искушаван, ветрометинама којима је био изложен, слабостима којима није одолео. Њени стихови слике су наших нарави, тумарања и превирања, превара и самозаваравања, наших опстајања и узмицања, очајања и куражи, пропасти и победа, заблуда и отрежњења. Песме Доћи ће наша деца и Поглед парадигма су нове српске стварности; прва је колико потресна, толико и дубоко верујућа, потребно светло у општем мраку, нада у општем паду, веровање да је могуће пробудити се, вратити, издићи се, док још није све изгубљено: „Вратиће се наша деца / Вратиће се пробуђени“. Супротно томе, минијатура Поглед суморно и резигнирано констатује пад континуитета изградње и напретка, физичко осипање, предсказујући суморан, могући, мада нежељени крај: „Кроз наша окна преци провирују / очију пуних пепела са угаслих огњишта / И чекају последњег потомка / да дође, да врата затвори“.

“већ два цивилизацијска система вредности на којима почивају Исток и Запад – ,духовни и материјални”,

Иако књига поезије, Плодова вода у својој структури има више драмских елемената: главног јунака – унутрашњу динамику чак и у стиховима спорог метра, директно обраћање читаоцима у првом лицу множине и једнине – главни јунак ове књиге је и колектив и појединац, што зависи од тога да ли у песмама проговара лирски субјект или објективни посматрач. Стихови Јелене Стојсављевић су истовремено исповест, крик и молитва, прекор, тужбалица, свођење биланса – све што живот јесте. Поетски израз је стамен, предсказајни, лишен сувишних речи, интерпункције и стилских украса. Нема улепшавања, усиљености, патетике. Устаљени изрази, народне узречице и колоквијални изрази имају природно место у њеним стиховима, као и мотиви и метрика српске народне поезије. Прибегавање иронији није знак дистанцирања, него последица искуственог песимизма и способности предвиђања.

Плодова вода је сабрана из шест песничких циклуса, од којих сваки има посебни тематско-идејни слој, индивидуалну, колективну и универзалну тачку гледишта. Књигу отвара уводна песма Соба – привидно предворје из којег ову књигу посматрамо као здање, кућу у којој се рађа, живи, умире, која се напушта и из које се бежи, која нам пружа поглед напоље али и која је огледало нас самих, изнутра. Соба је слика наше прошлости и садашњости; колективно наслеђе али и стварност у којој видимо да нас нема. Она је митска, сетна и сурова истовремено, пророчка и опомињућа.

Одреднице првог циклуса Присуство су духовно посвећење, заједништво, страданије, узвишеност појединца и колектива, насупрот свему што тежи да га унизи и упропасти. Овај циклус контрастира своје и туђинско; прво је скромно, рањавано и распето, поносно и узвишено; друго се башкари у декаденцији и раскоши стеченој варварством и разметљивошћу. Колективно избављење је могуће кроз веру, саборност, враћање коренима: „Нек бруји кроз нас громко АЛИЛУЈА // Доћи ће неки људи нови / У храм их зујем опет дозови // Ал’ смо се вратили Дечанским клатнима / и молимо се да не стану“. Ова дихотомија супротставља умеће радовања и пад у раскалашност, доба изобиља али и доба дехуманизације и отуђења, безакоње људско насупрот божјем закону; посртај и крај цивилизације насупрот обнови кроз духовност, наду и слободумље. Тај контраст је најуочљивији у песми На вест да гори Нотр Дам, где дистиси просто прште у сучељавању Истока и Запада не само кроз религијски и културно-историјски аспект већ и политички, кроз (не)једнак и (не)праведан однос светске јавности према грађевинама које симболишу не само православље и католичанство, већ два цивилизацијска система вредности на којима почивају Исток и Запад – духовни и материјални. Европа и Балкан су посредно и јунаци песама Ништа више немој да браниш, оче; Само ти сликај, Хијеронимусе; Крваво платно: „Знамо се ко смо и шта смо били / Наши у жицама, њини у свили“. Православном духовношћу али и племенитом традицијом задужбинарства, надахнута је песма о манастиру Драганац, а песме На вест да гори Нотр Дам и Крваво платно и постојањем две стварности – европске и српске; две пропасти – европској од беса и лажних митова, српској од рана и гробова; два избора – прихватању и покоравању туђинском и неодустајању од свог (дечанска клатна као симбол постојанства). Смрт је некада мања несрећа од проклетства које носи издаја, као у песми Две мајке: „Постоји несрећа већа од твоје / Спознаћеш мајка Јудина то је“. Ако нас комформизам, површност и робовање технологијама удаљавају од природе и Бога (песма Наизуст), из самопрогонства ће нас истинским вредностима вратити повратак себи (Самоћа), Богу (Присуство), слободи и нади (Плодова вода).

