Душан Милијић
НАМЕРЕЊА ПЕСНИКА БЕСМРТНА: ТУМАЧЕЊЕ ЈЕДНОГ СТИХА ЛУЧЕ МИКРОКОЗМА

 

Кад се прочитају стихови Горског вијенца „Што је човјек, а мора бит човјек! / Тварца једна, те је земља вара, / а за њега, види, није земља“ – не би било необично ако се у први мах помисли како је наведени одломак преузет из претходно објављеног Његошевог спева, Луче микрокозма, и то из њене уводне песме, у чијем наслову стоји „Посвећено г. С. Милутиновићу (На Цетињу 1. маија 1845)“. Идеја изражена у цитираним стиховима уопштено је карактеристична оди коју је Његош посветио свом учитељу Симу Милутиновићу Сарајлији, коме је и послао рукопис Луче микрокозма, са Цетиња у Београд – где ће спев бити одштампан управо под Милутиновићевим надзором, а свакако и у Милутиновићевој редакцији.

Али, у наведеним стиховима Горског вијенца малтене је сажета и основна тема Луче, због чега Слободан Томовић напомиње како је последњи, трећи стих тог одломка „најближа додирна тачка Горског вијенца с централном идејом спјева Луча микрокозма, по којој је човјек на Земљу дошао из вишег свијета“, али пошто се човек „нејасно ’сјећа’ преегзистенције и свога поријекла“, то само „повећава његову душевну патњу“.¹

И премда је Луча микрокозма веома комплексно дело, са многим метафизичким и метафоричним питањима и одговорима чија би детаљна објашњења изискивала простор већи и од обима текста спева, може се радња свести на путовање човекове – или, конкретније, песникове – душе у виши свет, малтене до самог Божјег престола, при чему „анђео хранитељ“ помаже души да сагледа небеса кроз која је прошла и да, најзад, спозна прави разлог давног пада човековог претка (библијског Адама) са небеса на земљу.

Овакав кратак и упрошћен опис неопходан је како би се лакше дошло до прецизног значења 201. стиха првог певања Луче, који је 401. по реду кад се уброје и стихови посвете, а који је у већини издања спева одштампан на следећи начин:

Сва бесмртна виде намјерења,²

– дакле, са великим почетним словом прве речи (јер то је и почетак нове реченице и почетак нове строфе), затим без било каквог интерпункцијског знака између самих речи, а са запетом иза последње речи.

Примењена интерпункција подразумевала би да је облик „бесмртна“ номинатив множине поимениченог придева средњег рода и да су њиме обухваћена бесмртна бића, међу којима је и сâм анђео – тачније, да су обухваћена „сва бесмртна“ бића, ако се заменички облик „сва“ протумачи као одредба поимениченог придева „бесмртна“, односно као номинатив множине средњег рода придевске заменице за свако лице, док би глаголски облик „виде“ (у значењу „схватају, спознају“), био треће лице множине презента глагола видети, а „намјерења“ акузатив множине именице средњег рода – што доводи до коначног значења „сва бесмртна (бића) виде намјерења“. Притом је сасвим јасно да је поименичени придев „бесмртна“ у оваквој реченици субјекат, док је именица „намјерења“ објекат, јер би апсурдно изгледало да „намјерења“ буду субјекат и да она „виде“ (спознају) анђела и остала „бесмртна“ бића, а такође би испало апсурдно и кад би се речи „сва“ и „бесмртна“ протумачиле као одредбе именице „намјерења“, јер никако се не би могло рећи да „сва бесмртна намјерења“ било шта „виде“. Могла би, истина, придевска заменица „сва“ бити одредба именице „намјерења“, али као објекат у реченици, јер би стих тада значио да „бесмртна“ бића (при чему је неважно да ли су убројена „сва“ таква бића) спознају и разумеју „сва намјерења“.

Мора се, међутим, нагласити на чија је „намјерења“ песник мислио, па се стога треба сетити да је Вуко Павићевић у свом коментару Луче напоменуо како „реч ‘намјерење’ Његош у свим осталим случајевима употребљава у значењу намере, замисли“ и да је зато „најлогичније прихватити да та реч има и на овоме месту исто значење“.³

Ипак, да би се дошло до тачног тумачења и да би се јасно сагледало кога је и на који начин песник нарочито желео да уброји у бесмртне појмове, мора се навести и 402. стих, који са 401. стихом чини семантичку целину:

