Данко Камчевски
ВИТЕШТВО И ЛИЧНОСТ

 

Витешки роман је жанр који настаје у нарочитој културној клими средњовековља, у цивилизацији преображеној (или можда и створеној) хришћанским светоназором. У другом поглављу уочили смо улогу ових прича у изградњи идентитета како владајућих, племићких слојева, так и самих нација: ове приче су, наиме, играле своју улогу у преиначењу самосвести, идеализујући припадност надплеменској заједници насупрот старијим облицима колективног идентитета.

Сада је време да се окренемо најконкретнијем могућем у витешком роману, ономе по коме је витешки роман и добио своје име, самом витезу.

У случају витеза, не постоје бољи путокази за расправу од оних које нам пружа етимологија. Постоји више тумачења појма ‘витез’, у зависности од језика, и иако ниједно од њих не покрива дубину и многострукост човека у његовој витешкој појави, свако од њих је као камен у мозаику – а сам мозаик је портрет средњовековног витеза.

 

ВИТЕЗ КАО РАТНИК

Прва асоцијација коју у читаоцу буди реч „витез“ јесте ратник – конкретније, коњаник, ритер, фр. chevalier. Пре него што ће постати симбол части, хришћанске вере, аскета, узор чојства и јунаштва – витез ће најпре бити моћан борац. Као такав, појавио се у средњем веку: „Негде, такорећи, пре покретања првог Крсташког похода и Реформације; између састављања Песме о Роланду и Бајартове смрти; између времена када је тријумф норманских коњаника на Хејстингсу забележен на таписерији из Бајеа и тријумфа артиљерије.¹

У историји ратовања, витез у металном оклопу, наоружан копљем, мачем, штитом, буздованом је иновација равна ракети која руши све са чиме се судари. Можда један од најбољих приказа његовог војног учинка дао је Милан Ракић у својој песми На Газиместану:

Силни оклопници, без мане и страха,

Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,

Ви јурнусте тада у облаку праха,

И настаде тресак и крвава трка.²

Заиста, ако се замислимо над чињеницом да је витешки оклоп могао тежити и до педесет килограма, и да је витеза целог покривао, јасно је да је у сударима витезова морало заиста да буде много прашине, треска и крви. У том смислу су витешки романи савршено реалистични, јер њихови јунаци веома крваре након сваког сукоба, опорављају се данима, а пошто су у тешким оклопима, њихови обрачуни трају веома дуго. Прилично су верно приказани и турнири, којима обилују витешки романи. Витез у својој ратничкој димензији заједнички је свим витешким романима. Али, пошто се као ратник јавља и у еповима и бајкама, потребно је увидети у чему је посебност витеза.

У том смислу послужићемо се доступним етимологијама српске речи „витез“ да бисмо га прецизније изнијансирали. Тако једна етимолошка хипотеза тврди да реч „витез“ наводно води порекло од германске речи „viking“ која је у словенске језике прешла на овај начин: „*vicędzь > витез“.³ Како су викинзи били познати као жустри ратници, ова етимологија даје потпору ратничкој страни витеза.

Постоје, међутим, и друга тумачења. Тако је откривено да „вит“ код Словена значи „плен“, „а код Литванаца значи гонити непријатеља (каква је ту разлика од српског вијати?). Тако се ова значења и савршено уклапају, јер после прогона – има и плена.“⁴ Даље витез би могао да значи и „обмотани, завијени, вероватно најтачније – опасани.“⁵ У том смислу је и логичан овај закључак: „распојасаност би означавала и неспремност, баш као што је опасаност – спремност, основни захтев у витештву – војничком позиву. Распојасаност је и одсуство панцира, а то је давање предности непријатељу још пре борбе.“⁶ У прилог овој тези иде и значај који опасач игра у витешкој опреми; његова симболика дошла је у први план са класиком као што је Сер Гавејн и Зелени витез и његовим зеленим опасачем, који након Гавејновог подвига почињу да носе и сви витезови Округлог стола.