Други циклус, Бежи колико те ноге носе, спеван у слободном стиху, дијаметралан је претходном. Ако нас је у Плодову воду увело постојано али трагично колективно биће које тежи Богу, саборности и градитељству, песме овог циклуса проговарају о свему што то исто биће плаши, напада, прогања, поставља му сачекуше и преко суди. На њега кидишу, притискају га и прогоне, па колико издржи – ради пљачке, премоћи, казне, мржње, садизма: „Ни они не знају тачно шта траже! Ал знају да то хоће / Јер је наше! Ко су ти којима смо се замерили / Од горег оца и још црње матере /, које смо наивни и лаковерни / узели здраво за готово /, без лоше и задње намере / А нисмо ми били ни бесни ни силни / а нисмо ни почели први // Па смо се дрзнули у брк да им скрешемо“. Ко су „они“, који отимају, узурпирају, „усељавају у наше куће“ – песникиња директно не именује, али ми их знамо јер нам не дају да живимо у миру и стално долазе по наше: „Јер да ја нисам с овог места, нико не би марио што сам дошао однекуд! / Да сам ниоткуда, / одавде не би хтео нико ни да ме отера!“

Колектив не чине само храбри, верујући, они који граде; у колективу се, осим жита, замеће и кукољ – кукавичлук, претворност, невера, бестидни, одрођени: „Због неких међу нама // Има вас који се не стидите.“ И једних и других има у сваком времену, међу владарима и пуком, општежитељних и инокосних. То су они који разграђују уместо да граде, руше уместо да свијају, разносећи рушевине и тргујући њима: „Шта нам то би преко ноћи / А ноћ је богме век потрајала // Ти бежи колко те ноге носе / И ја ћу! Па ко први у кривину // Ни у Њега не верују али му се у судњи час јављају / мислећи да их је заборавио // У коштац да се хватамо / док се не сатремо / Чији су вијали а који робијали / Ко је променио страну // Само се чека да шутнете у стомак / да измакнете столицу / На сточну пијацу да изведете краву хранитељку / Из ока да нам извадите ако вама треба“.

Цела ова песничка књига почива на кључном мотиву куће и њеним варијацијама – соба, прозор, темељ, поглед, кошница, храм, скит, колевка, гробље, огњиште, кров. Кућа је и земља, Србија, наша светиња, наша мера колективног идентитета наспрам европских мерила вредности. Кућа је и емотивни, духовни и метафизички свет појединца и народа. А прва кућа, искон из којег потичемо сви ми, је управо плодова вода, симбол стварања, дома, сигурности, заштите – женски принцип. Посебан мотив у циклусу Поглед, назначен и у осталим песничким целинама, је мотив празне куће, изједначен са опоменом, упозорењем, затирањем, тихом смрћу: „На вратима наше куће / празна брава зашкрипуће“. Као што кућа симболише заједницу, окупљање – празна кућа је симбол одумирања, ишчезавања. Одустајањем од себе, самопорицањем, прихватајући туђе утицаје, обичаје, језик, мерила, законе, раздавали смо и багателисали своје, затирали села, напуштали и продавали дедовину, издали своје индивидуално и колективно биће: „Овенчани лажном славом / тражили смо кров над главом / Мислећ: биће бољег крова / од рођеног родослова / Орону се трошна кућа / Тумарасмо, посртасмо / док је скроз не проћердасмо“ (Кров над главом).