Сва бесмртна виде намјерења,

тражиш узрок твога паденија.⁴

Ако је анђео најпре истакао како бесмртна бића виде (сагледавају, препознају) намере које има песникова душа, онда је у наредном стиху конкретним речима доказао како су бесмртна бића (а међу њима и он сâм) заиста схватила шта душа намерава да сазна. А било да се придевска заменица „сва“ протумачи као одредба поимениченог придева „бесмртна“, било као одредба именице „намјерења“, значење целог стиха готово да се не мења („сва бесмртна бића спознају шта душа намерава, бесмртна бића спознају све што душа намерава“), али запажа се да је у оба случаја боље ако се иза последње речи 401. стиха, уместо запете, ставе две тачке (јер се у 402. стиху објашњава оно што је у претходном стиху уопштено речено), као што је у својој редакцији Луче поступио Милан Решетар:

Сва бесмртна виде намјерења:

Тражиш узрок твога паденија.⁵

Али, постоји један проблем, а то је што се овако одштампан 401. стих Луче битно разликује од истог стиха одштампаног у првом издању спева, и то не само на ортографском плану – што се ионако подразумева (јер је прво издање одштампано предвуковском ћирилицом, која се приликом приређивања нових издања мора преносити на вуковски правопис) – него се разликује и на интерпункцијском плану: „Сва, безсмртна! виде намѣреня,⁶“.

Примећује се да је 401. стих у првом издању Луче одштампан са запетом испред и са узвичником иза друге речи, што упућује на то да је придевски облик „бесмртна“ заправо вокатив, док би заменички облик у множини „сва“, пошто стоји испред запете којом је одвојен од придева „бесмртна“, могао једино да се протумачи као одредба именице „намјерења“, а пошто наведене речи изговара анђео обраћајући се песниковој души, вокатив „бесмртна“ морао би да значи „бесмртна душо“, што је иначе у складу са једним од основних схватања изражених у Лучи – да је и човекова душа сама по себи бесмртна.

Ако се, дакле, облик „бесмртна“ схвати као вокатив једнине поимениченог придева женског рода, долази се до следећег тумачења целог стиха: „бесмртна (душо), виде (видела си) сва намјерења“ – тачније, анђео каже души како је успела да види све оно што је желела, односно све оно на шта се намерила. А пошто у првом издању стоји на крају стиха запета, могао би се замислити везник „па“ испред прве речи наредног стиха и онда би стихови 401–402, заједно узети, значили да анђео каже песниковој души како је видела оно што је намеравала да види и спозна, па да она сада, након што је све то видела, жели да сазна разлог свог давног пада са небеса на земљу.

Ипак, остаје и могућност да „намјерења“ која је душа видела заправо нису њена, него да је она видела Божја „намјерења“, све Божје намере, све Божје замисли, јер и небеса су продукт давнашње Божје замисли, али је и путовање душе кроз небеса плод Божје воље, па након што је душа видела Божје намере, односно након што је Божјом вољом прошла тим путем, жели да сазна узрок свог пада. А поред тога, може се помислити да су „намјерења“ заправо анђелова, односно да анђео говори о својим намерама – које су му иначе пошле за руком – да душу проведе кроз небеса, па би стихови у том случају значили: „бесмртна душо, видела си све моје намере (све што сам био намерио да ти покажем), а сада тражиш узрок свог пада“.

Али, и приликом оваквих тумачења искрсава један проблем, а то је глаголски облик „виде“, који се мора разумети као друго лице једнине аориста и који самим тим ствара забуну зато што се претпоставља да би Његош написао „видѣ“, што би се читало као „видје“, па се екавизам у датом случају може протумачити једино као штампарска грешка, али се и то мора узети са резервом зато што Његошев рукопис Луче није сачуван, па се и не може знати шта је песник заиста написао (а притом се на основу појединих рукописа других Његошевих дела зна да је песник користио и екавизме, мада веома ретко).

Кад би се, најзад, узело да су запета испред и узвичник иза речи „бесмртна“ одштампани грешком, као и да „виде“ стоји уместо исправног „видѣ“, онда би се наведени придевски облик протумачио као субјекат у значењу „бесмртна душа“, па би искрсла још три могућа значења целог стиха: „бесмртна душа виде (видела је) све своје намере, бесмртна душа виде (видела је) све анђелове намере, бесмртна душа виде (видела је) све Божје намере“. Ипак, и оваква тумачења подлежу сумњи самим тим што подразумевају да су у 401. стиху начињене најмање три грешке, али и стога што би нелогично звучало да се анђео обраћа песниковој души говорећи о њој најпре у трећем лицу, а потом (у наредном стиху) у другом лицу.