Видимо, потом, један прелаз са историјског феномена ратника и материјалне културе наоружања – на виши симболички ниво: „Вит даје витицу (в. вино), лозу… […] Витез је значи и везан, али чиме и где и како? Па крвљу и речју или речју и крвљу. Редослед одредите сами. Лоза је чиста слика крвне везе па сад и синтагма „војни обвезник“ добија потпуно други смисао јер сам појам обавеза вуче видимо из опасавања, обавијања (обавезивања) – најшире схваћено, из опремања. […] Обвезник и витез су исто. Витезови су најчешће краљева пратња, а то су обично рођаци, поготово у освит историје.“⁷

У прилог овим тезама, илустрацијама, и асоцијацијама које буде, послушајмо песника Женидбе Стојана Јанковића:

по долами троје токе златне,

златне токе по од двије оке,

двоје вите, а треће салите⁸

„Токе“ су, како стоји у речнику уз наше издање збирке јуначких песама, „врста сребрног (и месинганог) оклопа који је као украс спреда прикопчан; врста дугуљастих плочица, облика дугмета, које су спреда на долами пришивене“⁹. Даље, токе се овде јављају као „вите“ и „салите“: „вите токе“ су токе „чија су пуца прављена од жице чекићем бите“¹⁰, у чему се јавља двострука конотација увезаних, увијених жица и споменута истоветност „вити“ и „бити“, што је даља потврда ове тезе; „салите токе“ су „токе које су саливене у калупу“¹¹, дакле, изједна. Поврх свега, како објаснити овај стих из песме Марко Краљевић и Алил-ага, у којој Алил-ага поручује Марку:

ако ли те данаске надстрелим

не тражим ти ни двора ни љубе,

теке што ћу тебе обесити,

витеза ти освојити Шарца.¹²

Можда је и витез Шарац управо слика и прилика опремљеног, такорећи, опасаног, ратног коња.

Видимо да и без конотације викинга реч витез по себи изазива довољно асоцијација на ратничку културу средњег века, од којих су све доследно спроведене. Витез јесте „и опасани ратник, и војни обвезник, и краљева пратња и рођак“¹³, и „неко ко вија и задобија плен“¹⁴, и на крају, чак и онај који предводи, јер ‘видес’ значи бити „виђен – познат. А бити испред, предводити, и јесте витештво.“¹⁵ Постоји и средње решење које даје Марко Алексић у својој књизи Српски витешки код: „Словенска реч витез настала је од старословенске речи витб – плен, добитак. Сродна јој је и литванска реч „vyti“ – гонити непријатеља, која је касније означавала посебног храброг ратника. У неким словенским језицима витез означава победника (пољ. zwyciezca, чеш. vitez), односно храброг ратника (рус. витјаз, румун. viteaz). По значењу јој је сродна реч викинг код северних Германа, а сматра се да из истог корена потиче и назив за сеоско племство на старопруском језику: waiting, weiting, witing.“¹⁶

Толико о ратничкој страни витеза, која и иначе увек избија у први план. Сада ћемо се осврнути на то шта чини витеза јединственим у односу на толике врсте ратника током хиљада година ратовања и борби.

 

ВИТЕЗ – ЈЕДАН ОД ХИЉАДУ

Овакав витез не може бити свако. Као што смо видели, витез је готово увек племић или неко ко је на путу да то постане; или је краљев рођак и пратилац. Поред тога, поседовање коња и оклопа је било веома скупо, те није могао свако себи ни да приушти да постане витез. Иако је витеза итекако било у средњовековним државама, ипак су представљали елитну класу бораца: „Према Sächsische Weltchronik, назив „витез“ водио је порекло из древног Рима, када је Ромул основао град. […] (он је прикупио све врсте људи и створио народ. Од њих је одабрао стотину за веће и назвао их сенаторима и хиљаду за рат и назвао их витезовима. Отуда назив miles [војник], у значењу „један од хиљаду“. И тада су први пут витезови добили своје име.“¹⁷