Композиција књиге Плодова вода је сложена, а тематско-мотивски основ богат и контрастан. У њој је обгрљено митско, историјско, ововремено; словенско и светосавско. Она је и кућа и огњиште, прозор и греда; хлеб и рухо; земља, дрво, камен; шикара, крчевина и поље. Бесмртни дух и пропадљиво тело. Смрт и живот. Жудња за вечношћу, прах пролазности, паучина заборава. Освајачки походи и славољубље војсковођа бацају у заборав колевке цивилизације, царске мостове и путеве. Из воде и песка израњају путокази, заборављени градови. Похаре, потопи и апокалипсе прете и данас као и некада, само у друкчијем виду, као у песмама циклуса Огледало. Свет је поље на којем се сударају креација и деструкција: „Кад се рат сврши / они рашчишћавају друмове / тражећи излаз ни из чега / Други руше до темеља / оно што нису волели пре победе“ (Уместо књиге, писмо пријатељу у туђини). Ратују подељени и похлепни, удружени и преварени; иза ратова не остаје само пустош земље, него и пустош душе. Спас је у вери симболично представљен сунцима изнад Чељабинска као милошћу божјом: „За нас је сјај три сунца / мање од чуда / То је благослов да нас још / увек греје милост небеска“ и летећим рибама које симболизују долазак „Христа / Под бљеском светлуцаве крљушти / пробуде се њихова надања / да је то Његов долазак, одавно ишчекиван“, али и у животној радости и нади у боље сутра, као у песми Извештај са сахране: / Да ли смо ми криви / Што смо још живи / а не радујемо се / Сваки Божји дан? /. Тај опонентски пар трајања и пролазности, живота и смрти, животне радости и умора од живота поседује и песма Тело од прућа.

Последња два песничка циклуса издвајају се тоном, мотивима, начином обраћања, од претходнo саздане поетске грађевине. У циклусу Лака као перо претежу интимистички мотиви, писање у ја-форми и обраћање појединцу, неком блиском, драгом – оцу, љубавнику, вољеној жени, из визуре младића, зрелог човека (песма Писмо за Достану писана је у мушком роду), објективног посматрача (Фотографија). Ово су песме о безусловној љубави, чежњи, чекању, страсти, нежности, љубавној машти, о пролазности љубави, са јединственим поентама о њеној снази и лепоти: „Могао је само да постоји / као последња нада / кад човек више нема кога да воли // Док љубав жива је / ми смо живи!! / Љубави моја / лако је бити твоја… / С нама ће младост изгубити / своја најјача упоришта“. Последње Ленкино писмо Лази је не само песма о љубави, него и песма о будућој, ненаписаној песми зачетој из свевремене љубави.

Последњи циклус Мехур садржи песме о песми: „Какве су то песме / које ни Творац сам не може да утиша“; о насушној потреби писања: „Песмо, без тебе / као без тела“ и о песникињама као Вислава Шимборска „чији стихови упркос свему неће да умукну / већ као пожар освајају свет“, лепоти и природи речи које песникиња пореди са „умилним кротким зверима“, суштинској снази језика којем су „песници слуге а не господари“. Песмом Чишћење куће из последњег циклуса завршава се ова књига, без епилошких стихова, али са отвореном могућношћу да их сам читалац, по свом избору, домашта и закључи.

Поезија Јелене Стојсављевић се заснива на општем и индивидуалном, личном и колективном; то је поезија идентитета – песничког, националног, личног, колективног, у споју мита, традиције и савремених тема. Ово је поезија духовног кода српског народа, јер самопотврђивање супротставља одрицању, прапочетак почетку краја; наше најсветлије и најмрачније, наша страдања, приношења, узношења и узвишења, али и наша падања, дељења, суновраћења, одвраћања, сагрешења. Такође је и поезија интегритета, јер је целовита, снажна, искрена, поштена, огледало њене личне честитости, доследног поштовања моралних начела и вере у континуитет, односно, дужности да оно што смо преузели од својих предака предајемо даље, својој деци, бринући се да не нестане, не пропадне.

Доминантно обраћање у првом лицу множине потврда је свесне припадности колективу о којем говори; песникиња је тај зборни глас који обједињује идеалистичке и натуралистичке песничке слике у реалистичко гледиште, без порицања заједнице којој припада по пореклу, вери, духом. Зато је њен глас разумевајући, саосећајан, забринут, исцељитељски али и прекоран, опомињући и отрежњујући. То је глас јединке из стада, роја, племена, пастве – сународнички, опростни, верујући, оснажујући глас који позива на окупљање и повратак. Упркос свом злу којим је окружен, опасностима које му прете, искушењима којима је свака заједница, и човек, уопште, од свог библијског суноврата склон, песникиња верује у освешћење, покајање и препород.

Зато се Плодова вода Јелене Стојсављевић чита у сопственој тишини. У тренуцима када помишљамо да све престаје, у страху од губитка – наде, будућности, себе. Тражећи се у времену, разгрћући векове, ступајући у маглу. Када постајемо „сламка међу вихорове“. Када нам изнад главе виси мач а у ушима одзвањају претње. Налазећи веру у себи и себе у Богу. Претворени у пчелу, загледани у сунце. У јединој преосталој соби куће која још није продата.