Чињеница да се заступање било ког од досад наведених значења мора поткрепити претпоставком да је у првом издању Луче начињена барем једна штампарска грешка унутар 401. стиха, често је доводила редакторе и коментаторе до колебања, што се запажа и у коментарима који се морају консултовати приликом сваког новог тумачења Његошевог религиозно-филозофског спева.

У коментару Божидара Ковачевића образложено је да се 401. стих може протумачити на три начина: 1) „пошто си, о бесмртна душо, видела сва Божја намерења“; 2) „пошто си, о бесмртна душо, видела све на што си се успут намерила“; 3) ако би се стих „прочитао без интерпункције оригинала“ и ако би се избацио „знак чуђења који свакако обележава вокатив“, онда би значење било следеће: „видевши све путеве којима пролази кроз бесмртност душа (ти сад тражиш узрок свога пада)“.⁷

Очигледно је Ковачевић у свом трећем тумачењу разумео придев „бесмртна“ и заменицу „сва“ као одредбе именице „намјерења“, што би значило да су „сва бесмртна намјерења“ заправо путеви којима душа пролази кад, идући кроз небеса, трага за узроком свог пада. А такође се примећује да Ковачевић није размотрио могућност да је реч о анђеловим намерама да проведе песникову душу кроз небеса.

Вуко Павићевић је, након уводне напомене да појам „намјерење“ у Његошевим делима има значење „намера, замисао“, поставио питање „да ли је реч о анђеловим или душиним намерама“ (изоставивши могућност да су то Божје намере, односно Божје замисли), а затим је истакао да првобитна редакција наведеног стиха „допушта само мишљење да је реч о анђеловим намерама, па би га требало схватити овако: бесмртна душо, видела си све моје намере“, али да, „овако протумачен, стих не би био смисаоно повезан са следећим“, па би веза „била потпуна ако бисмо претпоставили да је реч о душиним намерама, које анђео прозире“, мада се у овом случају мора претпоставити „да је Његош стварно био написао ’видјех’ а не ’виде’“, па би стихови 401–402. имали значење „бесмртна душо, ја (анђео) видех све твоје намере: ти тражиш узрок свога пада“.⁸

Али, наглашава Павићевић, „могла би се дати још једна, смелија претпоставка, наиме да реч ’бесмртна’ не значи душу већ бесмртна бића, па бисмо онда имали ово значење: сва бесмртна бића (у која и ја, анђео, спадам) виде, прозиру твоје намере: ти тражиш узрок свога пада“, само се у том случају мора „узети да зарез испред и знак узвика иза речи ,бесмртна‘ не означавају вокатив, што је код Његоша редовно, већ да служе за истицање да баш бесмртна бића прозиру душине намере“.⁹

Укратко речено, Павићевић сâм одбацује своје прво тумачење, и то једино зато што сматра да оно није у сагласности са значењем наредног стиха. Али, очигледно је да Павићевић није до краја убеђен ни у своје друго тумачење, јер се ионако не може доказати да је у првом издању спева екавски облик другог лица једнине аориста „виде“ одштампан грешком уместо ијекавског облика првог лица једнине аориста „видјех“; најзад, јасно је да Павићевић није сигуран ни у своје треће тумачење, пошто и сâм признаје како је „код Његоша редовно“ да запета и узвичник у датом положају означавају вокативне облике. Занимљиво је, међутим, да се Павићевићев коментар објављује у издањима која доносе текст Луче у редакцији Николе Банашевића и Радосава Бошковића, који у 401. стиху изостављају запету испред и узвичник иза речи „бесмртна“, а таква је редакција у складу само са трећим Павићевићевим тумачењим, а у супротности и са првим и са другим.

Иако би се прво Павићевићево тумачење 401. стиха могло усагласити са значењем 402. стиха ако се претпостави супротан однос између двеју реченица – „бесмртна душо, видела си све што сам био намерио да ти покажем (све моје намере), али ти нарочито (искључиво) тражиш сазнање о узроку свог пада“ – ипак би се оно морало узети са резервом из делимично истог разлога као и друго Павићевићево тумачење: нема доказа да је екавски аористни облик одштампан грешком уместо ијекавског облика. Али, чак и са таквим недостатком, прво је тумачење прихватљивије од другог, за које се мора претпоставити и погрешан екавски облик и погрешно лице глаголског времена (а иначе је тешко доказати да су Милутиновићу, који је несумњиво надгледао штампање спева, могле да промакну две овако крупне грешке унутар једне речи).