Овај назив је битан јер је „miles“ заправо један од првих назива за витезове: „Један је мени као десет хиљада ако је најбољи“, рекао је стари Хераклит.¹⁸ Међутим, оно што раздваја римског витеза од средњовековног јесте управо хришћанство. Занимљиво је да су и рани хришћани себе видели као ратнике, наравно, у духовном смислу: „Рани хришћани нису били напросто кротке и благе жртве; они су себе називали војницима Христовим, „milites“ (2 Тим. 2:3; Фил. 2:25), а Свети Кипријан (преминуо 258) користио је израз „militia“ за хришћанинову „службу против света“.“¹⁹

У суштини су се ове две ратничке концепције спојиле у Средњем веку, те смо добили моћног ратника, припадника војничке елите, који уз то тежи да буде и елита у духовном смислу. Жофроа де Шарни, и сам витез, каже: „Прво ћемо говорити о класи ратника који су вредни хвале у смислу врсте ратовања које су вољни да се подухвате. То су они који су физички јаки и вешти (спретни) и који се понашају одговарајуће и пријатно, као што је достојно младићима, пажљиво, куртоазно, опходећи се са добрим манирима према другима, који немају жељу да се баве злим подухватима, већ су тако орни да се оружјем доказују на витешким борбама да, ако чују за неке светковине или друге прилике за витешке робе, они ће се тамо наћи ако могу…“²⁰

Постепено се образује витешки кодекс, односно, скуп правила понашања достојног једног витеза. То се дешава негде почетком дванаестог века: „Оно што је била новина у годинама око 1100. године јесте то што је на овај древни кодекс накалемљен један низ одлика који је омекшао и цивилизовао вођење рата. Мужевним одликама части, храбрости и јунаштва додате су човечне одлике учтивости и великодушности, милости и дарежљивости.“²¹

 

ВИТЕШТВО И ХРИШЋАНСКА ЕТИКА

На страну сада што тај витешки кодекс не одговара средњовековној стварности и често окрутном, немилосрдном понашању конкретних витезова. Као што смо већ утврдили, витешка књижевност је више прескриптивна, него дескриптивна, више идеал којем се тежи, него опис стварног стања. А то се може рећи и за готово сваку религију, укључујући и хришћанство. Као што хришћанство рачуна са грешником, палим човеком којег треба спасити, избавити из заблуда, и усмерити на службу Богу и вишој промисли, тако и витешки роман, и кроз њега витешки кодекс, рачуна са често необузданим, острашћеним, суровим ратником којег треба усмерити ка врлини. Није Средњи век само доба у којем се појавио концепт такозваног „праведног (оправданог) рата“ (bellum iustum), већ се и кроз витешки кодекс појавио и концепт „праведног ратовања“, што ће се касније развити у ius in bello, обичаје и правила ратовања. Природно, реформа је морала поћи од самога ратника, ограничавањем његовог понашања, истовремено му пружајући исправан узор. Јер погледајмо какав је узор из прошлости. На пример, у Илијади је Ахилеј жртва свог сопственог беса и острашћености, које наносе муке и његовим саборцима. Ахилеј није у стању да се издигне изнад себе и очисти се од беса; а то није у стању ни његова мајка Тетида која му удовољава; нити су то у стању други богови, који такође међусобно ратују. Нигде, дакле, ни близу оног хришћанског смирења. Истина, каже се „за инат се Марко потурчио“, али можемо рећи да је у том смислу наша јуначка песма у етичкој предности у односу на Хомера. У већ споменутој песми Урош и Мрњавчевићи, мајка Јевросима управо не удовољава Марку, него га подсећа на врховно начело, „по правди Бога јединога“. О овој паралели лепо говори Лаза Костић у есеју Илијада: поглед на једну лепу главу, управо апострофирајући контраст између Јевросиме и Тетиде.²² А у енглеском Беовулфу, јунак гине јер не може да се избори са својом јуначком сујетом из које креће на змаја, који је очекивано надмоћан противник. Поврх свега, идеал Беовулфа је да буде сахрањен окружен златом, односно, благом овога света.

Дакле, има јунаштва, несебичности, заштите слабијих у старим еповима – али тек у витешком роману јунак почиње да се одриче светске славе и богатства. Макар у идеалима које исповеда.