Данијела Богојевић
ГРАДОВИ
КРАТКИ РАЗГОВОРИ
Хтела сам да пишем
О смоквама
Које смо оставили у корпи
Да труну
Јер нисмо били расположени
За њихове жуте коре
И млеко на врховима петељки
Међу располовљеним семенкама
Остале су жеље
Кратки разговори у мраку
Крај језера
О води што се мрешка
О рани на прсту
Што нежност спречава
У времену
ГРАДОВИ
На истим местима смо
У различито време
Осећамо дахове градова
За вратом
Док су нам тела удаљена
Док су нам тела раздвојена
Улице се шире у реке
У којима не знамо пливати
Претварају се у пивске кригле
Низ које се пена слива и отиче
Под ноге што газе исто камење
Не знамо пливати
Знамо летети
До радости
При ретким сусретима
ПОГЛЕДИ
Чезнем за трском
У којој остависмо погледе
На пространство
Што поробљава око
Простор заувек нестаје
А ми се претварамо у огледала
Једно насупрот другом
У теби гледам себе
И обрнуто
Има ли сличности
Не можеш ме видети
У маглама немилосрдним
ПО ТЕЛУ ШУМЕ
С босфорске капије
Поглед плута
Ка удаљеном дому
Желим ново тело
Посуто шафраном
Ког разгрћу гладне усне
Правећи шуме
Покретима
Узводно
Низводно
Желим нове прсте
Са јагодицама
Што буде чула
Док се кожа јежи
Од страсти
Силином земљотреса
Лопатице ми раздвајаш
На континенте
Европа улази
У Азију
Крај постаје почетак
Одавно незаписане приче
У ТЕЛУ ПРЕТЕСНО
Купила сам
Нову хаљину
Жуту зелену
Црну црвену
Боје коже
Прозирну
А не могу
Тело спаковати
У њу
Тело набрекло
Од влаге
Тело густо
Од слузи
Тело очврсло
Од патње
Зато
Шавове морам
Попустити
Кроз рајсфершлус
Се увући
У нови живот
Величине
Отвора за
Кључаоницу
Кроз коју
Нико не може
Провирити
НОЋ ЈЕ ОСВАЈАЛА ТЕЛО
Кише су притисле
Твоје уморне очи
Сан навалиле на њих
У дубoким шкрињама
Писма остала неотворена
Миљама удаљени пароброди
Пиштали су јако
Попут уцвељеног детета
Ноћ је освајала тело
Док су се санте разливале
Од топлине црног мермера
На плочама са нашим именима
Сан о сусрету
Постао је стваран