Сасвим је разумљиво што је Павићевић колебљив док образлаже своје треће тумачење, али управо је такво тумачење заступао Слободан Томовић, који истиче да „без обзира на извјесну нејасноћу о чијим је намјерама ријеч, душе или анђела – хранитеља, или уопште намјерама нетјелесних бића“, значење стихова 401–402. је „вјероватно“ ово: „сви бесмртни духови, међу којима и анђео – чувар, ’виде’, схватају и прозиру намјере душе, њену тежњу да сазна, установи узрок или разлог своме паду“.¹⁰

Владан Недић се, међутим, уопште не колеба кад тврди да 401. стих Луче значи: „бесмртна душо, видела си све божје намере“¹¹ – што је идентично значењу које Божидар Ковачевић заступа у свом првом тумачењу, па је стога у Недићевој редакцији спева наведени стих одштампан у складу са таквим тумачењем, односно са запетом испред и узвичником иза вокативног облика (по узору на прво издање): „Сва, бесмртна! виде намјерења,¹²“.

Потпуно другачије тумачење даје Радмило Маројевић, који употребљава велико почетно слово наводећи придевски облик у 401. стиху („Бесмртна“), јер сматра да је то „singulare tantum masculinum у (посесивном) генитиву, облик неодређеног вида у супстантивној функцији у значењу ’бог, створитељ, творац, Свевишњи’“, док за облик „виде“, указујући на руски облик „видя“, тврди да је „по поријеклу номинатив једнине мушког рода радног партиципа садашњег времена у адвербијалној служби, који се облички поистовјетио са другим лицем једнине аориста“, на основу чега закључује да стихови 401–402. значе: „видећи све намјере Бесмртнога [= бога], тражиш узрок свога пада“, као и да се „са новом, аористном интерпретацијом“, значење не мења битно: „све намјере Бесмртнога [= бога] вид(ј)е, [па зато] тражиш узрок свога пада“.¹³

Да би поткрепио своје тврдње, Маројевић истиче да је придев „бесмртан / бесмртни“ на још једном месту у Лучи послужио „као један од божјих атрибута“, и то у стиху: „Што је јарост бесмртнога творца“,¹⁴ као и да се множински придевски облик „бесмртни“ у значењу „бесмртници“ употребљава три пута у спеву:

ум га, опет, с бесмртнима равни!

непостижна стоји бесмртнима.

сјајно сунце међу бесмртнима!¹⁵

Међутим, уочава се да је придев „бесмртни“ у значењу једног „од божјих атрибута“ употребљен у Лучи као одредба именице „творац“ (која несумњиво значи „Бог“), а није употребљен као поименичени придев у значењу „Бог“; сем тога, лако је запазити да се множински придевски облик „бесмртни“ редовно користи као поименичени придев у значењу „бесмртна бића“, тако да ово и није аргумент којим би се Маројевићево тумачење могло доказати, јер у Лучи заправо не постоји пример употребе наведеног поимениченог придева у једнини и са значењем које Маројевић заступа. Могло би се, ипак, помислити да анђео каже песниковој души како она, видећи (док гледа и спознаје) „сва бесмртна намјерења“, тражи узрок свог пада, па би у том случају тумачење 401. стиха било, макар на семантичком плану, слично Маројевићевом, јер појам „сва бесмртна намјерења“ означава Божје замисли, односно намере бесмртнога (Бога), па су зато и она сама по себи бесмртна – али, ни тада придевски облик „бесмртна“ не би могао да буде протумачен као генитив једнине поимениченог придева мушког рода, него као придев средњег рода у акузативу множине.

Кад се сагледају сва тумачења 401. стиха Луче која су заступљена у стручним коментарима, издваја се седам могућих значења:

1. „бесмртна душо, видела си сва Божија намерења“ (прво Ковачевићево тумачење, које заступа и Недић);

2. „бесмртна душо, видела си све моје намере“ (прво Павићевићево тумачење);

3. „бесмртна душо, видела си све на шта си се успут намерила“ (друго Ковачевићево тумачење);

4. „бесмртна душо, ја (анђео) видех све твоје намере“ (друго Павићевићево тумачење);

5. „видевши све путеве којима душа пролази кроз бесмртност“ (треће Ковачевићево тумачење);

6. „сва бесмртна бића виде (прозиру) твоје намере“ (треће Павићевићево тумачење, које заступа и Томовић);

7. „видећи сва намерења Бесмртног“ (Маројевићево тумачење).

Пошто се не може доказати да су запета испред и узвичник иза речи „бесмртна“ употребљени ради било каквог наглашавања номинативног, генитивног или акузативног облика, остаје једино да се закључи како наведени придевски облик јесте вокатив једнине поимениченог придева женског рода у значењу „бесмртна душо“, као и да је придевска заменица „сва“ одредба именице „намјерења“, чиме се значење стиха своди на четири могућности (прво Ковачевићево тумачење, које је уједно и Недићево, затим друго Ковачевићево, као и прво и друго Павићевићево тумачење).

Али, мора се одбацити и Павићевићева претпоставка да је екавски облик другог лица једнине аориста „виде“ омашком употребљен уместо ијекавског облика првог лица једнине аориста „видјех“, јер се ни тако груба (двострука) грешка унутар једне речи не може доказати упркос томе што би имало смисла, с обзиром на значење наредног стиха, да на датом месту буде употребљено прво лице једнине аориста.

Јасно је да остају три тумачења (прво Ковачевићево, које је и Недићево, затим друго Ковачевићево, као и прво Павићевићево), али су и она у целини могућа само ако се прихвати мишљење да је уместо „виде“ требало у првом издању Луче одштампати „видѣ“, па иако је лакше прихватити тврдњу да је једно слово погрешно одштампано него претпоставку да су два слова изостала и да је притом једно погрешно одштампано (под условом да је требало да стоји „видѣхъ“, како је наведено у другом Павићевићевом тумачењу) – мора се и даље трагати за значењем које не би изискивало непроверене претпоставке о штампарским грешкама у првом издању, тим пре што се чини (ово важи за целовити текст Луче) да је најлакше ако се необичан граматички или лексички облик прогласи штампарском или редакторском омашком (и то позивањем на чињеницу да Његош уопште није надгледао штампање Луче), не би ли нови приређивач оправдао уношење другачијег облика у изворни стих.

Ипак, постоји начин да се облик „виде“ задржи као исправан и да се притом семантички и граматички усагласи са осталим речима у стиху, а такво се решење налази у једном од значења које је у целини морало да буде одбачено – конкретно, унутар тумачења Радмила Маројевића.

Маројевићева тврдња да је придевски облик „бесмртна“ употребљен у значењу посесивног генитива није прихваћена, зато што интерпункција стиха изискује закључак да је у питању вокатив, али – пошто се, са друге стране, Маројевићево запажање да облик „виде“ јесте пореклом номинатив једнине мушког рода радног партиципа садашњег времена у адвербијалној служби (а не екавски облик аориста) може свести на значење глаголског прилога садашњег у савременом српском језику – овакво је тумачење једино које омогућује да се, с обзиром на текст 401. стиха у првом издању Луче, избегне било каква корекција; у том случају се стихови 401–402. тумаче на следећи начин: „бесмртна душо, видећи (схватајући, спознајући) сва намерења, ти непрестано (све време, док гледаш та намерења) тражиш узрок свог пада“. Овим се два стиха своде на једну предикатску реченицу, јер једино глаголски облик „тражиш“ има функцију предиката, док „виде“ има прилошку функцију (док је у свим осталим тумачењима, осим Маројевићевог, вршило функцију предиката, чиме су се две предикатске реченице подударале са самим стиховима).

Примећује се да је и овакво тумачење непотпуно, јер изостало је објашњење чија „намјерења“ анђео помиње, па ако мисли на своја, то значи да се он сâм малтене хвали како показује песниковој души све оно што је иначе намерио да јој покаже, а ако мисли на Божје намере, то значи да нарочито истиче како су небеса плод Божје воље или, што је још вероватније, како је путовање песникове душе кроз небеса било плод Божје воље – али ако мисли на хтења песникове душе, то би могло да значи не само да душа управо остварује своје намере, него и да их остварује уз анђелову помоћ, што је, у крајњој линији, плод Божје воље.

Стога, ако би се условно могла прихватити сва наведена значења, најлогичније је дати предност оном које само по себи обухвата и остала, а то је треће од наведених, на основу којег се тумачење стихова 401–402. у Лучи микрокозма своди на следеће: „бесмртна душо, видећи (гледајући, схватајући) све оно што си била намерила да спознаш (а успела си захваљујући Богу и мени), ти ипак све време нарочито (искључиво) желиш да сазнаш разлог свог давног пада са небеса на земљу“.

Разуме се да овакво тумачење подразумева и адекватну интерпункцију, па иако би као образац могла послужити редакција Владана Недића, у којој стоји запета испред и узвичник иза вокативног облика (као што је, иначе, и у првом издању спева), није погрешно ако се узвичник замени новом запетом, јер се придевски облик бесмртна лако препознаје као вокатив кад је од осталих реченичних чланова одвојен двема запетама (а притом се иза последње речи 401. стиха задржава запета из првог издања):

Сва, бесмртна, виде намјерења,

тражиш узрок твога паденија.